P. Piper

O velikim i malim jezicima
u svetlu lingvističke ekologije

U prvom delu rada, posle opštih napomena o predmetu lingvističke ekologije, razmatraju se različiti kriterijumi prema kojima se jezici mogu kvalifikovati kao veliki ili kao mali, posebno razlikovanje velikih i malih jezika prema broju govornih predstavnika; prema raširenosti zvanične upotrebe jezika na određenoj teritoriji; prema funkcionalnoj raširenosti upotrebe među različitim narodima; prema ekonomskoj, političkoj i vojnoj moći naroda koji govori određenim jezikom; prema dužini postojanja određenog jezika; prema uticaju koji neki jezik ima na druge jezike; prema razvijenosti književnojezičkog izraza itd. Dalje se razmatra problem odnosa između velikih i malih jezika kao predmet savremenih lingvističkih istraživanja sa posebnim osvrtom na situaciju u slovenskim jezicima, koji su prema veličini izrazito izdiferencirani, i među kojima se status nekih jezika na kraju XX veka uočljivo menja.

1.

Odnosi među jezicima kao vid odnosa među narodima, društvima i državama danas predstavljaju jedno od najaktuelnijih sociolingvističkih pitanja, koje se sve češće razmatra u teorijskom okviru relativno mlade discipline – lingvističke ekologije. Lingvistička ekologija, kao i druge discipline bez duže naučne tradicije, nema široko prihvaćenu i ustaljenu definiciju. Sa ekologijom u užem smislu, kojoj je naziv dao još 1866. godine E. Hekel, lingvistička ekologija ima zajedničko to što i njen predmet čine odnosi između čoveka i njegovog okruženja. Kao jedna od socijalnih ekologija (koje se razvijaju od sedamdesetih godina XX veka na talasu “ekologizacije” savremene nauke, stavljajući u centar pažnje međusobnu uslovljenost društva i različitih vidova njegovog okruženja, kao i praktična pitanja postizanja i negovanja optimalnih oblika tog odnosa) – i lingvistička ekologija ima za predmet odnos između određenog aspekta ljudske zajednice i njenog okruženja, pri čemu je specifično obeležje predmeta lingvističke ekologije očigledno odnos između jezika i okruženja u kojem jezik postoji i funkcioniše. U to okruženje ulaze, pre svega, razni drugi jezici i određene društvene institucije, ali prema nekim mišljenjima i prirodni faktori, npr. geografski. Tome bi se morala dodati i pitanja zagađivanja jezika, bilo etičke prirode (npr. zloupotrebe jezika, koje u savremenim medijima dobijaju razmere vrlo visokog stepena sofisticirane kriminalizovanosti), bilo estetičke prirode (potiskivanja poetske funkcije jezika prevashodno u sferu lepe književnosti, odnosno depersonalizovanje, depoetizovanje i naglašeno instrumentalizovanje jezika u većini drugih oblasti njegovog funkcionisanja) i dr.

Ono što lingvističkoj ekologiji daje relativno zasebno mesto u sklopu sociolingvistici bliskih disciplina, i što je, sa druge strane, čini jednom od ekologiji u užem smislu bliskih disciplina jeste značaj etičkog (a uz njega često i estetičkog) kriterijuma u analizi različitih vidova odnosa između jezika i njegovog okruženja. Naime, kao što je za ekologiju u užem smislu važan stepen usklađenosti odnosa između čoveka i prirode, tako i lingvistička ekologija ima istinsko ekološko utemeljenje onoliko koliko otkrivajući, opisujući i objašnjavajući činjenice iz okvira svog predmeta ne hipostazira funkcionalni momenat na štetu vrednovanja društvenih i jezičkih procesa sa stanovišta njihovog doprinosa stvaranju ili razaranju određenih kulturnih i duhovnih sadržaja i sa stanovišta ocene stepena harmoničnosti njihove koegzistencije.

Međutim, kao što je koncept lingvističke ekologije još uvek više u procesu uobličavanja nego u stanju čvrste uobličenosti, sa mogućnošću da ponekad izgleda i pomodno, tako i jedan od osnovnih problema lingvističke ekologije, koji se ovde razmatra – odnos između velikih i malih jezika, još nije dobio univerzalan sociolingvistički model. Štaviše, u radovima specijalno posvećenim osvetljavanju tog problema naglašava se da još nije sazreo trenutak da se takav model ubedljivo i iscrpno artikuliše (Kuznjecova i dr. 1997: 4).

2.

Jedno od najčešćih pitanja koja se lingvistima postavljaju jeste pitanje o broju jezika u svetu. Različiti izvori daju na to pitanje različite odgovore u zavisnosti od toga šta se smatra jezikom, a šta dijalektom, i koliko se adekvatno data konceptualna dihotomija primenjuje na konkretne idiome. Ono što je takvim brojanjima zajedničko jeste da se tu, po pravilu prećutno, broje živi jezici. Sa stanovišta problema istorijske sudbine različitih velikih i malih jezika bilo bi ne manje interesantno znati i broj mrtvih jezika, pogotovu razloge koji su doveli do nestanka tih jezika. Kao što se realno čovečanstvo u svojoj ukupnosti do danas deli na dva nejednaka dela: onaj deo koji čine živi i onaj kojem pripadaju sve prethodne generacije, slično je i sa jezicima. Ignorisati mrtve jezike jednako je grešno kao zaboravljati pokojne pretke, a ne misliti o daljem razvoju svoga jezika jednako je neodgovorno kao i ne misliti o budućnosti svojih potomaka. Proučavanje razloga koji su doveli do nestanka velikog broja jezika nesumnjivo može biti poučno za očuvanje jezika čiji je opstanak ugrožen. Našlo bi se tu dosta primera velikih jezika koji su u nekom pogledu vremenom smanjili (kao, na primer, grčki), kao i malih jezika koji su se vremenom sve više smanjivali (npr. pruski), pa i malih jezika koji su u jednom periodu postali veliki (npr. klasični latinski). A svim tzv. mrtvim jezicima, bili oni nekada veliki ili mali, zajedničko je to da su na kraju postali sasvim mali i nestali, neki čak i bez ikakvog traga o svom postojanju.

Izrazi "veliki jezici" i "mali jezici" su poluterminološke prirode i nemaju posebne odrednice u najvećim terminološkim rečnicima. Nešto veći stepen terminologizovanosti u novijoj literaturi stiče izraz mali jezici (ili minoritarni jezici, v., na primer, Djačkov 1997, iako ta dva terminološka izraza ne moraju biti sinonimi) pošto se veliki jezici često imenuju prema nekom svom drugom prepoznatljivom obeležju (npr. kao svetski jezici, jezici međunarodne komunikacije itd.). Pokušaj da izrazimo mogućna značenja izraza veliki i mali jezici lako nas suočava sa činjenicom da su reči veliki i mali višeznačne i u svakodnevnom jeziku, i u sastavu lingvističkih termina, te da postoje mnoge dimenzije jezika prema kojima se oni mogu smatrati relativno velikim ili relativno malim.

