Jurij Kravža

Ostrvo "Moja briga"

Usred mora ustalasane raži na Suhoti diže se plotom ograđen kvadrat, zasađen voćem i povrćem. U sredini zelenog kvadrata, pod mladim lipama, sedi kao prepelica u gnezdu drvena kućica svetlo prelakovana, danas bismo mogli reći vikendica, pred njom klupa i barica s lokvanjima i ribicama. Plot i krov su jasno crveni, još iz daleka padaju u oči da se svemu tome začudiš.

"Moja briga" Jakuba Vojnara, usred žitnih polja čiju veličinu ne možeš sagledati, jedinom uskom, preko polja ugaženom stazicom povezana je sa svetom. A oni što nisu odavde, pitaju se: Zar se to ne može poravnati? Žetelice bi dobile slobodan prolaz. To se pitaju i oni što dođu iz okružnog mesta, iz sreza i dalje. A ljudi iz sela kažu: To ne može, to je "Moja briga" Jakuba Vojnara!

Ljudi u selu nisu na to obraćali pažnju. Navikli su na. pisano pravo starca i uzimaju kao deo svakodnevnog života da ova "Moja briga" usred širokih polja zadaje traktoristima mnogo pasla, ali šta sve u životu nije ćoškasto!

Ljudi znaju da je Jakub Vojnar život proveo na njivi, na svojoj i zadružnoj, da je na njoj kao i oni proizvodio hleb i meso i da po tome apsolutno spada među njih i ako ga smatraju za čudaka. Još su i poneku čašu piva popili s njim u kafani, a Jakub nije brbljivac, pre je dobar slušalac a takvi su retki! Brbljati ume svako, slušati je skoro veština. Ali pri tome ljudi slabo znaju šta ga na to nagoni.

Danas je on jedan od poslednjih Srba u selu i ljudi pričaju da je isti njegov otac, da mu nije bilo lako sa ženom.

Stari se još sećaju njegovog oca koji je u svoje vreme bio verni član udruženja kad je ovde još bilo punio Srba. On je govorio na onim burnim skupovima sa onim srpskim mlinarom i poslanikom^[1], pre nego što je ovaj otišao u Pariz da tamo zastupa svoje saplemenike. Još mnogo pre, kao mladić, slušao je govore onoga bolešljivog sveštenika^[2] koji je uređivao novine i pisao pesme o tome kako treba čuvati svak komad zemlje da ne padne u tuđe ruke, jer je to ostrvo koje se odronjava i treba da se bori protiv proždrljivih morskih talasa.

Ovo je Jakub Vojnar nasledio od svog oca kao zapovest. Bilo je jasno, blisko seljaku, to ostrvo s našim jezikom, verom i običajima, s nama kakvi smo. A Jakubovo selo bilo je obala. Sva zemlja u njegovim rukama pripadala je ovom ostrvu i imala da odbija napade morskih talasa. Zemlja će održavati porodicu, a porodica nacionalnost, rekao je otac.

Ipak, kad dođe ljubav! Devojka koju je Jakub doveo kući nije bila za zemlju. Otac je to video i zabranio sinu da je uzme. - Moja briga, reče Jakub, posvađa se s ocem i uze je za ženu.

Ljudi su posle svadbe pričali da Jakub ima zmiju u kući. Od zmije bežiš ali bez nje ne možeš.

Tada je Jakub počeo da ide na pivo, "na srpsku besedu"^[3] rekao je ženi, - jer moram jedanput i... a ti ne znaš. Žena, inače sasvim dobra, prvi put se protiv toga malo naljutila, otkazala mu srpske novine i spalila neke knjige koje je od oca imao, jer i tako na polici zauzimaju mesto tanjirima. Jakub je gunđao kao da razgovara s onim pesnikom - "Besni vali o hrid biju .." - a žena se još jednom naljutila.

