Jeva Marija Čornakec

Kesten

Nedelja, na ulici jedva malo buke. Svetlost gradske sijalice nije dovoljno jaka da bih videla brojke na časovniku. Lampu neću upaliti, Klaus bi mogao da se probudi. Leđa mu se polako i teško dižu, izgleda kao da se razočaran od mene okrenuo. Još nikad nisam popila toliko rakije. Kao da sam htela da se opijem. Ali sad mi već u glavi nije tako mutno, izgleda mi kao da nikad nisam mogla tako jasno da razmišljam.

Na Petrovoj crkvi otkucava pola sata. Sigurno pola sedam. Već celu godinu ustajem u to vreme. A pre toga, na studijama, samo sam dva puta nedeljno morala rano iz kreveta. Ustvari, već odavno mi nije potreban budilnik. Pa ipak ga svakodnevno navijem, za svaki slučaj. Bilo bi mi neprijatno da zaduvana ili zakasnim na čas, deca na to paze.

Danas budilnik ćuti, danas čekam da se on probudi, a onda ću mu doneti u krevet doručak, prvi i poslednji put. Poslednji put jer se osećam kao srpska učiteljica vezana za Lužicu, a on neće da živi kod nas, iako bi kao inženjer ovde uvek mogao da nađe posao.

Sad bih rado milovala njegovu kosu i gladila potiljak. Samo bi se on od mog dodira sigurno probudio, zagrlio me i privukao sebi da nam pruži sve ono što sam sve dosad odbijala, svesno ili nesvesno, prosto iz samozaštite.

Otkad mogu da mislim, bila mi je želja da se jednom udam za Srbina. Taj ideal sam u svakom slučaju htela da ostvarim, otkad mi jezik lakše ide srpski nego nemački. Znam za probleme mešanih brakova, čak i kod naših srodnika, ne mogu to nikako da potcenjujem.

Pre nekoliko meseci, prvih dana odmora, pokušala sam da mu se sklonim s puta. Nisam mogla jednostavno da odem kući, kao nekad sa igranke, da bih od nekog utekla. Možda sam osećala malo više sigurnosti u svoje principe, stalno sam uspevala da još na vreme razumom ugušim neželjene iskrice, iako sam pri tom ponekad već opalila prste.

Znali smo se od prvog trenutka našeg susreta: skoro pred ponoć dovezli smo se u hotel, Klaus mi je dao moje kofere - jer sam opet ponela previše prnja - a on je sve imao u rancu.

Na putovanju po Visokim Tatrama u početku sam išla nekoliko koraka ispred njega. Na leđima sam osećala njegov pogled kao tople zrake, moja trenutna sigurnost nestade kao lanjski sneg. Razmenismo svoje doživljaje, kao i one iz knjiga. I on je u detinjstvu morao pomagati svojim roditeljima u vrtu, poznavao je vrućinu na polju. Sviđalo nam se da u očima onog drugog više vidimo same sebe. Duševna srodnost, govorio je, a ja nisam bila sigurna da je to ona tajanstvenost koja me k njemu privlači kao magnet. Kad se završi odmor sve će biti samo kao lepa uspomena, pokušavala sam da umirim svoj razum, koji nije samo tiho kucao. Samo kako sam sve više sebe samu hvatala u dečjim željama, da će možda postepeno uz mene naučiti naš jezik i običaje razumeti, shvatila sam da sam se prevarila. Opet pokušah da trenutno nabrojim šta nas deli, tražila sam slabosti u njegovom karakteru, pa opet sa svakim osvojenim korakom, rasla je nada u meni da će se on kod naše kuće navići i zagrejati za naše stvari. Pričala sam mu o našoj istoriji, o našim običajima je već čuo, i u veselim razgovorima otopio se led među nama, sem jedne sante.

Pretposlednjeg dana odmora usudih se s njim na ono strašno mesto. Pažljivo sam ga pripremala na to da moj muž treba bar da razume srpski, jer ja hoću sa svojom decom da govorim na svom maternjem jeziku. Napravi tvog pravog sama, odgovori mi smejući se. I ja sam se smejala, sve je već bilo gotovo pa sam mu po stoti put objašnjavala da ne možemo živeti samo od šaranja uskršnjih jaja, šarene narodne nošnje i idilične vožnje čamcem po Blatima^[1]. Kako sam naglasila da ništa nije potrebnije do srpska porodica, odgovorio mi je gorkim rečima, da ni ja ne mogu ništa protiv prirodnog procesa asimilacije zato što je to opšta zakonitost.