Pre svega. govoreći o velikim ili malim jezicima najčešće se ima na umu broj govornih predstavnika nekog jezika, prema čemu je kineski ubedljivo najveći jezik, dok se na drugom polu iste skale nalazi veliki broj jezika kojima govori vrlo malo ljudi, kao, na primer, na Aleutskim ostrvima, gde devedesetak ljudi razdvojenih planinskim grebenom govori na dva dijalekta aleutskog jezika. Takav je i naukanski na krajnjem severoistoku Azije, kojim još govori oko 75 ljudi, ili sirenički, iz iste eskimsko-aleutske porodice, na poluostrvu Čukči, kojim su pre desetak godina tečno govorile još samo dve starije osobe itd. (Brajt /ured./, 1992, t. 1, 419).

Veći jezici hrane se manjima povećavajući broj svojih govornih predstavnika, pored ostalog, ljudima koji se u procesu asimilacije odriču svojih malih i neprestižnih maternjih jezika. Glotofagija (kako je tu pojavu nazvao 1974. godine Ž. L. Kalve, v. Kalve 1981; 1995) jeste jedna vrsta kolektivnog kulturnog i duhovnog kanibalizma, koje nije usmereno na uništavanje fizičke supstance naroda nego najbitnijeg u njegovoj kulturnoj supstanci, na uništavanje jezika. Sudbine mnogih mrtvih jezika svedoče da je glotofagija vrlo stara pojava, a status mnogih savremenih malih jezika na ivici opstanka govori da apetiti glotofaga rastu. Srednji i mali jezici u svemu tome nisu sasvim nevini, jer dok srednjim i malim jezicima preti opasnost da potiskivanjem iz jedne po jedne društvene sfere postanu jezici za privatnu upotrebu, a zatim kandidati za lingvističku muzeologiju (v. Leman 1996: 185, 191), ti isti jezici često se hrane svojim dijalektima. Urbanocentrični način mišljenja nametnuo se i gde treba i gde ne treba kao vladajući, a prema njemu prirodno je kada dijalekti ubrzano odumiru i kada čovek usvajajući književni jezik definitivno napušta maternji dijalekat (tamo gde postoji značajnija razlika između ta dva idioma), što uopšte ne mora uvek biti ni tako prirodno ni tako neizbežno nego je samo uobičajeno u jednom neobičnom i nesavršenom svetu i u danas dominantnom sistemu vrednosti. Prirodno je da se dijalekti menjaju, pa i da nestaju, ali ne i to da mnogi od njih moraju u najskorije vreme da nestanu zato što se kvalifikuju kao kočnica progresa. Prirodno je da sve ljudsko ima kraj, ali je protivprirodno taj kraj veštački ubrzavati. Koliko je filološki obrazovanih ljudi poreklom sa sela opisalo govor svoga kraja, sastavilo rečnik svoga zavičaja, podsticalo negovanje tog idioma u umetnosti i privatnoj komunikaciji? Koliko su uopšte pojedini lingvisti, bez obzira na uža naučna interesovanja, doprineli da se duže održi ili da se sačuva od zaborava neki deo jezičke realnosti? Ako takvi čine manjinu, onda su oni koji čine većinu, manje ili više, pasivno ili aktivno, uglavnom nesvesni saučesnici u glotofagiji, prikrivenom lingvocidu i tihom jezičkom lapotu.

Jezici se vide kao veliki, srednji ili mali i prema raširenosti upotrebe određenog jezika na određenoj državnoj teritoriji. U tom pogledu ruski jezik je ispred kineskog jer je Rusija država sa najvećom teritorijom na svetu. Neki azijski jezici (npr. bengalski, japanski, indonežanski) nisu toliko manji od ruskog jezika prema broju govornika (v. Almanah 1997: 642) koliko prema veličini teritorije na kojoj se ti jezici govore, pored naravno i nekih drugih kriterijuma (kulturni prestiž, politički uticaj itd.).

Veličina jezika ogleda se i u funkcionalnoj raširenosti njegove upotrebe među različitim narodima, u čemu je savremeni engleski jezik ispred ostalih, što je donekle slično statusu koji su u prošlosti imali neki drugi jezici, npr. klasični grčki u antičko doba, ili kasnije latinski jezik, ili staroslovenski jezik kod većeg dela slovenskih naroda u srednjem veku.

Sličnosti su, prirodno, praćene razlikama, od kojih je jedna od najvećih u tome što širenje engleskog jezika predstavlja više nego i u jednom drugom sličnom slučaju plod koordinirane politike širenja ekonomskog, vojnog, političkog i kulturnog uticaja, u okviru koje jezička politika ima posebno mesto. To nije nešto posebno novo. Slično se, iako uglavnom manje izrazito i manje u tome uspešno ponašaju mnoge države srazmerno svojoj veličini, ambicijama i snazi, ali se na savremenim velikim jezicima mehanizam jezičke ekspanzije, zajedno sa svakom drugom ekspanzijom, relativno dobro može posmatrati. Pored toga, zahvaljujući stepenu razvijenosti današnjih medija i sve tešnjem informativnom, političkom i ekonomskom povezivanju različitih delova sveta, ali i drugim faktorima, engleski jezik je prema stepenu teritorijalne i funkcionalne ekspanzije nadmašio sve prethodne slične pokušaje jezičke ekspanzije. Sa druge strane, uporedo sa širenjem engleskog jezika, u Evropi, ali i drugde u svetu, jačaju tendencije razvijanja i negovanja višejezičnosti.

Veličina jezika takođe se uočljivo ispoljava u ekonomskoj, političkoj i vojnoj moći naroda koji određenim jezikom govori. U raznim istorijskim periodima naziv najvećih prema tom kriterijumu mogli su da ponesu različiti jezici, na primer, posmatrano iz evropske perspektive, grčki jezik, zatim latinski, pa znatno bliže našem vremenu, francuski i nemački. U vojnopolitički bipolarnom svetu bile su relativno jasno razgraničene i sfere uticaja prema tom kriterijumu najvećih jezika, ruskog i engleskog. Urušavanjem moći jednog od dva vodeća svetska centra, gotovo kao po fizičkom zakonu spojenih sudova, počelo je ubrzana ekspanzija drugog centra, koja, naravno, ima i svoj jezički oblik. Time je do tada drugi veliki jezik postao još veći, a prema kriterijumu vojnopolitičke, ekonomske i informativne podrške koju ima, trenutno i najveći u svetu.

