Projekat Rastko : Poljska : Umetnost

Miroslav Topi�

Pripovetka "Kroz me�avu" i njeni poljski pandani

Anali Filolo�kog fakulteta, Beograd, 1967, knj. VII, str. 247-315.

(Petar Ko�i�: U magli^[1])

Pisati o Ko�i�u posle tolikih zna�ajnih prethodnika koji su njemu � �oveku, borcu i knji�evniku � posvetili mnogu nadahnutu re� nije ni lako ni zahvalno, ako ne �elimo da samo ponavljamo utvr�ena mi�ljenja i "kr�imo" utrte puteve. Jo� je nezahvalnije u Ko�i�evom najcelovitijem ostvarenju^[2] tra�iti strane uticaje, koji, po neodr�ivom shvatanju nekih knji�evnih istori�ara i kriti�ara, umanjuju vrednost umetni�kog dela. Uprkos otporima, tim pravcem �emo krenuti "kroz me�avu".

Da bismo izbegli nesporazume, naglasimo odmah da su Ko�i�a za ovu pripovetku, i ne samo za nju, inspirisali "pometeni�ki biljezi", koje je po Zmijanju posejala opaka "�ud na�ije' planina i ove na�e zle'ude, vrletne zemlje."^[3] Tek onda dolaze knji�evni podsticaji. Pisac ih je mogao na�i u bilo kom delu o me�avi, a da se ta lektira i ne odrazi na strukturu njegove pripovetke.

Petar Ko�i� kao student slavistike mogao je �itati Pu�kinovu Me�avu. Ta romanti�na pri�a, koja za moto ima sumorne stihove �ukovskog o sne�noj buri, bo�jem hramu i gavranu, zavr�ava se, me�utim, sre�nim raspletom. U drugom, poznatijem Pu�kinovom delu, u Kapetanovoj k�eri, me�avom su izazvana stra�na i proro�anska Grinjevljeva snovi�enja. Ali ni tu nikog ne�e pomesti prirodna stihija. Ni evokacija istorijskog vihora Puga�ovljeve bune, ni "zimska bajka" u Me�avi, kao ni istoimene pripovetke Lava Tolstoja ili V. A. Sologuba ne daju materijala za na�a ispitivanja, jer ne sadr�e motiv bele smrti, klju�ni momenat pripovetke Kroz me�avu.

U Tolstojevoj Me�avi (1856) bela smrt je samo pi��eva zla slutnja koja se ne obistinjuje. Obistini�e se zloguko predskazanje u pripoveci Gospodar i sluga, nastaloj skoro �etrdeset godina kasnije (1894�1895). Ipak ni ovo delo ne ulazi u naju�i krug na�ih interesovanja, jer u njemu, istina, ima i me�ave i smrzavanja, ali ishod je njihov jedna smrt.

Takav je rasplet i Tetmajerove novele Ka nebu (1894), nastale u znaku orlova i jastrebova, molitve i zanosa � kao pandan drugih, zna�ajnijih dela poljske knji�evnosti u kojima se pojavljuje i motiv zajedni�ke smrti dva ljudska bi�a u me�avi, najjezgrovitije izra�en zavr�nim akordom Ko�i�evog remek-dela:

"Zvi�de vjetrovi, zvi�de i urli�u, a polumrtva se usta ljube i izdi�u

u slatkoj smrti � "

Mi smatramo, a to �emo poku�ati i da doka�emo, da je Ko�i� ovaj motiv konstruisao pod uticajem poljske lektire.

U poljskoj knji�evnosti nisu retki prizori umiranja ljudi od studeni. Pomenimo samo neka dela, za koja mo�emo pretpostavljati da ih je na� pisac �itao.

U drugom delu �uvenih Mickjevi�evih Zadu�nica zlog vlastelina optu�uje �rtva, sirotica koju je isterao po ci�i zimi, te se, ne na�av�i preno�i�ta, zajedno sa detetom smrznula na putu. Po�to je po sredi stroga optu�ba pred sudom duhova, ostale su samo gole �injenice, bez opisa bele smrti. Pesnik tu smrt "vidi i opisuje" u Smotri vojske, koju je uneo u Dodatak tre�em delu Zadu�nica. Zaboravljen posle smotre, posilni, ruski seljak, veran kao pas, zaspi ve�nim snom i ne pomi�ljaju�i da obu�e gospodarevu bundu. Slika smrzavanja obiluje upe�atljivim detaljima. Nedostaje samo me�ava. Ona se javlja u uvodnoj pesmi Dodatka, autobiografskom i simboli�nom Putu u Rusiju, da u burno "more snega" pretvori "kraj pust, beo i otvoren, kao za pisanje spremljen list". Tako je tvorac Velike improvizacije sazdao u Zadu�nicama svojevrsni pesni�ki mozaik o umiranju u sne�noj stihiji.

Mickjevi�evo progonstvo obogatilo je poljsku literaturu originalnim vi�enjem ruskog pejza�a. Novi prognanici une�e u nju i beskrajna prostranstva Sibira. I kod nas su poznate Skice Adama �imanjskog, prevo�ene na mnoge jezike (izme�u ostalih i na ruski i nema�ki). Pored nekolikih srpskohrvatskih prevoda, objavljena su kod nas i dva odlomka na poljskom jeziku, u Ko�uti�evim Primerima knji�evnoga jezika poljskog (1902). Iz prvog odlomka, pod naslovom Zima w Jakucku, na� �italac (mogao je to biti i student slavistike Petar Ko�i�) imao je prilike da sazna kako u Sibiru duva "ubistveni hijus", posle koga se "uvek na�e nekoliko smrznutih le�eva". Dokumentarne i egzoti�ne, Skice ne dosti�u puni umetni�ki domet i nemaju velikog zna�aja za oblikovanje motiva zajedni�ke smrti u me�avi.

Od poznatih poljskih prozaista taj je motiv prvi obradio Boleslav Prus u romanu Mrtva stra�a (1885�1886). Dodu�e, tu bela smrt sjedinjuje dva bi�a bez demonske pratnje "pobje�njelih vjetrova". "Prate�i opis" �ume pod naletima vihora sadr�i, me�utim, druga, ranija epizoda romana sa istim u�esnicima, koji su tada slu�ajno izbegli kob.

Isti motiv predstavlja zna�ajnu, ali i jedinu nesumnjivu podudarnost izme�u autora pripovetke Kroz me�avu i tvorca romana Mrtva stra�a. U obradi, pa i u samom kori��enju tog motiva, oni se upadljivo razlikuju. Dok je kod Prusa motiv o kome je re� epizodnog karaktera, kao jedan od beo�uga u lancu zbivanja, kod Ko�i�a on dobija veoma istaknutu ulogu i �ire, simboli�no zna�enje kao osnovni nosilac dveju posebnih i zatvorenih jezi�ko-stilskih struktura: pripovedaka Grob Slatke Du�e (1902) i Kroz me�avu (1907).

Geneza ovih Ko�i�evih dela ne svodi se samo na preuzimanje jednog motiva iz poljske knji�evnosti. Prepli�u se tu, prema na�oj interpretaciji, i drugi, jo� zna�ajniji uticaji. Mi ih vidimo u konstrukciji pojedinih slika i likova, u stilu i ritmu Ko�i�eve proze. I po motivu i po umetni�kom postupku Ko�i�u su najsrodnije dve poljske novele: Svome bogu Stefana �eromskog (1892) i Me�ava Vladislava Rejmonta (1894).

"Ko �e pobediti: �ovek ili bezdu�no prostranstvo?" � to je pitanje koje je naro�ito privla�ilo poljske pisce krajem pro�log veka. "Dvoje u borbi sa sne�nim smetovima" � tema je i novele Vladislava Orkana Besku�nici (1896), u kojoj nalazimo i tragove velikih Orkanovih prethodnika. Nesre�nici, majka i sin, �rtve su stihije i ne�ove�tva � ba� kao i ona sirotica sa detetom u Mickjevi�evim Zadu�nicama. Jedino je motivacija "besku�ni�tva" prilago�ena novim dru�tveno-ekonomskim prilikama: jadnike �e umesto spahije u smrt oterati gazda, oslobo�eni seljak. Tako je motivisan i udes sluge i naho�eta u Prusovoj Mrtvoj stra�i. Me�ava, �ovek i smrt, �uma, no� i Bog � javljaju se u Besku�nicima kao senke i odjeci novela �eromskog i Rejmonta, koje su u umetni�kom pogledu nadma�ile "sli�icu" mladog Orkana.

Ne isklju�ujemo mogu�nost da je Ko�i� poznavao i Orkanove Besku�nike. Me�utim, na belinama pripovetke Kroz me�avu ne vidimo njihove tragove pod znatnim nanosima iz drugih poljskih dela.

Razli�iti impulsi i podsticaji me�usobno se ne isklju�uju, ali se samo neki od njih, nadja�av�i ostale, pretvaraju u vidljive uticaje. Na�a je hipoteza da se pod uticajem lektire novela Svome bogu i Me�ava iskristalisala struktura umetni�ki najsavr�enijeg Ko�i�evog ostvarenja.

U rasvetljavanju mogu�nosti poljskih uticaja na Ko�i�a, na� najva�niji zadatak bi�e da odredimo njegov odnos prema �eromskom i Rejmontu. Cilj nam je da poka�emo i verovatne uticaje i nesumnjive tipolo�ke sli�nosti, da bismo tako, pore�enjem sa srodnim delima priznatih svetskih pisaca, kao �to su Rejmont i �eromski, koji su i savremenici Ko�i�evi, utvrdili pravo mesto na�eg pisca u knji�evnoistorijskom periodnom sistemu. Zbog toga �e ovaj rad predstavljati i poku�aj nove klasifikacije i novog vrednovanja.

Odmotavaju�i klupko uzajamnih veza, zavisnosti i srodnosti, du�ni smo da razjasnimo i odnose izme�u ispitivanih poljskih dela, jer se ni o tome dosad nije pisalo ni kod nas ni kod Poljaka.

Da bismo izvr�ili postavljene zadatke, manji deo ovog rada posveti�emo izlaganju faktografske gra�e i dono�enju sudova koji se na njoj zasnivaju, dok �e te�i�te na�ih ispitivanja biti na komparativnoj stilskoj analizi i interpretaciji. Detaljnom i iscrpnom analizom obuhvati�emo novele Svome bogu i Me�ava i pripovetku Kroz me�avu. Kao pomo�ni materijal tretira�emo pripovetku Grob Slatke Du�e i dve epizode romana Mrtva stra�a.

U okvirima sistema filijacija i tipolo�kih sli�nosti nastoja�emo da uka�emo i na umetni�ke vrednosti i trajnu lepotu triju odabranih novela o me�avi i umiranju;^[4] dela kao �to su Svome bogu, Me�ava i Kroz me�avu to zaslu�uju i zahtevaju. Posebnu pa�nju pokloni�emo ispitivanju ritma analiziranih tekstova i otkrivanju izvora njihove funkcionalne stilizacije. Sve te analiti�ke radnje treba da nam pru�e odgovor na aktuelno pitanje:

"ko pri�a pri�u?" i da nam tako predo�e lik autora. Ukratko, na� se postupak svodi na to da knji�evnoistorijski cilj u najve�oj meri postignemo sredstvima stilistike.

Prusova Placówka triput je prevo�ena na srpskohrvatski jezik. Prvi prevod �tampan je u Narodnim novinama 1895 (br. 257�300) i 1896. godine (br. 1�46) pod naslovom Na mrtvoj stra�i. Prevodilac je bio Nikola Manojlovi�-Rajko. Drugi prevod, pod naslovom Stra�a i podnaslovom Roman iz pu�koga �ivota, objavljen je u Obzoru 1903. godine (br. 3�174), a zatim i u obliku knjige (Zagreb, Naklada Dioni�ke tiskare). Prevodilac je bio Josip Matica. Tre�i put, pod naslovom Mrtva stra�a, Prusov roman je kod nas iza�ao 1907. godine u prevodu Lazara Kne�evi�a (Srpska knji�evna zadruga, knjiga 111). Ovu knjigu na�li smo u Ko�i�evoj biblioteci koju smo pregledali u Muzeju knji�evnika u Sarajevu (u katalogu Muzeja zavedena je pod brojem 827). Taj prevod, u najuglednijem i najpopularnijem izdanju, Ko�i� je morao �itati, a mogao je poznavati i one starije prevode.

U svetlosti podataka koje smo ovde izneli, ne�e biti odvi�e smela tvrdnja da je motiv zajedni�ke smrti dva ljudska bi�a u me�avi Ko�i� na�ao u poljskoj knji�evnosti. Taj je motiv, kao �to smo pokazali, mogao na�i u Mrtvoj stra�i. A mogao ga je sresti i kod drugih poljskih pisaca koji su mu bili bli�i � kod �eromskog i Rejmonta.

Da je Ko�i� �itao i Rejmontovu novelu, skoro da i nema sumnje kada se zna da je Me�ava, u prevodu Josipa Matice, objavljena 1903. godine u zagreba�koj Prosvjeti (str. 124�130), u �asopisu koji je na� knji�evnik, sva je prilika, pratio, koji �ak pominje i u jednom svom delu, objavljenom godinu dana kasnije. U pripoveci "O, proklete ve�era�nje ve�eri" opisuje Ko�i� "srpsku �itaonicu", "gdje stoje ve� i��itani knji�evni listovi, kao Bosanska vila, Zora, Brankovo kolo, Te�ak, Vaspita�, Privrednik, Iskra, Prosvjeta, Vienac i dr."^[5] U vi�e mahova osvrtao se i Ko�i�, kriti�ar i borac za �istotu jezika, na pisanje zagreba�kih listova. Dodajmo jo� da je u Zagrebu iza�la druga knjiga S planine i ispod planine 1904. i zbirka Jauci sa Zmijanja 1910. godine, u kojoj je objavljena u novoj verziji pripovetka Kroz me�avu.

Najte�i problem stvara novela Svome bogu, koja je ina�e Ko�i�u najbli�a. Da iznesemo njenu sudbinu.

Iz Kalendara �ivota i rada Stefana �eromskog saznajemo da se dvadesetog marta 1892. godine, u �ezdeset �estom broju krakovskog lista Nowa Reforma, pod zaglavljem Szkice etnograficzne i pseudonimom Maur E�, pojavila novela Do swego Boga.^[6] Drugi put je �eromski, pod pseudonimom Maurycy Zych, svoju novelu �tampao 1894. godine, zajedno sa pesmom Al. Krasickog Otad�bina i pripovetkom Severa Ma�ejovskog Svojima u istoimenoj popularnoj bro�uri (Do swoich), koja je kasnije vi�e puta pre�tampavana i dopunjavana novim prilozima.^[7]

Dalja sudbina ove novele vezana je za zbirku Raskljuva�e nas gavrani, vrane� (Rozdzi�bi� nas kruki, wrony�). Mada je na samoj knjizi kao godina objavljivanja nazna�ena 1896, zbirka se pojavila u julu prethodne godine, u izdanju krakovske knji�are L. Zvolinjskog. Slede�a tri izdanja �tampana su u Lavovu, 1900 (sa oznakom 1901), 1905. i 1914. godine. Ostala nas izdanja ovde ne interesuju.

