Jurij Brezan

Nevestin nakit

Malo je prilika u godini kad moja najmlađa nećaka obuče svečanu nošnju inaših devojaka. Uz belu, starinski roza i svetlo zelenu svilu, ona nosi na grudima, ispod šarene mreže od staklenih perli, na traci boje livade u maju, težak niz novčića koji se sastoji od dvadeset i pet srebrenjaka, dva zlatnika i jedinog pozlaćenog medaljona. Najstariji novčić - iskovan 1590. godine - je dvotalir sa likovima mladih vojvoda Augusta Kristijana i Johana - Georga Saksonskog.

Takav niz novčića je prvobitno pripadao nakitu imućne neveste i negde u vreme prestanka kmetstva sastojao se od nekoliko srebrnih groša; dve generacije kasnije bogate seljačke kćeri nosile su ga kao sastavni deo svoje svečane devojačke nošnje, a i da bi pokazale - bar ja tako mislim - koliko novčića mora imati u ruci onaj koji bi hteo da devojka bude njegova.

Moji su pripadali uvek onima što su posedovali bakarne novčiće, a bili su bogati što se tiče dece i briga, tako da je neizvesno kada je i kako dospeo teški niz srebrnjaka i zlatnika u našu porodicu. Priča o nevestinom nakitu i za moju majku je bila nekako maglovita: samo kontura a unutar toga mnoge prazne površine. Skoro bi se moglo reći da je ono što je znala ličilo na kartu predela iza polarnog kruga početkom našeg veka.

Konture obale i nepoznata zemlja. Ipak je bilo - u sredini ili bliže ivici - i onog što je doznala, istražila i saznala pa je mogla pričati strogo i tačno do u detalje:

"Išla sam u pretposlednji razred, majka mi je već bila umrla, i morala sam da kuvam i perem ocu i bratu, a bila sam mala i mršava. Najlepša devojka u selu beše tri godine starija od mene. Zvala se Agneza i tada je prvi put pozvaše da bude kuma. Beše jedan od novembarskih hladnih dana. Društvo koje je prisustvovalo krštenju svrati u krčmu na Kirhenbergu da se zagreje. Otac mališana dade flašu komovače, a kum, bogati seljački sin, plati rakiju od mente uz to. Reče da njome hoće da raskravi Agnezu. Zapili su se, pa su pozvali i kočijaša koji se smrzavao napolju kod konja. Dali su mu da pije do mile volje. Iako je bio mlad, dobro se razumeo u ko.nje. Povremeno je izvirivao napolje, a onda je govorio da se mora putovati jer su konji već nemirni. Bogati seljački sin mu reče da im da rakiju pa će se umiriti. Svi su se smejali jer su i dete umirili na sličan način, davši mu da lizne malo rakije.

Konačno su krenuli, već je padao prvi novembarski sneg u pahuljama kao mokra ovčja vuna, a vetar je duvao sa zapadne strane. Konji - kažu da su to bili najbolji konji u čitavom kraju - smrzli su se tako, da su hteli što pre u štalu, uzde su bile mokre i krute a kočijaševe ruke nesigurne. Već se prilikom spuštanja niz brdo umalo nisu prevrnuli ali sve je opet krenulo dobro. Ipak, pred sledećim selom, gde se ulica spušta prema dva mosta, izgubi mladić kontrolu nad konjima. Seljak skliznu i odbije se prvo o desnu, pa onda o levu kamenu ogradu mosta. Agneza, koja je držala dete u ruka.ma, nije se mogla pridržati te izlete napolje. Ona se stropoštala niz kamenje na obali i odletela u potok. Polomila je kuk, koji je ubrzo zacelio, ali se na njenom licu desilo nešto što nikada više nije krenulo na dobro".

Nakon izvesnog vremena, kada je svaki slušalac imao vremena da predstavi nesreću i njene posledice, nastavljala je moja majka - kao da ovo što će reći tu ne spada - još sa pričom: "Dete, Bogu hvala, nije povređeno. Babicu nisu zvali, bar ne na gozbu nakon krštenja."