Kad je bio srednjih godina, među vojnicima i izbeglicama, udovicama, spaljenim imanjima i gladan, Jakub je shvatio da se zemlja ne može porediti sa zlatom i ponovo je pomislio na očevu zapovest. Kad se iz rata vratio, sin mu je imao tri godine, Jakub je s njim počeo da govori jezikom svog oca. Žena se samo jednom posvađala. Onda je Jakub udario pesnicom o sto da su čaše zazvečale i rekao "Moja briga".

Ljudi znaju da je on bio vredan. Na setvi i žetvi bio je zajedno sa svojim slugama kad je trebalo, sa slugom i kravarkom, na polju dogod se video prst pred okom. Ranije su mu sluge bežale, ali on nije popuštao u vrednoći. A nije mu nedostajala ni ona seljačka prepredenost koja ume nešto da sazna tamo gore o predavanju viškova i o drugim obavezama. Tako je Jakub Vojnar bio zadovoljan svojim položajem i samim sobom. On je bio tvrda stena svoga ostrva.

Mada više nije išao na ove nove sastanke gde su zajedno sedeli i njegov sluga i kravarka, gde nisu govorili kako treba čuvati zemlju kao u stara vremena, već kako je strpati u veliki lonac i izmešati i za slugu i kravarku. Jakub je sad imao kod kuće televizor i mogao da vidi ceo svet ležeći na kanabetu sa flašom piva na stolu. Jedino što je žena i dalje imala svoje zle dane, ali on se na to već bio navikao.

A ljudi su govorili da će Jakub tek sad biti tvrdoglav, to je kod njega znak starosti.

Jakub je postao stariji. Poslednji sluga mu je pobegao, odrasli sin je već gunđao kako ga ne zanima to zabačeno parče zemlje kod kuće i kako će nešto drugo da potraži. Stoga se Jakub dalje sam mučio, krivio zla vremena ali je bio rešen da ovo preživi, stena protiv besnih talasa.

Dok nije došla brigada iz grada da privoli sve u selu na kolektivizaciju. Jakub Vojnar je bio među onima koji su se tome najduže suprotstavljali.

- Potreban nam je potpis, zašto ne potpišeš?

- Moja briga.

Jakub je išao zabrinut po selu i gledao gde su uspeli, gde nisu. Kucao je kod suseda da bi mu kazali šta su odgovorili, šta obećali. A kad su kod njega bili treći put, ispričao im je o ostrvu i steni no oni su se smejali, i tad je čak žena na njih viknula, da naročita osećanja jednoga čoveka nisu za ismevanje.

Kad je Jakub ostao poslednji u selu, znao je da se neće moći održati. Ko bi mogao sam u starim godinama održavati imanje? Nije više bilo ni srpskih beseda u kafani, sad je mogao samo da se povuče. A kad je pri tom pomislio na očevu zapovest, zabolelo ga je prvi put. On sam, stena na obali ostrva... I reši se da ostane.

- Zadržaću njivu na Suhoti, reče ženi, izgleda da je tamo nekakvo vrelo.

Žena nije mogla da ga razume. On je mislio ma onu večno mokru mrlju na njivi o kojoj mu je otac govorio kako tamo mora da se nešto zatrpano pomalja i da to ne treba zatrpavati. U zgodan čas, ako jednom sve dovrši, tada neka to potraži.

I on javi predsedniku opštine da će potpisati ako... Ljudi su pričali kako je Suhotu cenkanjem dobio.

Čekao ih je iza zatvorenih vrata kad su se po peti put približavali vratima.

- Ipak ste se, mučitelji moji, predomislili? Hoćete li mi ostaviti moju njivicu na Suhoti? doviknuo im je kroz ključaonicu.

- Ne, to ne može. Daćemo ti jedan ćošak na drugom kraju.

- Idite bestraga! Okrenuo se i ušao u sobu u kojoj je otvorio radio tako glasno, da je bubnjanje na kućna vrata izgledalo kao bubnjanje u svirki.

Sutradan su opet došli. On je baš muzao krave.

- Hoćete li mi ostaviti moje na Suhoti?

- Ne može! Ovde potpiši, hoćemo da završimo! Držali su mu papir pred nosom na kome je stajalo da potpisani stupa u zadrugu sa svim svojim njivama.

