Hinc Šuster-Ševc
Postanak i razvoj dva lužičkosrpska književna ili standardna jezika
Razvoj književnog jezika Lužičkih Srba u mnogome se razlikuje od razvoja književnih jezika drugih naroda.
Istorijski uslovi doveli su do toga da danas postoje na srazmerno maloj teritoriji Gornje i Donje Lužice dva zasebna književna jezika: gornjolužički i donjolužičkosrpski književni jezik. Svaki od njih ima svoj samostalni krug delovanja. Najširu upotrebu ima gornjolužičkosrpski, koji se upotrebljava na teritoriji na kojoj žive Gornjolužički Srbi. Na njemu se štampa većina lužičkih novina, časopisa i knjiga, upotrebljava se uglavnom i u naučnom i političkom radu. Okvir delatnosti donjolužičkog književnog jezika je uži, njegova književna tradicija je slabija i on je manje konsolidovan nego gornjolužički jezik. Specifični uslovi koji su određivali razvoj lužičkosrpskih književnih jezika bili su:
1. Politička nesamostalnost Lužičkih Srba i neupotrebljavanje toga jezika u javnom životu (nedostatak posebne lužičke građanske klase, nemogućnost formiranja moderne nacije, nedostatak ekonomskog i političkog jedinstva);
2. Stare i izrazite dijalekatske razlike između donjo i gornjolužičke teritorije;
3. Srazmerno kasno formiranje književnih jezika i njihova ograničenost na crkveni čisto lužički "narodni" život;
4. Srazmerno mali broj stanovnika koji govore tim jezikom i situacija dvojezičnosti;
5. Verska podeljenost Gornjolužičana (protestanti, katolici). Prvi poznati zapis na lužičkom (gornjolužičkom) jeziku potiče iz 1532. godine. To je takozvana Budišinska zakletva Buergereid wendisch). Gornjo i donjolužičkosrpska književnost - slično kao kod Slovenaca i Kašuba razvila se tek za širenja reformacije (XVI vek). U tom periodu nastali su najrazličitiji pobožni tekstovi (pesmarice, molitvene knjige, agende, postile i biblije).[1] Još ne postoji nikakva teritorijalna jezička norma, svaki pisac prevodi na osnovu svog domaćeg narečja.
Razlike između gornjo i donjolužičkosrpskih narečja imale su u osnovi .već svoj današnji karakter.[2]
Od XVII i XVIII veka ističu se u prvi red dva govora. Kod Gornjolužičkih Srba je to budišinski govor, tačnije rečeno njegov jugoistočni deo, kod Donjolužičkih Srba to je govor koji se razvio oko grada Koćebuza (Choćbuz, nem. Cottbus). To je. nastalo stoga što je većina prevodilaca bila iz tih krajeva i što su oba grada, zajedno sa svojom okolinom, imala važan centralni ekonomski i politički položaj. Gotlib Fabricijus (Gottlieb Fabricius) prevodilac donjolužičkog Novog Zaveta. (1709): "Sonst hat man sich bey denen in der Wendischen Sprache sehr hauffigen und unterschiedlichen Dialectis nach demjenigen gerichetet, der umb Cottbus herumb gebrauchlich ist und vor den zierlichsten und acuratesten gehalten wird". Mihal Frencel: "Dialectus Atticae also purste wendische Sprache von Lobau aus bis gen Daubnitz geredet wird".[3]
Karakteristične crte Frenclovog brđanskog govora su:
1. upotreba i umesto prvobitnog ě ili й (≤ - ьje) u nenaglašenoj poziciji: u padežima kao na dwori (≤ na dvorě), deri (≤ debrě), widźic (≤viděeti), zboži (≤ sъbožje), žiwjenje itd.;
2. dentalni izgovor l (hlowa, byl);
3. još u velikoj meri izgovora vokala a između dva meka konsonanta (přaćel, dźaržać);
4. izgovor praslovenskog glagolskog sufiksa - noti - (gornjoluž. -nyć, kao -nuc (padnuć, wjadnuć);
5. dativ singulara muškog roda na -ewi (wotcewi);
6. čuvanje prvobitnog u i posle labijalnih konsonanata (być, my,smy);
7. ch se više ne izgovara kao kh (chory a ne khory).
