|
          |
Petar Bunjak (Beograd)Počeci recepcije Sjenkjevičevog romana "Quo Vadis?" kod SrbaSto godina polonistike u Srbiji, zbornik radova sa jubilarnog naučnog skupa, Katedra za slavistiku Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Slavističko društvo Srbije, Beograd, 1996.
Polonistika kao disciplina kod Srba, čiju stogodišnjicu upravo obeležavamo, nije ponikla na nepripremljenom tlu. U tom smislu ona je zapravo samo prekretna tačka u dugoj istoriji interesovanja naše sredine za tekovine poljske duhovne kulture. Te 1895. godine, kada je Radovan Košutić započeo svoju pionirsku nastavno-naučnu aktivnost na Velikoj školi, kod nas je postojala već gotovo šest decenija duga tradicija prevođenja poljske književnosti. Štaviše, srpska čitalačka publika imala je već vrlo jasne predstave o toj književnosti, pa čak i izgrađen sopstveni vrednosni kriterijum. Već tada prvo mesto po broju prevedenih naslova pripadalo je Henriku Sjenkjeviču, koji je s vremenom postao bez premca najprisutniji poljski književnik kod nas. Dotad su, da podsetimo, prevedene, pored ostalog, Sjenkjevičeve pripovetke: 1881. Svirač Janko (Janko muzykant), 1883. Stari Mikolaj (Stary sługa), 1885. Stražar na morskoj kuli (Latarnik) i Iz pametara poznanjskog učitelja (Z pamiętnika poznańskiego nauczyciela), 1886. Skice ugljenom (Szkice węglem), ali 1883. i mladalački roman Na marne pod naslovom Mladost-ludost. Pojavile su se već i prve njegove knjige na srpskom jeziku – Pripovetke (1888) i Hanja (1891) – obe u prevodu strastvenog popularizatora poljske književnosti u našoj sredini, Nikole Manojlovića Rajka (1864-1897). Za ovu priliku, dakle, nismo slučajno izabrali Sjenkjeviča. Pogotovu nije slučajno izbor pao na roman Quo vadis?, svakako najpoznatiju poljsku knjigu u inostranstvu i valjda jednu od najpopularnijih ikada napisanih. Sticajem okolnosti, i ona ove godine navršava vek svoga postojanja: tokom 1895. i 1896. roman je štampan u nastavcima u dnevniku "Gazeta Polska", a 1896. doživeo je prvo zasebno izdanje. U ovom radu želeli bismo da skiciramo problematiku prijema romana Quo vadis? u srpskoj sredini, i to od njegovih prvih pomena do pojave prvog reprezentativnog prevoda. I Najraniji trag romana Quo vadis? u srpskoj književnoj periodici nalazimo u "Brankovom kolu" 1898, dakle, dve godine po publikovanju Sjenkjevičevog dela. Reč je o prevedenom pregledu poljske književnosti od Stanislava Ževuskog. Igrom slučaja najraniji spomen romana kod nas zamagljuje jedna omaška: "Kada bude prevedeno njegovo delo Ognjem i mačem, taj divotni opis prve borbe hrišćanstva i klonulog poganičkog sveta – proneće se i po stranim zemljama slavno ime Šenkjevićevo".[1] Ne može biti nikakve sumnje u to da se ovaj iskaz ne odnosi na prvi deo Trilogije, već upravo na Quo vadis? Pod svojim pravim naslovom roman je pomenut godinu dana kasnije. U belešci o stvaralaštvu poljskog romansijera pod naslovom Henrik Sjenkjevič, objavljenoj bez potpisa u prvom broju beogradske "Nove iskre", nalazimo u vezi sa njim zanimljivo zapažanje: Kao što je Ropstvo kod Tatara bilo priprema i proba za velike istorijske romane iz XVII veka, tako je istorijska slika iz vremena Hristova Hajd'mo za njim prethodila poslednjem delu Sjenkjeviča, romanu u tri sveske Quo vadis? (Kuda ćeš?), čiji je predmet Neronovo gonjenje hrišćana i pobeda hrišćanstva nad mnogobožačkim svetom. Za ilustraciju piščeve svetske slave autoru beleške služi ovaj podatak: "njegov roman Quo vadis? preveden <je> na engleski i za nekoliko nedelja prodato je 800.000 primeraka samo u Americi".