Vojnar nije bio čovek koga gruba reč može da zaplaši. Pa oni su od njega tražili a ne od njih! Pomuze kravu, dugo i pažljivo je muzao i ostavio ih da čekaju. Morali su mirno čekati jer su hteli da što pre budu gotovi. Zatim pomuze drugu, pa treću. Ćuteći. Ostavi ih da stoje u đubretu i kažu šta žele. Na kraju ponese mleko u vedrici, opra i obrisa ruke, pa uze kažiprstom i palcem desne, ruke onaj papir koji je onaj visoki, što je bio glavni, još držao u ruci. - Mi hoćemo da idemo kući, mrmljao je.

Vojnar mahnu levom rukom, što je moglo da znači-odmah ili - ćuti!

Zatim se odgega u sobu, a oni su već mislili da su pobedili - još jedno celo selo u zadruzi. I čekali... čekali.

Ali se Vojnar više nije pojavio. Kad su pošli za njim, videli su da se ponovo zaključao. Nije pomagalo nikakvo lupanje ni pregovaranje kroz ključaonicu. Proklinjali su ovu tvrdu seljačku glavu koja ih zadržava da najzad mogu otići kući. Unutra je radio treštao i čulo se kako on glasno kaže ženi: Oni su još tamo.

U kafani, gde su večerali, sretoše Vojnarovog sina. - Što se mene tiče, potpisaću umesto njega, ako vam to može pomoći. Dajte to ovamo. - To ipak ne može, to ne bi važilo.

Ovo selo je bilo skoro poslednje u okolini, sramota za agitatore, oni su već svega bili siti a čekao ih je i posao kod kuće. - Ne možemo dozvoliti da revolucija oslabi, rekoše i te noći su još raspravljali sa predsednikom opštine i dugo telefonirali u okrug.

Rano ujutru, kad su mislili da će Vojnar opet biti u staji, bili su na nogama da ga što pre privole. U štali je sve bilo urađeno a Vojnar je opet sedeo iza zaključanih vrata.

- Vojnaru, zadrži ono tvoje na Suhoti, ali potpiši!

Vrata su se otključala. - Zašto niste odmah tako kazali. Uđite unutra! Zato treba jedinu popiti.

Proslaviše ovu pobedu. Žena je mazala buter na hleb, jer su svi bili gladni, Jakub nije žalio rakiju, jer su mu došli u posetu a oni nisu pustili da ih nudi jer je trebalo još pre tri dana da se vrate kućama.

A kad ga je jedan od njih zapitao zašto na svaki način želi da zadrži ono parče zemlje, njemu se opet posle dugo vremena malo zasja lice, privuče pitaoca kao da želi da mu na uho poveri neku tajnu - "Moja briga." I seti se da su ga pre nekoliko dana ismevali.

Njima je bilo svejedno. Selo je bilo osvojeno, zadatak izvršen, pa se opet vratiše u grad na svoj posao.

Vojnar reče svojoj ženi: Mi smo stari. Ostavimo ono što se više ne da zadržati, a sebi reče: Na Suhoti ostaće moje, samo moje. A posle mene, imaće to moj sin, pa njegov sin.

On podiže čvrst i visok plot oko svoje njivice na Suhoti, sazida tamo onaj drveni kućerak a polje pretvori u zeleni vrt. Posadi mnogo voćaka, voćnjak je uvek koristan, a najviše je voleo višnje. Iskopa dosta leja za povrće, ono je zdravio, posadi cveće za ukras a pred kućom dve lipe u znak sećanja na oca, to je išlo jedno uz drugo. Pri tome je zaobišao vrlo pažljivo onu mokru mrlju u njivi, da se dalje ne bi zatrpavala.

A jednoga dana krenu na nju lopatom. Kopao je i što je dublje kopao, izvorčić se sve više odronjavao. On ga ogradi malim zidom, Iskopa mu jarak i uhvati vodu u mali gat za ribice i lokvanje. Sa spokojnošću gledao je sad na ovo svoje poslednje delo. Sad su tek ljudi mogli da pogode zašto je Jakub baš ovde hteo da ima svoj vrt.