Zajedno sa širenjem gornjolužičkosrpske religiozne evangeličke književnosti s kraja XVII i početka XVIII veka nastala je i potreba za stvaranjem prvobitne naddijalekatske norme. Početkom XVIII veka (1703) na zahtev gornjolužičke staleške skupštine, koja je iz svoga čisto klasnog interesa u to vreme počela unapređivati, u izvesnoj meri i potpomagati gornjolužičku protestantsku književnost, bila je izabrana naročita komisija gornjolužičkih evangeličkih sveštenika. Njeni članovi su poticali iz raznih dijalekatskih krajeva koji su tada postojali na teritoriji Gornje Lužice. Ova komisija u kojoj su bili sveštenici Pavol Pretorijus (Praetorius), Jan Ast, obojica iz Budišina, Jurij Matej (Matthaei) iz Holma (Cholm) kraj Vusporka (Wospork) i Jan Vaver iz Bukeca, trebalo je da nastoje da se u tadašnjoj evangeličkoj gornjolužičkoj književnosti počne više upotrebljavati naddijalekatska jezička norma ("dass die wegen Variierung des dialecti aus unterschiedlichen Kreisen herfur gesucht wurden"). Rezultat ovog nastojanja bilo je širenje dijalekatske baze budućeg književnog jezika. Prva gornjolužička knjiga u kojoj se jasno ogleda ovaj koine bila je protestantska Biblija iz godine 1728. Jezičke osobine brđanskog dijalekta polako se gube:
1. uvodi se slovo ł koje se sad mora izgovarati kao l ili i kao w (oblasti na zapad i sever od Budišina);
2. a između mekih konsonanata se više ne upotrebljava (přećel, dźeřžeć);
3. pored nastavka -nuć često se pojavljuje -nyć koje je tada bilo karakterističnije za zapadne krajeve;
4. dativ muških rodova još ima samo oblik na -ej (wótcej);
5. oblici kao zboži, žiwjeni i sudobi sad se ne upotrebljavaju već samo zbože, žiwjenje, sudobje.
Sve ovo vredelo je samo za gornjolužičke protestante koji su u to vreme činili većinu stanovništva Gornje Lužice. Drugi deo Gornje Lužice ostao je katolički. I katolici su počeli od XVII veka pri izdavanju svojih religioznih dela upotrebljavati jedinstven književni jezik- koji se pak u jezičkom pogledu, a i- po pravopisu, razlikovao od jezika evangelika. Kao osnova katoličke varijante gornjolužičkog književnog jezika postao je dijalekat oko mesta Kulov ( nem. Wittchenau) koji je. počeo da upotrebljava Jakub Ksaver Ticin, autor prve gornjolužičke štampane gramatike na latinskom jeziku i Havštin Svjetlik (ili Swotlik), izdavač latinsko-lužičkog rečnika (1721), prevodilac Biblije za katolike i mnogih drugih pobožnih dela. I ovde posle izvesnog vremena zapažamo širenje dijalekatske baze u širi zapadnolužički katolički dijalekat. Najvažnije jezičke osobine ove katoličke varijante gornjolužičkog književnog jezika jesu:
1. sistematska promena u ≤ o, i posle labijalnih konsonanata (buć//buć);
2. samo sufiks -nuć (wuknyć);
3. gubljenje promene ě, č u i u nenaglašenoj poziciji (samo na dworje, derje, widźeć);
4. sistematsko prelaženje ł ≤ w (kao łtowa, ławka);
5. upotreba sufiksa- uwać umesto -ować (kupować, lazuwać);
6. nerazlikovanje muškog i ostalih rodova u prošlom vremenu i kondicionalu (mužojo, žony a dźeći su (bychu) chodźili);
7. deklinacija prideva, brojeva i zamenica na -oho, -omu (dobroho, dobromu, druhoho, druhomu, toho, tomu);
8. upotreba nastavka -owje u nominativu plurala kod imenica muškog roda (hospodarjowje);
9. jaka tendencija promene i ≤ (won jo,dźo, johwa=jehła, dobyćo, zbožo, zaso, pžeco itd.);
10. upotreba oblika běch, bě... u funkciji konjuktiva (běch to činil) pored bych, by... (bych to činil).
Gornjolužički evangelici oslanjali su se uglavnom na pravopisne principe koje je izradio sveštenik iz Poršica (Poršicy). Zaharijas Birling (Bierling) i uzimali za primer nemačku goticu i nemački pravopis, dok su se katolici više držali čeških, Husovih pravopisnih pravila (naročito upotrebe nekih dijakritičkih znakova kao i, й, ź, eź, m, n itd.).