I ovu zbirku, kao i sva dela uperena protiv carizma i rusifikacije, �eromski je objavio u Galiciji, u austrijskom delu Poljske, pod pseudonimom Maurycy Zych. To knji�evno ime posta�e slavno, i sve do kona�nog oslobo�enja porobljene i podeljene poljske dr�ave �ive�e nezavisno od imena �eromskog. Tako Jan Badeni, recenzent prvih dveju knjiga autora Svome bogu, Pripovedaka (objavljenih pod pravim pi��evim imenom u Var�avi) i pomenute zbirke Raskljuva�e nas gavrani, vrane� , sa simpatijama govori o Zihu, dok napada �eromskog!^[8] Alter ego Stefana �eromskog bio je poznat i kod nas. Adam Pribi�evi�, prevodilac novele Raskljuva�e nas gavrani, vrane� , navodi kao njenog autora Mauricija Ziha, o kome daje i bele�ku (prema poljskim izvorima), za nas interesantnu po tome �to pominje i novelu K svome bogu.^[9]

Prvi prevod ove novele na srpskohrvatski jezik pojavio se, koliko je nama poznato, tek 1924. godine, u Vencu.^[10] Naslov je K svom bogu, a prevodilac je potpisan sa M. Prema obave�tenju koje smo dobili od profesora �or�a �ivanovi�a, bio je to Milan Markovi�, koji je novelu �eromskog preveo sa nema�kog jezika. Prevod sa poljskog jezika objavio je Lazar Kne�evi� u Misli pet godina kasnije.^[11]

"Etnografska skica" Svome bogu do�ivela je neo�ekivano ali zaslu�eno svetsku slavu. Prema podacima iz Kalendara �ivota i rada Stefana �eromskog, prevo�ena je na nema�ki, ruski, francuski (tri puta), italijanski i �vedski jezik. Za nas su najinteresantniji nema�ki i ruski prevod, jer je njih mogao �itati i na� Ko�i�.

Na nema�ki jezik prevedena je �itava zbirka Raskljuva�e nas gavrani, vrane� , pod naslovom Den Raben und Giern zum Frass� ^[12] Krajem 1903. godine zbirku je u Minhenu izdao Juljan Marhlevski, a sude�i prema njegovoj prepisci sa �eromskim, prevodilac je bila izdava�eva sestra.^[13] Recenziju ovog prevoda napisao je E. A. Greeven (Litterarisches Centralblatt, 1904. 267).^[14]

Ha ruski jezik prevedene su obe "etnografske skice", K svoemu bogu i Jazi�nik, i objavljene zajedno sa novelom Raskljujut nas �ernie voroni u �asopisu Mir bo�ij, 1906, br. 2, 150�163. "Skice" je prevela V. Vasilevska, a "bajku" A. Damanska.^[15] Ovaj knji�evni i popularno-nau�ni mese�nik, uprkos naslovu levi�arski orijentisan, izlazio je u Petrogradu od 1892. do 1906. godine, kada ga je cenzura zabranila. U beletristi�kom delu �asopisa sara�ivali su istaknuti pisci, kao Bunjin, Kuprin, Veresajev, Garin-Mihajlovski, Mamin-Sibirjak i � Maksim Gorki. Mo�da se upravo na stranicama ovog �asopisa, koji je prve prevode iz �eromskog objavio jo� 1896. godine, Gorki i upoznao sa stvarala�tvom "peva�a patnji plemenitih du�a"^[16], prema kome �e gajiti duboko po�tovanje. Upozna�e se oni li�no, zbli�iti i sprijateljiti za vreme zajedni�kog boravka na Kapriju 1907. godine.^[17] Iz sa�uvanih dokumenata saznajemo koliko su sna�an utisak ostavili jedan na drugog. Tako �e �eromski uporediti Gorkog sa Stanislavom Vitkjevi�em, a Gorki �eromskog sa �ehovim. Za obojicu je to bila najve�a pohvala koju su mogli izre�i, jer su za njih ta imena predstavljala oli�enje plemenitosti, dobrote, �ove�nosti.

Poznato je da je predani �italac i poklonik velikog ruskog tribuna bio pisac i borac Petar Ko�i�. Ko�i� je prevodio Gorkog i pisao o njemu. Dirljiv je i tu�an onaj njegov �lanak u Bosanskoj vili iz 1913. godine (br. 15 i 16), u kome se izlivi pijeteta me�aju sa prvim mutnim talasima opake i neizle�ive bolesti, koja �e ga uskoro odneti.^[18]

Morao je Ko�i� �itati i �eromskog, ako ni�ta drugo a ono bar pripovetku Zaborav, koja je, u prevodu Lazara Kne�evi�a, objavljena u Bosanskoj vili, u vreme kad je Ko�i� bio njen drugi urednik, 1912. godine, u broju 17. i 18, a skoro istovremeno i u Srpskom knji�evnom glasniku (knjiga 29, br. 11), �iji je zapa�eni saradnik bio i na� pisac;^[19] tu je objavio i pripovetku Kroz me�avu.^[20]

Mogao je na� pisac pro�itati i onu novelu Mauricija Ziha u Brankovom kolu, koje je u vi�e mahova donosilo pohvalne napise o Ko�i�evim delima. Setimo se da je u Sremskim Karlovcima �tampana prva njegova knjiga S planine i ispod planine (1902). Pratio je Ko�i� i druge knji�evne �asopise i listove, a u mnogima je sara�ivao. Na stranicama Obzora ili Narodnih novina mogao je na�i jo� koji prevod dela �eromskog. Novelu Svome bogu na srpskohrvatskom jeziku nije mogao na�i. Zato postoji sasvim realna mogu�nost da se sa njome upoznao u nema�kom ili ruskom prevodu. Tu nam i poznavanje jezika i hronologija idu naruku. Kao �to smo videli, nema�ki prevod novele �eromskog pojavio se 1903, a ruski 1906, dok je Ko�i� Kroz me�avu napisao i objavio 1907. godine. Mi�ljenja smo da je Ko�i� mogao �itati �eromskog (ili Ziha) i u originalu. Tu pretpostavku zasnivamo na �injenici da se u vreme Ko�i�evih studija (1899�1904) na be�koj slavisti�koj katedri predavao i poljski jezik.

U Brankovom kolu br. 35. od 2 (14) septembra 1899. godine, na strani 1085, pod naslovom Slovenska filologija na univerzitetima, nalazimo podatak da su tada u Be�u na slavistici radili: "red. profesor Vatroslav Jagi�, red. profesor Konstantin Jire�ek; docenat Venc. Vondrak (specijalno za staroslov. jezik); docenat J. Le�ejevski (za poljski); docenat Milan Re�etar."^[21] Da je pregala�tvo be�kih slavista u oblasti poljske filologije urodilo plodom, potvr�uje nam jedno zanimljivo svedo�anstvo.

Sa�uvan je zapisnik sa sednice Srpskog akademskog dru�tva "Zora", odr�ane u Be�u 28. novembra 1903. godine, na kojoj se raspravljalo o Ko�i�evom Jazavcu pred sudom.^[22] Ko�i�eva satira je, kako bele�i Skerli�, "bila predmet dugih i strasnih prepiraka me�u srpskim �acima u Be�u i u prekosavskim listovima."^[23] Upravo ova akademska "prepirka" za nas je od posebnog zna�aja, jer Ko�i�evo delo dovodi u vezu � sa poljskim prilikama! Jedan od u�esnika u debati, Radivoje Radenkovi�, govore�i o ukidanju kmetstva u Rusiji i povezuju�i to sa aktuelnim "narodnim stvarima" i dr�anjem "narodnih vo�a", od re�i do re�i izjavljuje: "Tome su se opirali poljski plemi�i � vo�e bune koja je zatim nastala, da bi se ocijepili od Rusije i stvorili poljsku dr�avu. Ovaj ustanak ne bi bilo mogu�e svladati, da se poljski narod nije izjavio protiv svojih vo�a revolucionara, koji su bili protivni ukinu�u kreposnog prava. Ja ovde ne�u da izvodim nikakve analoge, ali treba da sami uvidite ko su te prave vo�e. Ja ho�u da vam to stavim na srce� Poljskom narodu nije toliko bido stalo da se oslobodi od Rusije, koliko do toga da se ukine kreposno pravo (�)"^[24]

I, sve to povodom Jazavca pred sudom!

Daleko bi nas odvelo kada bismo i u Jazavcu pred sudom tra�ili poljske uticaje, ali ne mo�emo da ne konstatujemo neobi�nu sli�nost znamenitih Davidovih re�i: "� u meni ima milijun srca i milijun jezika, jer sam danas pred ovim sudom plak'o ispred milijuna du�a� ." sa �uvenim stihovima iz "velike improvizacije" Konradove u Mickjevi�evim Zadu�nicama: "Ime mi je Milion � jer za milione || Ljubim i podnosim muke."^[25]

Zavr�ne re�i Jazavca pred sudom upu�uju nas i na �eromskog.

"Najzad se pojavio �eljeni, o�ekivani za srce mio i u isto doba za du�u grozan mu�, koji je odre�en ne samo da ispeva sebe i �aku savremenika, ve� i koji ima pravo da ponovi re�i Najve�ega (Mickijevi�a): �Ja sam milion� �" � mogao je pro�itati na� Ko�i� u �lanku Dvadeset godina poljske literature, objavljenom u Brankovom kolu 1903. godine.^[26] "S ponosom se mo�e tvrditi da je �eromski svetinja mladoga pokolenja u Poljskoj" � glasio je zaklju�ak. Iz istog �lanka mogao je Ko�i� saznati i to da je Rejmont "u svojim prvim radovima bio umetnik skroz impresijonisti�ki", a da se u "pu�koj epopeji" Seljaci, "koja se ponosi svojim realizmom, velikom posmatra�kom ta�no��u i nedosti�nom virtuozno��u jezika" pokazao kao "odli�an slikar puka".^[27] Mogao je Ko�i� takve podatke saznati iz na�ih �asopisa, mogao je i �itati dela poljskih pisaca u srpskohrvatskim prevodima, ali je jo� vi�e mogao nau�iti kao student slavistike na be�kom univerzitetu.

U svakom slu�aju ona Radenkovi�eva komparacija, koja prilike u Bosni i Hercegovini meri poljskim ar�inom, jasno pokazuje koliko su Ko�i�evom krugu na be�kom univerzitetu bile poznate poljske stvari. Napomenimo samo da je januarski ustanak 1863, koji je zna�io sudbonosan prelom u istoriji Poljske i u svesti Poljaka, na�ao odraza i u stvarala�tvu �eromskog. Ustani�ku problematiku pokre�e naslovna novela zbirke Raskljuva�e nas gavrani, vrane� , koja najbolje ilustruje one re�i o odnosu poljskog seljaka prema ustanku. Na�av�i telo masakriranog ustanika, seljak �e ga, sa pohlepom u o�ima i rado��u u srcu, pretresti, oplja�kati i baciti zajedno sa le�inom oderanog konja u blatnjavu jamu � ginjeni�ki grob, "osvetiv�i se tako, nesvesno i nehotice, za robovanje tolikih vekova, za �irenje neznanja, za iskori��avanje, za sramotu i patnje naroda�"^[28]

Ko�i� je ovu novelu mogao �itati na srpskohrvatskom jeziku po�to je ve� napisao Kroz me�avu (na to ukazuje hronologija), ali na�e je uverenje da je on ne samo naslovnu novelu ve� i �itavu zbirku Raskljuva�e nas gavrani, vrane, uklju�uju�i tu i novelu Svome bogu, �itao jo� za vreme studija, na poljskom jeziku, �to �emo poku�ati da doka�emo stilskom analizom.

Poljski jezik je morao nau�iti kao student slavistike, bar u tolikoj meri da na njemu pone�to pro�ita. To je bilo dovoljno da, okru�en ljudima koji su se interesovali za poljske stvari, i sam potra�i jednu tako popularnu i hvaljenu knjigu, �ija mu je poruka bila bliska i razumljiva. Pored toga, jo� 1898. godine, mogao je beogradski �ak, voljan da studira slovensku filologiju, imati u rukama Gramatiku poljskoga jezika Radovana Ko�uti�a, koja je, uz neprevazi�ene Primere knji�evnoga jezika poljskog (objavljene 1902. godine, kada je Ko�i� bio na studijama), jo� vi�e podstakla i onako veliko interesovanje Srba i Hrvata za knji�evnost bratskog slovenskog naroda; dovoljno je samo prelistati tada�nje listove i �asopise pa da se u to uverimo. Bilo bi neshvatljivo da se za poljsku knji�evnost nije interesovao Petar Ko�i�, pisac patriotske vokacije i slavista po obrazovanju. Najzad, Ko�i� je imao prilike da �uje poljski jezik i u samoj Bosni, u kojoj je tada bilo dosta Poljaka iz Galicije. U vezi s tim potrebno je objasniti i Ko�i�ev odnos prema Poljacima.

U �lanku Za srpski jezik, koji je nastao iz jednog njegovog govora u Saboru, a objavljen je 1912. godine u Otad�bini (br. 37), nalazimo i ove redove:

"Glavni kontingenat sudijski �inili su u prvi mah Poljaci. Pogre�no misle�i da kad znaju poljski znaju i srpski, oni su jurili stalno u sudove. Istom kad su do�li u dodir sa narodom i sa �ivopisnom srpskom konverzacijom, osjetili su kako je isuvi�e skromno njihovo znanje srpskog jezika. Iznena�eni tim faktom, oni su se, u strahu da ne pogrije�e, povukli u se, dr�e�i se slijepo i gr�evito one zvani�ne, iz Hrvatske prenesene, nakarade od jezika kojom su tako�e povr�no vladali (� ) Suci se nisu mnogo trudili da svoj stil osvje�e i svoj be�ivotni jezik obogate i okrijepe narodnim jezi�kim blagom, i veoma ih je malo bilo koji su te�ili da razmaknu granice svome znanju srpskog jezika� Nesumnjivo je da su i sudovi, pored ostalih �teta koje ovamo ne dolaze, nanosili �tetu i na�em jeziku�"^[29]

Ustaju�i u odbranu narodnog jezika, takve sudske jezikoslovce izvrgao je ruglu Ko�i� � satiri�ar. U Sudaniji i "suci" i "dr�avni" nose izokrenuta, popolja�ena imena: Ignjac Vrebacovski, Gabrijel Javorovski, Jozip Lesiecki, Gregor Zlojutrovski, a parodirano njihovo "brklja�enje" izvor je posebne jezi�ke komike.

Poljske sudije i �inovnike uop�te anga�ovala je "zemljana vlada" jer su, navodno, razumevali "bosanski" jezik, a kao katolici te�e bi potpali pod uticaj Srbije. Bilo je me�u njima i vernih slugu �esarokralja, i "kufera�a" koji su jurili u bosanski Eldorado da se prekono� obogate. "Vrana i gavrana" bilo je i u Galiciji; njih je izobli�avao �eromski. �injenica da ih je �igosao i Ko�i�, nikako ne zna�i da je on bio neprijateljski raspolo�en prema samom poljskom narodu, porobljenom, ali nepokorenom. Polonofob na� Ko�i� nije ni mogao biti, jer je u njemu �iveo duh slovenski i slobodarski.