Skoro od reči do reči tu rečenicu je ponovio juče na Miklavšku^[2]. Okrenula sam se i nasmešila na njega.

On nije znao zašto, nije znao da je to slično tu bilo rečeno još najstarijim, tamo sahranjenim Srbima. Samo kad se više neće niko naći da čuva grobove naših predaka... Odgovorih mu da neću da budem kriva i ja ako jednoga dana svi Srbi budu govorili samo nemački Dovela sam ga do groba moje tetke, zemlja je bila žedna vode. Ja sam svojoj baki, kad sam imala deset godina obećala da ću posle njene smrti stalno brinuti o cveću na njenom grobu. Kasnije sam se osećala odgovorna za tetkin grob. Kraj grobljanskog zida koji je obrastao smrekama i jorgovanom pokazala sam mu sklonjenu kantu za zalivanje pričvršćenu lancem za granu drveta. Moja kanta nije tamo bila, bila je stara, oderana i po kazivala put po kome sam s njom išla tamnim tragovima od vode. Dok sam polivala cveće, on je hvalio lep izgled sa groblja. Stisnute kućice na Židovu^[3] i groblje na Gradištu^[4] naročito su ga izazivale, a ja odjednom nisam imala volje da ponovo govorim o našoj istoriji. Monotono sam pričala da između oba groblja protiče deo naše istorijske tragedije. On me nije razumeo, a meni kao da i nije bilo stalo do toga. Ćutala sam i dok je on grdio zaprljanu Sprevu.

Drugi trag vode curio je na grob nepoznatog. Oba sam polila. I ako nije ništa pitao, pričala sam mu s bratu svoje bake, o svešteniku koga su u Dahau ubili. Baka se rado sećala njega i stalno mi ponavljala kako je on umeo da hoda po sobi na rukama. U ormanu je čuvala njegova pisma iz logora za koja sam ja, kako se kaže bila još suviše mlada. Ipak sam krišom čitala, iako nisam sve razumela, jedino to da je on živeo i umro za ideale. Htela sam da budem kao on, pa sam počela uveče da učim stoj na glavi, da bih jednog dana kao on išla po svetu na nogama i rukama. Posle bakine smrti njegovu sliku sam obesila iznad kreveta. Rado sam gledala u njegove zadovoljne oči i upola tamno lice. Već godinu dana njegova slika visi iznad mog kauča, poneki put i obrnuta, pored svadbene slike mojih roditelja i Krabata, moje najmilije ličnosti iz naših bajki.

Snovi ove noći bili su kao iz bajke, samo pomalo izmešani. Sanjala sam kao da stojimo usred groblja na Miklavšku, koje je bilo sasvim ravno. Klaus je hteo da stavimo u zemlju zeleni kesten, ali sam se ja usprotivila, bojala sam se da će koreni kestenovog stabla jednoga dana prodreti u grobove naših predaka kao crv u drvo. Kad je Klaus ljut otišao, grobna tišina mi je odjednom bila nepodnošljiva kao i nemi pokreti breza i vrba koji su me plašili. Pođoh stepenicama za njim dole u Židov, sa svakim stepenikom magla se pojačavala. Lutala sam ulicama da bih mu dala kesten. Magla me je teško pritiskala i gutala moje pozive.

Spazila sam ga na onoj strani Spreve, odjednom široke kao Miklavšk. Svom snagom bacih svoj kesten u njegovom pravcu, ali ga nemirna reka proguta.

Taj kesten sam juče ujutru htela na stanici, kad sam ga pozdravljala, da mu dam. Njegov voz iz Berlina imao je pola sata zakašnjenja i ja odoh u obližnji park da mi brže prođe vreme.

Stazice su bile posejane kestenima. Među tamno smeđim blistavim kuglicama ležao je samo jedan zeleni sa bodljama.

Podigoh ga da pogledam da li su u ljusci dva ili jedan kesten. Čak sam se nadala da će on ostati tri dana i otkidoh bodlje. Nisam želela da predviđam, pa ostavih zelenu tajnu u veliki džep svog kaputa.

Uveče u stanu opet se setih kestena. Bilo mi je prijatno da se setim da kesten stoji u mom džepu čvrsto u svojoj zelenoj ljusci. Bodljikav omotač uporedih sa narodnom nošnjom deveruše koja me je tako često sa desetinama čioda pokrivala. Odjednom sam shvatila da sam se opet sama zatvorila, čiodama pribola kao kad se jež dodirne. Klaus je trebalo da izvuče naježene čiode jednu po jednu i tako da ceremonija oslobađanja uspe.

