Marija Mlinkova

Majska buba

Junske livade su cvetale. More žutih, dugonogih maslačaka njihalo se na ivici bukove šume. Sa breza su padale majske bube. Nedeljni izletnici izgazili su ne osvrćući se njihova smeđa leđa. Ovog leta je bilo mnogo majskih buba.

Mladić i devojka koračahu pustom zelenom putanjom kroz bukovu šumu. Ona je bila tanka, šesnaestogodišnja učenica s visokom, razbarušenom kosom, a on širokih ramena, spor. I on je bio đak. Nisu se držali za ruke jer on nije hteo a i devojka je uplašenih očiju gledala u zemlju.

"Danas si tako ćutljiv", jadala se devojka i drhtala na suncu. Mladić ništa ne odgovori, premesti kapu iz leve u desnu ruku. "Ova uopšte nema krvi", mislio je on. Devojka je išla korak pred njim i dalje gledala samo u zemlju i nije čula letnji žamor i nije osećala somot sunčanih zraka na sebi. "Obukla se u tako glupu haljinu", mislio je mladić i pljunuo. "Žutu! Njoj uopšte ne pristaje!... Šta njoj, uopšte, dobro stoji?!"

"Jesi li naučio matematiku?" pitala je ona da bi bar nešto rekla. "N-ne!"

"Oh, Bože", mislio je on, "danas ću sa svim tim prekinuti".

On se saže, uhvati majsku bubu i držaše je na dlanu.

"Šta ti je to?" zapita devojka.

On se pakosno nasmeja. "Ti... čekaj, čekaj... staviću ti majsku bubu za vrat". Devojka nije osetila ljutinu u njegovom glasu.

"Ah, ne, nemoj to da radiš", viknu ona obradovana i potrča. A mladić uspori korak, baci bubu na zemlju i zgazi je. Smrt je bila samo suvo puckanje. "Hajde, čik, nećeš me tako lako uhvatiti!" vikala je devojka. Mladićevo lice se gadno zgrči, ponovo pljunu i poče da je vija. Devojka vide kako pojuri, potrča dalje sva čudno uzbuđena od velike radosti. Sad, sad će me uzeti za ruke, poljubiti, sad ćemo sesti negde u hlad, u mahovinu i jagode i ljubiti se, i biće kao pre. Ona skoči sa staze i sakri se iza drveta.

"Hej, dragi", vikala je; on skoči za njom a ona potrča kroz šumu. Nije se osvrtala, smejala se a njena žuta haljina u zelenoj senci izgledala je kao sunce što žuri. I ne primeti da trči sama i da se sama smeje.

On se bio sakrio iza drveta. "Trice" promrmlja. Zatim se osvrnu i pošto je nije video, vrati se nazad i pobeže od nje.

Devojka se zaustavi. Nije ga ni čula ni videla. Nesiguran osmeh bio je kao mrtva maska. ".Šta je to?" pitala se u sebi a negde unutra je počelo peći. Strah? Vatra joj se širila po celom telu. S rukama na licu koračala je devojka po šumi i nije mogla ništa da misli. Dragi moj. Zašto to? Nesigurno zastade, oklevajući pođe dalje ali ne za njim, bila je dosta gorda. Išla je kroz šumu ka maloj uzvišici. Negde napolju sijalo je sunce. Ovde je bio mrak, ovde je bio kraj! Najzad se odluči, potrča nazad, suknja joj se u brzom trčanju povijala čas na jednu čas na drugu stranu. Iziđe na put. Pozva ga. Trčala je i dahtala. Nije poznavala kraj, prvi put je ovuda išla. "Hej, dragi!" Tiho dodade: "Zašto to činiš?" Istrča na šumsku livadu. Tu je ležalo sunce na bujnoj travi. Svileni cvetovi čarobno su obojili zemlju tamnoljubičastim laticama. "Oh", reče devojka i umalo ne zaplaka. Ona je obilazila livadu idući između svetlih stabala. Tada ga spazi. Ležao je na travi i spavao. Ili se samo pretvarao? Devojka se približi na prstima, nagnu se nad njega. Gledala mu je u lice. Bilo je malo zaklonjeno ispruženom rukom. Sad će se dići i nasmejati na nju!... Ne, spavao je tvrdo. Devojka potrča nazad u šumu. Tabani su je pekli. Po šumskoj stazi u susret joj je išao praznično obučen seljak na točku. Kaput mu je visio na vozilu, plava kockasta košulja bila je naškrobljena. Podiže crni šešir i gledaše na njeno zajapureno lice i pocrvenele oči. Devojka sede na zemlju i zagnjuri lice u dlanove. "Šta da radim?" Negde je kukala kukavica: "Kuku! Kuku!" Istovremeno vesela i tužna pesma. "To će biti kraj", poverova devojka. Začudo, ne pomisli na njegova nežna usta i njegove tople ruke već samo na miris njegovog kaputa, malo kao na drvo i tako prisan miris jevtinog, smeđeg štofa. Sve je izgubljeno! Devojka se diže i pođe dalje, dalje iz šume. Ugledala je polja, bliska zelena brda i daleke plave planine, crvene krovove i repna polja, u vrtovima tamnocrvene cvetove božura.

Uveče. je nešto gonilo ka kući gde je on stanovao. Pođe preko dvorišta punog kola i drvenih točkova. Na klupi pred sivom, ispucanom kućom sedala je mlada žena i mazila svoje dete. "Mišić rupu traži... kukuriku..." Dete se smejalo a žena je pogleda. "Gore je", klimnu joj. Devojku obli rumenilo od stida. Pope se drvenim stepenicama izribanim i škripavim. Bojažljivo zakuca na njegova vrata. Ništa se ne pokrenu. Ponov zakuca. Ništa. Devojka se saže i pogleda kroz ključaonicu. "Dragi", uzdahnu. Onda ču kako na nju iz sobe viknu grubim, ljutitim glasom: "Šta za mnom trčiš? Idi kući, govorim ti".

"Šta je?" pitala je devojka ne dišući.

"Što nisi onda došla... kraj je". Devojku obli plamen. Drhtala je, rukama je čvrsto držala za vrata. "Ne, nećeš to učiniti..." govorila je. Ona ču kako se njegovi koraci približiše vratima, a glas joj naredi: "Odmah prestani, čuješ, odmah! Ništa ti sad ne pomaže". Devojka se okrete, siđe stepenicama, ču lupu iz njegove sobe. "Neko je srušio stolicu", pomisli "na kojoj sam ranije sedela sasvim blizu njega". Prođe pored mlade žene koja je za njom gledala. Putem kući spopade je smeh, histeričan smeh, ali metak je i dalje udarao u vrat, nije bilo nigde zaštite. "I nije me ni u sobu pustio", pomisli devojka.