Za Srbe i Hrvate u Bosni i Poljake u Galiciji okupator je bio isti. A me�u poljskim prido�licama bilo je neuporedivo vi�e onih koje je nevolja nagnala da napuste dragu, ali �krtu zavi�ajnu zemlju i potra�e hleba u drugom, nadom obasjanom podneblju. Mnoge je u Bosni, i to ba� u Ko�i�evom kraju, kolonizovala Austro-Ugarska, �iji je cilj bio da me�anjem podjarmljenih naroda ugasi njihovu nacionalnu svest. Ova pomeranja pratila je jo� sna�nija infiltracija germanskog elementa � i na na�em i na poljskom terenu. U tome se krila ona najve�a opasnost, koju je trebalo obelodaniti. I kada je Ko�i�eva Otad�bina grmela protiv kolonizacije, njen je protest u su�tini bio usmeren protiv germanizacije. Protiv najezde nema�kih kolonista bila je uperena i o�trica Prusove Mrtve stra�e, knjige koja je u to vreme triput prevo�ena na srpskohrvatski jezik i koju je, utvrdili smo, Ko�i� imao u svojoj biblioteci.

�etvrtog aprila 1911. godine, poslanik Sabora Petar Ko�i� ovako je krunisao svoj �uveni govor o agrarnom pitanju:

"Naposljetku, gospodo moja, ja, kao dobri Bo�njanin, apelujem na sve one koji iskreno ljube ovu zemlju, da porade na tom kako bi se �to prije rije�ili kmetovsko-aginski odno�aji, jer sam duboko i preduboko uvjeren da su jedino stalni, oku�eni i ekonomsko stabilni te�aci kadri da odbrane na�u dragu otad�binu od tu�inske navale, od ekonomskog i politi�kog zavojevanja nemilih stranaca, koji svom silom te�e da od na�e zemlje na�ine jednu "gemischte Provinz". Jedino su stalni i oku�eni te�aci kadri da �uvaju na Krajini stra�u, bez promjene dokle je Krajine."^[30]

U to je bio uveren tribun sa Zmijanja. A mi smo uvereni da je ovde i jedan nadahnuti Prusov �italac i dobar poznavalac poljske knji�evnosti u slu�bu svoga politi�kog programa uzeo i ideju Mrtve stra�e.

U istom govoru, ukazuju�i na opasnosti i �tete koje bi prouzrokovao zakon o dobrovoljnom otkupu kmetova, Ko�i� je rekao i ovo:

"Na temelju fakultativnog rje�avanja stvori�e se u punoj mjeri nesavjesna trgovina na �tetu i kmeta i age, izbi�e na povr�inu raznovrsne spekulacije i razvi�e se onaj strahoviti i �tetni posredni�ki posao izme�u kmeta i age, koji �e vr�iti razni spekulanti i nesavjesne �i�ar�ije. Pojavi�e se crni vrani i gavrani i guli�e ko�u i sa kmeta i sa age."^[31]

U ovom kontekstu "crni vrani i gavrani" nisu samo u sazvu�ju sa narodnom poezijom ve� i sa novelom �eromskog Rozdzi�bi� nas kruki, wrony� I po zna�enju, i po genezi, i po ritmi�koj stilizaciji. Osnovanost ovakve interpretacije potkrepi�e komparativna stilska analiza.

Doseljenici iz Galicije, kojih je najvi�e bilo u Ko�i�evom kraju, nisu zaboravljali svoju izgubljenu domovinu, onu �to je "kao zdravlje". Zra�ila je iz njih kao iz kula svetilja ista neugasiva ljubav, svojstvena poljskim hodo�asnicima �irom sveta. Kolonizovani seljaci i intelektualci "u mre�i bede", dele�i sudbinu na�ih ljudi, ostajali su ono �to su i bili: Poljaci i rodoljubi. Primiv�i ih kao sabra�u u nevolji, mnogi su od na�ih po�eleli da upoznaju tu Poljsku koja im je stalno bila na usnama. Sa tekovinama poljskog duha mogli su da se upoznaju iz knji�evnih dela koja su kod nas prevo�ena i rado �itana. Zainteresovani, i sami su mogli u�iti poljski jezik:

u�itelje su imali u svojoj sredini. Na taj na�in i Ko�i� je mogao do�i u dodir sa poljskim jezikom.

Bilo je i na�ih sunarodnika iz Bosne koji su odlazili u Galiciju, najvi�e u Krakov, na studije. Jer Krakov je tada postao �ari�te kulturnog i umetni�kog �ivota Poljske, i ne samo Poljske. Naro�ito je bila poznata krakovska umetni�ka akademija, na kojoj �e studirati i na� Jovan Bijeli�. Ta je akademija dala jednog od najistaknutijih predstavnika Mlade Poljske, Stanislava Vispjanjskog, koji je zadu�io ne samo poljsko slikarstvo nego i knji�evnost, a posebno dramsku poeziju. o Vispjanjskom �e sa pijetetom pisati student slavistike na drevnom i glasovitom Jagelonskom univerzitetu, Ko�i�ev mla�i zemljak Ivo Andri�. Oni koji su do�iveli atmosferu postojanog i dostojanstvenog, istorijom i umetno��u bogatog grada, vra�aju�i se u domovinu nosili su nezaboravne utiske da ih saop�te drugima i da tako izazovu novi talas poklonika. U okviru jedne dr�ave udaljenost od Sarajeva do Krakova nije bila tako velika. Kudikamo manja bi�e udaljenost izme�u knji�evnosti Mlade Poljske i Mlade Bosne.

Ko�i� nije stigao do Krakova, niti do Vispjanjskog. Nije stigao ni do Mlade Bosne. Bio je i ostao na putu "kroz me�avu" borbe i odricanja. Ali ne zaboravimo da je studirao u Be�u, gde je "nau�io pisati pripovetke", i to ne samo od Pavla Lagari�a^[32] (�iji uticaj ipak ne treba potcenjivati). U Be�u je Ko�i� imao prilike da se upozna sa novim strujanjima u evropskoj literaturi i umetnosti. Ne prihvataju�i larpurlartisti�ko "vjeruju" modernizma, modernizovao je svoj prozni izraz i stavljao ga u slu�bu ideje. I izraz i ideja time su samo dobili. Time �to je be�ki student Petar Ko�i� svog prvog mentora Janka Veselinovi�a zamenio drugim uzorima, samo je dobila na�a literatura.

Studiraju�i slavistiku, Ko�i� se morao nadahnuti i poljskom knji�evno��u. Pi�u�i svoje pripovetke o me�avi, za koje su mu podsticaj dali "pometeni�ki grobovi" na Zmijanju, mogao se inspirisati i novelom Do swego Boga. Da li je zaista posredi uticaj, mo�emo utvrditi tek na osnovu detaljne stilske analize.

Preostaje nam jo� da odredimo odnose izme�u samih poljskih dela.

Mo�emo smatrati gotovo sigurnom �injenicom da je autor novele Svome bogu motiv zajedni�ke smrti dva ljudska bi�a u me�avi preuzeo iz romana Mrtva stra�a. Dokaze za to nalazimo u Dnevnicima mladog �eromskog, delu od neocenjive vrednosti, za koje je Jan Parandovski ustvrdio: "Nemogu�e je na�i u knji�evnosti sli�an dokument s tako potpunim lancem dana i �asova, a napisan s takvom iskreno��u i istinito��u."^[33] Na stranicama Dnevnika �eromski je u vi�e mahova dao odu�ka svojim emocijama izazvanim lektirom Prusovih dela, koja je do�ivljavao svim srcem, onako kako je sam Prus do�iveo svoju Lutku. U zapisu od 1. decembra 1887. godine �eromski pominje i Mrtvu stra�u.^[34] Upravo u to vreme sazreva u njemu ideja da opi�e stradanja unijata, �to �e u�initi u noveli Svome bogu. Izgleda nam sasvim prirodno da je svoju ideju preto�io u privla�an i za to prikladan motiv koji je na�ao kod pisca �ija ga je umetnost toliko uzbu�ivala. Novela Svome bogu bila bi, dakle, rezultat svojevrsne sinhronizacije dveju sna�nih emocija.

Za �uveni Prusov roman nije mogao da ne zna tako predani �italac kao �to je bio Rejmont. U njegovim Seljacima nalazimo i motiv borbe protiv nema�kih kolonista, koji ina�e ne predstavlja neophodnu komponentu u strukturi tetralogije.^[36] Tragove uticaja Mrtve stra�e u Me�avi predo�i�e nam stilska analiza.

�to se ti�e odnosa izme�u novela Svome bogu i Me�ava, hronologija nam ukazuje na to da je Rejmont mogao poznavati novelu �eromskog pre no �to je napisao svoju. Na sa�uvanom rukopisu prve, neobjavljene verzije Me�ave stoji datum 14. XII 1893. Po�to se rukopis zagubio u urednikovoj fioci, Rejmont je, po�etkom januara idu�e godine, napisao novu verziju, koja je objavljena u listu Tygodnik Ilustrowany (1894, br. 6�7), a zatim u zbirci Susret (1897).^[36] Kao �to znamo, novela Svome bogu objavljena je 1892. godine u Novoj reformi. U istom listu sara�ivao je i Rejmont. Tu je, 1897�1898, �tampan i njegov roman Obe�ana zemlja. U pauzi izme�u prvog i drugog dela ovog romana, pisanog u nastavcima, objavljen je na stranicama Nove reforme roman Sizifov posao Mauricija Ziha!^[37] Ova konfrontacija kao da je nagovestila poznato suparni�tvo dva velika savremenika, koje se naro�ito zao�trilo kada su obojica kandidovani za Nobelovu nagradu.

U Me�avi Rejmont obra�uje motiv koji su pre njega ve� koristili Prus i �eromski. Smatramo da je ovde re� o preplitanju uticaja, �to kod Rejmonta ne bi bilo nimalo neobi�no.

Pi�u�i o blagotvornom uticaju knjige na alhemi�arsku radionicu umetnika re�i, Jan Parandovski navodi Rejmontov primer.^[38] Iako je ovaj pisac imao veoma buran �ivot, �esto je podsticaj za svoje stvaranje nalazio u knjigama. U njegovom slu�aju mo�e se govoriti ne toliko o podra�avanju koliko o svojevrsnom prestvaranju, oplo�avanju i oplemenjivanju umetni�kog dela u susretu, u dvoboju sa velikim prethodnikom. Kod Rejmonta je bila jako, mo�da i preterano razvijena tvora�ka samosvest, ambicija koja se ogledala u te�nji da suparnika nadma�i i baci u zasenak. Poeziju je, kako priznaje u svojoj autobiografiji, prestao da pi�e kada je uvideo da se ne mo�e meriti sa Slovackim. Ali se zato na proznom popri�tu nadmetao sa Sjenkjevi�em, pa i sa pesni�kim genijem Mickjevi�evim. Pada to u o�i i u najve�em Rejmontovom delu, za koje je 1924. godine dobio Nobelovu nagradu, u romanu � epopeji Seljaci.

O Sjenkjevi�evom uticaju mo�e se govoriti i povodom Rejmontove Me�ave. U svojoj monografiji o Rejmontu Juljan K�i�anovski obja�njava genezu ove novele lektirom Sjenkjevi�evog An�ela.^[39] Izvesna sli�nost u atmosferi, komponovanju dijaloga (datog u dijalektu), u pesimisti�koj, mra�noj tonaciji zaista se uo�ava. Najjasniji trag tog uticaja vidimo u konstrukciji jedne Rejmontove slike, u kojoj se samrtnicima privi�a an�eo. Blizak je Rejmontu i zavr�ni motiv Sjenkjevi�eve novele: smrt deteta izgubljenog u sne�nom predelu. Ali to nije bela smrt. Nad siro�etom koje je pijani sprovodnik prepustio sudbini kao "an�eo-�uvar" pojavljuje se � vuk. Zaklju�ak je, dakle, da se uticajem An�ela, koji je evidentan, geneza Me�ave ne iscrpljuje.^[40] Ostaju jo� zna�ajniji uticaji Prusa i �eromskog. Te filijacije �emo posebno ista�i prilikom analize Rejmontove novele.

U istoj knjizi K�i�anovski dovodi Rejmontovu seriju reporta�a Z Ziemi che�mskiej (1910) u vezu sa Mauricijem Zihom, a implicite i sa temom i idejom "etnografske skice" Do swego Boga. Kada se Rejmont uputio u "helmsku zemlju" da opi�e stradanja unijata, krenuo je prtinom koju je na�inio �eromski.^[41]

Koliko je naslov Svome bogu funkcionalan, u kojoj meri odra�ava idejno-tematsku osnovicu dela? Odgovor �emo potra�iti pa�ljivim �itanjem teksta.

Iz teksta saznajemo kako je stari seljak Feljko prisiljen "da se zapi�e u rusku veru", te zbog toga "iz godine u godinu, pred Uskrs", on i njegova unuka Teofiljka "idu �umskim, obilaznim i zaba�enim putevima � od samoga Drohi�ina �ak do iza Var�ave� da 'ukradu' ispovest";^[42] zalutav�i na svom poslednjem hodo�a��u, nalaze smrt u me�avi. To je fabula ove kratke, ali sna�ne i sadr�ajne pri�e.

Savremenici �eromskog su na osnovu tih podataka zaklju�ivali da su njegovi junaci iz redova podlaskih unijata koji su silom pre�li u pravoslavlje, ali su u du�i ostali verni "svome bogu". Po�to je ovo delo ugledalo sveta 1892. godine, a poniklo je na drugom geografsko-istorijskom tlu, dana�nji jugoslovenski �itaoci moraju poznavati i neke �injenice koje sam tekst ne pru�a, ali koje su bitno uticale na uobli�avanje njegove strukture.

U vreme kada se odigrava radnja ove "etnografske skice" o progonima i pogromima unijata u ruskom delu raspar�ane Poljske (ta�nije: na Podlasju, u takozvanoj "sjedle�koj guberniji"), grkokatoli�ka veroispovest imala je ve� za sobom vekovnu tradiciju (unija izme�u pravoslavne i katoli�ke crkve na terenu nekada�nje poljske dr�ave sklopljena je 1596. godine). Unijati su u nacionalnom pogledu bili opredeljeni kao Poljaci. Po socijalnom sastavu bilo je to u ogromnoj ve�ini selja�tvo. Prepu�teno samo sebi, ono je podnelo najte�e �rtve u neravnopravnoj borbi za o�uvanje svoga narodnog imena. U svetlosti istorije jasno se vidi da se pod velom "vra�anja pravoslavlju" u stvari sprovodila rusifikacija poljskog �ivlja u tim krajevima. Otpor podlaskih unijata predstavljao je, dakle, borbu protiv odnaro�avanja. �eromski, pisac izrazite patriotske vokacije, najbolje je to osetio i izrazio. Svedo�anstva o ovim tragi�nim zbivanjima sadr�e u prvom redu njegovi Dnevnici.