Sa sličnim osećanjima čekala sam ga u svojoj sobi poslednje večeri našeg odmora. Preko dana je padala jaka kiša, mi smo išli s kišobranima u grad na vašar. Prvi put uzedoh njegovu pruženu mi ruku, nazvao me nežnom macom, a ja sam se prislonila na njegovo rame. Uveče je ipak zakucao na moja vrata, ja sam se opet ohladila. Otišao je tužan.

Sutradan nam je bilo žao kako se umorno gledamo. Kad smo se rastajali, primetila sam da se nećemo sresti najmanje mesec dana, ali sam se u sebi nadala da me on neće tako brzo izbrisati iz svog adresara. Kroz nedelju dana stiže njegovo pismo, iscepah ga neotvoreno, razum me je zbog toga pohvalio. Sutradan izvadih iz korpe za hartiju papiriće i sastavih komadiće pisma.

Na njegove euforične i ljutite redove, odgovorih razumno, možda malo hladno, ali sam kako je red odgovorila. Posle toga je uporno ćutao. U školi sam jedva uspevala da sačekam da prođu moji časovi, toliko me je svakoga dana privlačilo poštansko sanduče. Kad sam konačno izgubila nadu u njegovo pismo, nestalo je radosti i tuge, i opet sam noću spavala. Ipak nije znao moj maternji jezik i bio je tvrdoglav. Bojala sam se oblačnih kišnih dana. U školu više nisam išla preko parka i izbegavala sam zaljubljene parove. Šezdeset trećeg dana posle našeg rastanka iznenadi me njegovo drugo pismo. Pisao je da će doći krajem nedelje u posetu - zato što želi da upozna našu porodicu na selu. Nije bilo vremena da mu odgovorim. A sem toga zašto da ne dođe, subotnje časove sam, zbog očevog rođendana, u svakom slučaju već prebacila. Kući poslah telegram da ću doći baš u subotu oko podne kući i to sa gostom. Porodični praznik sam smatrala čak za veoma dobru priliku da mu prikažem moje. Bila sam tako sigurna da će mu se u tim trenucima kod nas svideti. Na rođendan su svi raspoloženi, mislila sam, a sem toga na takav praznik on neće biti u središtu pažnje.

Za vreme kratke polusatne vožnje autobusom iz Budišina do svog rodnog sela pažljivo sam ga pripremala da mu moji roditelji neće odmah pasti oko vrata. Želeli su da me vide pored pravog Srbina, boje se da ću ovako mnogo izgubiti. On smejući se klimnu glavom, on neće da traži moju ruku, već da vidi jedanput naš "sveti narod". Žicu ironije nisam prečula.

Kod kuće su ga pozdravili prijateljski, iako malo nesigurno. Odmah sam na majčinom licu videla da joj gost nije bio po ukusu. Bilo mi je žao što roditelje nisam bolje pripremila na Klausa, ali kad? A sem toga, ako bi iz principa rekli "ne", on možda više nikad ne bi imao prilike da upozna naš svet. Kad sam skidala kaput, šapnula sam majci srpski da on nije moj mladoženja, samo jedan dobar poznanik sa odmora. Majka me ne verujući pogleda.

Klaus, hvala Bogu, tu napetost među nama nije osećao, bar nisam ništa primetila u njegovim očima. Samo je kazao da mu je moja majka u svakodnevnoj srpskoj nošnji izgledala nekako čudna. A meni bi ona bila neobična, tuđa bez narodne nošnje.

Posle ručka otac je otišao u štalu da nahrani svoje ovce, za mog detinjstva bilo je četiri puta više krava. Pošla sam za njim, ja sam mu godinama u štali pričala o svojim doživljajima, ujutru kad bih dotrčala za lonče svežeg mleka, a uveče kad je nas decu učio - muzući krave - neku novu poslovicu, ili molitvu. Pretposlednje školske godine popodne sam ga - samo obradovana novošću - našla ga sa prekinutim lancem u ruci uz puno korito u ispražnjenoj štali. Videla sam mu na licu suze, jedini put. Brzo ih je obrisao. Tada je posle više godina bila sazidana velika štala, a otac je svojih osam krava zamenio za radni dan od osam sati i svoju nezavisnost.