Nesreću mlade devojke Agneze ona je po svoj prilici smatrala središtem duge priče o nevestinom nakitu, koja se vraćala u prošlost više od stoleća i po. Možda je u tom i imala pravo, ali da Kristijan grof Štolberg nije bio prijatelj i duhovno vezan za Arnim fon Brentana, nikada ne bi bilo početka, ili polazne tačke u ovoj priči.

Grof Kristijan je bio romantičar i prijatelj naroda, te je naredio da se u selu, između krčmi, podruma i ribnjaka - što je sve njemu pripadalo - sagradi jednoipospratna zgrada, dole jedna velika prostorija a gore dve sobe sa kosim zidovima, a svoga ostarelog slugu proizveo u prvog učitelja u našem selu.

Samo nekoliko godina pre toga, rođen je mom čukundedi Mihaelu, na kraju hrpe dece i dečak koga nazvaše Jan. Možda zbog toga što je Jan bio najmlađi, ili pak što je nekadašnji sluga, a sada učitelj, bio dobar drug njegovog oca, tek smeo je Jan prvi - i jedini - od svoje braće i sestara da ide u školu nekoliko zima. Učio je da čita, piše i računa, a preslišavali su ga katehizam i štolberšku istoriju porodice. U školi - a možda i van nje - pokazao se, kako kažu ljudi, ,kao dovitljiv dečak, dakle kao neko kome glava ne služi samo da bi na njoj stajala kapa.

Četiri godine kasnije se potvrdilo da su učitelj i ljudi bili u pravu kad su mu pripisali osobinu dovitljiv, napustivši na Veliki petak 1844. godine prostoriju za sluge i krenuvši sledećeg jutra na put za Drezden. Dan kasnije već rano je stao u red onih koji su u glavnom gradu te oblasti tražili platu i hleb. Po strani - u doslovnom i prenesenom smislu - stajao je njegov stariji rođak i predložio Janu posao sluge u konjušnici na imanju i pomoćnika kočijaša kod jednog trgovca, koji je posedovao dvospratnu kuću nedaleko od mosta koji vodi do zamka, u novom delu Drezdena i gde su se nastavljala dobra sa štalama, šupe za kola i skladišta sa robom.

Prihvatanje novog posla za seoskog slugu nije bilo ništa novo a i nova okolina je uskoro izgubila svoju obespokojavajuću neobičnost za veselog, dovitljivog mladića, koji je za sve svoje slobodno vreme, koga nije baš bilo na pretek, lutao po ulicama i sokacima velikog grada, svemu se divio i sve upijao. Imao je dobre oči, ali još više od toga dobar sluh i jezik koji lako uči: za šta bi drugi, koji je na isti način došao ovamo na rad iz lužičkosrpskog kraja, utrošio pola života: naučio je nemački - ili bolje rečeno, što je još teže: saksonski - tako dobro, da se jedva moglo naslutiti da je Lužički Srbin. Zahvaljujući toj okolnosti, ali pre svega i promućurnosti i baš dovitljivosti pozvan je za kućnog slugu. To ga je dovelo u bliži dodir sa porodicom. Svojim otvorenim, potpuno neservilnim bićem, a i zato što ga je, jednom rečju, bilo prijatno videti visoka rasta, tamnoplave kose, svetle kože i plavih očiju, zadobio je naklonosti gazdarice, a - kako je sam pričao svojim ljudima (vrlo škrto i bez zadnjih namera) - posebno mu je bila naklonjena trgovčeva najmlađa kći.

Sa otvaranjem nove železničke linije u Srednjoj Evropi stizao je i novi novac u trgovčevu kuću, te je sagradio na visokoj obali Elbe vilu sa mnogo soba i Jana posla u školu za poslugu da bi ga potom proizveo u prvog slugu, tako je uneto u njegovu radnu knjižicu. U razgovoru sa trgovcima iz Engleske može biti da je govorio i o svom "batleru".

