Predrag Piper
(Beograd)

Gramatičke strukture gornjolužičkosrpskog i srpskog jezika

(opšta diferenciranja)*

* Autor je zahvalan prof. H. Šusteru-Ševcu za više korisnih napomena u vezi sa ovim radom.

1. Iako bi se s obzirom na sličnost naziva lužičkosrpskih jezika i srpskog jezika moglo očekivati da su odnosi između tih jezika iscrpno proučeni, takva pretpostavka ne bi bila tačna. Poređenja lužičkosrpskih jezika sa srpskim vrlo je malo. Najveći doprinos na tom planu dao je H. Šuster-Ševc, posebno u okviru svojih etimoloških istraživanja.

U ovom prilogu predmet pažnje su najtipičnije razlike između gornjolužičkosrpskog i srpskog jezika, čije poznavanje može biti relevantno za podrobnije kontrastivna, konfrontativna ili tipološka istraživanja, uključujući i izdvajanja onoga što je tim jezicima zajedničko, a što se u ovom radu ostavlja u drugom planu.

Razlike između dva jezika obuhvataju, pre svega, međujezičke razlike prema prisustvu/odsustvu nekog strukturnog ili funkcionalnog obeležja, i razlike prema stepenu izraženosti obeležja zajedničkog za oba jezika (što je sve prisutnije u novijim kontrastivnim istraživanjima), bilo u jezičkom sistemu (razlike prema stepenu strukturne razvijenosti određene pojave zajedničke dvama jezicima), bilo u govoru (međujezičke razlike u frekventnosti neke pojave). Obično je takođe relevantno da li poređenje ima semasiološki ili onomasiološki smer i kakav je stepen izraženosti međujezičkih razlika, tj. da li su razlike opštije ili specifičnije prirode. Ovde se ograničavam pre svega opštijim međujezičkim razlikama kako s obzirom na postojanje ili nepostojanje neke pojave tako i s obzirom na stepen njene izraženosti u jednom i drugom jeziku (ako postoji u oba jezika), pri čemu je osnovni pristup semasiološki, dok se osvrt na onomasiološka viđenje te problematike daje na kraju rada, u t. 40.

2. Premda se po mnogim osobinama svoje gramatičke strukture savremeni gornjolužičkosrpski književni jezik izdvaja od većine današnjih slovenskih književnih jezika, u njemu nema takvih gramatičkog obeležja opštije prirode (kao kategorijalnog obeležja) prema kojima bi taj jezik bio drukčiji od svih drugih slovenskih jezika. Gornjolužičkosrpski se kao slovenski jezik sa nekim starim slovenskim gramatičkim crtama obično pominje u vezi sa dvojinom, a donjolužičkosrpski u vezi sa supinom, ali te kategorije od živih slovenskih jezika ima i slovenački. Osim toga one su nejednakog stepena opštosti.

Dok dvojinu, kao posebnu paradigmu sa specifičnim značenjem, imaju sve vrste reči koje imaju kategoriju broja, a to praktično znači skoro sve punoznačne reči (npr. Mje nozi boltej, srp. Bole me noge), supin (u donjolužičkosrpskom) je dosta izolovan glagolski oblik, nepromenljiv i sa uskom sferom upotrebe (npr. dls. źom spat, srp. idem da spavam).

3. U karakteristične gramatičke odlike opštije prirode svakako takođe spadaju kategorija muškog lica (obuhvata imenice m. r. u dvojini i množini, ali i prideve, zamenice i brojeve) i sistem glagolskih vremena. Prema prvoj pomenutoj osobini gornjolužički je sličan poljskom jeziku, a prema drugoj osobini - srpskom jeziku na slovenskom Jugu.