Vidimo, dakle, da su u XVII i XVIII veku kod Gornjolužičkih Srba postojale dve samostalne varijante književnog jezika, književna varijanta Gornjolužičkih Srba evangelika i književna varijanta Gornjolužičkih Srba katolika. U Donjoj Lužici bio se oko Koćebuza obrazovao poseban donjolužički književni jezik.
Krug upotrebe oba lužička književna jezika bio je u to vreme još srazmerno ograničen. Oba jezika su upotrebljavana samo u crkvene potrebe i u maloj meri u lokalnim sudskim instancama. Za svetovne potrebe upotrebljavani su samo retko (delimično u XVII veku).
Tek u prvoj polovini XIX veka za lužičkosrpski književni jezik, uglavnom za gornjolužički, počinje novi period razvoja.
Sa širenjem buržoasko-nacionalnih ideja zapažamo i u Lužici, naročito u gornjoj, jak procvat narodnog i jezičkog života (narodni preporod). Jan Dejka, tesar, 1809. osnovao je prve lužičke novine Serbski powědkar a kurěr, za njim sledi 1842. J. P. Jordan sa svojim novinama Jutrinička, nowiny za Serbow i Handrij Zejler sa Tydźenska nowina koja je 1854. promenila ime u Serbske nowiny i sve do zabrane 1937. izlazila kao dnevni list gornjolužičkih evangelika. U isto vreme je (1841) Jan Arnošt Smoler objavio svoje fundamentalno delo Pesmice gornjih i donjih Lužičkih Srba koje sadrži i"prvu opširnu karakteristiku lužičkih govora. Godine 1847. osnovano je lužičko naučno društvo Matica lužičkosrpska (Maćica Serbska) koje je počelo izdavati posebni naučni časopis Časopis Maćicy Serbskeje kao i drugu popularno-naučnu literaturu.
Svi ovi događaji - mi smo naveli samo neke - razume se, nisu ostali bez uticaja na dalji razvoj književnog jezika. Razvoj svetovne književnosti i stupanje širokih krugova lužičkog stanovništva u narodni pokret, tražili su s punim pravom stvaranje jedinstvenog lužičkosrpskog jezika bar u Gornjoj Lužici. U to vreme još nisu postojali uslovi za jedinstven književni jezik Gornjo- i Donjolužičana. Razlozi za to bili su u srednjovekovnoj nemačkoj feudalnoj ekspanziji koja je stvarala posebne nemačke feudalne celine zbog čega se konsolidacija lužičkih plemena u jednu naciju nije mogla izvršiti. Lužički narod, koji je svoju slovensku nacionalnost sačuvao uglavnom samo na teritoriji Lužice, bio je potpuno uključen u nemačku feudalnu administraciju (markgrofovije Donja Lužica i Majsen) a velika većina njih bili su zavisni seljaci. I za vreme narodnog preporoda nisu postojali uslovi za stvaranje naroda u buržoaskom smislu. Ekonomska i politička snaga Lužičkih Srba bila je još suviše slaba i njihov broj u Lužici bio je već veoma mali. Jedinstvena lužičkosrpska nacija, kao najviši stepen socijalno-ekonomskog razvoja ljudskog društva, uopšte nije postojala. Gornjo i Donjolužički Srbi danas čine, isto kao Velšani u Engleskoj, Bretonci u Francuskoj, Retoromani u Švajcarskoj i Italiji itd; "slovensku nacionalnu manjinu koja ima karakter naroda ili narodnosti (etnička grupa).
Izloženi razvoj Gornjolužičana pod jakim je uticajem narodnog preporoda ostalih slovenskih naroda, naročito Čeha. Dolazi do zbliženja dotadašnjih varijanata gornjolužičkog književnog jezika, najpre na polju ortografije a kasnije i u okviru dijalekata.
Osnovu novog jedinstvenog gornjolužičkog književnog jezika čini evangelička književna varijanta. Elementi katoličke varijante u to vreme vrše mali uticaj na budući zajednički književni jezik. Razloge za to moramo potražiti u dužoj i jačoj tradiciji evangelika koji su tada još sačinjavali većinu stanovništva, kao i u njihovom većem učešću (Smoler, Pful, Klosopulski, Zejler, Kocor, Rostok i dr.) u narodnom preporodu Lužičkih Srba u prvoj polovini XIX veka. Da bi taj jezik mogao služiti širim krugovima, evangelička književna- varijanta odbacuje sad i neke tipične osobine budišinskog dijalekta. Zanimljivo je kako je na primer J. A. Smoler okarakterisao zapadni katolički dijalekat u pismu češkom slovenofilu F. Douhi (Doucha). On ga naziva "den rauesten, durch viele Kontraktiones und Apokopen verunstalteten Dialekt". Zapadno katoličko narečje zbog toga ne može da. služi kao osnovica zajedničkog književnog jezika.