[2] U članku Poljska pripovijedna književnost koji je prema nekom stranom, najverovatnije nemačkom izvoru za mostarsku "Zoru" priredila Nadežda Gavrilović, u odeljku o Sjenkjeviču čitamo: "Živa stvaralačka moć piščeva tražila je sve novije polje rada, i tako je roman Quo vadis? neobičnom istinitošću oživio Neronovo vrijeme i bez sumnje je najbolji od svih mnogobrojnih istorijskih romana te vrste".[3] Povodom Sjenkjevičevog 25-godišnjeg jubileja tokom 1900. godine pojavilo se nekoliko napisa o njegovom stvaralaštvu, u kojima je, između ostaloga, spomenut i roman Quo vadis? Prvi među njima je opširan članak Jelice Belović-Bernarđikovske takođe u "Zori", koji ne pruža značajne informacije, ali pleni neposrednošću i iskrenim oduševljenjem. O romanu Quo vadis? autorka beleži sledeće: Na polju istorije Šjenkjević je upravo nenatkriljiv! Ko pročita njegovo novije djelo Quo vadis, roman iz Neronovog doba, taj se mora čuditi moći uobrazilje, kojom nam kao u čarobnoj fati morgani pisac pred oči čara sav ondašnji svijet... Quo vadis prevedeno je na mnoge jezike, a u Italiji ne može kritika da se dosta nahvali toga romana! [4] U podlisku novosadske "Zastave" pojavio se istim tim povodom i napis rađen prema nenavedenom ruskom izvoru. Tu srećemo sažeto mišljenje jednog dela napredne ruske kritike da je roman Quo vadis?, i pored visokih umetničkih kvaliteta "na žalost, odveć protkan klerikalnim tendencijama."[5] Jedan od naših najuglednijih književnih časopisa toga doba, "Brankovo kolo" Paje Markovića Adamova, koje je poljskoj književnosti inače posvećivalo veoma mnogo pažnje, obeležilo je 1900. godine Sjenkjevičev jubilej neuobičajeno šturim napisom. Tu se, recimo, Quo vadis? bliže određuje samo kao "veliki istorijski roman iz Neronova vremena".[6] U jednoj ranijoj prilici, s početka te iste, 1900. godine, "Brankovo kolo" je prenelo iz lista "Kurier Warszawski" podatak da "po računu engleski biblijografa na svetskom rekordu literature XIX stoleća palma prvenstva pripada Šjenkijeviću za njegov roman Quo vadis".[7] Tako, dakle, čitalac "Brankovog kola" ni o Sjenkjeviču povodom četvrtvekovnog jubileja, a ni o njegovom popularnom romanu nije dobio informaciju koja bi po kvalitetu odgovarala renomeu časopisa. Međutim, proučavajući obimnu arhivu "Brankovog kola" koja se čuva u rukopisnom fondu Narodne biblioteke Srbije, došli smo do uverenja da se urednik ovoga glasila u to vreme živo zanimao za Sjenkjevičevu ličnost, a posebno za roman Quo vadis? Na to nas je navelo pismo dra Aleksandra Lj. Mitrovića, pravnika, upućeno Paji Markoviću Adamovu iz Zadra 30. decembra 1899. godine.[8] Pismo je, očigledno, deo prepiske između Adamova i Mitrovića, koja se, između ostalog, ticala i Sjenkjevičevog romana Quo vadis?. "Quo vadis" – piše Mitrović "izradiću Vam, pa ću Vam poslati. Međutijem, pošto nijedan srpski list nije ni riječi progovorio o toj knjizi, neće biti na odmet da štampate ovo što Vam šaljem u književne beleške."