Karijera izobličuje karakter, a kaže se i da krivo drvo iz godine u godinu biva sve krivlje. Ali Jan nije bio takvog soja. Koristio je svoj mnogo bolji položaj da bi češće nego li do sada posećivao svoje ljude kod kuće u selu. U međuvremenu je njegov brat, Nikola, po zanatu tesar, postao domaćin nove porodice, a jednom detetu je kumovao Jan T'om prilikom mu se toliko dopala kuma, mlada rođaka njegove snaje, da je kasnije govorio u šali kako je svoju ženu uzeo u krstionici. Kao što je uvek i mislio - jer devojka nije imala ni šesnaest godina - venčali su se dve godine kasnije. Tri nedelje pre svadbe doneo joj je, za devojče iz kolibe neuobičajen poklon: na traci boje livade u maju, osam teških starih srebrnjaka, četiri u prvom redu, tri u drugom i jedan u prvom. Najstariji novčić je bio dvotalir sa likovima vojvoda Augusta Kristijana i Johana Georga Saksonskog.

Mladi par se nastanio u nekadašnjim šupama za kola, u jednu veliku sobu i još veću kuhinju. Žena je posluživala u trgovčevoj kući. Njihova zajednička zarada je iznosila desetostruko od onoga što je Jan ovde u početku primao. Mlada žena je smatrala da im je položaj dobar, skoro otmen - i dugo vremena i nestvaran, kao u bajci i isto tako nesiguran - dok se njen muž već počeo igrati (mišlju da svoj groš uloži tamio gde trgovac daje svoje talire i da na taj način dostigne ako baš ne bogatstvo, a ono bar siguran imetak.

Takve misli nisu strane sigurno ni ponekim danas, a njemu su došle kao što nekom padne trešnja u krilo dok mirno sedi pod drvetom koje obleću čvorci.

Jednog dana je Jan naravno uvideo da njegov gospodar zarađuje veliki novac na čudnovat način, kupujući čitave tovare ne videvši ni Hamburga ni broda, niti robe, s brodova koju, je prodavao u Drezdenu ne izlazeći iz svoje kancelarije.

Njegovo bogatstvo je, tako reći, raslo u vagonima.

Jan je već u školi za sluge naučio da dobar sluga u ponekoj prilici nije čovek iako nema oči i uši. Zarađivanje novca njegovog gospodara bez sumnje je bila takva prilika.

Jan je nakon detaljnog ispitivanja samog sebe smatrao da ima pravo da poseduje oči i uši naredio je dovitljivoj glavi da dovede u red ono što je video i čuo. Ali sve što je teškom mukom doveo u red pade opet u zbrku kad je dokučio da gospodaru za kupljenu robe nije ni bio potreban novac nego samo ime na osnovu ikoga se dobija kredit. Glava nije mogla ništa srediti, a oči i uši, otvorene daleko više od obaveze sluge, nisu dosezale do onog što se krije iza nerazumljivog. U takvom stanju seti se Jan stare istine da glupak lako dospe u baruštinu, dok pametan pita gde je suvi put.

Pitati sa niže pozicije višeg od sebe teško je iz različitih razloga, već i stoga što zlatni dukat ne odaje bakarnom novčiću kako skače na špansku zlatnu novčanicu. Na kraju se zacenio od smeha pri pomisli da stara plemenita španska zlatna novčanica dozvoljava da je oplodi prosjakov pfenig. A čak - ako u kraljevskim princezama i pupi neki vazal - kakvog li krivonogog, razrokog kopilana!