Dijalekatske osobenosti koje su nestajale iz sistema evangeličke književne varijante:
1. izgovor praslovenskog neakcentovanog ě kao i;
2. upotreba sufiksa nuć koja se već javljala;
3. izgovor vokala u i pred labijalima i velarima (sroka, mloko, proch, promjo a ne sruka, mluko, pruch, prómjo itd.);
4. čuvanje u posle labijala (być, myć), sada nestaju postojeći pojedini padeži na o, umesto ranijega u (zbotny, wosoki) itd.
Gramatičke i pravopisne norme novog zajedničkog gornjolužičkog književnog jezika utvrđuju sledeća dela:
Kr. B. Pful, Hornjołužiska serbska ryčnica na přirunowacym stejnišću, ČMS XIV (1861);
Kr. B. Pful, Hornjołužiski serbski prawopis z krotkim ryčničnym prehladom, ČMS I (1848),
Kr. B. Pful, Łužiski serbski slownik - Lausitzisch wendisches Wörterbuch, Budyšin-Bautzen 1866.
Pošto u to vreme nije bilo samostalne lužičke administracije, školstva itd., okvir delovanja ovog novog, relativno jedinstvenog, gornjolužičkog književnog jezika i dalje je bio jako ograničen, i mogao se uvoditi u početku samo u Časopis Matice lužičkosrpske i u dela koja je izdavala ista Matica. U novinama i publikacijama, namenjenim širokim narodnim krugovima, novi književni jezik (ovde je reč uglavnom o analogijskom pravopisu) još dugo se nije mogao uvesti. Svaka konfesija je u svojim crkvenim spisima i dalje upotrebljavala bez većih promena svoje stare pravopisne norme. Tako su npr. evangeličke Lužičkosrpske novine, sve do njihove zabrane za vreme fašizma, upotrebljavale stari nemački švabah, samo malo prilagođen novim ortografskim pravilima. Pri tome su izvesnu ulogu igrali, razume se, i pragmatički principi: Lužički Srbin koji je pohađao nemačku školu znao je samo ovo nemačko pismo. Kod katolika je uskoro pobedio novi pravopis, naročito delovanjem M. Hurnjika, a godine 1896. izišao je katolički Novi Zavet po novim pravopisnim principima. Rad na jedinstvenoj gornjolužičkoj ortografiji, a s tim u vezi i na jedinstvenom zvučnom sistemu gornjolužičkog književnog jezika, bio je samo jedan deo nastojanja za stvaranje jedinstvenog književnog jezika. Isti značaj imalo je širenje leksike kao i normiranje celog gramatičkog sistema. Lužičkosrpski jezik sve do narodnog preporoda bio je, uglavnom, jezik seoskog stanovništva. Zato se nova terminologija (nove reči) teško mogla razvijati. Stariji lužičkosrpski jezik bio je, kao i češki do narodnog preporoda - jako prožet nemačkim jezičkim elementima i nije imao strogu gramatičku normu. Većina prevoda religioznog karaktera držala se nehotice nemačkog originala. Oni su pored toga bili puni nepotrebnih nemačkih pozajmica i pogrešnih gramatičkih konstrukcija.
Karakteristična crta tadašnjeg razvoja gornjolužičkosrpskog književnog jezika bila je tendencija za uklanjanje svih jezičkih elemenata koji se nisu slagali sa, slovenskim karakterom jezika (purizam). Pronominalni oblici tón, ta, to više se nisu smeli upotrebljavati u funkciji nemačkih članova der, die, das (ton muž, ta cheža, te swinjo), oblik futura od budu s perfektivnim glagolom više se ne upotrebljava (napilju a ne budu napisać), pasivni oblici od wordować (worduju bity, ich werde geschlagen), smatraju se za vulgarne i ne odgovaraju književnoj normi. U leksici se menja štunda u hodźina, wachować u stražować, lazować i rachnovać u čitać, i ličić tawzynt u tysac, brost u hrudź, torm u wěža itd.