Jezici se mogu videti kao veliki ili mali i prema tome koliko dugo postoje. Sa tog stanovišta, grčki jezik, na primer, iako je danas relativno mali jezik, ima dugu i kulturno bogatu istoriju koja ga u tom pogledu čini vrlo velikim, dok je kineski u celom svom istorijskom periodu veliki jezik, ne samo zbog broja ljudi koji tim jezikom govore, i zbog doprinosa kulture stvarane na tom jeziku kulturi čovečanstva, nego i zbog činjenice da je kineski jedan od jezika sa najdužim kontinuiranim istorijski potvrđenim razvojem. Manje su poznati primeri jezika koji su mali prema broju govornih predstavnika, ali veliki prema tome koliko dugo traju, kakav je, na primer, svanski jezik na Kavkazu, kojim danas govori oko 80 hiljada ljudi, a koji je istorijski posvedočen još pre dve hiljade godina. (Svane, pleme iznad Kolhiđana, pominje Strabon još na razmeđu stare i nove ere, nabrajajući male narode tog područja, v. Klimov 1996.)

Pošto se veličina jednog jezika ogleda i u tome koliko on utiče, ili koliko je uticao, na druge jezike (u njihovom književnojezičkom razvoju, u obogaćivanju leksičkog ili gramatičkog fonda, u razvijanju njihovih stilističkih mogućnosti ili na neki drugi način), posmatrano iz tog ugla, slika o velikim i malim jezicima postaje još složenija. Dva klasična jezika, starogrčki i klasični latinski, u tom pogledu su, iako mrtvi, i danas veliki, jer su grčki i latinski elementi vrlo prisutni u većini živih književnih jezika, a engleski (iako i sam, kao što je poznato, posredno ili neposredno mnogo duguje latinskom) prema istom kriterijumu ima još jednu potvrdu svoje sadašnje veličine, pošto snažno utiče na mnoge žive jezike, velike i male, toliko jako da su odavno skovane složenice tipa frangle – za francuski prezasićen anglicizmima, kogliš – za korejski sa nepotrebno mnogo anglicizama i sl. Staroslovenski jezik, koji u obliku crkvenoslovenskih redakcija bio vekovima književni jezik velikog dela slovenstva, takođe je i prema kriterijumu stepena uticaja na mlađe slovenske književne jezike (posebno na ruski) – veliki jezik.

Ali, kao što je takođe poznato, pitanje stepena uticaja jednog jezika na druge jezike naslanja se na pitanje jezičkih kontakata, koji mogu biti toliko intenzivni da dovedu do stvaranja mešanih jezika, prvo kao pidžinskih jezika, a posle najmanje jedne generacije kojoj taj idiom postaje maternji jezik, kao kreolskih jezika. U literaturi se najčešće kao primeri pidžinizacije i kreolizacije uzimaju idiomi nastali mešanjem nekog neindoeevropskog jezika sa engleskim ili nekim od romanskih jezika, ali su u kreolistici, kao lingvističkoj disciplini nastaloj pedesetih godina, koja ima za predmet proučavanja kontaktne jezike, prikupljeni i obrađeni podaci i za mnoge druge slučajeve takvih jezika, npr. za niz kontaktnih jezika nastalih na ruskoj jezičkoj osnovi: rusko-norveški, rusko-kineski (nekoliko etnolekata), tajmirski, aleutski jezik ostrva Medni i dr. 1

Razlikovanje jezika prema stepenu razvijenosti književnojezičkog izraza takođe je jedna dimenzija njihovog razlikovanja kao velikih, srednjih ili malih. Kao što je utvrđeno u sociolingvistici (v. Radovanović 1986) postoji više faza kroz koje jedan književni jezik prolazi dok ne dosegne status razvijenog književnog i standardizovanog jezika (selekcija, deskripcija, akceptuacija, elaboracija itd.), a većina tih faza je graduelne prirode, tj. jezik može biti više ili manje, bolje ili slabije standardizovan. Tzv. veliki jezici su istovremeno jezici sa dugom i bogatom književnojezičkom tradicijom, relativno dobro opisani u većem broju raznovrsnih gramatika i rečnika i najbliži pojmu optimalno standardizovanog jezika, premda i relativno mali jezici, kakav je, na primer, češki, mogu prema stepenu razvijenosti književnojezičkog izraza i standardizovanosti biti na nivou tzv. velikih jezika. Na drugoj strani su jezici koji se zbog relativno slabije razvijenosti književnojezičkog izraza u tom pogledu ne mogu smatrati velikim, bilo da na tim jezicima govori relativno veliki broj ljudi (npr. bengalski, svahili ili hausa), bilo da je i broj govornih predstavnika takvih jezika mali (npr. tzv. književni mikrojezici).

Kao što bi ovaj vrlo selektivan pregled kriterijuma prema kojima se jezici mogu razlikovati kao veliki ili mali trebalo da pokaže, veličina nekog jezika ispoljava se istovremeno na različitim planovima od kojih nisu svi jednako važni, niti su uvek podudarni u stepenu izraženosti određenog obeležja.

Malih jezika je daleko više nego velikih, ali brojnost vrlo malih jezika nije faktor koji bi im pomogao u preživljavanju, jer su to jezici naroda i etničkih grupa male ili čak minimalne ekonomske, političke i organizacione snage, koja se njihovim marginalizovanjem i usitnjavanjem još više smanjuje, sa tendencijom da takvi jezici postanu beznačajni pesak u lingvističkom reljefu sveta vredan jedino kao podnožje ili sastavni deo rastućih lingvističkih masiva.

Mali jezici većinom su malo poznati jezici, za koje često ni mnogi lingvisti nisu čuli, a pogotovu za njih ne znaju govorni predstavnici velikih jezika ako nemaju veće lingvističko obrazovanje, što je retko. Praktična anonimnost malih jezika jedan je od činilaca koji idu na ruku njihovom zatiranju. Retke informacije o malim jezicima koje se pojave u medijima po pravilu su ili senzacionalističke (sa bizarnim detaljima o nekom jeziku kojim govori samo simboličan broj ljudi, ili o novootkrivenom plemenu koje govori nepoznatim jezikom), ili su statističke (npr. kako naučnici neke lingvističke velesile smatraju da će se za pola veka broj živih jezika prepoloviti, a da izglede da trajnije opstane ima samo oko trista jezika i sl.). U oba slučaja te retke i šture medijske vesti ne postavljaju problem opstanka malih jezika kao civilizacijsko i etičko pitanje, pa u širem smislu i ekološko pitanje, a predviđanje njihovog masovnog skorog nestanka, sa pozivanjem na naučne izvore odgovarajućih informacija, kao da je sračunato da javno mnjenje ubedi u neminovnost i opravdanost takvog razvoja događaja. Stvaranje medijske slike o primitivnosti svih ili većine malih jezika i njihovoj osuđenosti na skoro nestajanje, ili jednostavno prećutkivanje problema sudbine malih jezika, faktički predstavlja spontano ili organizovano pripremanje terena za njihovo tiho zatiranje, bilo redukcijom socijalnih funkcija malih jezika do njihove potpune društvene marginalizacije (sa paralelnim favorizovanjem nekog svetskog jezika kao javnog a zatim i zvaničnog jezika te sredine), bilo stvaranjem negativnog stava o vrednostima vlastitog jezika kod govornih predstavnika malih jezika, bilo jezičkom secesijom i političkim komadanjem jednog jezika ne nekoliko manjih (što se dešava srpskom jeziku na kraju HH veka), bilo na neki drugi način, a najčešće kombinovanjem svih raspoloživih metoda ekspanzije velikog jezika na štetu malog.