Onoga dana nije hteo da vidi šta sam novo naučila, ni srpski. Na ormanu pored njegove postelje spazila sam svoju knjigu pesama Čišinskog^[5], pored dedine krunice, koju sam bila dobila u školi.

Gledala sam kako ovcama meće travu, htela sam da kao nekad pomognem, ali se on bojao da se ne uprljam. Nije bio ljut što sam bez dogovora dovela Klausa na njegov rođendan. Proćutavši malo reče mi da je to najzad moja stvar, ali Klaus bi trebalo da ima razumevanja za ono što je nama važno, inače ovde neće biti sa mnom srećan, a ni ja sa njim.

Kad smo pili kafu videh Klausovo lice tvrdo. Pre toga pri razgledanju mesta bio je nešto druževniji. Osećala sam uzrok njegove odvojenosti. Neposredno oko njega govorili su nemački iz pristojnosti, ali već nekoliko stolica dalje, govorilo se srpski, nesvesno ili prosto kako su navikli da govore među sobom. A ja sam sedela nekako između tih stolica, nisam nikog htela da uvredim pa sam govorila čas nemački čas srpski.

Posle kafe otpevali smo slavljeniku tri puta živeo. Prve zvuke sam čula u kuhinji, svi su već bili podigli čaše u očevu čast. Samo je Klaus sedeo kao otac. Bilo me je sramota zbog mog prijatelja. Kad sam ga zapitala, odgovori mi kratko, zašto da ustane kad ne zna šta je to, možda je i molitva. Ali ne sa čašom u ruci, viknuh na njega.

Bila sam iznenađena, na odmoru sam čula sasvim druge reči iz njegovih usta. Zajedno smo tumačili Lesingovog Natana, svako na svoj način, i susreli se na reči "tolerantnost". Da izrazim svoju ljutinu glasno sam pevala srpske pesme. Samo što smo završili, reče mi da mu izgleda namešteno što se posle podne toliko peva i da bismo morali iz pristojnosti više nemački da govorimo. Odjednom mi se učini kao da sam to već jednom doživela, ili sam to upravo očekivala? A ja sam ga baš samo zato dovela kući, da bi se sve moje sumnje potvrdile kao ispravne. Ili sam htela da vidim kako se roditelji raduju što najzad imam mladoženju, i kako zato oboje zatvaraju jedno ili oba oka, da li bi mi to bilo pravo? A videti kako je Klaus strašno oduševljen, iako nas ne razume ali vidi nešto egzotično u nama.

Odem u kuhinju ne samo da majci pomognem u spremanju večere. Ranije, poslala bi me kod mog prijatelja Srbina u sobu a sad nije. Nije dugo potrajalo pa je počela da mi prebacuje da sam svojom posetom ocu divan rođendanski poklon napravila. Ćutala sam i osmehivala se na nju, jer sam izgleda ove reči očekivala. Moj najstariji brat stajao je tu i više nije mogao duže da gleda. Razumela sam ga, kao da me priseća na nešto što sam i sama dobro znala, zbog čega bih ga u ovom trenutku mogla da ošamarim: on hoće gospođicu učiteljicu da podseti kako su se jednom njih četvoro, braća i sestre, složili da niko od njih ne uzme Nemca. Bar kod kuće za vreme porodičnih praznika treba da se govori srpski. Da, baš sam ga ja jednom odgovorila od nemačke devojke - rekla da ima dosta srpskih.

Razume se, ali kod mene je sve drukčije, odgovorila sam bratu. Klaus hoće da nauči srpski. Brat me ismeja i reče da su s njim dok sam ja bila sa ocem u štali, malo porazgovarali i više saznali nego što će mi se svideti. Sad se i majka ljutila, on se nikad neće na nas navići, ali da sam ja uradila ono što hoću.

Bolelo me je što su mi iza leđa s njim razgovarali, sigurno ga je brat izazvao, poznajem njegovu neposrednost koja može da rani. Zašto se svi pletu u moje stvari i zašto majka hoće da je u pravu, a Klausa i ne poznaje. Otvorila sam kuhinjska vrata i glasno rekla, da bez Klausa više neću preći kućni prag.

Zalupih vrata čvrsto rešena da se odmah s njim vratim u grad, da sačuvam bar veče za nas. Kad sam se opraštala, pogledao me je tužno, ali nije izustio ni reč. Samo zbog njega bih ostala.