Na vi�e mesta u Dnevnicima otkrivamo verodostojne zapise o stradanjima poljskih unijata, �ija je sudbina zaokupljala i uzbu�ivala misao i srce budu�eg umetnika. Jo� kao u�enik gimnazije u Kjelcu, 14. decembra 1882. godine, �eromski bele�i �u�ne i ogor�ene re�i povodom isklju�enja jednog svog �kolskog druga grkokatoli�ke veroispovesti. Ne�to kasnije, kada ga je stalna borba sa nema�tinom nanela u Podlasje, gde je �iveo od podu�avanja dece tamo�njih spahija, �eromski �e imati prilike da se bli�e upozna sa patnjama seljaka, sa mu�eni�tvom i prkosom podlaskih unijata. Pred njegovim o�ima re�aju se potresni prizori, koje podlaski plemi�i i gra�ani ravnodu�no posmatraju. Razo�aran u "aristokratski patriotizam" svoje klase, �eromski se re�itom apostrofom obra�a poljskom narodu, tom "velikom u�itelju":

"Zaboravila su gospoda, zaboravili tvoji sve�tenici da se ne treba dati � a ti si pamtio, mada te nisu u�ili da pamti�. I ti jedini pla�a� krvlju za ideju, ide� u Sibir, ostavlja� rodni dom � za ideju! Ti jedini jo�te � veliki idealisto!" (3. VII 1887).^[43]

Sa�uvati od zaborava mu�eni�tvo i juna�tvo narodno, podsetiti na nacionalnu i dru�tvenu du�nost one koji su prestali da pamte � bi�e �ivotni cilj Stefana �eromskog. Tada, na samom po�etku knji�evnoga puta, on je verovao da �e se najbolje odu�iti svome narodu ako naslika �ivot i propadanje podlaskih seljaka, �to niko pre njega nije u�inio.

Kao plod toga pionirskog rada, u kome mu je pomo� i podr�ku pru�io poznati lingvista i etnograf Jan Karlovi�, nastale su dve "etnografske skice" � Svome bogu i Paga�in.^[44]

Zamisao da patnjama podlaskog selja�tva posveti �itav roman, �eromski je samo delimi�no ostvario dvadeset godina kasnije u Milini �ivota, �ije pojedine scene evociraju tragi�ne doga�aje iz neravnopravne borbe unijata. Koliko je ta tematika bila duboko usa�ena u umetnikovom stvarala�kom jezgru, pokazuje nam �injenica da njeni poslednji izdanci izbijaju u romanu Uo�i prole�a (1924), koji je �eromski pisao � uo�i smrti.

A kako su ta zbivanja odra�ena u na�oj noveli?

�itamo:

"Jedne zimske no�i do�e vojska, istera narod iz ku�a napolje, na naj�e��i mraz. Tri dana su kozaci boravili po ku�ama, kolju�i goveda i uni�tavaju�i mal, tri dana je narod stajao gologlav napolju, na snegu, i molio se bogu. Naposletku se vojni komandant stra�no naljuti � naredi da se tu�e. Svla�ili su do gola �ene i ljude, tukli ih redom, a �estoko � te se narod iz celoga sela zainati, pa stade da se svla�i sam, da ide pod batine sam, listom; � te Feljkov sin s pesnicama pri�e komandantu, Golovinjskom� Tek onda nastade stra�ni sud!

Tukli su toga Leona nagajkama krvni�ki, u�estoro, odelo mu svukli, komandant mu onako golom, kako je le�ao na snegu sav krvav, cepao le�a mamuzama, deru�i se besno: potpi�i se. Uzaludno!

� Ne�u, ne�u, ne�u � � �aputao je onaj.

Onda je naredio da ga onako polumrtvog di�u, obrtao ga licem k sebi i pitao:

� Jesi li Rus?

� Nisam! � Poljak, na poljskoj zemlji sam se rodio. Tako je skapao, �apu�u�i sam sebi: ne�u, ne�u� "

Ne, to nije verski fanatizam, to je sna�an, to je bezgrani�an izliv patriotizma. Jer religija za junake �eromskog predstavlja iznad svega simbol nacionalne pripadnosti. Ne razumeju se podlaski seljaci u verske dogme. "Ni katolicizam ni pravoslavlje ne daju im sre�e"; bogu se mole "da im hleba ne ponestane" � zapisuje �eromski u svoj dnevnik (3. VII 1887). Ni za samog pisca se ne mo�e re�i da je bio vatreni katolik. On je po shvatanjima bio bli�i junaku druge "etnografske skice", koji je izgubljenu veru zamenio naivnim materijalizmom. "Ja sam paganin" � priznaje autor Dnevnika (1887. god., zapis bez datuma). Dnevnici nam �esto prikazuju duhovne oce u ne ba� povoljnom svetlu � kao lojalne carske gra�ane, nazadnjake i mra�njake. Iskreno priznanje �eromski odaje samo onima koji su, uprkos svim pretnjama i represalijama, utvr�ivali u veri podlaske unijate. On podr�ava i glorifikuje tu patriotsku misiju, jer je u veri video jedino uto�i�te i upori�te podlaskog seljaka u borbi za o�uvanje narodnosti. "Ako imam u srcu po�tenja, du�an sam da krepim njegovu katoli�ku du�u" � izjavljuje �eromski u "akademskom sporu" sa Marjanom Bohu�em � Potockim, urednikom G�osa, koji je zastupao mi�ljenje da podlaskog seljaka treba prepustiti sudbini i delovanju ekonomskih zakona (zapis u dnevniku od 20. I 1890). Zaklju�ujemo, dakle, da postupci junaka novele Svome bogu nisu motivisani religioznom egzaltacijom, ve� patriotskom idejom. Junaci �eromskog znaju samo jedno: da su Poljaci, da su se na poljskoj zemlji rodili. Zato naslov "Svome bogu" u stvari zna�i "Poljskom bogu", ili jednostavno � "Poljskoj". Onoj koje nema, ali koja ipak "nije propala".

Ovde nam se name�e pore�enje sa borbom na�eg naroda, vo�enom pod okriljem pravoslavlja, ne samo protiv tur�enja ve� i unija�enja. Mada je na religioznom planu taj otpor bio suprotnog smera, u su�tini je, i kod nas i kod Poljaka, vodio istom cilju � o�uvanju narodnosti. Nije vera, ve� je rodoljublje bilo pravi pokreta� borbe protiv odnaro�avanja. Tako treba shvatiti i poruku Pilipende Sime Matavulja, kao i onaj, dodu�e terminolo�ki, ali nacionalno obojen spor oko "srpske prekoslavne vjere" i "gerkoisto�nog vjerozakona" u Sudaniji na�eg Ko�i�a. Najzad, takav je smisao i onih romanti�arskih omladinskih stihova o "srpskom nebu" i "srpskom bogu", zbog kojih je sarajevski gimnazijalac Petar Ko�i� dobio "consilium abeundi"^[45] i kojih se okovani Prometej setio i u beogradskoj du�evnoj bolnici, kao dvostruki su�anj.^[46] Nacionalno oslobo�enje bilo je zvezda vodilja i Ko�i�u i �eromskom. Pod tom su se zvezdom ra�ali i za nju umirali junaci Mauricija Ziha.

Za Poljsku, "za ideju", umro je Feljkov sin, taj Leon kome ni prezimena ne znamo, uznesen mu�eni�kom i juna�kom smr�u. Njegov lik, vi�en u trenutku, kao obasjan munjom, ostaje u se�anju, traje i svetli poput lu�e u mraku. Svetao je njegov "ginjeni�ki grob" kao i onaj ustanika Vinriha iz stravi�ne apokalipse Raskljuva�e nas gavrani, vrane � i onaj legendom oven�an grob Jana Rozluckog iz �umskih odjeka. Stari Feljko je na�ao "grob pometeni�ki". Pre�ivev�i �as gordog umiranja, poni�en i slomljen, umro je kao nesre�nik. �ta ga je slomilo?

Nije to bila sinovljeva smrt, niti strah za sopstveni �ivot. Pisac nalazi najuverljiviju, psiholo�ki najta�niju motivaciju njegovog pada. "Stra�ni sud" bestijalne soldateske dat je u najtananijoj gradaciji. Na kraju dolazi klimaks, kada srce star�evo vi�e odoleti ne mo�e:

"Kad stado�e unuku Teofiljku da biju, Feljko ne odr�a: zapisa i svoju i unukinu du�u na zlu veru. Staro mu bilo srce, dedino� Kao prut je drhtao, privijao se Moskovu pred nogama, �izme mu ljubio i � najzad potpisao."

Motiv "stra�nog suda" dat je kao naknadno obja�njenje, kao zadr�ana ekspozicija iz koje saznajemo uzrok tragi�nog hodo�a��a. Pre ove mikelan�elovski sna�ne freske umetnik je, na samom po�etku, naslikao jedan impresionisti�ki zimski pejza�, u koji nas uvodi "uzana putanja", �to se "probija kroz gustu �umu, obraslu mladim borjem, grade�i neznatnu razdaljinu izme�u vrhova visokog drve�a". Slika, ugledana u smiraj dana, treperi nam pred o�ima:

"Sada, kad od zapada po�inje da se navla�i plavi suton, �ak i smetovi oko debala postaju sipki, kao bra�no. Na savr�eno �istom nebeskom svodu, koji se ve� �ari od ve�ernje svetlosti, �uma stoji nepomi�no, kao neki veliki ikonostas gr�kog hrama; slabi vetri�i obaraju sa vrhova drve�a sitnu sne�nu pra�inu i pire kroz granje, i po skrletnom tlu, kao umr�eni mlazevi retkoga dima, koji se di�u iz nevidljivih kadionica�"

Ne mari �to �eromski, kako sam priznaje, nije razumevao impresionisti�ko slikarstvo. Umeo je on da bude pravi impresionisti�ki slikar u umetnosti re�i, kao �to je i nesvesno bio panteisti�ki pesnik prirode.^[47] Njegov pejza� nije goli dekor, on di�e stvarala�kim, �ivotvornim dahom, do�arava potreban �timung, izaziva odre�eno raspolo�enje. Neobi�no slikovita pore�enja, protkana simbolisti�kim nagove�tajima ("ikonostas gr�kog hrama", "nevidljive kadionice") stvaraju odgovaraju�u atmosferu slutnje i i��ekivanja � da se na putanji, koja nam je stalno pred o�ima, pojave i putnici, sude�i po naslovu � hodo�asnici.

Po�to je izazvao na�u radoznalost, umetnik �e, kada se iz �ume pomole dve ljudske prilike, njihove portrete naslikati realisti�kom tehnikom:

"Tom putanjicom ide star, oronuo, beo kao golub, seljak Feljko sa unukom Teofiljkom � pole od pohabanog ko�uha zadeo je za pojas, �tap istura daleko preda se, ide u raskorak, hriplje i ka�lje, ali ne zaostaje, iako su mu zacrvenele o�i pune suza, iako mu se znoj sliva niz bore uvelog, vetrom �ibanog lica. Teofiljka staje svojim velikim �izmama u dedine stope, svaki �as zavezuje ja�e �al na grudima i, mada ve� pada od umora, ne izostaje iza starca."

Njihov umor pisac motivi�e time �to "ve� �etiri dana idu tako", a neuobi�ajenu �urbu � opravdanom zabrinuto��u da �e zadocniti na no�i�te:

"Sa strahom gledaju svetlost iznad vrhova i �ure sve br�e."

Ova prirodna motivacija ima, me�utim, i jedan prizvuk strepnje, koja kao da se preliva u nejasnu crnu slutnju. To je prvi taman akord koji �e odjeknuti u zavr�nom motivu novele.

Kuda i za�to ti putnici idu, saznajemo iz odlomka od kojeg smo po�eli na�u analizu. Sledi naratorov sud: "Gre�nici su veliki oboje, izdajnici oboje."

Tu kategori�nu tvrdnju poljulja�e ve� slede�a re�enica:

"Stari Feljko je jo� pre 'zlo�ina' prepisao sinu pet jutara zemlje, do�ekao unuku, snahu sahranio i jo� samo �itao molitve kraj

pe�i, kad mu naglo naredi�e da se zapi�e u rusku veru."

A kad saznamo �ta je te "gre�nike i izdajnike" na "zlo�in" nagnalo, postaje nam jasan pravi smisao naratorove presude: oni su bez krivice krivi. Taj siroma�an, kukavan seljak, starac meka srca, i to nedu�no dete �rtve su ne�ove�tva neka�njenih silnika, tla�itelja tu�ih �ivota i savesti.

Jo� se jedan lik pojavljuje u noveli. To je sve�tenik, "mlad, pobo�an i milostiv", kome ded i unuka odlaze na ispovest. Njegov lik je dat shemati�no:

"O�i u toga mladog duhovnika su suzne, re� tiha, a tako mudra, tako blaga� Slu�a njihovu ispovest, a sam, milostivi, gorke suze roni. Zatim svi le�e ra�irenih ruku sve do zore. Pri odlasku ih taj bo�ji sluga u�i uvek jednako: ljubite neprijatelje svoje, ljubite neprijatelje svoje� "^[48]

Treba odmah ista�i da je ovo svesna shematizacija. Sve�tenikov lik je naslikan onako kako ga vidi prost seljak. Kao da nam to pri�a stari, pobo�ni Feljko, kao da taj prizor odra�avaju detinje o�i Teofiljkine. Ili, najzad, kao da nam �itavu pri�u o ovim jadnicima saop�tava neko tre�i, neko iz njihovog kruga. Ne pisac, ve�, recimo, kaziva�: �ovek iz naroda koga odaju mestimi�ni dijalektizmi, narodski izrazi, kli�ei. "A sam p�acze, serdeczny, �l�zami gorzkimi" � �itamo u originalu.^[49] Dijalekatsko �l�zami umesto knji�evnog �zami (suzama) u izrazu koji nam izgleda kao narodni kli�e ukazuje na odre�enu pi��evu nameru. �injenica da je ovakve re�i � uljeze sam pisac naro�ito istakao potvr�uje da one imaju neku posebnu i zna�ajnu funkciju. Funkciju umetni�ke stilizacije � zaklju�ujemo.

O tome nam prvi primetan signal daje pisac upravo u onoj re�enici od koje smo i pristupili analizi novele. Citirani deo te re�enice na poljskom jeziku glasi:

� id� le�nymi, dalekimi a zapad�ymi drogami � spod samego Drohiczyna a� za Warszaw� � miasto� spowied� uhopi�.

Podvu�enu dijalekatsku re� na� je prevodilac obele�io navodnicima:

da "ukradu" ispovest. Ne�to, me�utim, nije uop�te preneo: kli�e Warszawa-miasto (Var�ava-grad), koji �e se ponoviti u re�enici: Jest daleko za Warszaw�-miastem ko�ci�ek male�ki, stary. A to je itekako zna�ajno sredstvo umetni�ke stilizacije i jedan od osnovnih elemenata ritmi�ke strukture. Tako i u sceni "stra�nog suda", u iskazu: a� si� Felk�w syn z pi�ciami podsun�� do naczelnika, do Go�owi�skiego ponavljanje predloga, karakteristi�no za narodnu poeziju, ima i stilsku i ritmi�ku funkciju. Prevod ne odra�ava verno pi��evu te�nju za stilizacijom, koja se ose�a u onim delovima teksta gde deskripcija prelazi u naraciju.