Ne postoji, na žalost, društvo za zaštitu malih jezika, kao uostalom ni društvo za zaštitu od nasilja velikih naroda nad malim narodima, iako postoje organizacije koje, pod pokroviteljstvom OUN, ili bez takve podrške, vode brigu da ne nestanu neke retke vrste ajkula, tigrova ili neke druge životinjske ili biljne vrste. Jedan od razloga opstajanja takvog paradoksa verovatno se nalazi u činjenici da je bogatim društvima jeftinije da u javnom mnenju medijsku sliku o svojoj humanosti pribave prilogom za zaštitu neke biološke specije nego spasavanjem od nestajanja nekog malog jezika potencijalno neposlušnog naroda, kojem bi posedovanje vlastitog jezika i pisma mogao biti razlog da bude još samosvesniji.

3.

Lingvistička ekologija, koja je u centar svojih istraživanja stavila problem odnosa između velikih i malih jezika, tek se u novije vreme, sa dosta napora i sa još uvek srazmerno skromnim rezultatima, uobličava kao posebna lingvistička disciplina, umnogome i zato što je zaštita malih jezika od nestajanja suprotna aktuelnim težnjama da se stvori svet jednog jezika, jednog pisma, jedne nacije, jedne ideologije – kao svet “superjezika”, “supernacije” i “superideologije”. (Jezičke i druge sličnosti između koncepta tzv. supermena i nemačkog “ibermenša” ovde se neće razmatrati, kao donekle udaljenija tema.)

Doduše, lingvistička ekologija, pod nazivom ekologija jezika, počela je da se zasniva još pre četvrt veka knjigom norveškog lingviste E. Hogena Ekologija jezika (Hogen 1972), ali tek od devedesetih godina, kada je ubrzano nestajanje mnogih jezika bar u delu sociolingvista shvaćena alarmantno, ona privlači širu pažnju, u svakom slučaju i dalje nedovoljnu. Lingvistička ekologija, kao što je u uvodnim napomenama rečeno, ima za predmet odnose između različitih jezika i njihovih okruženja (uključujući, pre svega, geografske, etničke, jezičke, institucionalne i druge entitete, i probleme kao što su promena, napuštanje i smrt jezika, pidžinizacija, kreolizacija, pozajmice, diglosija, urbana dijalektologija i dr. (Ašer /ured./ 1994: t. 3, 391).

U okviru lingvističke ekologije među najvažnijima su i fenomeni koji su dobili tačne ali mračne nazive smrt jezika, glotofagija, lingvocid, rat među jezicima i sl. Pošto, kao što je iz teorije metafore poznato, jedna metafora ima svojstvo da lako generiše sebi slične metafore, moglo bi se sa istim osnovom govoriti i o nasilju nad jezicima, o zlostavljanju jezika, o ranjavanju i ubistvu jezika (na mah ili sa predumišljajem i iz niskih pobuda i sl.), što bi moglo biti predmet međunarodnog prava.

U najvećem broju takvih slučajeva radi se o odnosima između velikih i malih jezika. Građe za istraživanja te vrste ima izuzetno mnogo, ali ako ta građa ne bude dovoljno brzo i efikasno obrađivana, ona neće mnogo pomoći ni u registrovanju, ni u rasvetljavanju različitih zločina nad malim jezicima, a još manje u njihovom onemogućavanju. Evo nekih primera.

Od približno 200 jezika australijskih domorodaca koji su postojali pre početka kolonizacije Australije, na kraju HH veka (godine 1990.) manje od 50 jezika ima zajednice u kojima i deca govore te jezike. 2

Slično je sa indijanskim jezicima u SAD (jedan od retkih izuzetaka je jezik plemena Navaho, koji je, smatra se, održao kroz istoriju uglavnom isti broj govornika). U Evropi keltski jezici bore se da prežive uz engleski i francuski. U Africi su mnogi manjinski jezici (npr. jezici porodica Hoi i San u južnoj Africi) nestali, ali se zapaža da su u njihovom gušenju pored jezika kolonijalista učestvovali i neki u lokalnim okvirima prestižni afrički jezici. Itd.

Ponekad prirodna izolovanost i/ili svestan otpor prema inokulturnoj dominaciji omogućuju i malim jezicima da prežive kao što je slučaj sa nekim indijanskim jezicima u pueblima i kanjonima Arizone i Novog Meksika, ili sa pomenutim svanskim jezikom na Kavkazu.

Uzroci jezičke smrti su, pre svega, ekonomski, demografski, institucionalni (odsustvo institucionalne podrške opstanku malog jezika), psihološki (negativni stavovi prema sopstvenom malom jeziku) i, u vezi s tim, statusni (mada isti jezik sa neprestižnim statusom u jednoj sredini može imati prestižan status u nekoj drugoj sredini, npr. arapski u Evropi i arapski na Bliskom Istoku) (Ašer /ured./, 1994, t.4, 1989-1990 sa literaturom)

Lingvocidalna politika je ponekad sasvim eksplicitna, kakva je bila američka jezička politika na pacifičkim ostrvima, npr. na Guamu početkom dvadesetih godina. Danas je za autohtono stanovništvo Guama njihov nekada maternji jezik, čamoro, postao sekundarni jezik kojim srazmerno malo, i sve manje ljudi tečno govori. Ponekad jezička politika deklarativno nije usmerena na zatiranje malog jezika, ali ako su eventualne zakonske odredbe koje bi trebalo da štite male jezike samo ili pretežno formalne prirode, ako se iz različitih razloga ne primenjuju, ili se nedovoljno dosledno primenjuju, onda je gušenje malih jezika samo možda usporenije, možda manje vidljivo, ali u krajnjoj liniji realnost. Do sličnog, ali blaže formulisanog zaključka dolazi L. Ele pišući o jezičkim pravima Lužičkih Srba i drugih manjina u SR Nemačkoj (v. Kuznjecova i dr. 1997: 200-207, posebno str. 207), kada smatra da u današnjoj Nemačkoj postoji dobra pravna osnova za očuvanje prava manjina, uključujući i njihova jezička prava, ali da su mnoga pravna rešenja postoje samo formalno, pri čemu u zaključku o uzrocima takvog stanja pominje jedino pasivan odnos Lužičkih Srba prema mogućnosti da ostvare svoja prava.