Uticaj drugih slovenskih jezika, naročito češkog, na gornjolužičkosrpski jezik postaje jači. Krš. T. Pful piše u uvodu svoga rečnika:
"In gleicher Weise nun ist mein Streben uberall dahin gegangen, wo ich im Bomischen usw. fur einen im Wendischen nicht gangbaren Begriff einen gefalligen und fur das wendische Ohr leicht verstandlichen Ausdruck antraf, diesen den wendischen Sprachgesetzen anzupassen und - naturlich unter Hinweisung auf die Entlhnung - auch im Worterbuch mit augsufuhren (str. XXL). J. A. Smoler: "das wir am Besten thun, wenn... wir... uns jedesmal unentwegt an die ubrigen slawischen Mundarten um Aushilfe Wenden" (Lausitzisch-wendisch sprachwissenschaftliche Aufzeichungen).
Rečnički fond se širi pod jakim uticajem drugih slovenskih jezika: ćah (Zug), železnica (Eisenbahn), dwórnišćo (Bahnhof), dziawadło (theater), jewišćo (Buhne), wótčina (Vaterland), wótčinc (Patriot), basnik (Dichter), basnistwo (Dicht-kunst), strój (Maschine), přemysło (Industrie), nowiny (Zeitung), rečnica (Grammatik), sada (Satz), časowanje (Konjuktion), bohosłowc (Geistlicher), činohra (Drama), hudzba (Musik), narodopis (Etnographie) itd.
Osnove novog zajedničkog gornjolužičkog književnog jezika, koje su se za vreme preporoda Gornjolužičkih Srba obrazovale, kasnije su se razvijale i obogaćivale kroz literarna i publicistička dela pisaca i pesnika kao što su bili Handrij Zejler, Jakub Bart-Ćišinski, Miklavž Andricki, Jan Radiserb-Vjela, Jurij Vinger i dr. Velike zasluge za dalji razvoj zajedničke gornjolužičke književne norme ima naročito književni časopis Łužičan (1860- 1881), odnosno Łužica (1882-1936). Karakteristično obeležje ovoga jezika bilo je i razvijanje transgresivnih konstrukcija (znajo, přečitawši) koje su književnicima omogućavale izražavanje apstraktnih pojmova.
Zbog sve jačeg socijalnog i nacionalnog ugnjetavanja Lužičkih Srba, koje je postalo naročito jako posle poraza buržoasko-demokratske revolucije godine 1848, njihov jezik nije imao nikakvog pristupa u javni život. U školama se smeo samo fakultativno upotrebljavati i to ne svugde. Upotrebljavao se samo u veronauci, pevanju i delimično čitanju. Krug ljudi koji su znali književni jezik bio je veoma mali. Ovo se odnosi samo na mali broj inteligencije (učitelja i sveštenika). Ova okolnost, kao i postojeća konfesionalna podvojenost gornjolužičkog naroda, kočila je bržu konsolidaciju jezika. Pesnici i pisci kao X. Zejler, J. Bart-Ćišinski, M. Andricki u svojim delima još uvek upotrebljavaju odlike svoga dijalekta. U najvećoj meri bila je jedinstvena samo ortografija. Tako kod X. Zejlera, koji potiče iz evangeličke književne tradicije, još nalazimo umesto -e (wo žoni, na štomi), kod katolika J. Bart-Ćišinskog i M. Andrickog često nalazimo deklinacije prideva i zamenica na -oho, -omu kao i nastavak -owje kod muškog roda (mužovje). Evangelička varijanta književnog jezika ovde bi zahtevala -ojo (mužojo). Tako glasi i naslov romana Serbscy rjekowje od Lorenca-Zaljeskog.
Bez obzira na to, možemo reći da je XIX vek bio odlučujuća etapa u razvoju lužičkosrpskog književnog jezika. Tada su se stvorili važni uslovi za normalno funkcionisanje standardnog književnog jezika Gornjolužičkih Srba koji se ipak približava po svom karakteru književnim jezicima ostalih slovenskih naroda.
Zato što je razvoj književnog jezika bio vezan za brojno slabiju inteligenciju i što se u književnom jeziku javilo srazmerno mnogo tuđih, purističkih elemenata, dolazi i do vrlo jakog udaljavanja književnog od narodnog jezika.