[9] Odgovarajući, verovatno, na pitanje Adamova o njegovim izvorima ili možda mogućnosti da načini kakav širi osvrt, Mitrović dalje piše: "Ne primam i ne čitam nikakav poljski književni list, da bih mogao zadovoljiti Vašu želju. Što ne mogu sa poljskoga, mogao bih s italijanskog, koji je vrlo bogat takvijem rabotama."[10] Uz ovo Mitrovićevo pismo pridodata je na polovini tabaka i beleška o romanu Quo vadis? u kojoj, pored prikaza samog romana, nalazimo i ovo: "Naš suradnik D-r Aleks. Lj. Mitrović obećao nam je, da će nam do skora poslati opširniji prikaz te knjige i da će nam prevesti njekoliko ljepšijeh odlomaka."[11] Obećani odlomci nisu štampani u "Brankovom kolu", kao ni citirana beleška. Razlog je, po svoj prilici, bio taj što je Adamov tražio informacije iz prve ruke, a pošto ih od Mitrovića nije mogao dobiti, odustao je od prvobitne zamisli. Iz ovoga posredno zaključujemo da "Brankovo kolo" među tadašnjim našim ljudima od pera, zapravo, nije moglo da nađe saradnika koji bi kompetentno pisao o Sjenkjeviču i njegovom romanu. Praznina koju je ostavila za sobom prerana smrt Nikole Manojlovića Rajka 1897. godine osećala se na tom polju još vrlo dugo. No vratimo se za trenutak nesuđenoj prvoj zasebnoj belešci o Sjenkjevičevom romanu. Pored opštih i, istine radi, ne mnogo zanimljivih zapažanja o knjizi i njenoj istorijskoj podlozi, Mitrović se vajka na (ne)prilike našeg ondašnjeg književnog života. Bilo bi vrijedno da se Quo vadis prevede i na srpski. Srpska književnost dobila bi mnogo tijem prijevodom. Da je kod nas sreće, kao što je nije, naši knjižari pregli bi da izdadu tu knjigu, iako nije obične veličine, a naš čitalački svijet požurio bi se da razgrabi to izdanje. O vrijednosti knjige ćemo samo toliko da je u Italiji doživila već trideseto izdanje. Ovo su za nas španska sela![12] * Povodom pojavljivanja romana Quo vadis? u hrvatskom prevodu dra Augusta Harambašića (1900) Marko Car je u podlisku zadarskog "Srpskog glasa" objavio kod nas najznačajniji tekst o ovom delu.[13] Pristupajući Sjenkjevičevom romanu bez ikakvih predrasuda, Car primećuje upravo one njegove elemente koji se otimaju nasilnim klasifikacijama. Ne zadovoljavaju ga mišljenja da je to apologija hrišćanstva, a pogotovu ekstremno mišljenje hrvatskog pisca i prevodioca poljske književnosti, Ivana Gostiše, da je Quo vadis? "napisan u duhu katoličkom, te da mu se stoga s pravom može kazati da je napisan ad majorem dei gloriam".[14] Prema Caru, to nije bila jedina i isključiva namera piščeva, pa s tim u vezi iznosi potpuno tačno zapažanje: Nema sumnje: Ligija, nježna hrišćanska djevica, i Vinicije, mladi rimski koljenović, hrišćanski neofit, spadaju u najblagorodnija lica Sjenkijevićeva romana ...; ali, s druge strane, Petronije, prekaljeni epikurejac, Neronov arbiter elegantiarum, koji živi i umire gajeći kultus ljepote, umjetnosti i filozofije, uživa našu osobitu simpatiju...[15] I dalje: Ja ne znam da li ću se zamjeriti pobožnijem dušama, koje u Quo vadis-y nazriješe optužnicu protiv dekadentnog Rima i apoteozu Hrišćanstva; ali, iskreno rekavši, ako je to piščeva namjera bila, onda moram ispovjediti da je mene mnogo više zanijela negativna, negoli pozitivna strana ovoga romana.