Ugrožavanje jezika može imati i različite separatne oblike, kao što je, na primer, ugrožavanje nacionalnog pisma. U srpskoj kulturi još su sasvim sveža sećanja na gotovo poluvekovno prećutno izrazito favorizovanje latinice, kada je ukazivanje na posledice takve jezičke politike bilo skopčano sa rizikom da dobije opasnu kvalifikaciju kao politički nepodobno (ili, u današnjoj amerikanizovanoj terminologiji, politički nekorektno), zbog čega je malo ko dizao glas u odbranu tada već sasvim marginalizovane ćirilice, bar upola glasno koliko se od kraja osamdesetih godina počela glasno izražavati zabrinutost za sudbinu latinice u srpskoj kulturi (v. Piper 1990).

Uništavanje malih jezika dobilo je poslednjih godina takve razmere da su UN, UNESCO, Savet Evrope i neke naučne organizacije počele da izražavaju zabrinutost zbog sudbine ugroženih jezika, što još argumentovanije, ali sa manje odjeka, čine pojedini lingvisti, npr. u zborniku Jezička ljudska prava3. Ipak postojeća međunarodna i nacionalna podrška i zaštita ugroženih jezika očigledno je nedovoljna a ponekad i neadekvatna. (Ašer /ured./, t. 4: 2211)

Način na koji svetske i regionalne međunarodne kulturne i naučne institucije vode brigu o zaštiti ugroženih jezika, obim i intenzitet aktivnosti usmerenih u tom pravcu, donekle liči na svesno ili nesvesno umirivanje savesti, tj. na neku vrstu moralne anestezije savremenog lingvističkog pokolenja, ili na usamljene pokušaje da se nešto učini akcijama koje nemaju širu podršku ni u nauci ni u društvu.

Tako se sredinom devedesetih godina grupa lingvista Instituta za filologiju Sibirskog odeljenja Ruske akademije nauka hitno latila opisivanja jezika arktičkih naroda Rusije. Danas još ima 26 takvih jezika, podeljenih u pet grupa (samodijski, paleoazijski, obsko-ugorski, tungusko-mandžurski i turkijski jezici) i većinom su to vrlo mali jezici, sa tendencijom ubrzanog smanjivanja. Iako sa jedne strane od 1979. godine opada broj ljudi na teritoriji bivšeg Sovjetskog Saveza koji govore ruski kao maternji jezik, a nisu Rusi, sa druge strane to nije bitnije zaustavilo tendenciju smanjivanja inače malih jezika. Na primer, prema poslednjim istraživanjima samo još 245 ljudi smatra jukagirski maternjim jezikom (35% Jukagira) , ali samo 20 ljudi slobodno govori jukagirski (2%).

Ipak, mnogi stručnjaci (pa i neki predstavnici malih sibirskih naroda) ne misle da su mali jezici osuđeni na nestajanje, polazeći od teze da i nezavisno od broja govornih predstavnika, kada se stvore povoljni uslovi, može da se preporodi jezik bilo kod živog naroda (Ivanov i dr. /ured./ 1994: 16), što je načelno posmatrano tačno, preciznije rečeno više je načelno nego tačno, iako se, na žalost, realnost često razilazi sa načelnim istinama.

U meri u kojoj su lokalni državni organi stvarno ili prividno zainteresovani da podrže opstajanje malih jezika, mogu se preduzimati i posebne mere. Na primer, u republici Saha (u Jakutiji) obnovljeno je 95 nomadskih opština, osnovano 14 škola sa nastavom na maternjem jeziku, usvojen je zakon o jezicima u Republici Saha itd. Usvajanje novih zakona o jezicima u bivšim sovjetskim republikama bilo je, pored ostalog, nužno i zbog toga što su u vreme perestrojke za državne jezike proglašeni jezici tzv. titularnih naroda, što je vodilo neravnopravnom statusu drugih nacionalnosti, odnosno iz jedne krajnosti (nedovoljna briga za male jezike zbog favorizovanja ruskog jezika) otišlo se u drugu krajnost (veštačko favorizovanje jezika tzv. titularnog naroda, makar on bio i manjinski, što ni u kom slučaju nije popravilo status ostalih malih jezika, niti je praktično bitnije izmenilo status ruskog jezika kao jezika sporazumevanja među pripadnicima različitih nacija u Ruskoj Federaciji, v.Piper 1989: 97).

Stavovi sociolingvista o problemu ugroženosti malih jezika variraju od mišljenja da se ne treba mešati u jezički razvoj, do mišljenja da se njime može u potpunosti upravljati (Edvards 1994: 205). Sredina u odnosu na date krajnosti (koja je, kao i obično, istovremeno većinsko mišljenje) izdiferencirana je prema tome da li je bliža jednom ili drugom ekstremu, i kako se gleda na mogućnosti rešavanja konkretnih problema.

Izražavajući izvesnu skeptičnost prema lingvističkoj ekologiji britanski lingvista Dž. Edvards, smatra da bi trebalo pitati i govorne predstavnike ugroženih jezika koliko su zainteresovani za spasavanje svojih jezika (izvan lingvistike sličan stav imaju savremeni zagovornici eutanazije), iznoseći takođe shvatanje da ni potiskivanje malih jezika nije znak progresa kao što to nije samo po sebi ni mišljenje da treba spasavati sve umiruće jezike (Edvards 1994: 142-144). Svoju skeptičnost on gradi na na mišljenju da odbijanje napuštanja malog jezika, po pravilu znači pristajanje na život u zaostalosti, i na hipotezi prema kojoj što je više jezika u kontaktu, oni brže degradiraju osim jednog koji postaje lingva-franka (Edvards 1994: 107, 115), navodeći neke manje-više poznate primere definitivnog nestajanja malih jezika, npr. u Velikoj Britanije 1974. umro poslednji čovek koji je govorio manski, a u Turskoj 1984, poslednji čovek koji je govorio ubihski (Edvards 1994: 21). Tu se, naravno, otvara veliko pitanje šta se smatra progresom a šta zaostalošću i da li se smeju na osnovu izolovanih primera praviti generalizacije (koliko su se, na primer, usrećili oni američki Indijanci, australijski domoroci, ili autohtoni stanovnici Guama koji su se odrekli jezika svojih predaka, i da li je to baš privlačna perspektiva za mnoge druge male narode). Sasvim u duhu dominirajućeg funkcionalizma zapadne civilizacije Edvards podseća da je neophodno razlikovati instrumentalne funkcije jezika od onih koje on zove sentimentalnim i koje su vezane samo za etnička osećanja, a koje su u slučaju malih jezika dominantne ako ne i jedine (Edvards 1994: 128), podsećajući ipak, korektno, da su u zaštitu tzv. sentimentalnih funkcija jezika pisali su još V. fon Humbolt i J. G. Herder.