Naklonost gospodarice i njene najmlađe kćeri, upućene u poslove, zajedno sa strpljenjem i sposobnošću da pita naivno ono što uopšte nije tako naivno, pomogli su Janu da pred sobom sagleda svoj suvi put tako jasno kao što mlada roda vidi pred sobom svoju jesenju putanju. U kasno leto godine 1891. kupio je sluga na kreditno sposobno ime svoga gospodara jedan vagon - za jedan vagon je računao manju kaznu ako bi stvar krenula loše - engleske vune koju nije nikad video i koju je platio nakon što se sporazumeo sa suknarom iz Kamenca da plaćanje bude nakon što roba stigne. Zarada - ne obračunavajući strah - beše znatno veća od godišnje plate koju su zarađivali on i njegova žena zajedno. Manje pametan čovek od Jana tu sumu bi potrošio veseleći se sa prijateljima i slučajnim poznanicima, a pri tome bi pola izbrbljao, pola prećutao i sve upropastio. Ili pak: odeća koja čini čoveka šepuri se i nestaje u rupama od moljaca. Sluga Jan, pak, kad su mu žena i sin bili van kuće, polomi dasku sa poda. Ispod nje je novac trebao da čeka dobar ili loš kraj, a bude li još onda to sa netaknutom zaradom ne bi ni ispalo tako loše.

Novac i Jan su čekali dve godine, tada se osećao tako sigurnim da je na isti način kupio nekoliko nedelja pre izbijanja prusko-danskog rata čitav tovar novozelandske vune, koja je plovila na brodu usred Lamanša. Nekoliko dana - ili možda i samo nekoliko časova kasnije - došle su berze do zaključka da je rat neizbežan i cene za prekomorsku robu su dogurale, u oblasti koja će verovatno biti zahvaćena ratom, tako visoko da je ilegalni trgovac i čestit sluga Jan postigao takvu zaradu koja mu je izgledala nestvarnom kao iz bajke, nekako nehrišćanska. Preračunao se - i u tom se u međuvremenu uvežbao - da su on i njegova žena morali imati deset života, ako su hteli da ovu sumu zarade poštenim radom. Odavno je Jan uočavao tu razliku između jedne i druge vrste zarađivanja novca: osećao je veliku zaradu nepoštenom, kao nepravdu u odnosu na one, koji radeći dobijaju svoju platu. Njegovo osećanje, da ih je na neki način oštetio, iako nije mogao objasniti na koji način se to dogodilo, bilo je neobjašnjivo postojano.

Upravo suprotno su se njegov razum i osećanja odnosili prema veletrgovcu, čije je kreditno sposobno ime Jan tako uspešno pozajmljivao: on je bio svestan da je izvršio prevaru, ali je njegova savest nastojala da se pravi nevešta.

Kad se uverio da je njegova trgovina i ovoga puta ostala neotkrivena - na ruku mu je išla sigurno i okolnost što je trgovac zbog rata i onog što je usledilo posle njega, počeo da računa na milione - pobedio je Jan svoj moral, poverio se svojoj ženi, čiji je moral bilo još teže savladati nego li svoj sopstveni, otkazao je iznenada trgovcu a otvorio sopstvenu malu trgovačku kancelariju. Sasvim prirodno su mu dopale mušterije koje su za njegovog ranijeg gospodara bile beznačajne. Jan ne samo što je bio s tim zadovoljan, nego se osećao u skladu sa samim sobom, bakarnim novčićem - ili u najboljem slučaju sa srebrnim grošom koji je bio i hteo da ostane.

Njegova žena je upotpunila sreću, rodivši i ćerku u godini kada je firma otvorena. Od radosti Jan je nevestin nakit obogatio sa četiri stara srebrnjaka i tri zlatnika. Tako da kći, kada joj bude vreme, ne stoji kao nevesta gola vrata, reče. Devojčica je umrla u četvrtoj godini od difterije.