Dugo smo stajali na autobuskoj stanici, nisam više htela da ostanem kod kuće. Kiša nas je kvasila i hladila ali izdržali smo. Najzad on prekide ćutanje. On ovde s nama ne bi nikad mogao da živi i kad bi moji roditelji bili još ljubazniji. Ne uklapa se u našu porodicu, koja je meni po svemu potrebna kao nasušni hleb. Sem toga, u njoj nije našao ono čemu se nadao. Dodadoh ironično, onaj "sveti narod" ili šta? On se na mene obrecnu, ovde se ne radi o svetinji, već na primer da su njegovi roditelji već više godina razvedeni, da je živeo kod majke, a njegova sestra kod oca. Odgovorila sam nešto glupo, kao da bi ovde mogao da nađe svoj novi dom ili nešto slično. Opet smo zaćutali. Nisam znala da mi je on to prećutao, šta sam uopšte znala o njemu? Nisam htela da budem ljubopitljiva i zato sam čekala da mi on sam o sebi govori. Sada sam prvi put čula nešto o njegovim dečačkim snovima o velikom svetu. Za njega je to bio Berlin. Kao dečak bivao je tamo za vreme raspusta a sad u njemu ima stan i posao. Ne želi da se vraća u provinciju ili u selo gde je odrastao. Srpski jezik će pogledati, ruski mu je dovoljan, a šta će nam kad oboje govorimo nemački. Usprotivim se, jer ako hoće, on će uz našu decu naučiti, ne bi bio prvi. Ipak on će radije upotrebiti vreme za engleski, on ima budućnost, a potreban mu je i na poslu. Sav naš trud oko srpstva izgleda mu preteran, nešto kao kult. Žao mu je, sigurno mi time nanosi bol, ali sad tako misli. Neće sutra sa mnom na srpsku misu, bilo bi samo zbog mene, a to je u njegovim očima kao licemerje. Setih se da smo pre i posle ručka čitali našu molitvu stojeći, a on je spuštenih ruku ostao sedeći. Možda se osećao donekle izdvojen i nije hteo ništa da izigrava.

Kad sam ušla u autobus, pomislih da je dobro saznati sad istinu, a ne posle svadbe kad je za plakanje. Izgledalo mi je da ga baš zbog te njegove iskrenosti više cenim, volim. Na stanici me grlio, ljubio i šaputao da želi svoju kuću samo uz mene da ima, a za sve dugo baš ga briga. U skoro praznom autobusu, bili smo kao pričvršćeni, želela sam da me čvrsto drži, čvrsto kao nekada otac. Skoro sa svakim kilometrom, kako me je autobus sve više udaljavao od moga rodnog sela, u meni se sve više skupljala tuga i nemir. Sebe sam mogla na sve da nateram što mi se činilo istinito, ali drugoga? Odjednom sam se osetila tako slaba i nejaka kao nekad u detinjstvu. Poželela sam u sebi kao nikad da autobus udari u drvo, onda bi svi našli mir. U stanu sam pomislila da je možda ljubomoran što mi je ono domaće važnije od njega. Izvinila sam se još jednom za moje i svu neprijatnu situaciju u kući, a on mi, moju molbu da se preseli u Lužicu^[6], baci nazad kao loptu. Nije mi stalo do igre, u njoj uvek neko mora da izgubi. A najzad, možda zato što onaj koji više voli mora da se povuče? Ili zato što bi moja hrišćanska svest - onaj isti glas koji sad baš nastoji da čuvam naš jezik i običaje - mogla od mene da zahteva da iz ljubavi prema bližnjim napustim domovinu? Kao nastavnica ruskog jezika u Berlinu bih svugde našla posao, kaže on, a on je svojoj fabrici u svakom slučaju potreban, jer ga baš pripremaju za kompjutere.

Slušala sam ga kako govori o važnosti tehnike i napretka, a u sebi sam još jednom videla kako se moj brodić od hartije prvi potopio. Juče po podne zajedno smo pustili svoje brodiće u Sprevu. Ja sam svoj s mnogo nade, natovaren poslala na put u Berlin. Dečja posla, vikao je on i bacao kamičke za svojim. Smejući se otišli smo.