[16] Najveći deo ovoga svog teksta Marko Car posvećuje prepričavanju radnje romana, predstavljanju odnosa među ličnostima, kao i njima samima, a posebno Petroniju i Neronu. I tu ima dobrih zapažanja i uspelih poređenja, naročito kad je reč o različitim konkretizacijama Neronovog lika u dotadašnjoj evropske književnosti i istoriografiji prema onoj kakva je pružena u Sjenkjevičevom romanu. Sa informativne strane Carev napis u "Srpskom glasu" značajan je, pre svega, kao osvrt pažljivog čitaoca. Publika do koje je ovaj tekst mogao stići – jer veliko je pitanje dokle je dopirao "Srpski glas" u odnosu na celinu srpskog kulturnog prostora – bila je u prilici da stekne onu neophodnu podlogu koja prethodi aktivnoj recepciji jednog stranog dela. Roman Quo vadis? spominjao se i kasnije kod nas u brojnim prilikama, ali opsežnijih osvrta i analiza nije bilo mnogo.[17] Uostalom, u godinama pred I svetski rat i naročito kasnijim ovaj Sjenkjevičev roman više nije bio ni novina, a ni pomodni fenomen: ušao je u krug onih klasičnih dela za koje važi stereotipna predstava o veličini, isključujući potrebu vrednosne provere.
IIRoman Quo vadis? poznat je u četiri srpska prevoda, od kojih su čak tri publikovana pre 1914. godine. Prva dva izlazila su u nastavcima u dnevnim listovima, treći, integralni, objavio je 1913. zaslužni prevodilac poljske književnosti Lazar R. Knežević (1876-1932), a četvrti 1934. književnik, publicista i takođe zapaženi prevodilac s poljskog – Milorad Pavlović Krpa (1865-1957). Kneževićev prevod doživeo je između ratova dva nova izdanja – 1923. i 1940. Posle II svetskog rata obnavljala ga je u više navrata subotička "Minerva", a poslednji put pojavio se u izdanju "Dečijih novina" iz Gornjeg Milanovca 1989. godine. * Na prelazu iz XIX u XX vek, kako izgleda, teško je bilo naći izdavača koji bi se upustio u publikovanje tako obimnog romana. Uostalom, do prvih godina XX veka nije ni bilo ličnosti koja bi ga kvalitetno prevela. Kada je Lazar Knežević inače naš prvi književni prevodilac koji je izišao iz Košutićeve škole – zrelo započeo svoju misiju, bio je zauzet oko prevođenja Ognjem i mačem za Srpsku književnu zadrugu.[18] Drugi, koji bi za to možda takođe bili sposobni, tek su stasavali. Međutim, sredina je pokazivala veliko interesovanje, ako ni zbog čega drugog, ono zbog toga da upozna delo kome se toliko divi veliki svet. O tome svedoči pojavljivanje prvog i relativno ranog srpskog prevoda ovog Sjenkjevičevog romana. Reč je o anonimnom prevodu pod naslovom Quo vadis? (Kuda ideš?) iz 1901-1902. godine. Za njega LIX, bibliografski tom Sjenkjevičevih celokupnih dela, navodi da je izlazio u "Dnevniku" 1901.[19] Počeo je, međutim, da izlazi u beogradskom dnevnom listu "Zakonitost" pod uredništvom Milana Zdravkovića, s proleća 1901. godine. Pošto komplet lista nije sačuvan, jedini trag o tome imamo u napomeni u "Brankovom kolu" uz odlomak iz Prusovog Faraona, gde se kaže da je Quo vadis? "počeo izlaziti u srpskom prevodu u 'Zakonitosti', pa se nastavlja u 'Dnevniku'".[20] U "Zakonitosti", koja se ubrzo ugasila, izišlo je verovatno prvih šest glava romana, jer u "Dnevniku", od 3. broja (3. V 1901), prevod počinje sa sedmom glavom. Od tada s manjim, pa potom i sve većim prekidima, prevod izlazi u istom listu do kraja 1901. i tokom januara 1902; završen je pre br. 19 od 20. januara.