Marija Mlinkova

Prošli dani

(Budišin 1967)

Neko vreme kuću mu je vodila sestra. Ali to nije vredelo. Deca su bila nemirna i neposlušna. Sestra ga je sve upornije molila da je pusti da se vrati. U tom je učitelj dobio pismo iz wehrkreis-kommande Liegnitz. Tamo u kancelariji wehrmachta učitelj je izneo svoju porodičnu tragediju, uporno se branio od uloge tumača u Srbiji ali nije naišao na razumevanje.

- Deca su mi siročići.

- Imamo dosta siročadi, odgovorili su mu. Isplatili su mu novac. Puno novca. Sedam stotina za oficirsku uniformu.

- Molim vas, proučite knjige o Jugoslaviji, rekoše mu, pripremajte se za svoje novo mesto.

Učitelj se vratio u svoje šlesko selo, brzo se s njim oprostio, neke kofere poslao napred u Lužicu, a onda otpratio decu i sestru kući, kuću zaključao. Zaključao svoj dom. Zaključao zauvek.

Majka se mnogo uplašila.

- Miklavšo, reče. Kako to izgledaš?

- Oni su me ovako udesili.

- Bože pomozi, mrmljala je stara majka. A Kuda ćeš takav?

- U Jugoslaviju.

- U rat?

On duboko uzdahnu.

- Verovatno.

Majka sva pocrvene.

- Ti, valjda, nećeš zaboraviti šta on?

- Ne, majko.

Bilo mu je ostalo još dosta vremena. Išao je po selu, razgovarao s ljudima. Ispitivali su ga ali je on ćutao. Proleće je dolazilo sa svojim mirisima i pesmama. On se igrao s decom, ponekad pričao o majci, a jednom im je ispričao i bajku o tri ptice koje su ispale iz gnezda. "Zato što su se držale jedna za drugu", reče im ozbiljnim, blagim glasom.

- Moraš opet u rat? šapnula su deca.

- Da.

- Ne smeš u rat, rekoše i oboriše glave. Možda su shvatila da je bajka samo bajka. Jednom se s njima naslikao na livadi punoj sunca.

Pokušao je da ponovo uspostavi veze sa Lucom Kačmarek. Napisao joj je kartu s prvim taktovima zabranjene poljske pesme "Još Poljska nije propala" i poslao joj. Dugo je čekao, čekao je dokon, sedeo u kafani i slušao razgovore seljaka i to čekanje mu se činilo dugo. Mučila ga - mračna budućnost, tužna prošlost. Ljudi su radili na poljima, zemlja se pušila od prolećnjeg oranja, ševe su pevale, izgledalo je kao da je mir ali svuda je bio rat. Luca mu najzad odgovori. A on joj posla paket sa hranom i u njemu fotografiju svoju i svoje dece.

Približavalo se vreme kad je trebalo da ga pozovu. Poslednje dane provodio je u krčmi među seljacima, sedeći u svom oficirskom mundiru. Tako mu jednom reče dubok propovednički bas: "Miklavšo, zar se ne stidiš da ideš protiv naše slovenske braće?"

Učitelj se trže, pogledaše ga svi, ti seoski srpski ljudi. Odjednom postade svestan svega, opet ponovo svestan sveg užasa. Diže se i teškim korakom pođe u svoju momačku sobu gde je visila Jurjeva slika, slika nestalog brata, tamo se zatvori i ostade dugo. Majka mu posla gore pismo, kartu iz Poljske, od Poljakinje Lucije Kačmarek i on pročita samo nekoliko reči: "Fuj, kako ste nisko pali".

Dugo je to dovodio u vezu zagnjurivši umorno lice u dlanove. Nešto ga je stezalo u grudima, stalno ga mučilo. Priseti se najzad fotografije iz paketa, Luca ga je poznala kao oficira. Na kraju se oprostio i otišao, on izdajica, slabić - šta li?

Cele godine učitelj se vukao po oficirskim kasarnama. A onda je počelo.

Veliki niz autobusa. Štab divizije. "Auf der Heide bluht ein kleines Blumelein". Mađarska ravnica, Balaton, sela, zaseoci, blato, stepe, početak proleća, i svuda zatvorene kuće. Neugledan autobus. Sedeli su u njemu. Tumači. Engleski tumač koji je putovao s Nemcima svuda po Evropi, i srpski tumač. Kako će to sve izgledati, mislio je tumač. Kad su se jednom zaustavili, trebalo je, doduše, da su već stigli, on iskoči iz autobusa. Da proba. Mala kafanica a ljudi u krznenim kapama, smeđa, crna lica, brada malih i velikih, nemirnih, nepoverljivih očiju, sedeli su sasvim spokojno na kamenju tamo ispred kafanice, opruživši svoje opanke na suncu, svoje pastirske torbe i korpe pored sebe, puše cigare ili grizu luk a brkovi im se svetlucaju. Stara žena izađe na vrata, u bijeloj košulji, opuštenih grudi ispod starog vatiranog prsluka u dugoj beloj suknji, kecelji i opancima.