Ima u tekstu novele jo� primera stilizacije, na kojima se ovde ne�emo zadr�avati, jer samo potvr�uju ono o �emu nam ve� navedeni primeri svedo�e. Da nije tih specifi�nih stilskih sredstava (ova "pogodba" je u prevodu delimi�no ispunjena), mogao bi se ste�i utisak da je pisac, stvaraju�i lik sve�tenika, pribegao nemotivisanoj idealizaciji i time izneverio umetni�ku istinu, a to bi dovelo i do pogre�ne interpretacije same ideje dela. Me�utim, i u ovoj epizodi i uop�te u svim narativnim partijama teksta pisac svesnom, funkcionalnom stilizacijom diskretno, gotovo neosetno, prepu�ta re� bezimenom kaziva�u, sa kojim se samo prividno poistove�uje, zadr�avaju�i izvesnu distancu prema njegovom pri�anju, prema onome �to se u teoriji obele�ava ruskim terminom skaz. Narator se "odaje" odre�enim stilskim osobenostima, karakteristi�nim za narodno pripovedanje, pevanje i mi�ljenje; u stvari, naratora smi�ljeno odaje sam pisac.

A kada naracija ponovo pre�e u opisivanje, tek gde-gde prekidano neophodnim akcionim komentarom, uloga kaziva�a je zavr�ena; osobine njegovog jezika odjekuju jedino u govoru li�nosti. Narator se povla�i, da ustupi mesto nama ve� poznatom umetniku � slikaru. Do kraja �e preovla�ivati pejza�, �ije smo odlike uo�ili ve� na po�etku novele, a koje �e u njenom tre�em, zavr�nom delu do�i do punog izra�aja. Do punog izra�aja do�i �e zajedno s njima i muzi�ke vrednosti, eufonija i ritam ove proze.

Onaj taman akord strepnje odjeknu�e sna�nije kada dvoje nesre�nih hodo�asnika, iza�av�i iz �ume, ugledaju nepoznato polje, "pusto, nepregledno, beskrajno." U slici toga polja, izlo�enog udarcima vetra, ogleda se stilski postupak koji se mo�e nazvati antropomorfizacijom prirode:

"Na sredini pustinje vetar di�e sipkavi sneg; �as ga rastura, �as ga pregr�e, kao �ito lopatom, �as celi prostor vu�e za sobom, kao neki �ar�av, �as ga levkasto izbacuje uvis, na veliku visinu, �as prole�e s kraja na kraj, kao u oblacima od dima".

Ili:

"Ponegde se pod snegom vide stabljike trave, suhe, tanke, ljuljaju se �alosno na vetru, kao da zapevaju za onom devoj�icom, kao da uzdi�u: hej, hej� Trnje sjajno od leda i kapnica, i glogovo granje hvataju je za suknju kao milostive ruke koje �ele da je zadr�e�"

Antropomorfizacija vetra i oluje, �esto kori��ena u knji�evnosti, kod autora ove novele mo�da predstavlja odjek �uvenog opisa bure u Mickjevi�evom Panu Tadeu�u, delu koje je �eromski �itao jo� u detinjstvu i �iji je �ar do kraja lebdeo nad njegovim stvarala�tvom. Samo, ovde vetar kao ru�ila�ka stihija dobija jedno �ire, simboli�no zna�enje:

" � Vidi� ti, unuko, kako nas ovaj vetar, moskovski sluga gura od boga� � mrmlja polurazumljivo kukavni starac."

A vetar je silan i nemilosrdan, oluja "kao �ivi gorostas, bremena snega prebacuje s mesta na mesto, svla�i ga do gole zemlje i izbacuje visoko � povi�e �ume."

Hodo�asnici, prepu�teni sami sebi u svome hodu po mukama, propa��e na toj vetrometini, zatr�e im se trag u vihoru, u me�avi.

Simboli�na je ta smrt, kao i naslov zbirke u kojoj je novela objavljena: Raskljuva�e nas gavrani, vrane�

Mada �eromski u noveli Svome bogu, po re�ima Henrika Markjevi�a, "koristi tradicionalni motiv, samo primenjen na novu tematiku (smrzavanje hodo�asnika na putu)",^[50] mada njegov opis u pojedinim detaljima neobi�no podse�a na Prusov, ipak je on i ovde utisnuo svoj neizbrisivi pe�at.

Pogledajmo kakvim je sredstvima izra�en taj motiv kod Prusa i �eromskog.

U potrazi za ukradenim konjima, sluga Ma�ek Ov�ar, sa usvojenim naho�etom u naru�ju, zapada u smetove. Po�to je do iznemoglosti lutao kroz lavirint klanaca i dugo tapkao u mestu da se ne smrzne, sedne na neki kamen zaklonjen od snega da malo predahne. Do svesti mu dopiru samo prigu�eni odjeci vetra koji huji negde daleko, iznad njegove glave. Devoj�ica je zaspala, dreme� hvata i slugu. On se otima, svestan je smrtne opasnosti kojoj se izla�e, ali polako popu�ta, gubi se, pada u zanos. Po telu mu mile nevidljivi mravi, razgaljuje ga prijatno dra�kanje. Tako ga napokon prevari i svlada san iz koga se ne�e probuditi:

"Po pono�i vetar razagna oblake, i na nebu se javi mesec. Njegova slaba svetlost pade Mati upravo u o�i, ali se seljak ne poma�e. Ubrzo se mesec sakri za brda, nai�o�e novi oblaci sa snegom, ali se Mata jo� ne poma�e. Sedeo je u udubljenju, glavu naslonio na zid, rukama obgrlio naho�e.

I sunce se rodi, ali se Mata i sad ne ma�e. Izgledalo je da, za�u�en, gleda �elezni�ki put, koji je bio od njega na nekoliko desetina koraka."^[51]

Nesre�nike nalaze smrznute, �vrsto pripijene, tako da ih ni mrtve ne�e razdvojiti:

"Lice i seljakovo i detinje bilo je tvrdo kao vosak; seljakove trepavice popalo inje, a na detinjim se ustima staklila zale�ena pljuva�ka�"

"� A po�to se Mata smrzao onako kako je sedeo, te mu se zbog jakoga mraza nisu mogle ni ruke otvoriti ni noge ispraviti, metnuli su ga onako kako je na�en. I tako je i�ao i stigao do op�tinske sudnice, kao da sedi, s detetom na ruci, s glavom naslonjenom na zadnji naslon od saonica, s licem okrenutim k nebu, kao da je svr�iv�i ra�un sa ljudima, Bogu pri�ao svoje muke i nevolje."^[52]

Motiv je zavr�en, zaokru�en, ali ne kao zatvoreno kolo, ve� kao karika na koju se nadovezuju druge: susret majke sa mrtvim detetom, osveta gazdi koji je isterao slugu i naho�e, o�ajanje seljaka � pogorelca, njegovo kolebanje i kona�na re�enost da istraje na mrtvoj stra�i.

Prus pripoveda spokojno, podrobno i potanko, sa skoro nau�nom realisti�kom objektivno��u, kao da izla�e istorijat nekog klini�kog slu�aja. Emocija je ipak samo prividno potisnuta: pred nama nije nau�ni izve�taj, nego umetni�ko ostvarenje. Ako bismo Prusovim nesre�nicima potra�ili knji�evnu sabra�u, na�li bismo ih najpre me�u Tolstojevim samrtnicima. A evo kako je �eromski obradio motiv zajedni�ke smrti u me�avi, ujedno i klju�ni motiv novele Svome bogu (ovde se istorijsko-knji�evno i kompoziciono zna�enje termina poklapaju):

"Na polju be�e jedan veliki kamen; oni se dovuko�e do njega, sedo�e da se odmore �

Tamna se no� spusti naglo. Oluja besni dugo, dugo� Ponekad se nenadano smiri; tada sa nebeskih visina pada na tu pustinju bela, hladna, tmola mese�ina, dodiruje ledenim zracima pribijene, sko�anjene, snegom zasute glave, hladne otvorene o�i i suze na trepavicama, koje su se pretvorile u ledene kapnice�"^[53]

I to je �itava pri�a. Nema u njoj opisa umiranja, i re� se u kamen pretvorila, sve je utonulo u kameni san, kao �to se i ovo dvoje stopilo sa predelom bele smrti. Znamo samo to da su smrt do�ekali zajedno, priljubljeni jedno uz drugo, da ih je tako zatekla ledena svetlost meseca. Stra�na i lepa, podeljena, slatka je smrt njihova.

A sve je to samo slika, minijatura koju je umetnik ostvario na belinama izraza, izme�u re�i i �utanja. Ta pesni�ka slika, sa�eta i simboli�na, po konstrukciji podse�a na Norvidovu: �ista je i svetla kao ona zvezdana suza iz pesme U Veroni.

I dok poredimo ova dva bliska, a ipak tako razli�ita opisa:

"� hladne otvorene o�i i suze na trepavicama, koje su se pretvorile u ledene kapnice� "

"� seljakove trepavice popalo inje, a na detinjim se ustima staklila zale�ena pljuva�ka," �

kao simboli�no znamenje iskrsavaju dve strofe Norvidove pesme o zvezdi-padalici i veronskom predanju:

"�empresi zbore da za �ulijetu,
Da za Romea ta suza po svetu
Pade i grobove pro�e.

A ljudskog zbora u�eno je mnenje:
To nisu suze, ve� samo kamenje �
I ko ga �ekati mo�e?"^[54]

Slikaju�i belu smrt koja sjedinjuje dva ljudska bi�a, Prus je slu�ao u�eno mnenje, �eromski � glas �empresa.

Novela Svome bogu sliva se u pesmu. Jo� jedan daleki odjek, pa kona�no smirenje, ti�ina koja bruji i traje u nama:

"Kad ustade i zaplavi rana zora, na ravnici opet ti�ina, samo sa vrhova drve�a nevidljivi �uhovi vetra stresaju laku sne�nu pra�inu; a jutarnja svetlost plovi, kao beli prolazni dim, koji se di�e iz nevidljivih kadionica� "

To muzika bruji u nama, "o�aravaju�a muzika re�i", o kojoj je jo� 1912. godine pisao Kazimje� Vuj�icki.^[55] Ushi�avali su se tom muzikom Ignaci Matu�evski, Stanislav Adam�evski i drugi ispitiva�i zvukovnih i ritmi�kih vrednosti proze Stefana �eromskog. o ritmici njegove proze najstudioznije i najdokumentovanije pisao je Vaclav Borovi.^[56] Ne ostaju�i samo na impresijama, on je pokazao i dokazao da je �eromski, rukovo�en osetljivim sluhom i iz prevashodno umetni�kih pobuda, ritmizovao svoju re�enicu, svoj prozni izraz, po zakonima bliskim zakonima metrike � bliskim, ne istovetnim. Jer jo� je Aristotel prozu definisao kao ne�to �to nije metri�no, ali nije ni aritmi�no.

Ritmi�nost proze Stefana �eromskog najjasnije se ogleda u te�nji za izjedna�avanjem du�ine pojedinih sintaksi�ko-intonacijskih odseka,^[57] kao i broja jakih akcenata u njima. Osnovni trohejsko-amfibrahi�ni tok, koji odgovara prozodijskoj "zvukovnoj formi" poljskog jezika (u kome je akcenat po pravilu na pretposlednjem slogu), isprepletan jednoslo�nim re�ima, povremeno dobija i jampsku intonaciju. Sve u svemu, tu bi delovao neki silabi�ki, pa i silabi�ko-tonski princip organizacije proznog izraza. U spregu sa ovim principom deluju i �esti sintaksi�ki paralelizmi.

Tako smo interpretirali smisao studije Vaclava Borovog, �iji metod � na potpuno novom materijalu � primenjujemo u ovom radu.^[58] Sla�u�i se u osnovi s time da se te�nja za ritmizovanjem proze kod �eromskog naro�ito zapa�a po�etkom XX veka, u razdoblju Praha i pepela, nagla�avamo da je njihov autor tu sklonost ispoljavao i ranije. Na�a ispitivanja pokazuju da je ritmi�ko ose�anje �eromskog do�lo do izra�aja ve� u noveli Svome bogu. Nave��emo samo najkarakteristi�nije i za nas najinteresantnije primere njene ritmi�ke organizacije.

Odmah padaju u o�i trojni paralelizmi, kojima je �eromski naro�ito bio sklon:

"Ti�ina je tamo gluva, beskrajna, grobna;"^[59] "Tom putanjicom ide star, oronuo, beo kao golub seljak Feljko� ";

"� idu �umskim, obilaznim i zaba�enim putevima �;"

"� sve�tenik mlad, pobo�an i milostiv;"

"� tada sa nebeskih visina pada na tu pustinju bela, hladna, tmola mese�ina, dodiruje ledenim zracima pribijene, sko�anjene, snegom zasute glave, hladne otvorene o�i i suze na trepavicama, koje su se pretvorile u ledene kapnice."

Poslednji primer najre�itije pokazuje da je za �eromskog "tris numeris super omnia." Da "od ovog tipa ritmi�nosti u�ini jedno od najtrajnijih sredstava ekspresije", mogla je �eromskog podsta�i, kako pretpostavlja Borovi, klasi�na lektira.^[60] Mi dodajemo jo� jednu hipotezu: moglo je to biti i narodno stvarala�tvo, gde je broj tri okru�en naro�itim kultom. U naraciji stilizovanoj prema narodnom kazivanju nalazimo za to potvrdu:

"Tri dana su Kozaci boravili po ku�ama, kolju�i goveda i uni�tavaju�i mal, tri dana je narod stajao gologlav napolju, na snegu, i molio se bogu."

Time, naravno, ne isklju�ujemo i druge mogu�e podsticaje: hri��ansko trojstvo, kabalu, "tri proroka" poljskog romantizma�

Ne zadr�avaju�i se vi�e na sintaksi�kim paralelizmima i ponavljanjima, kojima tekst novele obiluje, ukazav�i samo na jednu, za �eromskog najtipi�niju kategoriju njihovu, poku�a�emo da rasvetlimo, po na�em mi�ljenju jo� zna�ajnije, postupke ritmi�ke organizacije ove proze, koja, ne prestaju�i da to bude, mestimice zvu�i kao prava poezija.

Te�nja za izjedna�avanjem du�ine sintaksi�kih odseka zapa�a se ve� u prvoj re�enici novele:

W�ska dro�yna /przeciska si� przez las zwarty,/ podszyty m�od� so�nin�, /tworz�c mi�dzy szczytami drzew/ przedzia� nieznaczny.

Prvi i poslednji odsek broje pet slogova, ostala tri, njima uokvirena, po osam. Iz primera koje navodi Borovi mo�emo zaklju�iti da je to �esta konfiguracija kod �eromskog. Mi dodajemo jo� jedan primer iz na�e novele:

Chwilami jak �ywy si�acz /brzemiona �niegu/ z miejsca na miejsce przerzuca�

Has ovde posebno interesuju osmoslo�ni odseci, ili jednostavno � osmerci.

Kao silabi�ki stih, osmerac se javlja ve� kod najstarijih poljskih pesnika; upotrebljavali su ga i oni najve�i: Kohanovski, Mickjevi�, Slovacki. Ovaj poslednji u vanredno stilizovanoj pesmi o starom generalu Sovinjskom, na �ije su nas stihove podsetili slede�i odseci:

Kij daleko przed si� stawia, /szeroko rozkracza nogi.