Govoreći o razvoju gornjolužičko srpskog književnog ili standardnog jezika, želimo da ukažemo još na neka zanimljiva pitanja koja su dosad u celini bila veoma malo ispitivana. Reč je o odnosu između norme gornjolužičkog književnog ili standardnog jezika, kakav se u XIX veku stvarao, i već postojeće norme narodnog pesništva (narodne pesme, pripovetke, poslovice). Na jezik narodnog pesništva mnogo su se oslanjali pesnici i pisci kao što je X. Zejler, Jan: Radiserb-Vjela i u novije vreme Mihal Navka. Uticaj narodnog jezika nalazimo i kod Hornjika, J. Barta-Ćišinskog, M. Andrickog i dr. Za podrobniju sliku ovoga problema i pitanja vezanih za njega nedostaju nam detaljnija ispitivanja jezika već pomenutih pisaca, kao i jezika narodnog pesništva. Uopšte, čini nam se da je naročito u gornjolužičkom još na početku stvaranja književne norme (Frencel 1670, Biblija 1728) postojao izvestan usmeni jezički standard koji se reprezentovao u narodnom pesništvu. U prilog tome govore i činjenice kao srazmerno jasno iskristalisane funkcije veznika u okviru sintakse, čuvanje niza arhaizama u morfologiji itd.
Dosad smo izlagali uglavnom postanak gornjolužičko srpskog književnog jezika. Razvitak donjolužičkog književnog jezika u to vreme bio je veoma skroman. Razloge za takvo stanje treba na prvom mestu tražiti u slabijem narodnom pokretu Donjolužičkih Srba i u težoj opštenarodnoj situaciji u Pruskoj koja je naročito jako ugnjetavala lužički jezik i kulturu. Nekakvo gramatičko normiranje i širi razvoj donjolužičke leksike ovde se nije dugo primećivao. Tako isto, do druge polovine XIX veka donjolužička azbuka i ortografija ostale su na stepenu starijih crkvenih dela. Tek u poslednjoj dekadi ovoga veka i kod njih se počela razvijati izvesna svetovna književnost. Uz pomoć kulturno jačih Gornjolužičana osnovan je 1880. donjolužički odbor Matice lužičkosrpske. On je radio, kao i ona druga Matica, u prvom redu na izdavanju dela na donjolužičkom. Velike zasluge na ovom polju imao je naročito Jan Bedrjih Tešnar i Bogumil Švjela (Ljwjela). Obojica su se trudila da se učvrsti donjolužički fond reči. Zato je nastala potreba za reformom pravopisa i normiranjem gramatike. Rad na modernizaciji književnog jezika pomagao je, od strane Gornjolužičkih Srba, Arnošt Muka, autor uporedne i istorijske gramatike donjolužičkosrpskog jezika i njegovog velikog rečnika. On je zajedno s B. Švjelom izradio prva važeća pravopisna pravila (B. Ljwjela: Nastaśe a rozwiśe delnoserbkeho pśawopisa i Někotare pśawidła za delnoserbski pśawopis, ČMS 1903, sv. 1, z. 3-22 i 23-36). Od B. Švjele je i prva gramatika književnog jezika (Gramatik der niedersorbischen Sprache, Cottbus 1904). Donjolužički književni jezik stoji pod mnogo manjim uticajem purizma. On se jako oslanja na narodni jezik. Zato se ovde, pored ostalog, mnogo manje konsekventno upotrebljava analoški pravopis (upor. gornjol. chcu, donjol. cu/ /com, gornjol. hdźe, -źo, pčołka - pcołka, hnydomned, wšědny-wšedny). I u leksici se većinom upotrebljavaju stare nemačke pozajmice kao towzynt, wobwarnowaś, cwiblowaś, frištuka, bjatowaś, rachnuwaś, lazowaś, brust, wordowaś itd. Uticaj starijeg književnog jezika javlja se u čuvanju prostih oblika preterita (aorist, imperfekat, i pluskvamperfekat), koji su se u donjolužičkom narodnom jeziku u to vreme već bili izgubili (ovaj narodni jezik poznaje samo jedan oblik prošlog vremena na -ł: som gronił). Isto tako ne zna ni za kakve preteritne transgresivne konstrukcije i upotrebljava umesto njih sporednu rečenicu (gornjol. zastupivlji do jstwy, widźcah..., a donjol. gaž som do jśpy stupił, som wizeł... ). Zato ni književni jezik nije došao do takvog stepena kristalizacije kakav je poznat u gornjolužičkom.