"Imate li mleka" zapita oficir. Ne kaže to baš sasvim pravilno, zvuči to drukčije, ali se razume. Žena malo napući bezuba usta, muškarci u onim krznenim kapama gledaju šta će ona da uradi, a ona ga pogleda u lice, ponekad se može desiti da stari ljudi čitaju s ljudskog lica, kakvo je to lice ispod nemačke oficirske kape? Malo punije, uhranjeno kao sva oficirska lica, usne su odavale pomalo sladokusca, uostalom, dobro je živeo celu godinu u Nemačkoj po oficirskim kasinama. Ali njegove oči, kakve su to njegove oči? Nekako bojažljive su, to je sigurno, i nekako prijateljske, nekako dobre i onakve kakve ne pristaju oficirskom licu, mižda mekše i ružnije možda i iskreno sažaljive, koje zavole - nekakvom sentimentalnom strasti kakvoj su ih učili, njih Srbe u "Srpskim novinama" n na sastancima društva "Lilija" i pod lužičkosrpskom zastavom Sokola. I to je valjda bilo dovoljno da se ova žena u onim opancima vrati u mračnu kuću pod seoskim slamenim krovom po bokal mleka. Ona popi malo iz bokala, da možda, mleko nije otrovno - tako je ratno pravilo. On uze bokal učtivo se zahvali na srpskom i požuri natrag u autobus. Sede uz prozor da bi mogao da posmatra put i kafanicu s malim naherenim prozorima i one ljude kako zgrčeno sede i nemirno dižu i opet stavljaju na glavu svoje ogromne šubare i posmatraju kolonu autobusa i onog nemačkog generala koji u svom velikom, sivom automobilu sedi i proučava mapu a oko njega puno drugih. Iznenada kolona štaba krenu, tumač drži bokal, drži ga bespomoćno a ne može da ga vrati, autobus odlazi a baba u onim belim suknjama diže ruke i viče, trči za autobusom a tumač u njemu sedi, gleda je i odlazi a bokal je ukraden. Psovke iz njenih usta lete za njim, ne može ništa da učini, psovke lete. Pesnicom preti i lomi ruke.

Dođoše u gradić gde je već južno proleće bilo u cvetu. Saksije u prozorima, stari kameni zidovi i ornamenti, okruglasti krovovi i krstovi, vitki beli stubovi i kameni bunari, stari kao Rim. Zaustaviše se pred malim hotelom. Gradić spava na prepodnevnom suncu.

"Quartier machen!"

U hotelu su znali odlično nemački, tumač nije imao nikakvih teškoća, za dvadeset minuta štab divizije je smešten i pisaće mašine počeše da kucaju.

Tumača su odredili u službu dežurnom oficiru.

"Ovde imamo nešto za vas!"

Velika kutija drvena, masivna, u njoj pečati. Dežurni oficir naredi da se pečati prevedu. Kutija je njegov prvi službeni zadatak. Doneli su mu je u sobu i on ostade sam s njom. Uze bele papire, uze pečat, duhne jako, i skeptično na njega pritisne i ništa. Ne može ništa da pročita. Ćirilica. Lužički Srbin nije naučio ćirilicu. Malo ga je doduše strah. Tumač stavi nekoliko pečata u torbu, dohvati oružje i ode u grad. Preko trga jaši jedan čovek. Izborano lice ispod srpske šajkače, konjska griva se sija. Seljak gleda u stranu. Oficir uđe u kafanu. Tamo sedi samo jedan čovek s naočarama i pije: kafu iz male šoljice. Uplašeno pogleda u oficira.

"Hodi ovamo!" pozva ga prstom oficir k sebi. Mršavo čovekovo lice poblede, donja vilica mu dršće. Star je. "Znaš li nemački?"

Čovek stoji i gleda, njegove staračke metalne naočari glupo, odsutno sijaju. Ne miče se. Oficir ne zna šta da radi. Meri starca pogledom. Trgovac, lukavi trgovac. Oficir kucka po svom oružju. Ne ume to baš dobro, ne ume on da zvecka po oružju kako treba ali je u veoma neprijatnoj situaciji zbog onih pečata. Izgleda da to ipak deluje na starca. I kaže nemački: "Šta hoćete, gospodine?"

"Aha", reče oficir "gut, gut!" Klima glavom da sedne k njemu, baci pečat na papir. "Čitaj!"

