Jurij Koh

Između njih samo reka

Voz je krenuo. Crveni točkovi sekli su vazduh pun pare. Sunce je kroz prašnjav prozor izgledalo kao žuta crta.

Zatim se otvoriše vrata. Uđe stariji, elegantan čovek, suvišno zapita ima li slobodno mesto, stavi svoj kofer između klupa i umoran sede pored prozora.

- Dozvolite da prvo malo sednem!

- Vaš kofer ću metnuti...

- Samo pažljivo, molim vas! Kupio sam nemačku kristalnu bocu, lepu.

Zatim izvadi pilulu, zabaci glavu unazad kao da je želeo da odjednom uspe sav beli prašak u želudac.

- Hvala vam, mladi gospodine. Ja sam Tadeuš Klicka. Docent neorganske hemije ia Poznanjskom tehnikumu.

Pruži mu ruku preko stočića. Bila je snažna ruka, ali se dalo primetiti da joj je snaga usahla. Ruka je drhtala.

- A ja sam Franc Matka, agronom u jednom gnezdašcu ovde blizu.

- No, onda smo kolege u izvesnom smislu.

- Da to nije malo preterano, gospodine profesore?

- Zavisi kako ćete shvatiti. Ali kad već govorite o razlikama koje naša zanimanja dele, u pravu ste. Sve dok među njima postoji nešto što ih spaja, ja sam u pravu. I u tom slučaju ja sam sasvim u pravu, u izvesnom smislu.

Razume se da si u pravu, mislio je Matka, šta bi drugo. To ipak znam. I kod nas je docent u pravu. Svoju sposobnost kombinovanja učio si deset godina dok nije postala samostalna. A u određenim profesorskim godinama ta sposobnost čini od čoveka šta hoće. Sve se između sebe spaja vezama kauzalnim i nekauzalnim, ili kako se to kaže. A jadni studenti! Ne znaju da razlikuju te silne veze.

- Neću s vama da se prepirem, gospodine profesore, u ovom slučaju, u izvesnom smislu.

Obojica se nasmejaše, a profesor ozbiljnog lica izvadi malu pljosku iz kaputa i pruži je preko puta.

- Pijte, to je vaša rakija!

- Moram da vam protivurečim s tim u vezi, gospodine profesore. To nije rakija, već liker od metvice. Njega, čini mi se, kod nas samo stranci kupuju. Zato su kiosci ovde pored granice puni ovakvih bočica.

Opet se nasmejaše a profesor je morao odvrnuti metalnu kapicu boce da je napuni tim zelenim lepljivim sokom. Voz je bio dostigao onu brzinu koja mu je bila potrebna za vožnju preko graničnih oblasti da bi ostavio izvestan utisak. Kao da mu je ova vožnja, od kamena do kamena, ipak bila laka.

- Gde ste studirali? zapita profesor.

- U Lajpcigu.

~ A sada ste kao nekakav agent nauke u nekakvoj zadruzi?

- Tako nešto, može se reći.

- Koliko je velika?

- Pet hiljada hektara.

- To već zaslužuje divljenje.

- Da, znam da to ostavlja utisak. I s pravom kad sve dobro ide.

- Zato ste tamo da se o tome brinete.

- Nisam samo ja.

- Hoćete li još po jednu?

Profesor ne sačeka odgovor, napuni zatvarač boce i pruži ga preko puta.

- Oprostite mi moju radoznalost, govorio je kao da se i on zahuktao s vozom koji je lako jurio od kamena do kamena. - Bio sam kod vas na konferenciji u Drezdenu. To je bio veoma zanimljiv skup. Vaša zemlja je lepa. Putujete li i vi k nama na takvu konferenciju?

- Ne.

Matki nije smetala profesorova radoznalost. Računao je s tim. To je išlo uz njegov poziv. Ali ovo "ne" nerado je izgovorio jer je za sobom povlačilo drugo, treće, četvrto pitanje i onda će morati sve da kaže.

- Onda bar na odmor? Idite svakako u Krakov! To je moje rodno mesto...

- Ni na odmor.

- Oprostite mi radoznalost.

- Ispričaću vam celu priču, reče Matka, uvali se duboko u ugao tapacirale klupe, pređe rukom preko lica i reče; Bocu ste kupili?

- Samo jednu, ne više.