Godine su prolazile kroz kalendare, kalendari su nešto zadržavali za ljude - osvajanje Alzasa i Lotaringije, carevu svečanost u Versaju - i nagoveštavali im nešto drugo i jednu novu svetsku silu, otkriće Severnog pola, bele mrlje u Africi i negde drugde, koje su mogle biti i crno-bele-crvene mrlje -, a ljudi su opet, bar moji ljudi, škrabali u kalendar ono što je za njih bilo značajno. Na primer Avramov dan, pedeseti rođendan malog trgovca Jana u Drezdenu koji je izgubio mnogo od svoje veselosti i koji je sada posle toliko godina počeo da priča o čežnji za svojim selom. Tada je usred žetve požar razorio više od polovine sela i moj deda Petar, zidar, sagradio je zajedno sa mojim ocem salaš i konjušnicu i grubo urađene tri sobe. Ako stric Jan bude hteo može u svako doba da ih popravi a inače bi one trebalo da ostanu kao deo imanja za njega u starosti.

Sobe nikad nisu popravljane, čak ni za Jana, koji više nije tugovao za domom. Umro je nije imao više od pedeset godina. Upravo kad je još mogao predati firmu svom sinu Jakubu - firmu koja se sastojala od dve starije kancelarijske dame, jednog knjigovođe, tri radnika i posednika samog.

Naslednik Jakub je upravo završio sa školovanjem. Visoku školu za buduću trgovačku svetsku silu apsolvirao je najpre u drezdenskim kancelarijama onog čoveka koji je sklapanjem ruku i davanjem novca na treći dan Uskrsa 1844. godine primio njegovog oca da radi kao konjušar; odatle je poslat na dalje školovanje kod poslovnih prijatelja u London i tada - rečima moje majke - "stigao čak do Amerike".

"Možda za njega nije bila sreća", rekla je moja majka, "što je po volji svoga oca učio za trgovca. On je možda hteo da postane nešto drugo". Na tom mestu svoje priče dozvoljavala je ona sebi da se upusti u opšta razmatranja - o obavezama očeva i sinova u vezi sa savetima i slušanjem istih i o opasnostima koje mogu iz toga proisteći. Navodila je primere za dobar i loš ishod: možda Johana Klajnmilera iz susednog sela koji je želeo da obavezno uči za. tesara, a koga je otac smestio batinama u manastirske skute, odakle je pobegao između dana očeve smrti i pogreba. Kasnije je živeo u divljem braku sa jednom ženom i - sem šestoro dece - ništa u životu nije stekao.

Zatim seljaka Lulaka, koji nipošto nije hteo da bude seljak nego muzičar. On je još kao mladić umeo tako da svira na harmonici da su noge same od sebe počinjale da igraju. Ipak ga je otac načinio seljakom - ne zna se da li ga je nagovorio ili je upotrebio jača sredstva. Ovde je moja majka pravila pauzu, verovatno je razmišljala kakva je sreća bila predodređena za ovog vrednog seljaka, koji je ipak postavio u sobu klavir i u zimske večeri širokim žuljevitim prstima svirao na njemu, iza zaključanih vrata i navučenih zavesa.

Te pauze tokom kojih je ona razmišljala pripadale su načinu pripovedanja moje majke. Samo je jednom - koliko se sećam - i to jednom rečenicom dala zaključak o moralu koji proizilazi iz priče. Špekulacije - šta bi bilo da je... nisu u njenom pripovedanju imale mesta, kao ni refleksije vezane za jednu priču.

To što je rekla da je onaj Jakub, koji je protiv svoje volje postao trgovac, a u životu hteo nešto drugo da radi, bila je stvarno samo špekulacija - jer šta je to uistinu bila istina niko nije znao.

Bio je to elegantan mlad čovek, nežnih udova, srednjeg rasta, koji je često išao u operu i imao dva-tri prijatelja slikara, a ponekad je uveče pisao stihove, koje je bez izuzetka sledećeg jutra spaljivao; oni su mu pri dnevnoj svetlosti izgledali glupi, smešni i miljama udaljeni od osećanja koja je hteo da izrazi. On se osećao na izvestan način koji se nemože bliže objasniti - nelagodno u svome svetu, ili u svetu uopšte - jer je taj svet bio bučan, razmetljiv, a ponekad mu je izgledao upravo siledžijski i bojao ga se. Devojke modeli i one koje su pevale u horu koje je povremeno sretao kod svojih prijatelja, smatrale su ga učtivim mladim gospodinom a u biti dosadnim čovekom.