Starac dugo i ispitivački gleda oficira. Nije to dobar pogled. Možda je u tom pogledu život, život jednog Slovena u austrougarskoj vojnoj granici. Možda nema dobra sećanja, možda su u nečem slična onome što se odigrava u duši onoga što pred njim sedi, ali on to ne zna. Umorno i s dosadom zbog te neprijatne situacije kaže starac: "To je samo školski pečat. Narodna škola Mitrovica".

"Dobro, dobro", žurno odobrava oficir i stavlja starome pečate na papir i podstiče ga.

"A ovo, a ovo, a ovo?"

A umoran, apatičan glas odgovara poslušno, oficir se smeje, tapše ga po ramenu, zadovoljan je, zahvaljuje, možda mu je zahvalio samo na nemačkom. Nemac. Oficir. Tumač je napisao dežurnom oficiru čitav niz svih mogućih prevedenih pečata i konstatovao da su to, bez izuzetka, za vojne ciljeve nezanimljivi pečati, pa gurnu kutiju pod krevet gde će ostati i čekati najzgodniji trenutak za svoju likvidaciju. Za nekoliko dana je Uskrs.

Srpske crkvice - male, pogrbljene s vitkim tornjevima, belih zidova, belim svecima zamišljenih očiju, kudravih brada, zlatnih kićanki i mačeva u mozaiku, crveni plašt viteza Đorđa.

Gospodin general je bio u neprilici, iako po pravilu general ne treba nikad da je u neprilici. General ima telefon, ima motorizovane kurire, ima celu žandarmeriju, ima celu državu da bi dobio rat. A ovaj je ipak bio u neprilici. Bez elektrike sedeo je u onom svom hotelu, narod je bio neprijateljski i uplašen, prvi odredi su bili daleko a između njih i generala zemlja - ničija zemlja. Nalazio se u kraju koji je, doduše, bio osvojen ali nezaposednut.

"Tumači neka ispituju narod!"

Gospodin general je naznačio njega, koji je nižeg ranga i rekao: "Postoje dva puta. Po jednom idu naši... Ali taj me ne zanima. Zanima me onaj drugi. Preko Drine je neprijatelj pokoren. Idite tamo...!"

"Prokleta zemlja", mislio je klimnuvši glavom.

Na Veliki petak uveče sedoše u auto šofer i tumač. Mlečan mesec svetleo je u noći. Bila je to noć strave. Predeo pored puta postajao je talasast. Ni žive duše. Sve je bilo tiho, sve je bilo u cvetu, bila je to beskrajno duga noć u automobilu. Nemački oficir je držao raširenu mapu na krilu, srce mu je udaralo u rebra, mesec je obasjavao beskrajna polja i brežuljke i šume; u takvu noć umro je Hristos, kod kuće su srpski seljaci čistili svoje krstaško oružje i spremali se za uskršnju povorku na konjima.* Sve je izgledalo kao u snu. Samo jedna jedina stvar je bila stvarna: strah. Vozili su se celu noć a nigde traga nikakve borbe, nigde nijednog vojnika. niti kakvog automobila. Lepa kao dragana prostirala se pred njim uskršnja Jugoslavija. On se rastuži. Kako je strašno bojati se u takvoj noći! Taman, neopisano sladak miris širio se po noći, otvarali se pupoljci višnjevih cvetova, sve je bilo bez zvuka, bez glasa. Mrtva tišina. S vremena na vreme bi naredio da se stane, pa je izlazio, okretao se na sve strane, spreman na skok. Na kraju pusti da ga savlada: ta lepota, milina i udaljenost. I ta noć postade noć alternative i odluke. Negde spazi kako konj diže glavu iz jarka. Tiho zarza. Nije znao da li da zastane i izađe. Na kraju vide rasplakanog dečaka, srpskog dečaka, koji je hramao livadom. Uplaši se kad vide kako iz auta izađe nemački oficir.

"Gde je Drina?" upita ga taj oficir.

Dečak pruži napred ruku, obučenu u grubo sukno, i oficir krenu dalje. Negde mu se učini kao senka na drumu. Onda se senka izgubi. Možda je to bio srpski vojnik koga je ujutru obuzela tuga i koji je - tako mu se tada činilo - okrenuo ratu leđa. Najzad ču kako huči: Drina. Bela magla dizala se iz nje kao velovi, zora još nije svitala ali se već mogla nazreti. Zid preko reke, možda od stena, od šume, zemlje, očigledno se približava auto prođe preko pontonskog mosta, zatutnjaše daske. Vojnici u čamcima kao da su od kamena. Stigoše na drugu obalu.

"Čekaj!" reče oficir.

Šofer zastade, oficir prođe pored kola i izvadi kutiju. Šta da radi da šofer ne primeti? Izgledalo je da šofer spava.

"Vozi malo dalje. Hoću da razgledam".