[21] Pri poređenju pojedinih delova prevoda iz "Dnevnika" sa poljskim tekstom, našli smo da ima dosta uprošćavanja i fizičkog sažimanja originala. To, naravno, ne može bez rezerve da se stavi na dušu prevodiocu, jer je tu svakako određenu ulogu igrala i redakcija. Skraćivanja najčešće zadiru u naratorove intervencije y dijalozima. One se ili uprošćavaju, ili se pak sasvim izostavljaju. Time se, nepotrebno je naglašavati, bitno osiromašuje izvorni tekst, ali i faktura likova. Razvijeni opisi, pa čak i na onim mestima gde imaju nezaobilaznu ulogu u kontinuitetu pripovedanja, razlažu se na proste činioce. Uz brojne rezove srećemo i izvestan broj drugih, semantičkih razmimoilaženja s originalom. Bezmalo celu deceniju kasnije, u dnevniku "Novo vreme" počeo je da izlazi u nastavcima novi prevod Sjenkjevičevog dela pod punim naslovom Quo vadis? Roman iz doba cara Nerona, čiji je autor izvesna Julijana St. Stanković. Ovaj prevod prvi put spominje Đ. Živanović.[22] Pošto već vrlo dugo ne možemo da dopremo do prvog primerka "Novog vremena" u Narodnoj biblioteci Srbije, inače jedinog sačuvanog kompleta, moramo se zasad zadovoljiti pojedinim brojevima. Na osnovu nekompletnog godišta 1910. (duplikat) iz fonda Narodne biblioteke Srbije i 1911. iz Biblioteke Matice srpske, zaključujemo da se s objavljivanjem prevoda počelo, najverovatnije, u 278. broju od 8. oktobra (u br. 279 od 9. X 1910. štampan je 2. nastavak). U br. 338 od 8. XII 1910. štampan je 60. nastavak, a u br. 5 od 6. januara 1911 – 84. Objavljivanje ovog romana završeno je pre br. 26 od 27. januara 1911. I prevod Julijane Stanković je veoma skraćen. Ono što je u njemu kako-tako bilo vezano za poljski izvornik nije baš uvek i najbolje shvaćeno, a skraćivanje izvornog teksta kao da je i drastičnije nego što je bio slučaj sa prevodom iz "Dnevnika". Poredeći raspoložive delove srpskog teksta s originalom, primetili smo, na primer, da su čitave tri strane s početka VII glave svedene na jedva nešto više od dva kratka stupca u podlisku. Doduše, u dijalozima su skraćivanja nešto manja, ali to ipak ne menja dosta sumoran utisak. Naravno, uzorak na osnovu kojeg ovo zapažamo nije dovoljan, ali vrlo je verovatno da je prevod Julijane St. Stanković ipak samo prepričan Sjenkjevičev roman Quo vadis? Uostalom, ceo prevod objavljen je od početka oktobra 1910. najdalje do 26. januara 1911, što bi ovu pretpostavku moglo i potvrditi. Posle ovih dvaju prevoda, koji su i pored sve svoje ubogosti zasigurno imali publiku, naša sredina susreće se sa čudom modernog doba, filmom pod naslovom Quo vadis?. Italijanski nemi film, snimljen po Sjenkjevičevom romanu u adaptaciji Gabrijela D'Anuncija, počeo je da se prikazuje u Beogradu s proleća ratne 1913. godine, i to, po svemu sudeći, sa mnogo uspeha. Iz štampe toga vremena mogu se doznati raznovrsni detalji o ovoj dvočasovnoj ekranizaciji, pa i to da su se ulaznice za svaku projekciju prodavale i po dva dana unapred.[23] Sa tom atrakcijom novoga medijuma podudario se savestan i kompletan prevod romana Quo vadis? iz pera Lazara Kneževića u izdanju Sveslovenske knjižarnice.