- Onda smo u kolima imali puno boca. Mora da je bilo puno boca, jer, kad su kola pala - počelo je sa zadnjim točkom - bilo nam je kao da sedimo na samom staklu, Ded dvaput opsova, istera nas iz kola i ode u selo da potraži nov točak. Točkova nigde. Kad danas mislim na to, čini mi se da je tada sve živo bilo na točkovima. Kotrljali su se na sve strane. Oni iz Nemačke polomili su se u Ukrajini. Sav rat je bio na točkovima. Kotrljali su se ovamo kući i kod rajhstaga se skljokali. Tada su se točkovi još kotrljali po našem kraju. Imali smo četiri točka, u stvari tri jer se jedan polomio i deda nije dugo dobio nov. Zato smo morali ostati u selu nekoliko dana, u šupi. Mi smo se tome radovali jer se i baka radovala. Sad ćemo moći još ostati kod kuće, govorila je drhtavim i plačnim glasom. Samo je majka znala da je to bio plač ostarelog deteta koje više ne razume svet. Nije razumela. Rat, bilo je mnogo polomljenih točkova, deda je to davno predviđao, dok je još kod kuće bio. Sećam se toga. Deco, rekao je, a pri tom je mislio i na majku, skupo ćemo to platiti. Tako su za majku slomljena kola u jarku bila samo delić istine koju je deda predvideo, polomljeno staklo, uplakana baka, konji što hržu, deda sa svojim psovanjem koji ni sledećeg dana nije našao točak. Zato je rešio da ga sam napravi. U selu je bila kolarska radionica, drvo i tutkalo, a baba je plakala sve jače, vesela što se sve više odugovlačilo.

Tih dana je u šupi, jednog jutra bilo jedno dete više: ja, moja devetogodišnja sestra i tuđa devojčica od pet godina. Njena kosa je bila kruta kao slama. Stajala je na otvorenim vratima. Po obrazima bile su pruge, od očiju do kutova usana koje su načinile suze i osušile se. Devojčica je ćutala. Zapitali smo je i nemački i poljski, ali je ona ćutala kao da nije umela da govori. Majka skide s nje zaprljano odelo, metnu je u drveni čabar i opra je u mojoj sapunjavoj vodi. Devojčica je spavala pored mene, čuo sam njeno kratko disanje i pokrivao je kad je noću bilo hladno. Sutradan ujutru opet je stajala na vratima, na jednoj nozi, drugu je naslonila na nju. Nožice su joj bile tanke i devojčica je izgledala kao roda. Sunce joj je sijalo u lice.

- Znaš li gde je moja mama? - reče devojčica tiho. Zavrteh glavom i bi mi je žao.

Pre nego je deda napravio točak, naiđoše poljski vojnici na kolima i konjima. Vraćali su se kućama. Među njima se nalazila žena u civilnom odelu, rat je bio završen. Ona je kuvala za celu šupu, ništa naročito dobro ali začudo dovoljno i mi se siti najedosmo. Najviše je jela tuđa devojčica a ja sam se ljutio na nju jer ni majčina kaša nije bila rđava. Uveče kad se počelo smrkavati, devojčica leže pored vojnikove žene u slamu a meni nije ništa drugo ostalo već da zaspim sa osećanjem detinje ljubomore. Sutradan ujutru kad sam se probudio, ded je stajao sa drvenim točkom pred vratima u svetlosti sunca i rekao: "Spremajte se!" Pogledah uplašeno u ugao poljskih vojnika. Sve je bilo prazno. Napolju na livadi stajala su njihova kola a na jednima je sedela devojčica pored vojnikove žene. Popeo sam se na točak i upitao je: Kako se zoveš? Ona odgovori: Eva! - zatim me podigoše snažne ruke i skidoše s kola. Odoše.

Profesor je slušao sa osmehom na licu. Shvatio je odmah smisao ispričanog događaja. Rukom je polako gladio razbarušenu kosu.

- I vi je otad niste više videli?

-Ne.

- Ali ste o njoj čuli!

-Da.

- Tako sam i mislio - odgovori i uze flašicu likera iz ugla i popi ostatak zelene tečnosti. Zatim sa žurbom pogleda na časovnik.

- Pričajte dalje!

- Nema još mnogo da se priča,

- Kako ste čuli za nju?

- U jednim našim novinama u maju ove godine pisalo je o doživljajima iz toga vremena. Ovaj događaj sam poslao redakciji. Štampali su ga.