Kada se govori i piše o ugroženosti malih jezika od strane velikih, u fokusu je danas engleski kao najrasprostranjeniji jezik izvan zemalja u kojima je većini stanovništva to maternji jezik, kao jezik na kojem se odvija 75% korespondencije u svetu , i razmenjuje više od 80% kompjuterske informacije (Edvards 1994: 41). Jedno od pitanja koja se u vezi s tim otvaraju jeste pitanje spontanosti i progresivnosti globalizacije engleskog jezika. Pored autora koji taj proces vide kao isključivo ili uglavnom progresivan, ima i drukčijih mišljenja. Npr. britanski sociolingvista A. Penikok u radu Engleski u svetu, svet u engleskom osporava mišljenje o neutralnosti procesa širenja engleskog jezika, o prirodnosti i blagotvornosti tog procesa (v. Tolefson, ured., 1995). Neki primeri koji bi govorili u prilog njegovom mišljenju već su ovde navedeni, a oni nisu usamljeni. Na problem da globalni jezik može da bude jezik upravljača i mehanizma upravljanja skreću pažnju u istom zborniku D. V. Gegeo i K. E. Votson-Gegeo, navodeći primer Solomonovih ostrva, gde engleski govori 10-15% stanovništva, ali je čitav školski sistem samo na tom jeziku, koji slabo znaju i sami nastavnici, a učenici su nemotivisani da ga uče, pa je čitava nastava umnogome ritual, a jaz između gradskog i seoskog stanovništva se učenjem engleskog jezika nije premostio, ne se čine relevantni pokušaji, niti se vidi stvarna želja da se taj jaz premosti.

Sa druge strane, koliko bi pogrešno bilo na osnovu manjeg broja primera praviti velike generalizacije, toliko ipak vredi konstatovati da društvena uloga engleskog jezika nije svuda ista. Iako je to češće jezik kolonizatora ili neokolonizatora, u Južnoj Africi upravo je engleski bio jezik na kojem se odvijala borba protiv kolonijalizma (doduše ne anglosaksonskog), a indijski lingvista B. Kačru u istom zborniku (Tolefson, ured., 1995) skreće pažnju na činjenicu da u Indiji svaki pokušaj da se funkcionalno proširi neki od lokalnih jezika izaziva žestok otpor govornih predstavnika drugih jezika, dok engleski ne izaziva takav otpor kao “ničiji jezik” u toj sredini, a sećanje na period kada je engleski bio jezik kolonizatora je, smatra B. Kačru, izbledelo.

4.

Za razmatranje sociolingvističkih i drugih osobenosti odnosa između velikih i malih jezika obilje građe daju slovenski jezici, koji obuhvataju, pored ruskog jezika, velikog u svetskim razmerama, poljskog i ukrajinskog jezika, velikih u evropskim razmerama, takođe srednje i male jezike, kojih je u slovenskoj jezičkoj porodici, kao uostalom i u svetu, najviše, pa i vrlo male jezike u procesu nestajanja, kakvi su lužičkosrpski jezici.

U slovenskoj porodici je i interesantna grupa književnih mikrojezika, kojima govori relativno male etničke ili kulturne zajednice sa izvesnim posebnostima u odnosu na svoje jezičko, ponekad i etničko, neslovensko ili inoslovensko okruženje (književni jezici jugoslovenskih Rusina, Gradišćanskih Hrvata, Moliskih Hrvata, poljskih Kašuba i neki još manji istorijski ili savremeni idiomi). Termin slovenski književni mikrojezici (Duličenko 1981) koji se za takve jezike koristi ne upućuje samo na činjenicu da su oni mali prema broju ljudi koji njima govore nego da su ti jezici mali i prema stepenu svoje književnojezičke razvijenosti. Oni po pravilu imaju svoju prema nečemu specifičnu pismenost, neke oblike umetničke književnosti, ponekad i izvesne šire društvene funkcije (npr. u administraciji), u najboljem slučaju i osnovne oblike standardizacije kroz rečnike, gramatike, pravopis.

U slovenskoj porodici su i sasvim neobični primeri nastajanja novih, malih književnih jezika (hrvatski, bošnjački) nekom vrstom jezičko-političke secesije od nekada zajedničkog srpskohrvatskog, odnosno srpskog jezika, pri čemu se ne menja gotovo ni u čemu bitnom struktura “novih” jezika, ali se nesumnjivo menja politički status idioma koji sada nosi zasebno ime (uz šta idu razlike u izboru pisma, pravopisu, nekim drugim oblicima standardizacije itd.).

U pogledu odnosa slovenskih jezika u kontaktu ili u konfliktu sa drugim jezicima, zapad i istok Slavije od najstarijih vremena pokazuju različite slike. Na istoku slovenski element nadjačava potiskuje ili asimiluje neslovenski, pre svega ugro-finski i baltički, počev od migracija plemena Vjatiča uz reku Oku i novgorodske kolonizacije ruskog severa (Kalninj 1997: 4), a na zapadu su Sloveni vekovima objekat germanske asimilacije. Prelazak na nemački jezik ili dijalekat ostvarivao se u ovom drugom slučaju postepeno i prolazio je kroz niz faza, koje su sociolingvistički interesantne, ali koje moraju biti predmet zasebnog razmatranja. Poslednje malo ostrvo nekadašnjeg velikog slovenskog masiva na teritoriji današnje Nemačke čine Lužički Srbi. Iako gornji i donji lužičkosrpski jezik kao književni jezici postoje od XVI veka i imaju odlike razvijenih književnih jezika (književna tradicija, stilska izdiferenciranost jezika , više gramatika, rečnika i monografskih obrada lingvističkih pitanja, štampa, nastava na tim jezicima itd.), to su verovatno evropski književni jezici čiji je opstanak najugroženiji.