4. Pored poslednje pomenute osobine gornjolužičkospski pokazuje i niz drugih gramatičkih podudarnosti sa srpskim jezikom (a u mnogim slučajevima i sa drugim slovenskim jezicima). Na primer, u oba jezika animatnost (kao oblička izjednačenost akuzativa sa genitivom kada imenica znači živo ili nešto slično živom) ograničena je na imenice muškog roda u jednini; negacija ne isključuje akuzativ direktnog objekta (npr. Ja njejsym sej tónle woblek kupił, Wón tu njeje, srp. Nisam kupio sebi to odelo, On nije tu), dok upotreba genitiva iza negativne rečce ani postoji kao sintaksička mogućnost (npr. Ani słowa wón njepraji, srp. Ni reč ne kaže, ali nezavisno od ani, npr. nimam chwile, njemějach pjenjez itd., v. Schuster-Ševc 1976, 62-63); postoji tendencija ka izbegavanju kosih padežnih oblika brojeva od 5 naviše (kakve u gls. ilustruju primeri tipa po sydom lětach, we wosmich /ali we wósom padach/, što je u srpskom jeziku završen proces); oblike participa pasiva i složenog futura mogu imati glagoli oba vida (npr. Buch (po)chwaleny; Pod tejle lipu budźetaj so dwajo zetkać), oblici za 1. l. dv. i mn. imperativa imaju isti gramatički formant imperativnosti kao oblici 2. l. imperativa, npr. kupujmoj, kupujmy (u istočnoslovenskim jezicima situacija je drukčija, up. rus. napiši, ali napišemte), a imenica u imenskom delu predikata posle kopule dolazi u nominativu (npr. Wón je wučer, srp. On je učitelj, za razliku od, recimo, poljskog, up. Jest nauczicielem, srp. On je učitelj). U gls. jeziku su retke instrumentalne konstrukcije tipa Sym tam z wučerjom.

5. Osim navedenih najopštijih gramatičkih razlika između gornjolužičkosrpskog i srpskog jezika (dvojina, kategorija muškog lica) među njima postoje i razlike nešto užeg, ili znatno užeg stepena opštosti, u koje spadaju (posmatrano uglavnom iz ugla razlika u gramatičkim oblicima) i sledeće.

6. U okviru načelno istog padežnog inventara gls. za razliku od srp. ima uže mogućnosti morfologizacije apelativnosti oblikom vokativa (samo kod imenica m. r. u gls., dok u srpskom ne postoji takvo ograničenje).

7. Slično slovenačkom, ali ne i srpskom, u gls. je i instrumental padež čija je upotreba obavezno predloški blokirana (izuzeci su vrlo retki i tiču se upotrebe imenske grupe u instrumentalu uz predikate sa značenjem "postati" ili "ličiti", npr. (npr. Wón stał so wučerjem, srp. Postao je učitelj).

8. S druge strane u gls. nema obličkog izjednačavanja dativa sa lokativom, koje je u srpskom skoro sasvim završeno.

9. Za padežnu gramatiku karakteristična je i pomenuta činjenica da tzv. slovenski genitiv, kao upotreba imenske grupe direktnog objekta u obliku genitiva kada je predikat pod negacijom, u oba jezika praktično ne postoji mada je u gls. nešto više njegovih tragova nego u srpskom, pogotovu posle glagola měć, up. Nimamy žanoho chlěba wjac. // Nimamy žadyn chlěb wjac, srp. Više nemamo nikakvog hleba.

10. Gornjolužičkosrpski jezik nema ni posesivni dativ kakav je karakterističan za balkanske slovenske jezike (npr. Majka mu je došla), a s druge strane, srp. jezik nema povratnu dativsku enklitiku (obično sa značenjem namene), kakav je u gls. (koji u tom pogledu prati neke druge slovenske jezike, npr. slovenački, hrvatski) klitika sej (npr. Ja njejsym sej tónle woblek kupił, srp. Ja nisam sebi kupio to odelo).

11. U kategoriji roda imenskih reči ne postoje važnije razlike između gls. i srp. jezika, osim činjenice da reči sa pridevskom promenom u srp. razlikuju rod i u množini (npr. beli, bele, bela), što gls. jezik ne poznaje, a za kategoriju broja već je konstatovana vrlo bitna razlika koja s tiče gls. dvojine. Dvojina je uzrok i najvažnijem gramatičkom diferenciranju između gls. i srp. jezika u sferi kongruencije jer je zbog njega drukčija kongruencija s brojevima (konkretno gls. ne poznaje paukal, koji se u srp. jeziku razvio iz oblika za dvojinu).

12. O sličnosti između gls. i srp. u domenu animatnosti v. gore, gde je, u vezi s tim, istaknuta i značajna razlika koja se tiče kategorije muškog lica, koju gls. ima, a srp. jezik ne poznaje.