Da ne tra�imo daleko, to je i stih narodne poezije. U takvom osmercu, koji nije uvek trohejskog karaktera, ispevana je i ona pesma o konju �to, kao na� Damjanov zelenko, �ali mrtvog gospodara, �ija ga je ruka hranila i branila i na kraju progovara: "Rozdziubi� mnie kruki, wrony." Ta je pesma, kako pominje Markjevi�,^[61] inspirisala �eromskog za novelu Raskljuva�e nas gavrani, vrane�, naslovnu novelu zbirke kojoj pripada i novela Svome bogu.

Nabacujemo jo� pregr�t primera osmeraca iz zavr�nog dela novele:

�nieg na polu g��bi� le�y;

gdzieniegdzie nad �niegiem stoj�;

"Burza w niej wre d�ugo, d�ugo� /Czasem znienacka ucichnie;"

i �ez na rz�sach wisz�cych, /co si� w sople lodu �ci�y;

znowu na równinie cicho;

Ha narodni stih podse�a i ova kombinacija:

� Za tym torem chod�my, dziadku �

� Za torem �"^[62]

�esto ovakav stih koristi Marija Konopnjicka, naro�ito u ciklusu Uz frulu.^[63] O njenoj poeziji �eromski je jo� kao student sa odu�evljenjem pisao.

U slede�em fragmentu osmerci isprepletani sedmercima ostavljaju utisak heksametra:

to ca�y obszar przestworza /ci�gnie za sob� jak obrus, // to go daleko, daleko / lejkiem w g�r� podrywa,// /to jakby w falach dymu/ od ko�ca do ko�ca leci.

Govore�i o ovakvim i sli�nim kombinacijama, koje se karakteri�u ujedna�enim brojem akcenata, Borovi �ak vidi mogu�nost da je rasprostranjenost heksametra u poljskoj poeziji posle prvog svetskog rata imala jedan od izvora i u ritmi�noj prozi Stefana �eromskog.

Jo� nas neki delovi ove prozne strukture podse�aju na stihove. Pomenimo karakteristi�ne poljske trinaesterce, sa cezurom posle sedmog sloga, �ije prozne ekvivalente predstavljaju spojevi sedmoslo�nih i �estoslo�nih odseka:

Do naga rozbierali /m�czyzn i kobiety;

a sam pl�cze, serdeczny, /�l�zami gorzkimi;

do niego si� dowlekli, / usiedli odpocz��;

blade, zimne, znikome /p�wiat�o miesi�ca;

Poslednja dva primera pojavljuju se u pesni�koj slici zajedni�ke smrti u me�avi koja nas je podsetila na velikog poljskog romanti�ara Ciprijana Kamila Norvida. Poeti�no-arhai�na re� miesi�c umesto normalnog ksie�yc ukazuje na romanti�arsku poeziju kao izvor ove stilizacije i ritmizacije. Ali tu se zapa�a i jedna tendencija koja se kod poljskih romanti�ara samo sporadi�no javlja, i to ne u tradicionalnom silabi�kom trinaestercu; kod �eromskog, kao �to smo ve� pomenuli, deluje i silabi�ko-tonski princip. Naime, prvi od navedenih primera mogao bi se shvatiti kao �etvorostopni hiperkatalekti�ki jamb, a drugi i �etvrti kao �etvorostopni hiperkatalekti�ki anapest. A ima jo� tih jambova i anapesta, odnosno njihovih proznih ekvivalenata. Pomenimo samo jo� jedan primer, u kome odmah iza petostopnog anapesta sledi petostopni jamb:

niewidzialne podmuchy str�caj� py� lekki �niegowy/ i p�ynie niby bia�y dym znikomy;"

Istina, granice izme�u stopa ne poklapaju se sa granicama akcenatskih celina, ali to ni u poeziji poljskoj nije slu�aj.

Pravih daktila, me�utim, te�ko da bi se moglo na�i, jer u poljskom jeziku uop�te vrlo malo re�i ima akcenat na tre�em slogu od kraja. Kao katalekti�ki daktili mo�da bi se mogli shvatiti odseci:

Wreszcie naczelnik wojskowy /wielkim si� gniewem zapali�.

Zato nalazimo veliki broj troheja i amfibraha, koji su u poljskom jeziku najprirodniji. Troheji su bili i neki od navedenih osmeraca, pa se na njih ne�emo posebno osvrtati. Od amfibraha �emo zabele�iti samo najizrazitije:

nocuj�c po chatach z daleka za wsiami stoj�cych;^[64]

co roku tak chodz� we dwoje;

kiwaj� si� w wichrze �a�o�nie;

Tarnina, od lodu i sopli b�yszcz�ca;

i fryga wysoko � nad las:

Poslednja dva primera kao da predstavljaju ritmi�ke ekvivalente poznatih Ljermontovljevih stihova: "Na severe dikom stoim odinoko // Na goloj ver�ine sosna." Nije bez zna�aja podatak da �eromski u svojim Dnevnicima neobi�no �esto citira Ljermontova, koga je i prevodio.

Na kraju, o najzna�ajnijem �iniocu ritmi�ke stilizacije � o desetercu, koji se i u prevodu Lazara Kne�evi�a mogao �uti, dodu�e ne uvek na pravom mestu; bitno je, me�utim, da je prevodilac osetio ritam originala, da je njegov tekst u saglasju sa pi��evim. Ovde �emo govoriti o desetercima koji kao takvi postoje samo u originalu.

Jest daleko, za Warszaw�-miastem, / ko�ci�ek male�ki, stary.

Prvi deo ove re�enice, sa ve� pomenutim karakteristi�nim kli�eom, stilizovan je po uzoru na narodni deseterac. Ovde se stilisti�ka i ritmi�ka funkcija pro�imaju, kao i u slede�em, iz prevoda ve� poznatom fragmentu:

Stary Felek jeszcze przed "zbrodniami" /synowi swe pi�� morg�w odpisa�, /wnuczki si� doczeka�, /synow� pochowa�/ i pacierze,/ pod piecem siedz�c, /odmawia� ju� tylko, /gdy mu si� nagle a niespodziewanie /na russkiego podpisa� kazano.

Prvi i poslednji odsek ritmi�ki podra�avaju epski deseterac. To je naro�ito uo�ljivo u drugom primeru, koji je sav u stilizaciji.

U kontekstu sa ovim delovima teksta, u kojima je stilizacija o�igledna, mo�emo govoriti i o ritmu deseterca u ranijim partijama, po�ev ve� od druge re�enice, gde se to odmah ne zapa�a:

Ga��zie �wierk�w, na kt�rych le�� grube, soplami obwieszone ki�cie �niegu, zginaj� si� pod ci�arem nad tym le�nym przesmykiem zaledwie oznaczonym dwiema skibami �niegu, które sanie ch�opskie odwr�ci�y.^[65]

Zatim, u petoj re�enici:

Na przedziwnie czystej przestrzeni niebieskiej, jaka p�onie ju� zorz� wieczorn� � las stoi nieruchomo, niby wielki ejkonostas �wi�tyni greckiej�

I najzad, sintaksi�ki odsek iz desete re�enice:

przebywaj� pustkowia bezludne.

Za ovih �est deseteraca zajedni�ko je to da se granica izme�u akcenatskih celina obavezno useca posle �etvrtog sloga; to su, dakle, nesimetri�ni ili epski deseterci, kojima su ispevane i na�e juna�ke pesme. Otkuda poti�u ovi deseterci?

Prvi deseterac tipa 4+6 zabele�en je u poljskoj poeziji jo� po�etkom druge polovine XV veka. Takav deseterac sre�emo ve� kod najstarijih poljskih pesnika (pomenimo samo Reja i Kohanovskog), a isto tako i u narodnim lirskim pesmama (prave epike poljska narodna poezija nema).^[66]

Vrlo je mogu�no da je �eromski ritam deseterca preuzeo iz poljske narodne lirike, kao �to je i naslov svojoj drami Utekla mi prepelica dao prema jednoj desetera�koj narodnoj pesmi �iji prvi stih glasi: uciek�a mi przepi�reczka w proso. Koliko se mladi �eromski divio narodnom pesni�tvu, saznajemo i iz njegovih Dnevnika. Poznat nam je, me�utim, jo� jedan podatak koji ukazuje na to da je na �eromskog mogla uticati i na�a narodna poezija.^[67] Naime, znamo da je 1890. godine �itao Romana Zmorskog, prevodioca na�ih narodnih pesama, koji je i mnoge svoje stihove pisao po ugledu na narodne. Pretpostavljamo da je ta lektira ostavila traga u noveli Svome bogu, koja je objavljena dve godine kasnije. Trag �itanja na�ih narodnih pesama naziremo i u Dumi o Hetmanu (objavljenoj 1908. godine), u �ijoj se ritmi�noj prozi �esto na�u deseterci, nesimetri�ni i simetri�ni, ili, prema uobi�ajenoj na�oj terminologiji, epski i lirski,^[68] a jedan od ovih poslednjih glasi:

w bukowych lasach serbskiej p�aniny (u bukovim �umama srpske planine). Re� p�anina, koja se u poljskom jeziku vrlo retko mo�e sresti, i to u drugom zna�enju, navodi nas na pretpostavku da je �eromski, bibliotekar u Rapersvilu i Var�avi, mogao imati u rukama i neku zbirku narodnih pesama na srpskohrvatskom jeziku.^[69]

U svakom slu�aju, stvaraju�i "etnografsku skicu" Do swego Boga, kao i "bajku" Rozdzi�bi� nas kruki, wrony�, objavljenu 1894. godine, �eromski je bio inspirisan narodnom poezijom, poljskom ili na�om, ili i jednom i drugom, i to je na�lo odraza u ritmi�koj organizaciji njegove proze, kao najuspe�nije i najupe�atljivije sredstvo umetni�ke stilizacije.

Zavr�avaju�i analizu novele Svome bogu, �ujmo � u "zvukovnoj formi" originala � jedan karakteristi�an fragmenat, koji sadr�i pravi muzi�ki motiv me�ave. Slu�ajmo "onako kako se muzika slu�a", kako je Stanislav Adam�evski oslu�kivao skrivene damare "nezasi�enog srca". Obratimo pa�nju na orkestraciju, na eufoniju tih re�i i re�enica, na zvukovna ponavljanja, aliteracije i asonance, na ona strujanja i brujanja pomo�u kojih nam umetnik do�arava svoju viziju pobesnelih vihora:

Nagle co� dudni i wre g�ucho za nimi. To wicher w las uderzy�. I zako�ysa� si� las, zast�ka�� Teraz burza w nich bije, szmaty rozmiata, w oczy gar�ciami �niegu, ostrego jak t�uczone szk�o, ciska. Chwilami jak �ywy si�acz brzemiona �niegu z miejsca na miejsce przerzuca, zdziera go a� do gruntu nagiego i fryga wysoko � nad las.^[70]

Ovaj karakteristi�ni uzorak poetske proze Stefana �eromskog kao carski pe�at potvr�uje neprolaznu vrednost i lepotu prve novele o zajedni�koj smrti dva ljudska bi�a u me�avi.

Tema Rejmontove novele potpuno se uklapa u isti okvirni motiv: u Me�avi nalazi smrt dvoje dece. Funkcionalnost naslova pokazuje ve� sam po�etak teksta, a potvr�uje �itava fabula.

Pod no�, dok se di�e me�ava, u kr�mu, gde seljak ��epan zaliva svoj jad i �emer, dolaze deca: Antka i Juzek. Njoj je otprilike dvanaest, a njemu sedam godina. Majka ih je poslala po neophodne namirnice i skromne ponude za sutra�nje goste: strina treba da odvede malu Antoniju u slu�bu, jer "toliko je usta uku�i". Na povratku kroz �umu i me�avu deca pri�aju i snuju, poku�avaju�i da odagnaju strah. Me�ava sve be�nja, sve vi�e raste u�as, uzvitlana ma�ta ra�a utvare, razgovor se prekida: na proplanku, pod osamljenom smrekom, deca tonu u molitvu i san. Pred o�ima im promi�u slike iz �ivota �to je tako brzo prohujao. Smrt �e ih zate�i gr�evito priljubljene i prenera�ene.

U�esnik u zbivanjima je i pejza�, �iji se razu�eni opisi utkivaju u jednosmerni tok naracije. Radnja se odvija po neumitnom redosledu, u smenjivanju motiva o�uvana je hronolo�ka i uzro�no-posledi�na veza. Jedino odstupanje, skokovito iskrsavanje slika i snovi�enja u zagrljaju bele smrti, motivisano je posebnim halucinantnim stanjem samrtnika. Tako izgleda kompozicija i mehanizam kompozicijske motivacije. U celokupnom, prevashodno dualisti�kom motivacijskom sistemu prepli�u se socijalno-psiholo�ki i simboli�no-misti�ni elementi.^[71] Prvi od ovih elemenata, ina�e svojstven realizmu, u Me�avi je naturalisti�ki nagla�en.

U znaku naturalizma nastala je epizoda sa ��epanom. Zlosre�nom je seljaku sve propalo i poumiralo: i �ena, i deca, i krava (�to saznajemo iz njegovog nepovezanog, manija�kog samorazgovora), te zato u pi�u tra�i zaborav i utehu. Opija se, preti ("zver je u meni"), prepire se sam sa sobom, kidi�e na svog mrskog dvojnika � kao da potvr�uje poznati sud o "ljudskoj �ivotinji". Ova epizoda, koja se ina�e ne dr�i �vrsto u strukturi novele, predstavlja malu naturalisti�ku studiju pijanstva, datu u Zolinom stilu.

U svojoj monografiji o Rejmontu, Juljan K�i�anovski ubraja Me�avu u ona dela koja sa naturalisti�kom pasijom prikazuju "tragi�ne doga�aje u svetu sirotinje". Naturalizam dominira u Susretu, prvoj zbirci Rejmontovih novela, me�u kojima je i Me�ava. Tim skicama ljudske bede i snimcima "gole stvarnosti" nedostaju osmi�ljeni "dru�tveni akcenti", a postupak koji Rejmont primenjuje u slikanju ljudske psihe, "kolektivne i individualne", vi�e isti�e sam "splet doga�aja" u kojima se ta psiha ispoljava, nego �to ulazi u dublju analizu skrivenih "psihi�kih tokova".^[72] Time se prisustvo socijalno-psiholo�kog elementa u motivacijskom sistemu Me�ave obja�njava i svodi na pravu meru.

U spregu sa njime deluje i simboli�ko-misti�ni elemenat, svojstven modernizmu, ili, u terminologiji K�i�anovskog, neoromantizmu. Znamenje moderne mi vidimo ve� i u ovoj noveli. Simboli�ke motivacije, nagove�taji, sugestije naro�ito dolaze do izra�aja u opisima pomahnitale prirode i odslikavanju psihoze misti�nog straha, �to obuzima bespomo�nu decu, ta "dva atoma" koje �e pokrenuti nema�tina i glad, a vihor i me�ava do�epati, zavitlati i odneti u no�, u smrt neminovnu. Jer, kao da nam poru�uje Rejmont, socijalne sile, udru�ene sa slepom stihijom, odre�uju �ovekovu sudbinu. Zastrti su vidici i zavejani putevi. �arka, misti�na vera jedino je pribe�i�te, svetlost u mraku � Bog.