Jedan od najvidljivijih oblika njihovog nestajanja jeste smanjivanje broja ljudi koji govore jednim od lužičkosrpskih jezika, a drugi je sve veći uticaj nemačkog jezika na njihovu strukturu i upotrebu. Promene koje se dešavaju u donjolužičkosrpskom najvidljivije u leksici, manje i fonetici i gramatici. F. Mihalk je u istraživanju obavljenom još 1964. godine smatrao pouzdanim samo izgovor informanata koji su se rodili pre 1890. godine. Drastično se i ubrzano smanjuje i teritorija na kojoj se govori donjolužičkosrpski kao i broj govornika jednog od lužičkosrpskih jezika: godine 1840. godine – 164 000, 1955. – oko 80000, 1994. – oko 70000, prema podacima Lužičkog etnološkog instituta. Govorni predstavnici donjolužičkosrpskog jezika činili su u XIX veku 42 %, a sredinom XX veka 28% Lužičkih Srba. Danas od ljudi koji govore jedan od lužičkosrpskih jezika tek nešto više od polovine smatra sebe Lužičkim Srbima. Intenzitet komunikacija na donjolužičkosrpskom je vrlo nizak. To je uglavnom komunikacija u selu, ili još uže, u kući (Kalninj 1997: 5-7). U znatnom broju donjolužičkosrpskih govora u nazivu za oca koriste se reči nemačkog porekla foter, feter, ato.. , ređe i za majku muter, muterka, meterka. U Hočebusu (nem. Kotbusu) postoji škola sa donjolužičkosrpskim nastavnim jezikom, izdaju se novine na tom jeziku, radi odeljenje Domovine, postoji izdavačka delatnost i radioemisije na tom jeziku, ali je to najvećim delom spoljašnja podrška očuvanju lužičkosrpskog jezika. Osećanje neprestižnosti maternjeg jezika, koje su tokom dugog niza godina podsticale društvene okolnosti, produbljuje se i postaje stereotip koji je teško pobediti, pa se sfera upotrebe jezika sve više sužava.

U katoličkom delu gornje Lužice lužičkosrpski se bolje drži. Danas stanovništvo te oblasti čini 26% lužičkog etničkog elementa.

Lužičkosrpski jezici imali su i ranije u svojoj istoriji teških perioda kada je upotreba lužičkosrpskog bila otvoreno potiskivana i zabranjivana. Danas formalne zabrane negovanja lužičkosrpskih jezika nema, ali ekonomske prilike, koje mlade Lužičke Srbe sve više odvode da žive dalje od Lužice, i stvaranje u javnom mnjenju slike o lužičkosrpskom kao nekom socijalno svakako neprestižnom jezičkom kuriozitetu, vodi njegovoj tihoj ali sve vrlo ubrzanoj eroziji. I ako se, koristeći se terminološkom metaforom lingvocida, ono što je pokušano sa lužičkosrpskim jezikom u nacističkoj Nemačkoj može nazvati otvorenim lingvocidom u pokušaju i na mah, ovo što se sada dešava jeste neka vrsta postepenog lingvocida, koje zagovornicima priklanjanja velikim jezicima može da izgleda kao eutanazija ili lingvosuicid.

Iako može da zvuči zloslutno, govoreći o savremenom trenutku lužičkosrpskih jezika neće biti suvišno podsetiti se sudbine njihovog najbližeg rođaka – jezika Polapskih Slovena, koji je izumro u XVIII veku. U XVII veku pastor Hristijan Henig, pišući o polapskom jeziku zapisao je i sledeće: ”Danas ovde vendski govore samo malobrojni starci; oni više sa mladima ne govore na tom jeziku da im se ovi ne bi smejali. Omladina oseća odbojnost prema maternjem jeziku, i zato ne samo da neće da ga uči, nego neće ni da ga čuje.” (Kalninj 1997: 9).

Danas se broj govornih predstavnika lužičkosrpskih jezika približava broju najrazvijenijeg slovenskog književnog mikrojezika, rusinskog. Ali, kao što znamo, pored statistike važan je i pravac promena. Za lužičkosrpski to je, nažalost, tendencija smanjivanja, a za rusinski, srećom, nije.

5.

Budućnost će pokazati da li će aktuelne globalne jezičke, lingvističke, informatičke, ekonomske i političke tendencije pretvoriti planetu u svet jednog jezika, jednog pisma, jedne ideologije i drugih oblika opšte unifikacije. Mnogi primeri iz bliže i dalje istorije pokazuju da izrazita ekspanzija neke države, ideologije, religije itd., može da bude praćena pukotinama u samom centru pojave koja se naizgled nezaustavljivo širi. Činjenice govore da to ne mora biti samo hipoteza. Ono što je, prvo, bilo poznato samo delu Amerikanaca, da bi zatim postalo za sada marginalniji predmet američke unutrašnje politike, pa utoliko i masmedija, sada je sve češće i predmet sociolingvističke pažnje. A problem je u sledećem: u SAD je sve više ljudi koji ne govore ili slabo govore engleski, i sve je manje među njima ljudi želi da nauči engleski jezik, pre svega zato što raste broj američkih građana latinoameričkog porekla kao što raste i njihova ekonomska i društvena snaga, ali i iz niza drugih razloga.

U citiranom zborniku Moć i neravnopravnost u nastavi jezika (Tolefson 1995) jedan od autora, T. S. Donahju, analizirajući kako se taj proces odvija, konstatuje pored ostalog da u SAD nije bilo zakona o jeziku dok engleskom nije bilo konkurencije (do šezdesetih, sedamdesetih godina). Tada su u vezi sa liberalnim pokretom za građanska prava u nizu država uvedene škole na jezicima manjina, pre svega na španskom, a u nekim državama i glasanje na više jezika. Sledila je reakcija konzervativaca. Godine 1981. podnet je zakonski predlog da se engleskom jeziku ustavom da status državnog jezika. Za predlagača je nađen senator japanskog porekla S. Hajakava. Na saveznom nivou taj predlog nije prošao, ali je dvanaest američkih država, uglavnom južnih, ipak donelo odgovarajuće zakone, isključivši time mogućnost upotrebe u državnoj sferi bilo kog drugog jezika osim engleskog. Reakcija Amerikanaca kojima engleski nije maternji jezik jeste da sve više ignorišu takav oktroisani državni engleski, stalno proširujući neformalne, ali ekonomski sve jače društvene krugove u kojima žive, rade, trguju, uče, zabavljaju se itd. – na jeziku koji nije državni, bez potrebe da iz takvih krugova, u kojima su apsolutna većina, često izlaze u inojezični društveni krug.

Među brojnim problemima koji stoje na putu amerikanizacije sve brojnijih američkih imigranata ukazuje se i na činjenicu da se u društvenoj svesti većine Amerikanaca, pored odsustva jače motivacije za učenje stranih jezika (Edvards 1994: 192), jednojezičnost (naravno, engleska) povezuje sa uspehom i visokom kulturom, a dvojezičnost sa siromaštvom i zaostalošću, (ovo drugo neki pokušavaju da i eksperimentalno “dokažu”, a drugi pak osporavaju (Edvards 1994: 71). Sličnih diskusija bilo je i u Rusiji u vreme perestrojke.