13. Pored pomenutih razlika između gls. i srp. koje se tiču komparativa i superlativa, tipološki važnu činjenicu predstavlja i odsustvo kategorije pridevskog vida u gls. (npr. u srp. star čovek / stari čovek), koja je, doduše, i u srpskom jeziku u povlačenju.

14. Zamenice u gls. imaju kao jednu od izrazitijih sintaksičkih specifičnosti u odnosu na srp. jezik mogućnost upotrebe prisvojnih zamenica u atributskoj funkciji naporedo sa prisvojnim pridevom (kao, npr. u slovačkom), up. našeho nanowy kožuch (srp. kožuh našeg oca).

15, Gornjolužičkosrpski brojevi razlikuju se od brojeva u srpskom jeziku pre svega načinom strukturiranja osnovnih i rednih brojeva sa vrednostima većim od 20, kod kojih naziv jedinice prethodi nazivu desetice (gramatički germanizam); zatim delimičnim nepodudarnostima između leksičko-gramatičkih klasa brojeva (u srp. jeziku, na primer, nema brojeva za različite vrste nečega (tipa gls. štwory), niti brojeva za kratnost (tipa gls. dwójce), a u gls. nema, na primer, aproksimativnih brojeva tipa srp. desetak, niti muško-ličnih brojeva tipa srp. desetorica), a za ovakvo poređenje relevantna je i činjenica da se u gls. drukčije strukturiraju srp. konstrukcije tipa nas dvoje, nas petoro i sl. (Topolińska 1996), kao što su relevantne i pomenute razlike u kongruenciji numeričkih konstrukcija koje proističu iz činjenice da gls. ima, a srp. nema dvojinu, odn. da srp. jezik ima a gls. nema paukal.

16. U najkarakterističnije razlike između gls. i srp. glagola svakako spada i činjenica da je u gls. u strukturi složenih futurskih oblika glagol "essere", tj. glagol być, dok srp. jezik ide u tom pogledu u grupu sa balkanskim jezicima, koji odgovarajuće oblike grade pomoću klitičkih oblika glagola "habere", tj. u srpskom - hteti, npr. ja ću čitati, ti ćeš čitati itd.

17. Za razliku od srpskog jezika u gls. negacija u predikatskom delu rečenice nalazi se u neposrednoj kontaktnoj prepoziciji u odnosu na glagolsku leksemu, faktički sa statusom prefiksa (npr. Ani słowa wón njepraji, srp. Nije ni reč rekao pored komunikativno i linearno drukčije organizovanih struktura - Nije rekao ni reč, Ni reč nije rekao).

18. U oblasti gramatike glagola kao tipološki relevantne izdvajaju se u gls. i bezlične rečenice sa wono (još jedan gramatički germanizam), kakvih u srp. jeziku nema, i čuvanje, u stilski ograničenoj upotrebi (gramatički arhaizam), upotrebe imperativnog oblika za 3. l. jed. jednakog onome za 2. l. jed., up. Swjećene budź twoje mjeno. / Přińdź k nam twoje kralewstvo. / Twoja wola so stań itd., kao i posebni oblici glagola być za upotrebu u pasivnim konstrukcijama (buch, bu, bu...).

19. Gls. se izdvaja u odnosu na srp. jezik i time što ima aktivne participe za sadašnje i prošlo vreme, kakvih u srpskom nema, a ima i oba glagolska priloga (uglavnom u knjiškoj upotrebi), kao, uostalom, i srpski, ali se glagolski prilog nesvršenog vida odlikuje sasvim drukčijim fonološkim sastavom gramatičkog formanta od odgovarajućeg sufiksa u srpskom jeziku, up. Ja sym jeho tam stejo widźał; Tak ju hišće rano stanywši z łoža namakach.