Ova nedovršena revolucija zadavala je brige traktoristima, rukovodstvu zadruge, predsedniku opštine, crna mrlja na kolektivnom radnom odelu ovoga kraja. Predsednik opštine prizna da je bio uveren da će im Vojnar sam kroz godinu-dve doći. Ali jednom završena stvar, nije se više dala izmeniti.

Jakub Vojnar je otišao u penziju i sad je živeo jedino za svoj vrt. Leto provodi na Suhoti i majstoriše s velikom usrdnošću. Za šta se na petnaestak polja nije nalazilo vremena, na jednom je bilo. Svaku grudvu bi izdrobio, svaku divljaku iskidao, svaki kutić zasejao, svaku stabljičicu požnjeo.

Ujutru kad sunce iziđe, umije se čistom vodom sa izvora, onda sedne na klupu ispod lipa i doručkuje. U podne, kad je sunce visoko na nebu i njegovi zraci se u vodi igraju s ribicama i lokvanjima i čas-po čas o.svetle izvor, Jakub pogleda u dubinu i vidi puno zasutih slojeva. Izgleda mu da je njegova plodina zemlja samo tanak sloj na površini. Onda provodi vreme međ knjigama koje je ovamo na.donosio. Opet mu dolaze i novine i Kalendar, a Jakuba interesuje sve. A ljudi viđaju Jakuba kako ide po ambarima, tamo gde je polomljena grnčarija i po peščanim jamama, a ponekad i nešto krijući nosi u džaku. Uveče kad sunce osvetljava široku ravnicu u dolini, on gleda prema selu i dalje prema onim drugim selima gleda velike table njiva gde mile mašine i ljudi oko njih gamižu kao mravi. Pokušava da odgonetne šta u tom momentu tamo daleko rade, oko čega se trude i na šta se ljute. Gleda dok automobili jure a deca idu iz škole.

Živi na potpuno privatnoj zemlji, plugovi sa dvanaest raonika i kombajni idu u krug oko njega. Čuje psovke traktorista čak unutra, ali ništa zato - život je ćoškast, vi mladi! Kad kombajneri s one strane plota teraju svoje mašine sa širokim nožem, Vojnar na svome žanje kosom svoju raž za kokoši.

Kombajneri zastanu da se malo s njim zadirkuju.

- Jakube, zašto se toliko znojiš?

- Moja briga. Jakub ispije gutljaj piva. Dve flaše pruži preko plota kombajnerima - otvorite sami, prema vašoj limunadi ovo će vam biti kao na crkvenoj slavi. On i ne primeti da je u međuvremenu došla njegova žena.

- Jakube, nemoj toliko da piješ, upropašćuješ srce.

- Moja briga, mrmlja Jakub i opet nastavlja da kosi.

Jednom su ga ljudi videli u gradu u sudu. Tužio je zadrugu zato što mu je neki traktorista pri oranju srušio komad plota. Na to se zadruga žalila da joj Jakub Vojnar utabava preko polja putanju. A Jakub se opet tužio da je pre nekoliko godina zadruga u noćnoj smeni putanju, koja je vodila na Suhotu, dala preorati a da se s njim nije dogovorila. Jakubu je priznato da je u pravu da utaba stazu, a društvo da mu opet podigne plot. Predsednik zadruge ljutit odjuri predsedniku opštine da ovaj, najzad, iseli toga uvrnutog starca. Predsednik opštine ode u okrug i vrati se s odgovorom da to ne može, ako se na miran način s njim ne dogovore. Ljudi su ih zatim viđali ponekad da sede u kafani i piju rakiju dok su predsednik opštine i predsednik zadruge pokušavali da nagovore Jakuba na prodaju zemlje. Međutim on je ostajao pri svome - "moja briga!" Najzad se osmeliše da ga posete. Jakub je već iz daleka ugledao kako su se približavali pešice po utabanom putiću ka "njegovoj brizi". Otvori im vratnice i dočeka ih kao starosvat svadbare. Prvi put je dobio tako visoku posetu. Pošto je napolju rominjala kiša, uvede ih u kućicu. A tu, kako su kasnije pričali, odista su se začudili. Dok su se usput idući njemu šalili na njegov račun i dok je ispred njih išao ka kući, tiho su se smeškali, sad nisu mogli dovoljno da se načude.