Šofer se razbudi i upali motor. Most se u daljini crneo, bila je to široka reka - slavna Drina - njena velika voda polako je tekla dalje ispod mosta ne hajući ii za šta, počivajući u svojoj dubini kao majka, samouverena, izazivajući poštovanje. Sitna svetla skakutala su po njenoj tamnoj dubini. Nogom gurnu kutiju s obale dole. Mali prepad na ovaj veliki rat. Možda to nije bio pravi prepad. Bilo je u tome i malo egoizma, samoodbrane. Ko zna kad će pečati postati važni za generala? Ukloni ih!

To je bio početak. To će ga odvesti sve dalje. Jednom će oficir stati pred vojni sud. Osudiće ga za "Feindbegunsigung, unerlaubten Umganges mit Kriegsgefangenen, Hochverrates",** Skinuće mu oficirske znake, otkinuće mu jednom metalne oznake, baciće ga u zatvor, ali s obzirom na njegovo zvanje u vojsci, poslaće ga radije na front u Gornju Šleziju.

Ali sad još nije tako daleko, sad naš junak mora da proživi unutrašnju borbu o kojoj se neće više govoriti, ali koja će se odigravati jer sad još nije oslobođen te uniforme, toga rata, tog užasa i bola. Uskoro biće toga čas manje, čas više, ali postojaće put kad postoji početak. A početak je izgledao ovako.

Stigli su u neku varošicu. Svud je bio mrak, odbojno, tuđina.

"Šta se ovde dešava?" pitao se tumač.

Sve dok ne dođoše autom pravo na trg. Pred jednom kućom stajala je svetiljka.

"Vozi tamo!"

Auto pođe i umalo ne udari u sto nemačkih oficira koji su sedeli u blagoj noći, pili crveno jugoslovensko vino, pili i igrali karte a svetiljke su plamtele na stolu.

Moj junak se izvuče iz automobila.

"Šta se ovde događa...? Dolazim iz štaba divizije".

"Hvala bogu!" rekoše. "Mi ne znamo šta je. Idite onamo, tamo su kasarne. Tamo su zarobljenici".

Tumač se dotače svoje oficirske kape. Sede u auto i auto ode. Ka kasarnama.

Svuda je bilo mračno. Visoki crni zidovi na kraju grada. Svetlost farova šetala se po zidu, po ogradi, najzad uđe u dvorište, ogromno dvorište kasarne.

Mravinjak. Na velikom dvorištu su stajali, sedeli, ležali srpski vojnici, virili iz prozora, iza visokih zidova stotine ih je hrkalo.

Tumač pogleda svog šofera.

"Ovde nema Nemaca, šta li?"

On osvetli dvorište automobilskim farovima. Tumač izađe. Izađe nemački šofer. Po dvorištu nastade jurnjava, neka nervozna žurba i uzbuna, dozivanje, nerazumljivo dozivanje. Samo se moglo razumeti: "Došli su Nemci".

Tumač je nesigurno išao po dvorištu, oči su mu napregnuto gledale. Šta ovde treba uraditi? Mahnu rukom. "Hej, ovamo svi oficiri!"

On se bojao i stajao. Čudna, neobična tuga ga je obuzimala. Pitao se šta se desilo sa svim ovim ljudima ovde, odakle su došli. Čekali su. A šta su čekali? Da ih Nemci zarobe, pošlju u Nemačku, obese na vešalima?

"Šta se desilo s vama?" pitao je tuđe oficire koji su dolazili.

"Ne verujte Nemcima!" vikali su sa prozora. Stotine ih je gunđalo, vikalo.

"Zarobljeni smo", rekoše oficiri.

"Niko vas ne čuva?"

"Niko".

Tumač ih je gledao. Devet - deset ih je stajalo pred njim, vitki, mladi, stasiti. Odjednom srce mu steže neobično, silno saosjećanje.

"Braćo", prošapta, "idite kući. Braćo!"

A on se okrete i sede u auto, farovi se okrenuše a među zidovima kasarne lomile su se senke i govorilo se: "Braćo, hajdemo kući".

Nije bilo nikakve vike jer se to protivi ratnim zakonima a blaga uskršnja noć probudi ih sve i čudan šapat se začu: "Hristos vaskrse".

I sve se to dogodilo pred velikim krvoprolićem, pre nego su SS i ustaše ubijale, u vreme kad general još nije komandovao ratom, u toj polutami između dana i noći.

Napomene

* Uskršnji običaj u lužičkom kraju naseljenom katolicima, nazvan "krstaši". To je povorka od 50 do 100 parova konjanika obučenih u starinsku nošnju i s oružjem koji jašu od jednog do drugog sela izvodeći pri tom čitav program o Hristovom vaskrsenju.

** "Zbog pomaganja neprijatelja, nedopuštenog odnosa sa ratnim zarobljenicima, zbog veleizdaje."