Kad mu je umro otac, bilo je Jakubu dvadeset pet. Jednu godinu kasnije oženio se devojkom poreklom iz majčinog rodnog mesta, koja je pripadala osoblju kraljevskog gazdinstva. Međutim mlada žena, po stasu potpuno različita od seljanke, umrla je na porođaju.

Jakub je ostao sam sa svojom majkom do njene smrti i sa malom kćerkom, koja se zvala Agneza. Kad je devojčica navršila deset godina, poslao ju je u vaspitni zavod gde je ostajala samo preko dana.

Agneza je rasla i sa petnaest godina - na taj rođendan otac je obogatio stari nevestin nakit na trideset jedan novčić - bila je mlada devojka koja je po spoljašnjosti - možda a i po naravi - ličila na svoga dedu Jana, visokog rasta, snažnih udova i punog veselih dosetki. Smatrala je život - i sebe samu - lepim i bila je zaljubljena u Nepoznatog, koga je svaki dan sretala na putu za školu.

Možda je to bio čovek, za kojim je izvesno vreme žalila, kada je sa ocem napustila Drezden, nakon što je firma iznenada morala bankrotirati. Dva broda, koja su plovila na Jakubov račun, potonula su jedan za drugim u kratkom vremenskom razmaku, jedan na rogu Afrike a drugi negde u prostranom Pacifiku.

Jakub je spasao od propasti nešto od nameštaja i nekoliko hiljada talira, za koje je kupio malo imanje u rodnom mestu svoga oca. Preselio se bez kolebanja i - kako je bar izgledalo -ne žalosteći se zbog izgubljenog postao je seljak, naravno više loš nego dobar, a njegova mlada kći bila je domaćica i služavka, a ponekad, kad je bila sama, plakala je malo za izgubljenim, ili možda samo za čovekom koga je sretala na putu do škole.

Može biti da je opet mislila na njega i onda kad je u svojoj najlepšoj svečanoj nošnji, sa nizom novčića pod mrežom od staklenih perli, stigla promrzla iz crkve u krčmu, gde ju je drugi kum, bogati seljački sin, hteo da raskravi rakijom od mente.

Njen slomljeni kuk je zarastao, iako ne sasvim pravo a rana na glavi iza levog uha je zarasla, u dugi, reckav ožiljak koji je pokrila kosa. Ali još dok je Agneza ležala u bolnici, činilo joj se ponekad, kao da joj trne levo uvo i kao da se skramovita utrnulost navlači na čitavu levu polovinu glave. Bojala se tih čudnih tihih mravljih šetnji u svojoj glavi, ali je lekar ubeđivao - i svi su to potvrđivali - da bude srećna što je sve tako dobro prošlo.

Sve-je. dobro prošlo, a ipak je počelo da biva sve gore, na levo uvo je ogluvela, leva očna jabučica se iskosila u očnoj duplji, polupokrivena koso spuštenim kapkom, levi ugao usta se razvukao nadole, a i jezik joj se promenio, glas postao kreštav, a reči su se teško mogle razumeti, kao da je govorila s punim ustima.

Devojka nikada više nije išla na svečanosti, svoju devojačku nošnju od bele, starinski roza i svetlo zelene svile poklonila je, kao i mrežu od šarenih staklenih perli. Niz novčića - njen nevestinski nakit - na kome je tada visilo pet zlatnika. zaključala je u jednu gvozdenu kutiju, koja je nekad pripadala trgovačkoj kancelariji njenog dede, zajedno sa prvim - i jedinim - ljubavnim pismom koje je primila onda kad je svakog dana sretala Nepoznatog na putu za školu. U toj kutiji je Jakub čuvao i ostatak svoga novca u gotovom.