[24] Popularni nemi film, razume se, nije mogao podstaći Kneževića da prevede ovo delo, jer je on to, sasvim sigurno, učinio neku godinu ranije, ali moguće je da je popularnost italijanske ekranizacije poslužila kao signal izdavaču M. J. Stefanoviću da će se upuštanje u tako veliki i neizvestan posao kao što je izdavanje knjige od preko 40 tabaka – na koncu ipak isplatiti. Objavljivanje Kneževićevog prevoda zabeležila su najznačajnija književna glasila. Evo kratke i ne preterano emotivne beleške iz "Srpskog književnog glasnika" pod naslovom Quo vadis? u srpskom prevodu: Svetski popularni roman Henrika Sjenkijeviča, koji je do sada kod nas nekoliko puta prevođen, ali u podliscima dnevnih listova, sada je izišao u celini, u zasebnoj knjizi. Prevodilac je g. Lazar R. Knežević, koji sa lepim uspehom prevodi s poljskoga, i čiji prevodi se odlikuju dobrim srpskim jezikom... [25] Recenzent "Dela" bio je šire ruke i uz tople preporuke osvrnuo se, pored ostalog, na sam roman: Vrlo zanimljivo pripovedanje o ljubavi između rimskoga vlastelina Vinicija i Ligije, kćeri ligijskoga kralja; opisan je na neobično izrazit način život prvih Hrišćana u Rimu, a naročito život besnoga i pustoga rimskoga imperatora Nerona i bogate rimske vlastele. Quo vadis? je jedan od onih lepo, zanimljivo i pametno napisanih romana u kojima čitalac nalazi, pored uživanja, još veoma zdravu pouku.[26] Međutim, za nas je ipak značajnija beleška iz "Književnog glasnika". Ona nas opominje da ne bi trebalo precenjivati značaj publikovanja prvog prevoda Quo vadis? u "Dnevniku" na početku veka. Čak i da je to bio dobar ili bar solidan prevod, lepa književnost u dnevnim novinama doživljavala se kao kulturno dobro, ako ne za dnevnu, ono svakako za vrlo kratkotrajnu upotrebu. Kao što je to kod nas bio slučaj i sa nekim drugim velikim delima, i roman Quo vadis? pojavio se relativno kasno u reprezentativnom prevodu. C druge strane, upravo je stoga težište njegovog prijema kod publike izmešteno iz užeg kruga čitalaca umetnički ambicioznih, avangardnih dela savremene književnosti – u masovni čitalački opticaj. * Pošto je popularnost jednog dela u prošlosti teško merljiva kategorija i retko kad podatna egzaktnom istorijskom proučavanju, prinuđeni smo da o tome zaključujemo na osnovu nekih spoljašnjih elemenata. Iz beleške na drugom izdanju Kneževićevog prevoda Quo vadis?, koji je 1923. godine objavila Sveslovenska knjižarnica M. J. Stefanovića i N. Živkovića u saradnji sa "Napretkom" A. Švarca, saznajemo da je prvo izdanje iz 1913. imalo tiraž od 5.000 primeraka, a ovo drugo – 9.000. Za poznavaoca naših prilika ove će brojke svakako biti rečite. Pa ipak, i taj tiraž ostavlja više no dovoljno mesta za izdanje "Narodnog dela" iz 1934, pa i za još jedno Sveslovenske knjižarnice iz 1940. O širini recepcije ovog Sjenkjevičevog romana u našoj sredini možda bi mogli posvedočiti i neki podaci koji po svojoj prirodi ne spadaju u činjenice književnoistorijskog procesa. Primera radi, povodom prenosa Sjenkjevičevih posmrtnih ostataka iz Veveja u prestonicu slobodne Poljske, priređen je 1924. godine u Beogradu i drugim našim gradovima niz impozantnih i veoma posećenih manifestacija, koje bi već i same po sebi zasluživale posebnu pažnju. Zadržaćemo se ovom prilikom samo na "poljskoj večeri" u Narodnom pozorištu u Beogradu, održanoj 26. oktobra 