A moja narodna nošnja, probudih se kao iz sna, ostaće mi jedino za belu nedelju. Grlila sam ga kao u nemirnoj reci poslednju slamčicu. Nisam mislila samo na nošnju, znala sam da ruski jezik nije srpski i da nije fer: kompjuter i narodna nošnja. Ipak nisam htela da se svađam, bar ne pred našu prvu noć. Pila sam konjak iz čaše za vino, ako su samo moje nade, onda neka se s njima kao suvišne u meni udave. Prvu lekciju zaborava trebalo je u ovom trenutku započeti. Ipak tri naličja slike iznad kauča, koje je on na moju molbu obrnuo, smetale su mi kao đaci koji pričaju na času. Njihovo okrenuto lice podsećalo me je na jedan film u kome se pucalo nemoćnima u leđa. I brat moje bake morao je nositi nošnju. Dok je baka bila živa, njegova slika je stajala u njenoj sobi na ormanu. Pored nje bila je figura sv. Marije a ispod njenih nogu nevestinski venčići. Osmeh bele kraljice sa plavim pojasom, privlačio me je, a i zeleni venčići. Prvi već malo izbledeo bio je bakin a onaj drugi mamin. Samo u srebrnim nitima i belim ružama na venčiću, jako me je uzbuđivao ka devojčicu. Kad sam prilazila komodi radosno su treperili. Naročito u oblačne dane rado sam tamo išla da bi mi bilo lakše. Kad mi je starija sestra pokazala da je treperenje jače kad se krećemo po starom škripavom podu, nedeljama nisam išla da ih vidim.

Uskoro posle toga prvi put sam videla srpsku mladu. Nisam spuštala očiju s nje, na njoj je sve blistalo, svetlucalo a visoko na mladinoj kapi, treperio je zeleni venčić kao srebrna kruna. Baš tako i nikako drukčije mora da je izgledala ona kraljica iz bakinih priča. Sestra i ja zarekle smo se da ćemo jednom i mi ići na venčanje u kraljičinom odelu.

Kad je moja osamnaestogodišnja sestra htela da se venča u narodnoj nošnji, bila je u drugom stanju. "Šta trčiš za mnom i piljiš u mene? "vrisnu sestra" Ja nisam imala sreće, a drugi jesu. Prosto naslušala si se puno bajki i veruješ u to kao da ti je četrnaest godina. Misliš li da je u staro vreme bilo drukčije?"

"Bilo je bar lepo, ili..?"

Sestrin šamar dobih, ali nisam žalila ni jednu reč. Iznenađena, izneverena, otrčala sam u bakinu sobu i sa suzama u očima obećala da ću sa zelenim venčićem stati pred oltar. Nisam htela da budem kao svi, već da pokažem da, kad čovek nešto hoće može i tešku stvar učiniti. Ono zaricanje nije bilo slučajno, rezultat raspoloženja, a danas mislim da je to bio samo vrh ledene santi u meni.

U očima odraslih bila sam još dete, možda me zato drugarice nisu ni gledale. Dugo sam imala baku, kraj nje sam imala zaštitu i razumevanje. Kad je ona umrla, roditelji nisu imali vremena za igru i bajke, zato sam se sve više povlačila u njen svet bajki. Ali za mene to nisu bile nikakve izmišljene pesmice, ja sam u sebi čula glas bakinog kralja i kraljice, i što da ne verujem? Iako me drugarice nisu gledale, ja sam razgovarala s njima. Bile su dobre prema meni ako sam ja bila dobra prema njima. Zahtevali su mnogo od mene a ponekad su njihove reči mnogo podsećale na "zemaljsko" majke, oca, učitelja ili sveštenika. Da bih sačuvala privrženost i poštovanje kraljevskih roditelja, bila sam stroga prema sebi i kažnjavala sebe ako prestupim njihova naređenja. U harmoniji s njima, osećala sam se sigurna među starijima i među školskim drugovima koje je moja dobrota izgleda zbunjivala, naročito ako su je stariji isticali. Nisam se nikad glasno branila, mnogo sam se bojala glasova u sebi koji su me prekorevali.

Najradije sam sanjala otvorenih očiju, a noću sam se bojala. Lancima su me sputavale veštice i svakojaki domaći duhovi oduzimali su mi dah, upoznala sam sve likove smrti. Očekivala sam spas od kraljeva, tiho i neprimetno se bližila, a nisam videla crni plašt kako sam se nadala, već me pozdravi šarena lepota naše narodne nošnje. Bilo mi je jedanaest godina kada sam se ponosito vrtela ispred ogledala prvi put u odelu deveruše. Brojala sam poslednje dane, kao što sam jedva mogla da dočekam ptičiju svadbu ili Martinov zov, ne samo zbog poklonjenih slatkiša.