Otac i kći su održavali ,malo imanje i kako su se i dalje vrlo malo razumevali u stoku i polje,svaka godina im je pojela po šaku talira iz kutije. Novi bankrot je neizbežno bio na pomolu.

U to vreme je jedna od onih retkih zima, koje vrlo rano dolaze i kasno odlaze, već u oktobru donela tako mnogo snega, da je na tamošnjem plemićkom dobru ostalo nekoliko hektara krompira neizvađeno. Propali trgovac i neuspeli seljak Jakub, koji je nesrećno upravljao imanjem, kupio je u bescenje plodove što su ležali pod zemljom koliko je mogao da plati ostatkom novca u kutiji.

Do tada su ljudi u selu pre sažaljevali mirnog čoveka i njegovu nesrećnu ćerku i tu i tamo ga savetovali i ponekad mu i pomagali - ali sada su ga otvorena ismejavali, a u vreme vašara je nastala među ljudima u krčmi podrugljiva pesma o "Jakubu kupcu snega".

Z'ima bogata snegom, ali ne i tako hladna povukla se - doslovno rečeno - u martu, a kupac snega je izvadio najsvežiji, najbolji krompir, kakav niko u to godišnje doba nije mogao da isporuči u grad. Jakub je do te mere rehabilitovan u očima ljudi, da ga do kraja života niko drugačije nije sretao nego sa poštovanjem. Posao mu je doneo tridesetostruku čistu zaradu i pomogao mu da ispliva iz dugova.

Posle prvog svetskog rata je imanje davao pod arendu, i kako je prihod jedva bio dovoljan za hleb, prodao ga je konačno za deo imanja koji je ostavljen samo za njega i pod uslovom da se preuzmu dugovi. Kasnije, nekad, razdreši on postepeno tri zlatnika od nevestinog ,nakita svoje ćerke koji su pomagali nekoliko nedelja ili par meseci, ne znam.

Kad sam dovoljno porastao, da sve ljude upoznam u selu, stari Jakub je bio - niko ga nije drugačije nazivao - sedi, otmen gospodin, koji je stalno nosio mrku čoju do kolena i jedan krut okrugli šešir od velura iste boje i ništa drugo nije radio, sem što se vrlo lagano šetao i pisao pisma. Na pošti, gde sam ja kao prvi sused imao pravo da pregledam korpu za papir, da pronađem što je još upotrebljivo, viđao sam ga često kako čita novine pre nego što budu iznete. Tu i tamo mi je poklanjao marke stranih zemalja. Njegovi stari prijatelji iz Holandije i Engleske redovno su mu pisali i slali su mu ponekad paket. Dva puta godišnje dobijao je paket iz Batavije sa dvadeset limenki čaja. Video sam ih jednom, kad sam mu takav paket nosio kući. Limenke su bile šarene kao hiljadu i jedna noć, i zamolio sam za jednu kad se isprazni.

Videće, rekao je: češće se sećao moje molbe kad smo se sretali, ali limenku nisam dobio. On ih nije ni imao: čaj je nekom u gradu prodavao i to je bilo dovoljno da živi dve nedelje i za opuške, od kojih je dnevno pušio dva i koje je naš trgovac čuvao za njega. Stari Jakub je u našem selu zauvek ostao stranac ili bolje: neko drugačiji, govorio je "Vi" svakom, i svako ga je oslovljavao sa "Vi", pozdravljao je skidajući šešir sa glave, i na isti način zahvaljivao nama deci na pozdravu. Njegova kći, sa iskrivljenim licem, čiji kuk nije redovno zacelio, pripadala je već tada sasvim selu. Već davno je batalila svoje gradske haljine i nosila je nošnju naših žena, a posebnu nedeljom i kad je svetkovina, kakvu ni jedna od pravih seljanki nije imala. Uzimala je svaki posao, koji bi joj se ponudio, za jelo i par groša. Stvarnu bedu nisu trpeli, hleba i krompira su uvek imali a novu odeću nisu trebali.