20. U morfonološkom pogledu gls. se izdvaja u odnosu na srp. jezik i znatno većim brojem gramatičkih alternacija u strukturi morfeme, odnosno izraženijim alomorfizmom, kako vokalske prirode, npr. lód, lodu, tako (još više), tako i konsonantske prirode, npr. sud / w sudźe, dub / na dubje, brjuh / w brjuše, brjóh / na brjoze, klobuk / na klobuce // w klobuku, pata / paće, bjedro / bjedrje, ramo / ramjenja; ćelo / ćeleća, njebohi / njebozy i sl. S druge strane, pozicione morfonološke alternacije u srpskom jeziku poznate kao palatalizacija (npr. banka / banci, pruga / pruzi, epoha / eposi) u gls. često izostaju (npr. klobuki, sněhi, ruki, nohi, muchi, ali dvojina ruce, noze u književnom jeziku) mada ni u srp. jeziku nisu bezizuzetne (npr. o baki, o ligi i sl.).

21. Broj međujezičkih razlika u morfološkoj paradigmatici se, prirodno, uvećava kada se ovom kratkom pregledu dodaju i najuočljivije razlike u morfonološkoj strukturi fleksije, kakve su, na primer, u gls. jeziku gen. jed. nekih imenica m. r. s nastavkom (lud, ludu... , isto len, lód, skót... itd.), dat. jed. m. r. -ej, lok. jed. m. r. -je; dat., lok. jed. ž.r. -je; nom. mn. m. r. -ojo; gen. mn. sva tri roda -ow itd.; ili u gramatici prideva izjednačenost oblika instr. i lok. jedn. i dv.; genitivni oblici jednine itd., ili, nasuprot tome, oblici koji su karakteristični za srpski jezik, a gls. ih ne poznaje (najilustrativniji je u tom pogledu tipično srpski nastavak za gen. mn. -a, npr. brodova, studenata, žena, sela itd.).

22. Veliki deo nepodudarnosti u fonološkoj strukturi fleksije u gls. i srp. proističe iz činjenice da se u srpskoj imeničkoj paradigmi vrlo zastupljeni pluralski nastavci dualskog porekla (npr. stolovima, ženama, selima itd.), dok gls. jezik u odgovarajućim pluralskim padežnim oblicima bolje čuva starije stanje.

23. U takve izrazite razlike u fonološkom sastavu fleksije spadaju i glagolski nastavci u 1. l. jedn. prezenta / futura u gls. -u , a u mn. -my, prema gotovo bezizuzetnom u srp. jeziku -m / -mo.

24. U razlike te vrste svakako spada i visoka regularnost komparativnog sufiksa -š- u gls. (slično, na primer, slovenačkom i poljskom), dok je u srp. taj sufiks u statusu izuzetka (lakši, lepši, mekši), - kao i samo gls. jeziku svojstveni apsolutni superlativ tipa nanajsušiši, dok srpski jezik ima osobinu sasvim retku među slovenskim jezicima "narativni" superlativ tipa ponajbolji, ponajlakši itd.

25. Na sintaksičkom nivou jedna od uočljivijih diferencijalnih crta gls. u poređenju sa srp. jezikom jesu pasivne konstrukcije s glagolom wordować, koje predstavljaju sintaksički germanizam u gls. jeziku i imaju supstandardnu sferu upotrebe (npr. worduju bity, srp. mene će tući, ili biću bijen).

26. Jedna od vidljivijih formalnih odlika gls. sintakse takođe je potpuno odsustvo veznika i, koji postoji u svim drugim slovenskim jezicima.

27. U gls. jeziku imenica u predikatu može biti ili u nom. ili u instr., npr. Jan je wučer. = Jan je z wučerjom, ali i imenskim delovima predikata sa semikopulativnim stać so imenica može biti samo u instr., npr. Stachu so wučerjemi (srp. Postali su učitelji).

28. Gls. se izdvaja od većine slovenskih jezika, uključujući i srpski, komitativnim konstrukcijama tipa mój z nanom (srp. ja i otac), takođe wój z nanom (za 2 l.), wonej z nanom (3 l.), ili mój z maćerju (srp. moj i majčin); Wój staj z mandźelskej prawidłownje na serbske kemše chodźiłoj i sl.

29. U problematici složenih rečenica jasna formalna razlika između zameničkih relativnih veznika u gls. i u srpskom jeziku sastoji se u tome što u gls. takve vezničke reči imaju obavezno morfološko proširenje morfemom -ž, npr. Muž, kotrehož znaju, a tako i štóž, štož, kotryž, hdźež, hdyž...