- I čitan je kod nas u Poljskoj.

- Mislim da je tako bilo.

- I jednoga dana ste dobili pismo od Eve.

- Ne. Telefonirala mi je. - I sad putujem njoj posle toliko godina.

Sunce je svojim tankim prugama rasteralo paru, one sivo-mlečne jastuke ispod crvenih točkova voza. Na mutnom prozorskom staklu odvijao se film. Pokazivao je livade i polja kvadratnih oblika, lenjirom povučenih ivica. Nacrtala ih je dečja ruka, tamne kocke veselih boja. Ili je to bila aplikacija, ručni rad od šarenih zakrpa, divovski tepih zemlje na kome su ljudi prikazivali plodove svoga rada. Voz je terao povetarac u kovitlac, ostavljajući ga za sobom kao zviždavu čigru koja je stajala vrhom u pesku a svojim gustim vlasima terala oblake svilene prašine u livade i šume. Ali dva čoveka to nisu videla. Za njih je predeo bio ravnica koja prolazi pored njih, koja im je najavljivala da se približava stanica do koje su bili kupili kartu.

Pod staklenom nastrešnicom perona stajali su putnici.

- Zbogom, reče profesor, i pozdravite od mene Evu.

- Ako je nađem, hvala.

Kolutovi pare dizali su se kroz pukotine između stakla a sunce je opet sijalo na betonsku stazu pored koloseka. Sa crnog prozorskog kvadrata putnici nestadoše između onih što su čekali i požuriše stepenicama i podzemnim hodnicima u grad. Peron je bio prazan. Matku obuze gorka sumnja, osećao je da se ljuti i sve ispriča železničaru koji je čekićem na dugoj dršci kuckao po točkovima vagona.

- Jeste li vi gospodin Franc Matka? Okrete se uplašeno. Kraj njega je stajala visoka žena sa cvećem u ruci.

- Ja sam - reče Matka, ne znajući upravo da li je to Eva ili samo njena zamena. Eva na žalost u trenutku... Ali potom vide njeno lice, ozbiljnost njenih očiju, jedva primetno osmehnuta usta - stajala je u svetlosti sunca na otvorenim vratima šupe, suvišno dete na dugom putovanju. Zatim pruži cveće i reče: Ja sam Eva.

- Poznajem te.

- Takav isti si mi ostao u sećanju kad si me prvi put video.

- Još to pamtiš?

- Želim da ti kod nas bude prijatno.

Tog popodneva odvezoše se iz grada. Za njega je to bila vožnja sa čudnim osećanjima, biti sasvim slobodan i ne zavisiti ni od koga. Bio je srećan i osećao pri tome nekakvu telesnu prijatnost. Udisao je svež vazduh koji je ulazio u otvorena kola. Točkovi automobila su nežno fijukali po asfaltnom putu, pa mu je i to bilo prijatno. Grad može kasnije razgledati, rekla je Eva i stavila svoju trbušastu tašnu na zadnje sedište auta. Samo ga je još zapitala da li sa sobom ima lične stvari da bi mogao nekoliko dana provesti van kuće. Ali nije bilo mnogo vremena za razmišljanje. Eva je sedela za volanom kao da je htela reći, valjda nisi pedantan neženja. Dok je posmatrao, seti se vojnika, natovarenog automobila, devojčice kraj žene, sebe samoga kako stoji na drvenome točku. Eva je bila otišla bez reči, sedela u kolima, bez odgovora. Sad se ponovo vozila, dobrovoljio, ne u suprotnom pravcu od njega, već sa njim. Osećao je daje i ona vesela, poluotvorenih usta. U uglovima usta stajala je želja, nestašluk i potreba da bude drukčija nego obično. Matka je želeo da tako bude. Kad se Eva potom glasno nasmeja, znao je da se nije prevario. To nije bio baš smeh iz pristojnosti koji zahteva malo truda kad hoćeš iz poštovanja da odvratiš na glupe šale svoga partnera. Bio je to veseo, pravi smeh. Pričao joj je kako je onda video onu rodicu bez domovine, kako je svoje tanke nožice prala u njegovoj sapunjavoj vodi i jednako ćutala. Ona mu dovrši priču čiji kraj nije znao jer su ga skinuli sa kola. Eva se s vojnicima vraćala kući, i bilo joj je svejedno u kome pravcu. Nije znala gde joj je bila kuća. A tako je bilo svugde gde su joj ljudi koji su joj davali hranu, govorili poljski ili nemački, njoj je to bilo svejedno. Živela je uz vojnike iako to više nisu bili i nisu želeli da budu, dali su je u školu, u internat s mnogo stotina sličnih sudbina.