Jakub je bio bogatiji nego što im se činilo. Kolekcionar, čak umetnik, znalac svoje domovine, sve što je od oca nasledio i od žene prvih godina sačuvao dok se nije na njega navikla, i ono što je u međuvremenu sakupio, smestio je tu. Svi ti sanduci puni sitnica i zemljanih posuda, slika, starih, fotografija na zidovima, na prvi pogled starudije, oživele su kad je Jakub Vojnar o njima govorio, a u svakom se skrivala priča o ljudima koji su ovde živeli. A posetioci saznadoše ono što ni na jednom kursu nisu čuli. Jakub im je održao kurs, rekli su, koji bi mirne duše mogli zapisati u svoja kadrovska dokumenta. A on je izvadio staru knjigu i preveo im šta tamo piše o onom ostrvu usred mora. Oni su bili onda mladi, a ko bi to danas još mogao razumeti? Jakub im je pokazao svoje nove knjige, punu jednu policu, i ispričao im o čemu tamo piše, dalji kurs koji bi isto tako mogao da se zapiše.

Otišli su i više nisu ni reči prozborili o nekom preseljavanju. Tako su se na kraju svi smirili. I kao što se kaže - ovo je crkva tako se sada govori - ovo je Vojnarova "Moja briga". Izuzev ovog ili onog tamo traktoriste koji mora psujući pred Jakubovim plotom da okreće plug sa dvanaest raonika. I na odstojanju, s respektom!

Ipak se Jakub jednom naljutio. Na onaj kao paradajz crveni avion koji je odozgo bacao zadružno gnojivo na ozimu raž i na Jakubove leje. Na koje je on strašno osetljiv. Šta će krastavcima đubre za raž! Najpre je onom letećem paradajzu pripretio pesnicom. I pošto se ovaj nije osvrtao na krastavce niti na pesnicu, otišao je tamo gde se avion ovda-onda spušta na zemlju da bi uzeo novu količinu gnojiva. Tamo se okomio Jakov na zaprepašćenog pilota i sva je sreća što je pilotov kombinezon od jakog materijala, jer bi mu ga za čas iscepao.

- Na svoje krastavce je sam mećem đubre, kolega! - derao se.

- Ja odzgo tu tvoju bedu uopšte ne vidim, pre nego je i spazim, ja je već preletim.

- To se mene ne tiče! - vikao je Vojnar i otišao kući. Posle nekoliko besanih noći kupio je cinober boju i obojio njome plot i krov, da bi leteće đubretare za svagda upozorio. Nije ni slutio šta će se time izmeniti.

Uveče kad je cela porodica na okupu, između njih troje vodi se otprilike ovakav razgovor:

- Dečko, šta ste danas radili? - pita Jakub jer je željan da čuje šta danas rade ljudi.

- U kombinatu smo kao ludi vozili silažu, tata. Hiljadu krava dosta pojede.

- Hiljadu krava, to je dosta mleka, klima Jakub ozbiljno glavom i misli. Ranije smo svi ručno muzli, dodaje, zatim tiho kao da ga je sad zbog toga, sramota. Pokaži mu tvoje ruke, Elza!

Ona, majka i žena, sedi pored njega i krpi čarape.

- Las doch die alten Zeiten, tata, heute leben wir fiel besser. Ich bringe dir gleich zu essen, Junge.^[4]

- Hat Elmira schon geschreiben, Mutterr.^[5]

- Der Brief liegt auf dem Kuchenschrank. Was grosse Liebe ist, die halt zusammen, nicht, tata?^[6]

Jakub bi skoro sinu rekao da je vreme da se ženi, ali se ugrize za jezik. Da, kad ljubav naiđe!