�eromski i Rejmont, polaze�i svaki od svoga ishodi�ta, prvi nacionalnog, a drugi socijalnog, priklanjaju se svaki svome bogu. Religiozne gorljivosti kod Rejmonta je mnogo vi�e. Paradoks je u tome �to je Svome bogu pisao u osnovi paganski panteista, a Me�avu vatreni katolik. "Misti�no-religiozni elemenat bio je duboko ukorenjen u pesnikovoj du�i" � tvrdi autor druge monografije o Rejmontu, Zigmunt Falkovski.^[73] o tome svedo�e iskazi Rejmontu bliskih ljudi, a jo� verodostojnije njegova dela kao �to su Hodo�a��e u Jasnu Goru i poznata knjiga o unijatima Iz helmske zemlje. �to je isti pisac bio i tvorac Vampira, nije predstavljalo neobja�njivu misteriju u onom razdoblju metafizi�kih i teozofskih traganja za Apsolutnim, kada su �esto i�li pod ruku hri��anska mistika i satanizam. Pla�ao je i Rejmont danak vremenu, dekadentizmu i P�ibi�evskom.

Misti�nu veru udahnuo je autor Me�ave i u likove dece, koja prizivaju boga i padaju u hri��ansku ekstazu. U samrtnom �asu javi�e im se, me�utim, demonska utvara Obe�enoga, koja simboli�e iskonski strah od smrti. Stra�na je smrt te dece, ali ona ne izaziva pobunu, ve� skru�eno pokoravanje pisca-katolika nedoku�ivoj "Svesili". Mada smrt u Me�avi zna�i "brutalni trijumf" razornog, demonskog elementa, iza nje se otvara beskraj ve�nog �ivota. Ako Rejmontova novela sadr�i neke trajnije vrednosti, a ona ima mesta neprolazne lepote, ne treba ih tra�iti u ideologiji koju izra�ava i poruci koju upu�uje. Nalazimo te vrednosti pre svega u likovima, ali ne onde gde ih je kalemila ruka verskog dogmati�ara.

Dok je u Svome bogu dete vi�e objekat zbivanja (lik male Teofiljke samo je ovla� skiciran), likovi dece u Me�avi ve� predstavljaju subjekte pripoveda�ke radnje. Rejmont ne slika samo doga�aje, ve� i pre�ivljavanja svojih malih junaka. Dodu�e, on ne ponire duboko u njihovu psihu, naj�e��e samo dodiruje povr�inu "toka svesti", nazire samo odbleske, titraje i odseve kroz tu svest prelomljenih stanja i zbivanja, hvata te nejasne odraze u zrcalu prirode, tako da do �itao�evih o�iju dopiru kao nagove�taji, sugestije, simboli. Ali bitno je da ovi likovi, mada jo� fluidni i lelujavi (�to je motivisano de�ijim uzrastom), �ive i do�ivljavaju svoj posebni svet, saop�tavaju nam umetni�ku istinu o sebi i tom svetu. o likovima dece kao suza �istim dovoljno saznajemo iz onih delova novele u kojima preovla�uje socijalno-psiholo�ka motivacija, objektivna naracija i prirodni dijalog. Pri�aju�i neusiljeno o svemu i sva�emu, kako to samo deca mogu, najbolje nam se predstavljaju i napre�ac pridobijaju na�u naklonost. U tim partijama teksta, pisanim stilizovanim "selja�kim" dijalektom, Rejmont do�arava autenti�an ton detinjeg razgovora i so�nim narodskim jezikom nenametljivo, uverljivo i nadahnuto ostvaruje dva istinski do�ivljena de�ja lika.

Antka, kao starija, igra ulogu odrasle, samostalne i odlu�ne li�nosti, koja zna i da mudruje i nadgovori ��epana, opakog na re�ima. Ona je "i�la tri zime u �kolu", sada �e u slu�bu, na ple�ima ve� nosi te�ko breme selja�kog �ivljenja. Ali u srcu je jo� uvek pravo dete, kao i mali Juzek, koji tako va�no izjavljuje: "Ja s tatkom �esto polazim u �umu, a s Jantkom lovim ptice, te se ne bojim�" Ako ovim Rejmontovim likovima treba tra�iti pandana u svetskoj literaturi, onda �e to, pre svega, biti "selja�ka deca" Nekrasovljeva. Od mogu�nih poljskih izvora vredni su pomena de�iji likovi kod Konopnjicke, Prusa i Sjenkjevi�a. Ono �ime se Rejmontova novela naro�ito isti�e u trijadi Svome bogu � Me�ava � Kroz me�avu jesu ba� ti upe�atljivi likovi dece suo�ene sa mukotrpnim �ivotom i nemilosnom smr�u.

Pomela ih je me�ava, ta stihija "�to razmaha svoju mo� nad svijetom", da neograni�eno vlada za sve vreme trajanja akcije; povu�i �e se sa scene tek u epilogu novele, kad sve ve� bude svr�eno. Njen nastup, za razliku od postepene pripreme kod �eromskog, pada ve� u drugoj re�enici Rejmontovog teksta (u prvoj i poslednjoj re�enici, koje uokviruju ovu mra�nu sliku, podmet je no�). Tre�a re�enica, �iji je izostavljeni podmet vetar, predstavlja karakteristi�an opis o�ove�ene prirode: "Poljima je zvi�dao, udarao o obamrle kosture dpve�a, valjao se po smetovima, gomilao hrpe suha snijega i razbacivao tamnim prostorom � i uz neprestanu se riku i buku rvao sam sa sobom."^[74]

�esto se sre�emo u Me�avi sa antropomorfizacijom i animizmom (metafori�ki shva�enim), naro�ito kada je spiritus movens vetar. Tako je i u ovoj re�enici: "Vjetar se vrtio u krug i podizao cijele oblake snijega, te ga razbacivao zemljom kao kad mlinar stresa vre�u bra�na." Ima i pore�enja uzetih iz �ivotinjskog carstva, koja tesno prianjaju uz vetar i me�avu:

"Me�ava je lu�ila nebo sa zemljom i kao �opor vukova urlikala tisu�ama glasova�" Ti urlici, rika, zavijanje, re�anje, ski�anje, siktanje razle�u se svaki �as u Me�avi. Navedimo jo� jedan karakteristi�an primer: "Samo se �ulo cviljenje vjetra i tu�no pronicavo �kripanje drve�a i neko muklo re�anje u svemiru." Zaveden animizmom i onomatopejom, a i pukom zvukovnom sli�no��u, na� �e prevodilac i tako birani izraz kao stakato �arobnim �tapi�em svoje prostodu�nosti pretvoriti u �tektanje.

�to u Me�avi caruje animizam, nije nikakvo �udo. Da nije tih pore�enja, epiteta, metafora i personifikacija, �ija je svrha o�ivljavanje i oduhovljavanje prirode, umetniku doista ne bi preostalo ni�ta drugo nego da "hvata vetar kapom". Ovakvo slikanje, poniklo iz te�nje da se uhvati neuhvatljivo, duboko je ukorenjeno u �ovekovoj svesti, a vrhunac dosti�e u ma�ti umetnikovoj. Setimo se samo �uvenih Pu�kinovih stihova:

"Bura maglom nebo svija,
Vihorove sne�ne plete,
�as ko divlja zver zavija,
�as zapla�e kao dete."^[75]

Za ove bi stihove Svjentohovski mogao re�i da ih je ispevao "pesnik kao prvobitni �ovek". U delu pod tim naslovom me�u mnogobrojnim primerima animizma nalazimo i poznate opise oluje iz Pana Tadeu�a i pustinjskog vihora iz Farisa. Mickjevi�ev uticaj na �eromskog i Rejmonta je neosporan. Pa ipak, u ovom slu�aju pre bi se moglo govoriti o podudarnostima tipolo�kog karaktera, jer je re� o jednom op�tem postupku svojstvenom pesni�kom vi�enju sveta. Taj postupak je naro�ito �est u onim stilovima i razdobljima u kojima metafora potiskuje metonimiju. A �eromski i Rejmont pripadaju poljskom neoromantizmu. Tu pripadnost ve� nagove�tavaju analizirane novele, Me�ava jo� jasnije od Svome bogu.

�esto se u Me�avi u �itavom lancu komparacija i metafora pored animisti�kih mogu na�i i marinisti�ka pore�enja. Takav je slu�aj u ovoj re�enici: "� me�ava je zavijala hiljadama glasova, valjala se kao val i kao val udarala vrtlozima raspr�enog snega o staru, rasklimatanu kr�mu�" Ovo pore�enje dveju stihija, vetrom pokretanih i animizmom o�ivljavanih, kao da razvija metaforu "more snega" iz Mickjevi�evog Puta u Rusiju, a asocira nam i jedno implicitno pore�enje stare, prepotopske kr�me sa la�om, sa Nojevim kov�egom recimo � i izlazi nam pred o�i ona ba� tako opisana kr�ma iz Pana Tadeu�a. Mo�da to nije slu�ajno. "Svet je bio kao sinji vrtlog �to to�i penu no�i" � �itamo svega nekoliko redaka ranije. Isto pore�enje vrati�e se u jednom od mnogobrojnih opisa me�ave, koja je "udarala sa �umom zahuktalog mora o zemlju", ili u slici drve�a �to je "tiho �u�talo kao val kad zamire", a naro�ito �e sna�no odjeknuti taj refren u bogato razu�enoj re�enici: "Vetrina se opet podizala, naletahu prvi vali, laki, isprekidani, kao prethodnice, zatim krenu�e vihori sa fijukom strahovitim i sa silnim se besom hvatahu u ko�tac sa �umom, odsecali su grane, prodirali u mra�ne dubine, �ume�i kao more �to burom obale bije, grabili su sve �ivo, kovitlaju�i sneg, mute�i prostranstva."

Kao �to nam ovaj primer pokazuje, sa marinisti�kim pore�enjima prepli�u se i batalisti�ka. Njih nalazimo i u drugim delovima teksta: �uma "kao da je u zbijenim redovima kretala u boj, tukla kro�njama oluju i nadirala svom svojom naglo probu�enom snagom"; orkan je "valovima vetra udarao kao ovnovima", a "prasak slomljena drveta katkad je padao u taj vrtlog kao pu��ana salva." �ujmo jo� ishod poslednje bitke: "A orkan je bivao sve ja�i, sejao je sve stra�niju pusto�; ogromna je stabla kao suve prutove �upao iz zemlje ili lomio � padala su smo�dena na proplanak i le�ala satrvena, poput ogoljenih telesa na sne�noj prostirci".^[76] Slika ove homerovske bitke u prirodi predskazuje ishod borbe �oveka sa prirodom. Stihija �e i ovde slaviti svoj "brutalni trijumf". To je okosnica koja povezuje zbivanja u Me�avi.

Po�to se u na�oj analizi ve� ocrtava struktura Rejmontove novele, mo�emo pristupiti ispitivanju uticaja koje su na nju izvr�ili Prus i �eromski.

U jednoj epizodi Mrtve stra�e slugu i naho�e u �umi iznenadi sna�an vetar, "presi�en vlagom", te se za�as stvori opasna poledica, koja zaustavi saonice pretovarene drvima. Sre�om, bespomo�ne ljude, �ije je poslednje uzdanje bila molitva ("Pod tvoju za�titu sklanjamo se, Bo�ja Majko�"), spasavaju plemi�i koji su se u veseloj povorci vozili na zimsku zabavu u obli�nji dvor.

"Pod tvoju za�titu� " � mole se Bogorodici bespomo�na deca u Me�avi. Sama ova molitva bila bi slab dokaz postanja uticajem, kada je ne bi pratili i podudarni opisi. U Rejmontovom se�anju �umela je i Prusova �uma:

"Obuzeta zimskim snom, �uma je o�ivela, stala se kretati i govoriti. Zadrhtale su zelene borove igle, zatim gran�ice, pa se razgranati batovi zaljulja�e, daju�i jedan drugom nekakve znake; potom se zanjiha�e vrhovi i debla. Ljuljahu se napred i nazad, kao da se savetuju ili spremaju za polazak. �inilo se da im je dosadila ve�ita nepomi�nost i da �e svakoga �asa po�i nekud, valjda na kraj sveta, �agorno i �umno.

Ponekad se deo �ume gde su stajale Ov�areve saonice smiruje, kao ne hote�i pred ljudskim stvorenjem da izda svoje tajne. Tada se izdaleka �uje stupanje nebrojenih nogu i hod �itavih �eta. Evo idu iz dubine redovi desnoga krila, idu, nailaze, ve� su uporedo s nama, ve� prolaze� A sad polazi levo krilo, �uje se �kripa snega, ci�anje grana, �um vazduha koji se povla�i; idu, nailaze, ve� su na jednoj liniji sa seljakom, i opet ga pro�o�e. Evo sad sredi�na kolona, osokoljena i puna volje, po�inje drmati gran�icama, dogovarati se granama, sazivati se ogromnim �apatom, ve� se povijaju vrhovi, ve� se gorostasi podaju napred, ve� polaze�"^[77]

U Me�avi nalazimo ovakav opis:

"Cela je �uma drhtala od vrha do temelja pod besnim udarcima, cvilela je tako bolno, sa prodornim se jaukom povijala i podizala, uspravljala uznosita stabla i kiptela nesavladana, mo�na, kao da se skupljala i u zemlju dublje ukopavala, te u zbijenim redovima kretala u boj, tukla kro�njama oluju i nadirala svom svojom naglo probu�enom snagom. Orkan, �to je navaljivao �as po �as, valovima vetra treskao je kao ovnovima sa takvom hukom da se �itava �uma ra�estila i zaorila, kao da je pod udarcima sve mo�nija bivala i, ustalasana, pomahnitala, pevala divlju, silnu himnu, rugaju�i se buri."^[78]

Ovaj "batalisti�ki" opis, kao i one koje smo ranije naveli, mogao je inspirisati Prusov pohod gnevnih gorostasa. Rejmontova �uma, po ugledu na Prusovu, "sve se vi�e crnjela i kao da se sve vi�e uzdizala i, prilaze�i, gorostasnijom postajala." "Pod granjem gorostasa" odigrava se tragedija u Me�avi.

Tu se upli�u i uticaji �eromskog, koje je ponekad te�ko odvojiti od Prusovih, jer je i na strukturu Svome bogu uticala Mrtva stra�a. U genezi Me�ave, iz jedne slike, skice, nagove�taja, na podatnom tlu Rejmontove imaginacije, naj�e��e izraste �itav splet novih, razgranatih slika i opisa. Umesto jedne re�enice �eromskog: "I zaljuljala se �uma, zastenjala� "izniknu�e tu brojni izdanci, kao �to je, pored ve� poznatih, i ovaj tipi�ni primer animizma:

"�uma se upravo o�ajno orila, �kripala, lomila se uz prasak sli�an gromovima, muklo kao zvijer, hroptjela kao pridavljena, ili zaslijepljena borbom tako te�ko i grozno disala, da su djeca zamirala od straha."