30. Najuočljivija crta linearizacije rečenice u gls. tiče se tendencije da se glagolski predikat smešta na kraj rečenice (gramatički germanizam), npr. Jana swoje knihi hromadźe kładźe, srp. Jana svoje knjige ostavlja zajedno, čega u savremenom srpskom jeziku nema, iako je to bilo dosta karakteristično za jezik srpske književnosti i administracije u 19. veku.

31. Dakle, u gls. jeziku osnovni redosled subjekta, predikata i objekta je drukčiji nego u srpskom i ima formulu SOP, npr. Bratr trawu syče.

32. U vezi s tim su samo za gls. , ali ne i za srp. jezik, karakteristične tzv. okvirne konstrukcije (koje zavise od vremenskog oblika glagola) tipa Wona je młoda była, Hdyž je wona młoda była..., Sym z lěkarjom porěčała i sl. (ali Hdyž bě wona młoda, Porěčach z lěkarjom i sl.).

33. Linearizacija klitika takođe pokazuje neke posebnosti gls. u odnosu na srp. jezik. Tako se, na primer, pomoćni glagol može nalaziti na apsolutnom početku rečenice (up. u gls. /Ja/ sym z lěkarjom porěčała, srp. Sporečkala sam se s lekarom // Ja sam se sporečkala s lekarom), a na apsolutnom početku rečenice može biti i klitika zamenice 1. lica, npr. Mi je žel, srp. Žao mi je, pa i povratna morfema, npr. So namazaj z mjedom, a muchi će zjědźa itd.

34. Inače, u linearizaciji klitika u gls. glagolska klitika dolazi ispred zameničke (kao u srpskom jeziku, up. Ja wšak sym ći je rjenje wumył, srp. Ja sam ti je ipak dobro oprao), a dativska ispred akuzativne (v. prethodni primer). Za razliku od srpskog u gls. povratna morfema dolazi ispred klitike lične zamenice (up. Ja so će prašam, srp. Ja te pitam, ili, sa refleksivnim predikatom, Ja te se sećam).

35. Kao što navedeni primer pokazuje, ni konektori u gls. i srp. jeziku nemaju uvek istu linearizaciju (up. gls. Ja wšak sym ći je rjenje wumył, srp. Ja sam ti je ipak dobro oprao).

36. Posebno mesto u domenu linearizacije ima samo za gls. svojstveni poslelog dla sa uzročnim i ciljnim značenjem (up. gls. njedostatka bydlenjow dla, srp. zbog nedostatka stanova), tj. slično pozicioniranju predloga radi u srpskom, gde je to ipak nije tako regularno, npr. srp. tebe radi // radi tebe).

37. U gls. kao i u srp. jeziku interogativne rečenice se u strukturnom pogledu oslanjaju na intonaciju (npr. Maće nana?), na upotrebu zameničkih reči (npr. Štó je doma?), ili na upotrebu upitne rečce (npr. Maće-li nana, što je u gls. uglavnom odlika knjiškog izražavanja). Pored toga, u gls. jeziku i inverzija (stavljanje glagola na početak rečenice bez ikakve upitne rečce uz njega) može biti pokazatelj interogativnosti, npr. Je bratr doma? i sl. U srpskom je samostalna inicijalna pozicija za kopulu apsolutno isključena, dok je u sastavu upitnog izraza je li uobičajena (npr. Je li brat kod kuće pored Da li je brat kod kuće, što je konstrukcija nepoznata u gls.). Ako nije u pitanju kopula, glagol u upitnoj rečenici i u srpskom može doći na početak u funkciji pojačavanja upitnosti koja se u takvim slučajevima umnogome oslanja na intonaciju, up. u gls. Njepřińdźeš dźensa? i u srp. Nećeš danas doći? prema Danas nećeš doći ili sa drukčijom rematizacijom Nećeš danas doći).

38. Pored interogativnosti postoje i mnoga druga modalna značenja koja se u gls. i u srp. jeziku iskazuju na različite načine, npr. imperativnost se u gls. (ali ne i u srp. jeziku, osim u instrukcijama) iskazuje i infinitivom, npr. Změrom sedźeć!, samo gls., ali ne i srpski, ima mogućnost iskazivanja posebnog modalnog značenja infinitivskim konstrukcijama tipa Město je widźeć i imenskim grupama tipa Město je k widźenju. (Comrie and Corbett, eds, 1993), što je takođe germanizam, i dr.