Kasnije kaže sin:

- Pozdravio te ujak, tata, sreo sam ga kod kantara. I Madlena iz štale. Ona pita hoćeš li s njom opet na igranku. A Votečani poručuju da u nedelju dođeš. Ostali su oni stari.

Jakub se nasmeši, raduje se što ga se još sećaju. Ovo sećanje na mladost pomalo boli, kao što boli sve što je prošlo.

- Was sagt er, tata?^[7]

- Ich soll Sontag mal iiach Wotitz kommen.^[8]

U nedelju će otići na srpsku besedu.

Tako živi Jakub Vojnar. Više ne može da obori stablo nego korov na svojoj njivi, nema krastavaca, ljuti se na čvorke. Raduje se srpskim besedama, sluša priče o Votečanima i njihovom kombinatu, čita, a pre svega razmišlja. On na Suhoti ima vremena da razmišlja i dobar vidik da posmatra.

Nedavno su opet predsednik opštine i predsednik zadruge svratili kod njega u posetu jer je predsednik opštine hteo da otkupi njegove stare zbirke za školsku izložbu. Danas je u modi da se sve stare stvari čuvaju.

Jakub se osvrnuo po sobi, ćuteći je posmatrao sav svoj krš i lom koji im je nekad pokazao, i sliku svoga oca s kosom preko ramena i jednu knjigu onoga pesnika i rekao: Čovek želi da zapamti odakle je potekao! Zatim se žalio kako će sin napustiti ovaj njegov vrt, da je našao devojku negde iz okoline Majsena i da će za njom otići. Jakub Vojnar je prestao govoriti kao da razmišlja, prećutao je o svom unutrašnjem bolu koga se s vremena na vreme seti. I ponovo je pokazao na svoje sanduke i police - Ovo neću prodati. Sve ću njemu dati da ponese u Majsen, tiho reče. Njemu će to kad-tad biti potrebno.

Predsednik opštine i predsednik zadruge morali su odvojiti dosta vremena za razgovor sa Jakubom.

Ako pođeš k njemu u posetu, moraš imati dovoljno vremena.

Jakub te očekuje, hoće da zna šta si mu novo doneo, a hoće i svoje misli da ti kaže. Daj sebi vremena. Zaustavi se kraj plota i hvali njegove lepe višnje. Odmah će ti se požaliti na čvorke koji sve lepe višnje pozoblju, ne osvrću se ni na strašilo na onom najvećem drvetu. Danas čvorci ne znaju šta je strašilo, progunđa. Pogledaj crveni krov, požaliće ti se na one leteće nogare koje podižu takvu buku, koje se guraju čak u zemljoradnju i na druge takve savremene galamdžije. Pohvali njegove lokvanje i ribice, a on će te upozoriti na izvor i kazati da pogledaš unutra u bistru vodu, da se nadneseš i vidiš. I spazićeš ono što su oba predsednika videla i još i više.

A onda od Suhote pogledaj na talasasti predeo.

Napomene

1. Arnošt Bart (1870-1956) vodeća ličnost lužičkosrpskog nacionalnog pokreta, politički vođa za prava Lužičkih Srba, predsednik Domovine, poslanik u parlamentu Saksonije, 1918. na Pariskom miru branio prava Lužičkih Srba ali je po povratku u zemlju bio zatvoren. Posle toga se povukao iz političkog života.

2. Jedan od najvećih lužičko srpskih pesnika u doba nacionalnog buđenja, Mihal Hornjik (1833-1894).

3. Sastanci Lužičkih Srba, više kao priredbe sa nacionalnim sadržajem.

4. Ostavi stara vremena, mi danas bolje živimo. Odmah ću ti, mladiću, doneti da jedeš.

5. Da li je pisala Elmira, majko?

6. Pismo leži na kuhinjskom ormaru. Kad je velika ljubav, veza je čvrsta, zar ne?

7. Šta kaže?

8. Moraću u nedelju u Votečane.