Morala je da uči, svi su to radili i tako je jednoga dana postala učiteljica na selu.

- Tamo, iza brdašca - reče ona i pruži ruku kroz prozor automobila. Skrenuše sa glavnog druma zato što je htela da mu pokaže školu, njen prvi dom koji je ličio pa kocku s prozorima kao tačke po stranama. Prašan putić bio je uzan i džombast i trebalo je dosta vremena dok brdašce ostade za njima. Onda iziđoše pred kocku sa šest prozora.

- Ovde ispod kestena je tada bila klupa, reče Eva - na njoj sam provela dve godine svoga života s gomilom svezaka sa desne strane i bočicom crvenog mastila sa leve.

Škola je bila pusta. Drvene klupe mirisale su na svežu boju. Na crnoj tabli pisalo je krupnim slovima: "Ura, raspust!". Razumeo je dečjom rukom napisane reči, znao je slova i smisao njihovih redova zato što su bile slične jeziku njegove lužičke otadžbine, jeziku njegovih nekadašnjih lužičkosrpskih školskih drugova, suseda i poznatih. Naučio ga je s njima i od njih, i govorio kao i oni.

- Hajde - reče Eva poljski i povuče ga za rukav po škripavim stepenicama gore, gotovo pod krov. Zaustavi se ispred belog zida, obloženog daskom, okrete ključ koji je strčao nasred zida i polako otvori vrata koja se odvojiše kao izrezana u daskama. Soba je bila mala sa nekoliko natrpanih komada nameštaja i cvećem na stolu. Kao učiteljica stanovala je onda ovde. Skoro sve je ostalo isto. Neke slike sa nasmejanim ljudima naknadno su dodate a sa unutrašnje strane vrata visio je nekakav dijagram. To je soba za sastanke đaka, za sednice ili...

- Za posetu škole - reče iza nje čovek dubokim glasom. Celo lice mu se smejalo. Eva zagrli starca i poljubi ga u neobrijano lice.

- Jano, još si živ!

On je. najljubazniji poslužitelj koga zna a zna nekoliko, reče zagrlivši čoveka koji se naslanjao na štap.

- Imaš lepog muža, Eva. Mogu to da ocenim, reče i sede prema Matki na stolicu. Je li dobar?

- Da, reče ona i za trenutak nestade nestašne radosti s njenoga lica kao da je grizla savest zbog prećutane istine. Ali ostavi sve kao što je bilo. Sud o čoveku koji je ovde u njenoj nekadašnjoj sobici sedeo, sviđao joj se.

- Ostani ovde, raspust je! reče poslužitelj. Eva priđe prozoru, pomeri zavesu u stranu i otvori ga. Svež vazduh pojuri u sobu.

- A ti ćeš doći u posetu? upita sa prozora.

Uveče kad je mesec bio na vrhu kestena odoše ka selu i krenuše preko mokrih livada i do kolena visoke trave koja im pokvasi čarape i pantalone. Eva ga je vukla za ruku kao da nekud žuri. Trava je bivala vlažnija i viša a onda začuše sasvim slab žubor vode u jarku. Voda se nije videla, tekla je ispod teške, čupave trave, vrtela se okolo zovinog džbuna i nestajala opet u zelenom krznu predela. Eva sede na kamen pored jarka koji je na mesečevoj svetlosti ličio ia okrugli seljački hleb. Nisu govorili jer nisu znali šta. Držali su se za ruke jerje kameni hleb bio gladak, selo daleko iza njih. Sede pored nje na ostatak kamenog hleba i poljubi je. Voda u jarku se vrtela i dalje oko zovinog džbuna i onda kad gurnuše obe noge u vodu. Te večeri nije bilo hladno i kad ustadoše, njeni đonovi su bili puni pode i teški kao od gvožđa. Požuriše kući, želeli su manji krov nad glavom, više mesta za sebe i suve noge bez sandala. Ležeći jedno pored drugog bili su srećni od međusobne nežnosti, želje koju je izazvala blizina njihovih tela, koja im je omogućavala da zaborave da su u školi i da su poslužitelja zamolili da ih poseti. On nije došao. A nisu to pi primetili.

