Jurij Kubaš Vorklečan

Na moj rođendan

Što se mene tiče može da bude i svakog meseca. Ipak je to divna stvar.

Dva dana pre toga ipak imam izvesnih teškoća. Moram da spremim stan! Kad budem gotov, dođe moja ženica da prokontroliše da li sam sve dobro uradio. Najčešće ipak nađe nešto što greba još bolje da spremim. Ali kad je drugi put zamolim da pregleda, najčešće je sasvim zadovoljna a ja se radujem što mi je sve pošlo za rukom.

Sledećeg dana, upravo pred rođendan, očekuju me druge radosti. Žena mi da novac da idem u nabavku. Za svakoga ko treba da dođe po jednu zemičku, pedeset grama salame. Te zemičke su za užinu. Za to treba da donesem još paketić ječmene kafe. Kad idem po to, kupim krišom sebi kesicu bombona. Tih nekoliko groševa za njih napišem na cedulju za ječmenu kafu. Bombone sisam putem do mesara. Tamo kupim sto grama paštete s belim lukom i sto grama jetrene. Sve zajedno je 200 grama, tako da na svakoga dođe pedeset grama Moja će žena na taj dan pozvati ipak tri drugarice! Pa da, onda će biti četiri osobe za stolom. - A ti misliš gde ću ja? - Pa ja ću prekosutra, na rođendan, valjda "u kuhinji raditi"!

Te ženine drugarice dođu već oko dva popodne. Onda im moja žena kaže da mi je rođendan. One žale što nisu znale i nisu donele nikakav dar za mene. Ali mi zato veoma prijateljski požele mnogo sreće. Posle toga preturaju po svojim tašnama i kažu da vide nemaju li možda slučajno nekakvu sitnicu koju bi mi mogli dati.

Na kraju dobijem od njih jednu jabuku, neke praline, jednu bananu a od jedne samo mandarinu.

Sve te lepe i dobre stvari stavim na stočić pored zubne paste koju mi je moja žena još jutros, čim je ustala iz postelje, poklonila. Ona me je uz to i poljubila i poželela mi mnogo sreće govoreći da je iznad svega radosna što ima mene. Razume se da se zahvalim njenim prijateljicama veoma ljubazno na željama i na darovima. Ali posle toga moram da idem da skuvam kafu.

Dok žene jedu zemičke s marmeladom i piju moju kafu, ja u kuhinji jedem hleb s mašću. Onda odem u sobu po sudove a gosti me hvale kako sam skuvao dobru kafu.

Dok ja perem šolje, one igraju remi.

Kad operem, sednem.

Sedeti tako na miru u kuhinji, tako isto je lepo. S vremena na vreme pogledam svoje ruke. Od pranja su sasvim čiste.

Uveče ipak dođe i moj prijatelj Emil da mi čestita. Zvono čuje i moja ženica i odmah dođe da vidi ko je.

Uzima prijateljev buket. Porazgovaramo malo u antreu, a onda moja žena kaže: "Izvinite što se moramo oprostiti. Imamo goste." Pruži mu ruku i čeka dok ulazna vrata zatvorim za svojim prijateljem.

Onda je vreme da se spremi večera. Sečem salamu i stavljam je na duguljasti tanjir. Razume se da te krugove salame sečem vrlo tanko da bi ih bilo što više. A tako se i ne primeti da sam neki komad strpao u usta! Kad sam ušao u sobu da kažem da je večera gotova, moja žena je došla u kuhinju i meni namazala dobar sendvič sa sirom. Samo ostatke mi metne na parče sendviča. Njega mogu da pojedem kad sam u sobu odneo salatu od krompira i činiju sa salamom. Žene imaju i pivo. Jedna boca je dovoljna za sve četiri.

A ja mogu u kuhinji da se sit napijem jer je od užine ostalo pola šolje one dobre ječmene kafe. Moja mila mi ipak naredi - kao da ja sam ne znam šta je red - da za vreme večere treba da uđem još jednom u sobu i zapitam da li neko još nešto želi. Ja to i učinim, ali gosti imaju svega dosta. Ja rado idem da pitam jer me tad moja žena pozove da priđem i gura mi svoju čašu, pa kaže: "Evo ti, popi gutljaj piva!"

Jednom sam to učinio, a onda je ona viknula: "De, de, ne tako puno!"

Onda me je, kad su gosti otišli, posavetovala da na njenu ponudu treba da kažem: "Hvala! Dosta sam u kuhinji popio".

Međutim, dok grejem vodu za sudove, žene završe večeru i ja onda mogu sve da odnesem i operem. Žene se ubrzo spreme da odu kućama. Ja odem da im kažem zbogom i još jednom zahvalim na poseti i poklonima.

Jednom sam bio zaboravio da skinem kecelju. Ali moja draga Hanka mi je podišla: "Te stare veštice ne moraju da znaju da ti pereš sudove." - Eto, takvim lepim imenom ih je nazvala. - Ali ni one nisu škrte u takvim nežnostima kad govore o nekome ko nije prisutan. Od kada se to s keceljom dogodilo, ja, razume se, znam šta je red. I pre nego počnem da perem sudove, razume se opet je privežem, a tada prvo oližem lonce.

Kad moja žena isprati prijateljice, dođe kod mene u kuhinju i grdi: "Glupače jedne. One dobro znaju da ti je rođendan. Na takav dan bi mogle nešto veće i bolje da poklone. Lažu kad kažu da nisu znale."

Pa da, ona u tome, istina, stoji na mojoj strani.

Ah, tako je lepo imati rođendan. Sem toga moja ženica je ipak na mojoj strani, sve vidi i uvek grdi. Ipak zbog gostiju na rođendan sa mnom prijateljski govori.

Treba ipak da sam joj na svaki način zahvalan što me je naučila da krpim čarape, da idem u kupovinu, perem sudove i moje košulje, presvučem krevete i šta sve još.

Kada smo posle toga uveče sami, Hanka donese poklone u kuhinju. Samo praline, bananu i mandarinu uzme ona. Zubnu pastu, koju mi je ujutru čestitajući poklonila, ne mogu da pojedem. Tu ćemo ipak ženica i ja zajedno upotrebiti.

Kad smo sve tako pravično podelili, moja draga mi kaže:

"Tako sam umorna!"

I ode da legne.

Ja posle toga treba još da pospremim sobu i ulaz a kuhinju da izbrišem. Zatim i ja idem da spavam. Moja Hanka tada već mirno spava.

Ja baš tako lako, kao moja žena, ne mogu da zaspim. Mislim na sutrašnji dan. Sutra će već opet duvati drugi vetar.

A posle i ja zaspim i sanjam kako je opet bilo lepo na moj rođendan.

Jednom sam imao i neprijatnosti zbog rođendana. Bilo je to ovako: Sedeli smo u krugu penzionera u našoj kafanici. I moj prijatelj Jan poče pred svima da mi govori:

"Znaš, kad sam bio da ti čestitam, mislio sam da ću bar" - da "bar" tako je rekao - "čašicu rakije dobiti i da ću bar malo posedeti."

Na to su se ostali smejali.

Milo mi je bilo što se smeju Janu. Ali su oni pri tome gledali u mene. A jedan me je čak i uvredio. Rekao je:

"Ti si pravi papučar kod tvoje žene."

A ja baš ne dozvoljavam Hanki da mi zapoveda. Tako smo se dogovorili.