Američka država, naravno, pokušava da nađe efikasne oblike amerikanizacije sve većeg broja Amerikanaca koji još nisu prihvatili kulturne obrasce koje SAD nude ili nameću svetu. To su, pre svega, različiti programi učenja engleskog jezika i adaptiranja dominirajućem društvenom i kulturnom modelu. Rezultati su različiti. Jer, kao što je američki sociolingvista Edvards tačno primetio jezici u kontaktu lako postaju jezici u konfliktu (Edvards 1994: 89), mada obično, nije u pitanju borba između jezika nego borba između interesnih grupa (Edvards 1994: 205-206) jer iza kulturno-jezičkih problema u savremenom svetu po pravilu stoje politički i ekonomski interesi grupa koje žele da imaju vlast.

*

Ako bi se iz izloženog izvukao zaključak da je poenta ovog rada dizanje glasa u zaštitu malih jezika koji su ugroženi od strane velikih, i posebno onog jezika koji se sada nameće kao “superveliki”, to bi bilo samo delimično tačno, odnosno bilo bi to istovremeno delimično netačno. Ni jezici, kao ni ljudi, ni narodi, nisu, i ne mogu biti, i ne treba da budu u svakom pogledu isti. Bilo je i, nadajmo se, biće i dalje i velikih i malih jezika, pri čemu mali jezici mogu biti u nečemu veliki, a veliki jezici mogu biti u nečemu mali. Prirodno je da neki jezici postepeno nestanu, kao što je prirodno nastojati da svi jezici i dijalekti što je mogućno duže opstanu, a neprirodno je činjenjem ili nečinjenjem podsticati smanjivanje broja jezika u svetu u korist manje grupe velikih ili u krajnjoj liniji samo jednog jezika. Pravdati to komunikativnim potrebama nije samo etički neutemeljeno nego je i lingvistički neutemeljeno jer je funkcija sporazumevanja samo jedna od mnogih jezičkih funkcija. Takav lingvistički redukcionizam vodio bi amputiranju mnogih kulturnih, estetskih, duhovnih i drugih dimenzija postojećih jezika i hipostaziranju uloge jezika kao sredstva kojim se ostvaruju određeni materijalni ciljevi. Puštajući mnoge male jezike niz reku zaborava čovečanstvo bi se olako odreklo jednog dela svoje duše zarad brže komunikacije i efikasnijeg komandovanja u globalnom svetskom mravinjaku. Naravno, oni koji su ubeđeni da je takav sistem vrednosti jedino dobar nastojaće i da ga ostvare. Oni koji takvu hijerarhiju vrednosti ne prihvataju nastojaće, prema mogućnostima, da rade ono u šta oni veruju, u najskromnijem slučaju daće svoj glas u zaštitu prava na postojanje, negovanje, razvijanje i učenje svih jezika, i velikih i malih. Ovo je skroman prilog naporima koji vode ka tom drugom cilju.*

Napomene ispod teksta

1 Obilje podataka o ruskim pidžinskim (i kreolskim) jezicima daje V. I. Belikov u zborniku: Kuznjecova i dr. 1997: 90-109.

2 Podatak je uzet iz IAL 1994. Prema drugim izvorima autohtonih australijskih jezika bilo je možda i trista, a taj broj je do danas skoro prepolovljen, v. Bugarski 1993: 25.

3 T. Skuttnab-Kangas, R. Phillipson (eds), Linguistic Human Rights. – Cambridge University Press, Cambridge, 1995.

* U osnovi ovog rada je autorovo predavanje “O velikim i malim jezicima” održano na Kolarčevom narodnom univerzitetu 23. aprila 1998. godine u okviru ciklusa Lingvistika na kraju veka.

Citirana literatura

• Almanah 1997: The World Almanac and Book of Facts 1997. – New Jersey: K-III Reference Corporation.
• Ašer /ured./ 1994: The Encyclopedia of Language and Linguistics. – Ed. R. E. Asher. – Pergamon Press: Oxford– New York –Seoul – Tokyo.
• Brajt (ured.) 1992: International Encyclopedia of Linguistics. – Ed. William Bright. – Oxford University Press, New York – Oxford.
• Bugarski 1993: Р. Бугарски, Језици. Нови Сад: Матица српска.
• Djačkov 1996: М. В. Дячков. Миноритарные языки в полиэтнических (многонациональных) государствах. Москва: ИНПО.
• Duličenko 1981: А. Д. Дуличенко. Славянские литературные микроязыки: Вопросы формирования и развития. – Таллин.
• Edvards 1994: J. Edwards, Multilingualism. London; New York.
• Ele 1997: Л. Элле. Права национальных меньшиннств в Германии и Лужицкие сербы. – В.: Кузнецова и др. (уред.), стр. 200-207.
• Ivanov i dr. (ured.) 1994: Языки, культура и будущее народов Арктики: Материалы международной конференции. – Редкол.: В. Н. Иванов (отв. ред.) и др.- Якутск: Якутскиј научный центр СО РАН.
• Kalve 1981: Л.-Ж. Калве, Лингвистика и колонијализам: Мала расправа о глотофагији. – Београд: БИГЗ. (Библиотека XX век)
• Kalve 1995: Л.-Ж. Калве, Рат међу језицима: Језичке политике. – Београд: Просвета. (Библиотека XX век, 84)
• Kalninj 1997: Л. Э. Калнынь. Особенности языковой ситуации в Нижнеј Лужице как следствие языковой ассимиляции. – Славяноведение, 2, 4-10.
• Klimov 1996: Г. А. Климов. Два тысячелетия внешней истории малого языка (сванские данные), Вопросы языкознания, 4, 19-24.
• Kuznjecova i dr. (ured.) 1997: Малые языки Эвразии: Социолингвистический аспект. Сборник статей. Составители: А. И. Кузнецова, О. В. Раевская, С. С. Скорвид. – Москва: МГУ – Филологический факультет.
• Leman 1996: К. Леман. Документация языков, находящхися под угрозой вымирания (Первоочередная задача лингвистики). – Вопросы языкознания, 2, 180-191.
• Piper 1989: О језичком планирању у Совјетском Савезу. – Зборник Института за стране језике и књижевности у Новом Саду, 10, 89-110.
• Piper 1990: Писма у контакту (прилог типологији проблема). – Зборник Матице српске за филологију и лингвистику, XXXIII, 391-398.
• Radovanović 1986: М. Радовановић, Социолингвистика. – Нови Сад: Књижевна заједница Новог Сада.
• Tolefson 1995: J. W. Tollefson (ed.), Power and Inequality in Language Education. Cambridge University Press.
• Usikova 1997: Р. П. Усикова. Языковая ситуация в Республике Македония и современное состояние македонского языка. – Славяноведение, 2, 11-17.
• Hogen 1972: E. Haugen, The Ecology of Language. – Stanford University Press, Stanford, CA.