1924. Program večeri, o kojoj nas obaveštava onovremena prestonička štampa, imao je dva dela. Prvi su činili nekoliki muzički komadi – arije iz Monjuškove opere Halka, dela Šopena i Paderevskog – i odlomak iz Sjenkjevičeve pripovetke Svetioničar, koji je čitao Dobrica Milutinović. Drugi i za nas zanimljiviji deo sav je protekao u znaku reminiscencija na roman Quo vadis?. Najpre je izveden niz "živih slika" – nepokretnih scena u potpunom dekoru uz učešće kostimiranih statista – sa temom iz Sjenkjevičevog romana, a potom i balet Smrt Petronijeva, načinjen u Narodnom pozorištu posebno za ovu priliku. Koreografiju za ovu "baletsku sliku" osmislio je prema Šopenovoj muzici Aleksandar Fortunato, koji je igrao Petronija, dok je ulogu Eunike tumačila Nina Kirsanova.[27] U svemu ovome jasno se može sagledati uverenje Uprave Narodnog pozorišta da Quo vadis? mora biti dobro znan našoj publici, pa čak i popularan u njenim redovima. Iz ugla naše teme, međutim, ove činjenice mogle bi posredno ukazivati na to da je srpska sredina, blizu četvrt veka od pojave prvog prevoda Sjenkjevičevog romana Quo vadis?, već u potpunosti usvojila ovo delo kao svoju trajnu kulturnu tekovinu. Napomene[1] Stanisław Rzewuski, Poljska književnost. Prev. C. P. Brankovo kolo, IV/1898, 29, 913. [2] Nova iskra, I/1898, 1, 14. [3] Zora, VI/1990, 3, 109. [4] Zora, V/1900, 6, 195. [5] Zastava, XXXV/1900, 278, 2. Up.: Z. Barański, Literatura polska w Rosji na przełomie XIX i XX wieku. Wrocław 1962, 97. [6] Brankovo kolo, VI/1900, 52, 1645. [7] Brankovo kolo, VI/1900, 9, 285. [8] Sign. P420/I/268. Pismo ima 2+1 list, a 4 strane teksta, format 14,5Č22,8 cm, hartija bela. [9] Isto, str. 1. [10] Isto, str. 1-2. [11] Isto, dodatak, str. 1. [12] Xa istom mestu. [13] Marko Car, Quo vadis?. Srpski glas, Zadar, XXI/1990, 18, 1-3. [14] Isto, 1. [15] Xa istom mestu. [16] Isto, 2. [17] Roman je kasnije kompetentno razmatran tek u predavanjima Lazara Kneževića i Vinka Vitezice na akademiji povodom prenosa Sjenkjevićevog praha u otadžbinu (1924); tekst Kneževićevog predavanja Henrik Sjenkjevič (1856-1916) v. u: Srpski književni glasnik (NS), 1924, XIII/5-6, 362-368; 439-442. B. takođe: Ž. S. Kalinić, Istorijski romani X. Sjenkjeviča (Letopis Matice srpske, CXIII/1939, CCCLI/1, 18-35). Prvi reprezentativniji tekst o samom romanu je predgovor Đ. Živanovića uz izdanje "Narodnog dela" (1934). Naročito je analitičan Živanovićev pogovor uz četiri "Minervina" izdanja Quo vadis? (1955-1964). [18] Prevod je završen 1903, a štampan tek 1910. godine. [19] Henryk Sienkiewicz, Dzieła. Wyd. zbiorowne pod red. Juliana Krzyżanowskiego, t. LIX. Dzieła Sienkiewicza w przekładach. Bibliografia. Warszawa, PIW, 1953, 167. [20] Brankovo kolo, VII/1901, 27/28, 873-874 <fusnota>. [21] Do kompleta lista za 1902. takođe nismo mogli doći. [22] Dj. Živanović, Sienkiewicz w literaturach serbskiej i chorwackiej. Pamiętnik Słowiański, 1967, XVII, 99. [23] Up.: Večernje novosti, XXI/1913, 106, 3. [24] Henrik Sjenkjevič, Quo vadis? Roman. Prev. Lazar R. Knežević. Beograd, Sveslovenska knjižarnica, 1913, 644+<1>. [25] SKG, 1913, XXXI/11/12, 953. [26] Delo, XX/1913, LXIX/2, 318. [27] Up.: Vreme, IV/1924, 1026, 3; Politika, XXI/1924, 5930, 4; Demokratija, VI/1924, 1293, 2. |