U ovoj opštoj slici lužičkosrpskih književnih jezika malo šta se izmenilo za sledećih desetak godina. Ni za vreme Vajmarske republike u kojoj se i dalje vodila stara germanizatorska politika protiv Lužičkih Srba i njihovog jezika bez ikakvih suštinskih promena.
Dvadesetih godina našega veka izišla su dva velika gornjolužička rečnika, nemačko-ls. od Filipa Rjezaka (Rězak) 1920. i ls.-nemački od Jurja Krala 1927. Oba rečnika veoma su proširila leksiku ovoga jezika, uneli isto tako puno veštački pravljenih i purističkih reči koje kasnije nisu našle put u život. Mihal Navka radio je na čistoti ovoga jezika svojim jezičko-pedagoškim delima.
Zatim je fašizam učinio definitivni kraj svakome radu pa i onom na jezičkom polju. Lužičkosrpska književnost, stvarana teškim žrtvama pojedinaca, bila je uništena. Upotreba ovih jezika bila je zabranjena u javnom životu i smatrana za neprijateljski akt protiv nemačke države. Tek pobeda nad fašizmom od strane Sovjetskog Saveza i njegovih saveznika u antihitlerovskoj koaliciji i stvaranje prve države radnika i seljaka u istočnom delu bivše Nemačke, stvorili su uslove za pravi preporod lužičkosrpskog jezika i kulture. Kvalitativno novi period u razvoju lužičkosrpskih jezika počinje tek posle 1945. godine. U NDR lužičkosrpski jezici prvi put imaju sve mogućnosti za slobodan razvoj. Ravnopravnost jezika i kulture garantovana je ustavom: "Burger der DDR sorbischer Nationalitat haben das Recht zur Pflege ihrer Muttersprache und Kultur. Die Ausubung dieses Rechts wird vom Staat gefordert" (član 40).
Osnivanje čitavog niza lužičkih kulturnih, naučnih i političkih institucija znači istovremeno važno proširenje okvira delovanja književnog jezika. Iz toga proizilaze mnogi novi problemi i zadaci. Centralno pitanje koje sada stoji pred književnim jezikom, sastoji se u tome da jezik, koji se dosad upotrebljavao uglavnom u seoskom i porodičnom životu, treba pretvoriti u organ koji se može bez teškoća upotrebljavati i u široj javnosti. Ovde je reč naročito o daljem utvrđivanju gramatičkog sistema kao i o proširivanju leksičkog fonda reči.
Upotreba književnog jezika u novim društvenim prilikama zahteva naročito opširnu stručnu terminologiju. Ali često je potrebno i stariju leksiku precizirati. Za razliku od dijalekata fond reči književnog jezika se ne proširuje putem direktnog preuzimanja nemačkih reči i njihovim fonetskim prilagođavanjem lužičkosrpskom fonetskom sistemu. Novi termini se grade pomoću lužičkosrpskih sredstava za tvorbu reči:
dyrbizna - Abgabesoll, tružawa - Drehbank, prodrustwo - Genossenschaft, wodarnja - Wasserwerk, dźełarnistwo - Gewerkschaft itd. Ovde je stvar u sufiksaciji;
płodoslěd - Fruchtfolge, wulkotwarnišćo - Grossbaustelle, syčomłočwa - Mahdrescher, wulkowiki - Grossmesse, małobargarstwo - Kleinburgrtum. Ovde je stvar u kompoziciji. Ovaj tip je danas veoma produktivan;
dźěłaćerska klasa - Arbeiterklasse, wokrjesna rada - Kreisrat, sćěnowa nowina - Wandzeitung, kulturny dom - Kulturhaus, běrnjacy bruk - Kartoffelkafer itd. Ovde je reč o kompleksnoj denominaciji koja se sastoji od supstantivnih grupa reči.
Veliki broj ovih novih termina su kalkovi (nemački Lehnubersetzungen), upor. płodoslěd - Fruchtfolge, ili pozajmice iz drugih slovenskih jezika, upor. pjećilětka, drustwo, dalokowid i dr.
Prvobitni oblik čuvaju takozvani internacionalizmi (kombajn, sputnik, parazit, mašina, klasa u ekonomskom smislu).
Prevođenje internacionalizma na lužičkosrpski, poznato iz prethodnog perioda više se ne vrši, upor. klasa - woršta, staw - wutrobna žiła - aorta itd. (Kral, Rjezak). Zapažamo tendenciju približavanja- lužičkosrpske terminologije nemačkoj, nekad Litwa, Litwjan, litwjanski, danas Litawska, Litawčan, Litawski.