Kako je u selu četvrta generacija odjednom počela da i kod kuće govori nemački, možda zato što su smatrali da im je srpski nepotreban balast ili što su u susednoj B-školi teški ispiti, počela sam da se bojim za naše tradicije. Jezik i običaje osećala sam kao mladu i mladoženju. Usudila sam se da prvi put glasno kažem reči protivljenja u razredu kad sam za vreme odmora čula kako neki među sobom govore nemački.

Iz godine u godinu pri svakom paljenju veštica isterivala sam iz sebe sve više onih duhova koji su me nekad u snu gušili. A sutradan pri postavljanju majskog drveta skočila sam u vis. Polako sam odrastala u svojoj samoći, nalazila put do drugih, a uvek u bilo koje vreme ponovo bih oživela igrajući uz majsko drvo ili neki običaj po starom.

Jedino svoje obećanje nisam mogla da odbacim, spalim kao stara strašila, kako sam to na igrankama želela. Trpela sam zbog svojih principa a istovremeno sam ih volela. Još kao dete nisam mogla da zaboravim svoje dečje obećanje, pa i baka je držala reč. Ipak sam pokušala da odbacim obaveze dobrovoljno preuzete, ali mi je bilo kao da sam nešto izneverila - i tako sam navikla da živim sa svojim obećanjima, zajedno sa dugim kikama pa i igranjem. Znala sam svoje slabosti još u đačkim danima. Mnogo mije bilo teško da se za vreme posta dobrovoljno odreknem slatkiša. To sam obećala ocu i znala sam da se mojoj volji raduje. Pa ipak sam za svaki Uskrs pokvarila stomak uživajući u slatkišima. Već rano ujutru, kad bi me probudile uskršnje crkvene pesme krstaša^[7] i udarci potkovica o kaldrmu, ja bih se bacila na slatkiše. Samo bi zatvorene kesice preživele praznik.

Baš na poslednjoj godini studija našla sam Srbina koji je prošao kroz moju ličnu cenzuru, možda zato što su se naši putevi ukrstili baš sunčanog uskršnjeg jutra. On mi je pao u oči kao krstaš, mirno ukrotio svog uplašenog konja i nije dao da ga izbaci sa sedla. Ali je pri tom izgubio svoj molitvenik koji mi je pao gotovo pred noge. Brzo sam ga podigla i - čak i da sam se bojala konja - htela sam da mu ga ja vratim. Jonas je bio iz susednog sela, poznavali smo se samo površno. I on je bio na poslednjoj godini studija, ali u drugom gradu. Brzo sam osetila da sam pala u klopku, odjednom sam ga volela više nego svoj zeleni venčić. Nije me mučio, pričao mi je samo nešto iz svojih knjiga. Čitala sam više o tome, iako ni ja nisam verovala da glasovi u meni nisu bili ništa drugo do moje tiransko "nad - ja". Htela sam da budem slobodna i zato sam, i pored pretnji onoga "nad ja", otišla s Jonasom u šumu. Jagode i pečurke ostavismo iza mog plota koji preskočih, i pored principa, ne slomivši ni ruke ni noge. I nebo se nije zamračilo celog leta, ni u ogromnoj šumi. Samo rane jeseni nešto se u meni slomi i završi. Jonas je imao drugu.

"Bar sam te", pisao mi je na kraju prijateljski, "oslobodio tvojih trauma."

Opet sam čula u sebi glas, oduzeo mi je moj mir. Noćima sam sanjala duboku tamnu vodu u koju sam neprestano padala. Danju sam se skrivala iza gomile knjiga da bih pobegla od ličnih prekora. Trajalo je to čitavu večnost dok nisam shvatila i oprostila Jonasu. Svoju unutrašnju ravnotežu nađoh opet u bakinoj sobi. Tu se ništa nije promenilo. Stojeći na vratima, odjednom sam shvatila: moja će deca odrasti blizu zelenih venčića. Kako sam se približavala ormanu, venčići su treperili kao nekad u detinjstvu. Na kraju su mi oprostili kao i ja samoj sebi, mada nisu dočekali treći, moj venčić.