Poslednjega dana koji im je još ostao, odvezoše se do mora, gore na sever zemlje i zaustaviše se u Gdinji. Slan vetar dolazio je na kopno sa talasima, uvlačio se u gradske ulice i čistio ih od izduvnih gasova vozila. U pristaništu je trzao konopce okeanskog broda "Batori" koji se tu zasluženo odmarao. Dve hiljade dece sklonjeno od fašista u Englesku dolazi svake godine da ga poseti, sada kao inženjeri, učitelji, livci, seljaci. Ljuljao se spokojno u kolevki plitkog pristaništa. Današnji gosti su se čvrsto držali stepenica od aluminijuma kad su ušli u njega, u mornarske kabine od kojih su načinjene hotelske sobe. Eva je želela da dobije jednu od njih, s onim nagnutim posteljama ali čvršće montiranim inventarom. Sve je imalo nekakav spoj sa zidom, nekakav svetao hromirani štapić, nekakav gajtan, lančić. Tu su živeli kao prijateljski trpljeni turisti, kao ljubavni par, kome zavide i koji ujutru napušta brod a uveče se vraća sa istom veselošću, sa očiglednom radošću što su zajedno. Razlikovali su se od drugih stanovnika "Batorija" koji su ostavljali utisak kao da zbog slobodnog vremena iz dana u dan sve više gunđaju. Tako su tu živeli sve do dana kad se na donjem kraju aluminijumskih stepenica pojavila stara žena koja je sedela na stolici nudeći cveće. Poslednjeg dana ujutru prođoše pored nje. On se odjednom zaustavi. Eva ga nije shvatila. Prvo je mislila da hoće da joj kupi cveće ali onda vide njegovo ozbiljno lice širom otvorenih očiju, njegovu nameru da se svakoga trenutka od nje odvoji.

- Trenutak, to je ipak...

Onda je stao ispred stare žene koja mu je pružala cveće. Uze ga nesvesno tražeći novac u svom džepu.

- Ja vas poznajem... reče ponavljajući.

- Otkud biste me mogli poznavati, mladi gospodine? Žena se smejala a iz njenih bezubih usta čulo se teško disanje.

- Zar niste vi za vreme rata bili kod vojske?

- Ne, gospodine, varate se. Njeno lice je postalo ozbiljnije jer više nije bio potreban osmeh prodavačice.

- Ali ste bili u ratu.

- Svi smo mi bili u ragu.

- Ja mislim na frontu.

- Front je bio i u logoru.

- Jeste li do kraja rata bili u logoru?

- Da, gospodine.

- Molim vas, izvinite, reče on i okrenu se tužan. Eva mu uze buket iz ruke i povuče ga odatle.

- Šta je to bilo? upita ga.

- Činilo mi se, bio sam skoro uveren... Zar nisi i ti to primetila?

- Ne znam, o čemu govoriš?

- O ženi koja je onda bila sa vojnicima kad smo noćili u štali. Ti si sa njom otišla.

Eva zastade gledajući ga. Stajali su jedno prema drugome na trotoaru na raskrsnici. Prolaznici su udarali o njih, tiskali se između njih i sudarali se s njima.

- U novinama mi je palo u oči da se sećaš vojnikove žene.

- Znaš, one što je za sve nas...

- Tamo nije bila nikakva žena, veruj mi, odavio sam ti to htela reći.

- Znam to sigurno.

Morali su da se sklone korak unazad jer je neko s dečijim kolicima hteo da prođe između njih.

- Onda se bojim, Eva, da mi nismo...

- Da nismo oni za koje smo se smatrali...

- Da, reče Matka za sebe, činilo mu se kao da se fascinirajuća lepota događaja sručila, nikakvo mišljenje već stvaran doživljaj. A sad?

- A sada? - reče Eva i priđe mu. Znala sam to nastavi. To sam mislila, znala sam.

Uze ga za ruku. Na ulici je bilo sve više ljudi. Nestajali su iza divovske prilike "Batorija".

Sutradan su stajali na železničkoj stanici u Poznanju, bilo im je teško da nađu reči koje bi bile lakše nego njihova osećanja.

- No, šteta, ali moramo kući, reče Eva, poljubi ga i zatim je gledala za njim sve dok se voz davno više nije ni video. Otputovaše kući, na ovu i onu tamo stranu reke.