U vezi sa ekonomsko-političkim promenama posle 1945. godine zapažamo promenu značenja kod niza reči: towarlj - Genosse der Partei, ranije samo Handwerkgesell, Freund, towarljnosć - Gesellschaft, ranije samo Geselligkeit, byrgarstwo - Bourgeosie, ranije samo stadtische Burgerschaft.
U periodu posle rata, a i danas, konstatujemo sve jači uticaj jezičkih osobina zapadno-katoličkog narečja na razvoj gornjolužičko-srpskog književnog jezika. On postaje sve jači stoga što većina mlade lužičke inteligencije danas potiče iz toga dijalekta. Ovde se i gornjolužička jezička supstanca do današnjeg dana najbolje zadržala. Upor. naročito unošenje oblika na o umesto ranijega e (přeco, zaso, zbožo, wjeselo, umesto přece, zase, zbože, newjesele), ne razlikovanje muškog roda od ostalih u oblicima preterita na ł (mužojo su čitali kao žony a dźeći čitali), upotreba konstrukcije kao Radworčan puć, Chrosćan prodrustwo itd.
Razvoj gornjolužičkosrpskog književnog jezika nije ni posle 1945. godine lišen nerealnih, purističkih tendencija. Purizam je bio samo posleratnih godina jedan od tipičnih obeležja u razvoju ovog književnog jezika. Suvišno slaviziranje i arhaizovanje jezika danas jako koči njegovu komunikativnost a razlika između književnog i narodnog jezika se i dalje povećava.
Nužnost normiranja gramatičkog sistema, leksike i ortografije često se interpretira na taj način što se pokušava rekonstrukcija takozvanog "čisto slovenskog" karaktera lužičkog jezika i njegovo približavanje što je moguće više slovenskim jezicima. Iako su poslednjih godina štetne purističke tendencije u osnovi prevaziđene, danas se još uvek javlja mnogo staroga u ovom književnom jeziku.
Uopšte se može reći da je gornjolužičkosrpski književni jezik u poređenju s drugim slovenskim jezicima danas srazmerno slabo konsolidovan. U njemu se nisu mogle stvoriti onako jasne gramatičke, ortografske, ortoepske i leksičke norme kakve su poznate kod drugih. To proizilazi iz slabijeg razvoja ovoga jezika koji je čitave vekove bio sprečavan u svom prirodnom razvoju. Zato u današnjem jeziku često nalazimo gramatičke i jezičke dublete: 1. dativ sing. m. -ej / / -u (wobjedej/ /wobjedu), 2. gen. sing. m. -a / / -i (luda/ /ludu, horda//-u), 3. lok. sing. m. -je / /- u (w nowembrje/ /w nowembru), 4. gen. pl. m. -g / / -ow (dźěłaćeri/ /-ow), 5. leksika /kapon/ /honač, běrny/ / kulki, neple, kolij/ /kolodźij, łžeć/ /hłać, kolancija/ /křćizna, traš/ /dže i dr. Sve ovo važi i za donjolužičkosrpski gde je stepen konsolidacije još slabiji. Danas kod njega zapažamo proces jakog uticaja gornjolužičkog.
Glavna funkcija oba lužička jezika jeste da reprezentuje lužičku narodnu kulturu. Na ovim jezicima razvija se naročito narodna književnost, delimično i naučna literatura. Oni se upotrebljavaju u radu nacionalne organizacije "Domovina" i u raznim drugim političkim i kulturnim institucijama (Nemačko-lužičko narodno pozorište, Dom za lužičku narodnu umetnost, Državni ansambl lužičke narodne kulture, Narodno izdavačko preduzeće Domovina i dr.). Gornjolužički, odnosno donjolužičkosrpski jezik danas je jezik nastave u nizu škola obe Lužice. Na oba jezika izlaze novine, časopisi, kao i lepa i naučna književnost. Radio emituje nekoliko časova nedeljno na oba jezika. U okviru direktne produkcije lužičkosrpski jezik se upotrebljava uglavnom samo u poljoprivredi. Za naučno proučavanje ovih jezika postoji naročita institucija: Institut za lužičkosrpsku etnografiju pri Nemačkoj akademiji nauka u Berlinu (Institut fur serbischen Volksforschung) i Lužičkosrpski institut Karl-Marksovog univerziteta u Lajpcigu (Institut fur Sorabistik).
|