Nisam juče pisala baš zbog neke traume. Ali nije ništa pomagalo, naličja slike na zidu bile su sve glasnija, samo što on to nije čuo, niti razumeo. Opet ga zamolih, a jezik mi se jedva kretao, da ih okrene. Sad sam htela da nas gledaju. A on se naljuti što ništa drugo ne umem da mislim samo na te proklete slike. Grdio je sve srpske šume i preterane snove nezrelih devojčica, jednostavno ugasivši svetlo. Možda se bojao da će pola noći morati da okreće moje slike kako ja zaželim. Mir mi je prijao, odjednom sam bila umorna. Još sam osećala kako me drmusa pa pomislih u sebi: drmusaj me, drmusaj koliko dugo hoćeš, ni jedna jabuka za tebe ne visi na mom stablu. Znala sam da je tako moralo da bude, i da je sve dobro onako kako je bilo i da će se duše smiriti. Skoro sam upola spavala.

Sad spava okrenut od mene i još ne zna zašto slika bakinog brata opet visi licem, i da nikad zajedno nećemo zasaditi kesten u zemlju. Koreni bi rasli u dubinu, a naše brige na vrh drveta. Ako sam htela da nađem mir, morala bih da lažem, uspomene iz detinjstva da zaboravim, možda da prezrem sve što mi je sad dragoceno. Jednog dana bih se možda smejala mojoj staroj baki, kako čudno izgleda u svojoj narodnoj nošnji i što još uvek čuva one izbledele venčiće do nogu one bele figure. Ali sam baš ja u njegovim očima bila bleđa nego bakin venčić. Neka Klaus čuva svoju berlinsku fabriku, a mene moji srpski đaci.

Sada bih ga rado pogladila po kosi i milovala njegov potiljak. Samo što bi me onda čvrsto zagrlio i sve zvezde s neba obećavao: sve će biti dobro samo kad se volimo. Zbog toplote njegovog tela sve bih mu u sebi poverovala, htela da verujem kao nekada Jonasu, moje sumnje i kolebanja za tren bi se utopile u talasima naših osećanja. Razume se da bi sad za mene bilo bolje i prijatnije da pođem za svojom pohotom, nego razumom. Ali ne kaže se uzalud da pohota nije prava ljubav.

Neću ga probuditi, neka spava snom onih koji ne znaju. Kad se probudi, ćutaću i više neću pokušavati da objasnim rečima što nije mogao dosad srcem da razume. Osećaće to kao teret, ne znajući da je to njegovo nerazumevanje naše prošlosti. Tako ću da ćutim putem do stanice, kao od stida. Onda ću reći neku beznačajnu rečenicu, možda, put je tako čist kao kod nas kod kuće u nedelju. Boleće ga što pred rastanak nemam ništa važnije da kažem. Možda će se osećati prevaren u svojoj privrženosti i obeležiće me kao netolerantnu, provincijalku i neosetljivu - ja ću još ćutati - i staviće me ad acta, baš tako. Ali u njegovom velikom razočarenju lako će me zaboraviti, biću za njega kao okamenjena statua, i tako ću mu uštedeti bol.

Više ništa ne mogu za njega da učinim.

Posle kad je seo u voz, htela sam bodljama zelenog kestena da izbušim njegove preostale autobuske karte, obezvredim ih, dok me ne zaboli kao svaki rastanak.

Kad voz krene, okrenuću se, okrenuću leđa prijateljstvu, tako je bolje. Moram odmah kući. Kad napuštam stanicu, još uvek pada kiša, onda zatvorim kišobran koji smo za vreme odmora zajedno držali otvoren. Ne volim uspomene. Zatim ću autobusom otići u rodno selo. Znam tamo mestance gde će kesten lepo stajati. U obližnju šumu neću otići kao obično, sigurno će još padati kiša.

Pri tom bih rado milovala njegovu kosu i gladila njegov potiljak, samo...

Napomene

1 Blata turistički atraktivan kraj uz Sprevu sa nekad srpskim selima, poznat kao Sreewald.

2 Miklavšk je staro groblje u ruševinama crkve gde su sahranjeni najznačajniji Lužički Srbi.

3 Židov je kraj grada Budišina ispod groblja, verovatno jevrejski deo grada nekad.

4 Gradište je novo groblje.

5. Najveći srpski pesnik romantizma;

6 U Lužici postoje dve vrste škola: A na srpskom jeziku sem prirodnih nauka i B na nemačkom jeziku, dok je srpski kao strani jezik;

7 Krstaši je uskršnji običaj Lužičkih Srba da se na konjima i sa zastavama jaši od sela do sela, pevaju se crkvene katoličke pesme. To je velika atrakcija kada se tu slegne puno Nemaca da to vide.