39. Iako je u dosadašnjem izlaganju dominirao tradicionalniji formalnogramatički pristup, izložene činjenice mogu se posmatrati i iz ugla gramatičke semantike, odnosno razlika koje postoje između gls. i srpskog jezika u realizaciji pojedinih semantičkih kategorija, npr. animatnosti (t. 5, 13), aspektualnosti (t. 5), dijateze (t. 5, 10, 20, 26), graduelnosti (t. 25), imperativnosti (t. 5, 19), interogativnosti (t. 37), kauzalnosti (t. 36), komitativnosti (t. 29), kvalifikacije (t. 14, 16, 25), kvantifikacije (t. 3, 5, 6, 12, 16, 23), modalnosti (t. 3, 6, 38), negacije (t. 5, 10, 18), personalnosti (t. 4, 6, 19), posesivnosti (t. 10, 11, 15, 29), referencijalnosti (t. 14), refleksivnosti (t. 11, 34), roda (t. 12), teličnosti (t. 36), temporalnosti (t. 4, 5, 17, 20, 24), vokativnosti (t. 7).

40. Oblik ovog priloga upućivao je na sažetost i selektivnost u izboru pojava koje se u njemu razmatraju, ali i na krajnju selektivnost u teorijsko-metodološkom pristupu predmetu. Raznovrsnost teorijskih modela kojima raspolaže savremena lingvistika pruža široke mogućnosti da se tipološke odlike gornjolužičkosrpskog jezika uzetog u poređenju sa srpskim sagledavaju i iz drukčijih uglova, koji su, u većini slučajeva, ovde izloženom pristupu (onoliko koliko on tačno odražava jezičku stvarnost) pre komplementarni nego što su mu oprečni. U onoj meri u kojoj bi ovaj prilog bio podsticaj za šira i svestranija tipološka proučavanja lužičkosrpskih jezika u poređenju sa srpskim, jedan od njegovih glavnih ciljeva bio bi dosegnut.

Izabrana literatura:

• H. Dalewska-Greń, Języki słowiańskie. - Warszawa: PWN 1997.
• H. Faska, S. Michalk, Grammatik der obersorbischen Schriftsprache der Gegenwart. Morphologie. - Bautzen: Institut für sorbische Volkforschung, 1981.
• Francesca Fici, Le lingue slave moderne. - Padova: Unipress, 2001.
• M. Ivić: Lingvistički ogledi. - Beograd: XX vek, 1983.
• M. Ivić, O zelenom konju: Novi lingvistički ogledi - Beograd: XX vek, 1995.
• M. Ivić, Lingvistički ogledi, 3. - Beograd: XX vek, 2000.
• Z. Topolińska, Zarys gramatyki języka macedońskiego. - Kraków, 1993.
• Z. Topolińska, O pewnej charakterystycznej serbskiej konstrukcji wyrażającej ocenę ilośćową i o jej polskich odpowiednikach. - U knj. Sto godina polonistike u Srbiji, Beograd: Filološki fakultet, 1996, str. 103-109.
• P. Piper, Ogled srpske morfosintakse (u poređenju sa makedonskom). - Seul: Hankuk univerzitet za strane studije.- 1997.
• Ž. Stanojčić, Lj. Popović, Gramatika srpskog jezika. - Beograd: Zavod za izdavanje udžbenika, 1992.
• M. Stevanović, Savremeni srpskohrvatski jezik. 1, 2. - Beograd: Naučna knjiga, 1969.
• The Slavonic Languages. – Edited by Bernard Comrie and Greville G. Corbett. – London and New York: Routledge, 1993, 455-533.
• Slavjanskie jaziki. Pod red. A.G. Širokovoj i V.P. Gudkova.- Moskva: Izdatel'stvo Moskovskogo universiteta, 1977.
• H. Schuster-Šewc, Gramatika hornjoserbskeje rěče. - Budyšin, 1968, 2. zwjazk, Budyšin 1976; 2 korigowane wydaće, Budyšin, 1984.
• H. Schuster-Šewc, Postoje li jezičke veze između srpskohrvatskog i srpskolužičkih dijalekata. - Naučni sastanak slavista u Vukove dane, 1977, knj. 6, 1, str. 265-271.