Jednom sam bio kod njih, onda kad sam odneo paket čaja iz Batavije. Zabezeknuto sam stajao pred velikim okruglim stolom od trešnjevog drveta, presvučenim somotom, tamnocrveno nakićenim foteljama i jedinim sjajnim crvenkasto žutim pisaćim stolom sa mnogo malih fioka obloženih mesingom. Najčudnije, ali i najlepše, izgledalo mi je postolje na zidu, od istog sjajnog drveta kao i sto, a na njemu tri reda knjiga, sve - ili najveći broj istih po mom sećanju - imale su zlatan natpis. Još nikada nisam video toliko i tako lepih knjiga kod jednog čoveka, čak ni kod starog sveštenika Radlubina koji je pisao i sam knjige u svojoj sobi u dvorcu Štolbergovih, koji je pre dvadeset godina ,postao bolnica. Od toga dana sam verovao pričama moje majke o starom Jakubu, "koji je stigao do Amerike", o njegovom ocu Janu, koji je pre sto godina rođen u kući, gde smo mi stanovali i koji je "čitave brodove pune robe" kupovao, ne videvši ni jednom more.

Kad je stari Jakub pomislio da je došlo vreme da se obezbedi da ne bude sirotinjski pokopan, prodao je nameštaj od trešnjevog drveta i knjige, kod tesara platio solidan kovčeg, kod kamenoresca granitni spomenik, kod krčmara na Kirhbergu kolače, kafu i dve flaše rakije za pogreb, platio je svešteniku pristojan pogreb i umro.

Dve flaše rakije ostale su nepopijene na njegovom pogrebu, jer osim šestorice ljudi koji su nosili kovčeg, Agneze sa krivim licem i krivim kukom i moje majke, niko nije bio tu ko bi je mogao piti.

Agneza je živela još dobrih dvadeset godina, iz godine u godinu sve siromašnija; njena svakidašnja nošnja se iskidala, u čoju njene nedeljne nošnje uvukli su se moljci, a vreme je nagrizalo telo. Nije morala da gladuje, malo hleba uvek se našlo za nju na stolovima, a kad joj je bilo hladno, bilo je mesta na klupi pored tuđe peći. Sve više i više se navikavala da dođe do nas "kući" govorila je ona ponekad, a mi deca smo se smejali tome i mislili da ,nije pri zdravoj pameti. Majka nas je grdila i tada nam je po prvi put ispričala priču o Agnezinom dedi Janu koji je kao prvi u našoj porodici mogao da ide u školu.

Školu nismo smatrali za novinu dostojnu hvale. Stara Agneza - tako su i nju zvali - najčešće je ćutke sedela na klupi pored peći. Govor joj je padao sve teže, a mi deca se nismo ni trudili da pogodimo šta je ona rekla. Čudno da moja majka nije imala poteškoća sa tim i verujem da je ona bila jedina sa kojom je stara žena na kraju svoga života mogla porazgovarati o današnjim i nekadašnjim vremenima.

Jednog dana, kada je drugi svetski rat doneo trećerazredni strah, otvorila je stara Agneza poslednji put gvozdenu kapiju, sagorela je požutelo pismo bez uspomena, i donela mojoj majci nisku novčića, koju je trebalo da nose njene ćerke, reče, kad budu neveste ili deveruše.

Umrla je odjednom, a da nije ni bolovala.

Pokopana beše jednog kasnog martovskog dana, kada smo pokušavali da verujemo da će svet krenuti na bolje.

Kad moja najmlađa nećaka obuče svečanu nošnju, ona nosi na grudima pod mrežom od staklenih perli težak, vredni niz novčića a ja ne znam kako će čudno izgledati stvari u svetu, pre no što se zatvori krug.