Pod naletima vetra u Me�avi sve postaje gorostasno i nestvarno. U prividnom zati�ju na domaku �ume deca su "upala u samo grotlo ogromnoga levka; grdni smetovi, nalik na kr� fantasti�no povaljenih stena, dimili su se kao vulkani, lepe�i im lica sne�nim prahom."^[79] Kao da su kroz taj fantasti�ni, ispolinski pejza� protutnjali Tetmajerovi Mastodonti. A protutnjala je (to pokazuje i hronologija i stilska analiza) ona oluja �to "kao �ivi gorostas bremena snega prebacuje s mesta na mesto, svla�i ga do gole zemlje i izbacuje visoko � povi�e �ume," prohujao je onaj vihor �to sne�nu pra�inu "levkasto izbacuje uvis" i leti "kao u oblacima od dima."^[80]

Imaju�i u vidu i druge podudarnosti, mo�emo zastupati mi�ljenje da i sam vetar, o�ove�eni pokreta� zbivanja u Me�avi duguje nadahnu�e Svome bogu. "Kao �ivi gorostas" razmahao se Rejmontov vihor:

"Poljima je zvi�dao, udarao o obamrle kosture drve�a, valjao se po smetovima, gomilao hrpe suha snijega i razbacivao tamnim prostorom � i uz neprestanu se riku i buku rvao sam sa sobom."

Vetar kod �eromskog naslage snega "prevr�e kao �ito lopatom", a "smetovi oko debala postaju sipki kao bra�no." Rejmontovo pore�enje vihora sa mlinarem �to "stresa vre�u bra�na" kao da je postalo ukr�tanjem ovih dvaju pore�enja.^[81] Naravno, ovakve "uticaje" treba shvatiti samo kao podsticaje za pokretanje uhodanog "mlinskog" mehanizma, kao �ivotvorne, ali ne i jedine klice inspiracije. Te srodne slike i prizore intuitivno ra�aju i �ivot im udahnjuju animizam i fantazija, svojstveni umetniku, kao i "prvobitnom �oveku" ili "aedskom" narodnom stvaraocu.

Odvijanje istog procesa mo�emo pratiti i u psihi malih Rejmontovih junaka. Kada im "neka ogromna grana vjetrom slomljena preleti iznad glava kao golemi oblak", deci se prikazuje nevi�eni lik Obe�enoga, o kome po pri�anju znaju da je u vlasti ne�astivog i da se zato stu�tila paklena salauka. Slika te utvare sna�no se otiskuje u njihovoj uobrazilji i izlazi im pred o�i u samrtnom ropcu, naturalisti�ki nagla�enom, ali datom u modernisti�ko-neoromanti�arskoj tonaciji.

Ova slika predstavlja i vanredan primer simboli�ke motivacije, kojoj slu�e i oni vetrom pokretani "kosturi drve�a", kao i uvodni opis miljea: "Putevi su bili zasuti i pusti; selo tiho, prislonjeno uz pristranak bre�uljka, �to je kao grobni humak poprimio svoj lik i crnio se pokriven smrekama". Izuzetno zna�ajna uloga u motivacijskom sistemu Me�ave pripala je, ve� smo se u to uverili, hiperboli�noj "gorostasnoj" �umi, koja vu�e korene ne samo iz Prusovog romana ve� i iz novele �eromskog, gde je njezina impresionisti�ki do�arana slika bila nosilac simboli�ke motivacije.

U tekstu novele Svome bogu koji je mogao �itati Rejmont jo� nema onog pore�enja �ume sa "ikonostasom gr�kog hrama", dostojnog �atobrijanovog pera (nalazimo ga tek u knjizi Raskljuva�e nas gavrani, vrane�, objavljenoj posle Rejmontove novele), ali �umu �eromskog ispunjava "dim koji se di�e iz nevidljivih kadionica" i taj dim do�arava i sliku i atmosferu crkve �to �e je Rejmont sagraditi u Me�avi. U arhitekturi njegove novele ovo zdanje na dimu podignuto �vr��e se dr�i od autenti�ne kr�me, uzdrmane vetrom i zavejavane me�avom. U kr�mi se odigrava jedna epizoda, u �umi sudbonosna drama. �uma predstavlja ne samo kulise ve� i sau�esnika u dramati�nim zbivanjima. Ona odra�ava atmosferu i izaziva raspolo�enje: "Drve�e je kao crni bazaltni stupovi stajalo u grobnom muku, da si upravo �utio onu njegovu silnu mo�, a ona te snena zami�ljenost napunjala nekom svetom misti�nom bojazni." U toj mra�noj, tajanstvenoj �umi "djeca se o�ute kao u crkvi, kad ve� utrnu�e sva svjetla, a zla�ani se oltari po�e�e bljeskati i posljednja jeka pjesme i glazbe ozvanja no�nom ti�inom". A kad utonu�e u misti�ni zanos i san bele smrti, da u magnovenju, poput onog nezaboravnog "�oveka s rik�om", jo� jednom pro�ive svoj tek zapo�eti �ivot, "dim ih iz kadionica obavi mirisom svojim, a mukli ih glasovi orgulja napunjali svetim strahom". I na kraju: "A prostrana, tiha i osvijetljena �uma kao da je bilom svojih sokova spjevala duboku molitvu � kao himnu zahvalnicu, zadnju popratnicu onih �istih du�a, �to i��eznu�e u beskrajnosti".

U �umi, kao u hramu, molila su se deca, u �umi, kao na groblju, po�ivaju � na proplanku, pod smrekom, snegom zavejana. Tako �e ih zate�i svetlost mese�eva:

"Kroz bisernu su maglu svetlucale zvezde i mesec se pomoli ispod poslednjih koprena oblaka, te se kotrljao kao kugla, pro�imaju�i srebrom tamno zelenilo smreka, rasipao je po snegu plavi�aste senke i poput sjajnog oreola oven�avao te dve detinje glavice, �to su se, pribijene, samrtnim modrilom jedva primetno izdvajale iz snega, u dubinama njihovih mrtvih, �iroko otvorenih zenica palio je zelenkaste plamenove i kao da je ne�no milovao njihova lica, na kojima se sledio izraz neizmernog straha."^[82]

Slika ovog pejza�a smrti neobi�no podse�a na one kod Prusa i �eromskog. Po poetskom �timungu i prosedeu bli�a je autoru novele Svome bogu, Rejmontovom savremeniku i suparniku, neoromanti�aru Stefanu �eromskom:

"� tada sa nebeskih visina pada na tu pustinju bela, hladna, tmola mese�ina, dodiruje ledenim zracima pribijene, sko�anjene, snegom zasute glave, hladne otvorene o�i i suze na trepavicama, koje su se

pretvorile u ledene kapnice�"

Zajedni�ki motiv � smrt dva ljudska bi�a u me�avi � izra�en je gotovo identi�nom slikom, koja kruni�e dve srodne novele i na najo�igledniji na�in obelodanjuje njihovu genealo�ku vezu.

U poslednjem primeru, pored frapantnih podudarnosti, uo�avamo i izvesne osobenosti, karakteristi�ne za stilove Me�ave i Svome bogu. U noveli �eromskog slika je jednostavnija, jednobojnija, izraz uzdr�aniji, �ak bi se moglo re�i sti�an, prigu�en. Ove odlike naro�ito dolaze do izra�aja u pore�enju sa Rejmontovom novelom. Rejmont, ne samo u izlo�enoj slici, rasipa boje i dragulje re�i, razastire bogate vezove i velove, kroz koje svetlucaju raznovrsni tonovi i prelivi izraza. Tim velovima i prelivima prefinjeni kolorista ubla�ava suvi�e jarke boje, ali upravo ta svesna zamagljenost koju Rejmont tako �esto ostvaruje, prelazi u specifi�an manir. Najvi�e padaju u o�i Rejmontovi ubla�eni pridevi. Senke su "plavi�aste", plamenovi "zelenkasti", a no� �e postati "sivkasta" ve� u prvoj re�enici Me�ave : "No� se zimska, te�ka i surova, sivkasta od snega �to je paperjastim slojem prekrivao polja, spu�tala, prilazila svim putevima i kao da je odasvud ulivala sivilo i bezobli�je."^[83] �ak �e i u kr�mi "ogromnu" burad obasjavati drhtava "�u�kasta" svetlost uljanice.

Taj simptomati�ni manirizam, o kome je sa mnogo duha i erudicije pisao Juljan K�i�anovski i koji u Poljskoj stilistici Kurkovske i Skorupke ilustruje upotrebu prideva na �awy (u na�im primerima: b��kitnawy, zielonkawy, szarawy, ��tawy),^[84] u Me�avi je motivisan posebnim meteorolo�ko-opti�kim uslovima. Prirodno je �to su u mutnom no�nom pejza�u tek tinjale priga�ene boje i "sve se konture slijevale u jedan bezliki vir snijega". Ali ta "prirodnost" ima drugu funkciju. Nejasno��u i maglovito��u posti�e se potreban �timung za nastup simboli�nih "gorostasa", demona i an�ela. Svetlost je uga�ena, u pozorju prirode po�inje tragi�ni misterijum. Motivisana neodre�enost, ostvarena modalno-stilisti�kim sredstvima, predstavlja samo pretekst za pokretanje mehanizma odre�ene, simboli�ko-misti�ne motivacije.

Lingvisti�koj stilistici obrati�emo se za pomo� i u razja�njavanju problema funkcionalnog kori��enja dijalekatskih sredstava u Rejmontovom delu. Li�nosti u Me�avi iskazuju svoje misli i ose�anja dijalektom, u kome naro�ito padaju u o�i ove fonetske i morfolo�ke osobine: izgovor piskavih suglasnika umesto �u�tavih (takozvano "mazurzenie"� tipi�na crta ve�ine poljskih narodnih govora), karakteristi�an izgovor takozvanih stegnutih samoglasnika (o, i, u, umesto, a, e, o), zamena predloga przez sa bez (u zna�enju:

kroz, preko, pomo�u), i arhai�na forma dvojine (uz jo� neke arhaizme). Sve su to odlike "selja�kog" govora uop�te i mi ih interpretiramo kao sredstvo svesne i funkcionalne stilizacije. Tu nije ni bitna ta�na lokalizacija upotrebljenog dijalekta, a pitanje je da li bi se prema samom tekstu novele i mogla nacrtati precizna dijalektolo�ko-topografska karta Me�ave. Jer Rejmont nabrojane dijalekatske crte ne sprovodi dosledno i ujedna�eno. Njegovi junaci, na primer, jednu istu re�, czerwony (crven), izgovaraju kao cerwuny, ali i kao czerwuny, a pored jesce �u�emo i normalno jeszcze (jo�). Umetniku i nije bio cilj da izradi adekvatnu kartu, ve� da do�ara sliku selja�kog �ivljenja, propadanja i umiranja. I to mu polazi za rukom. U kolikoj je meri govor njegovih li�nosti autenti�an, mi nismo dovoljno kompetentni da presudimo. To prepu�tamo poljskim lingvistima, koji i ina�e lome koplja oko jezika Rejmontove "selja�ke epopeje".^[85]

Rejmontov izbor i obrada dijalekatskih jezi�kih sredstava po na�em uverenju predstavljaju izraz svesne umetni�ke stilizacije i tipizacije. To se odnosi ne samo na Seljake ve�, rekli bismo, uz izvesna ograni�enja, i na Me�avu. Najupadljiviju razliku izme�u te dve varijante dijalekatske stilizacije �ini odsustvo karakteristi�nog "mazurzenia" u epopeji. Izostavljanje ove dijalekatske crte, koja u jezi�kom ose�anju obrazovanih ljudi i gradskog stanovni�tva uop�te ima komi�an i pejorativan prizvuk, motivisano je ideolo�kim razlozima u delu koje glorifikuje snagu selja�tva. U Me�avi je, pak, to jezi�ko-stilsko sredstvo, upotrebljeno u cvrkutavom de�ijem govoru, veoma funkcionalno: tako se uspostavlja emotivan, blagonaklon i prisan odnos prema bezazlenoj i prostodu�noj "selja�koj deci", �ija sudbina izaziva saose�anje i samilost.

Sli�nu funkciju u sistemu lingvisti�ke stilizacije ima jo� jedna odlika "prostonarodnog" govora koju Rejmont unosi u dijalog: �esto iniciranje re�enice, naro�ito u odgovorima, kli�ejskim, pleonasti�nim "a".^[86] Tako je gra�en i ovaj dijalog, jednostavan i prirodan kao i deca koja u njemu u�estvuju, sav proziran i izra�ajan kao �eljne o�i detinje:

" � Jantka, da li �e mi mama dati sle�a?

� A dat �e.

� Glavu?

� A glavu.

� Ja �u je ispe�i na ugljevlju i pojesti � dobro je tako?

� A dobro."

Osta�e neispunjena ta de�ja �elja, jo� jedan pusti "ribar�etov san", koji �e se ovde paklenom i kobnom igrom me�ave izvitoperiti u kivnu, �udovi�nu javu. Prostruja�e kroz nas ledeni vetar, stegnu�e nam se srce kad pred na�im o�ima budu umirala ta nevina deca. Seti�emo se tada i svih njihovih neostvarenih �elja, namera i snova. To uzbu�enje, taj potres neosetno pripremaju i ova skromna, neprimetna, tako tanana tkanja.

Elementi preuzeti iz narodnog govora kod Rejmonta se ne ogledaju jedino u dijalektizaciji, u fonetici, morfologiji i leksici, ve� i u sintaksi i frazeologiji, gde je utelovljen sam duh jezika. U tome se sla�emo sa Marjom �euskom, autorom monografije o Seljacima, uz napomenu da se u Me�avi, za razliku od Seljaka, elementi narodskog govora mogu izdvojiti jedino u dijalozima i monolozima li�nosti, ne i u autorovoj naraciji. U nju �e, me�utim, prodreti druge struje i tokovi sa narodnih izvora.

Na govorne elemente prirodno se nadovezuju i folklorni. Tako u ��epanovom monologu, punom ustaljenih izraza, nalazimo i izreke, kao �to je ova: "Lo�a marvin�etu mrkva � nek ide u ren." Dijalog izme�u ��epana i Antke predstavlja primer narodnog nadgovaranja, za�injenog selja�kim humorom:

" � Boj se, devojko, jer �u te pojesti� Zver je u meni � poje��u te �

� Nije nego! Zar sam ja kobasica, a vi pas, pa da me pojedete?.. ."^[87]

Pijani seoski filozof zapeva�e i jednu narodnu pesmu, kao najo�igledniji dokaz da folklor u Rejmontovoj noveli nije neki neuhvatljivi duh iz interpretatorove retorte.

U razgovoru izme�u Antke i Juzeka odra�avaju se i narodna verovanja. Deca �e osetiti "sujeverni strah", a "d�inovski" meh animizma i fantazije naduva�e do kosmi�kih razmera praznovericu o Obe�enome, u koga je u�ao sotona. Sablasna slika izlazi iz okvira dijaloga i pretvara se u stravi�an simbol paklene stihije i smrti u njoj. Tu vidimo simptomati�an prelaz iz folklora u neoromantizam, dostojan Paralela Juljana K�i�anovskog.

Sli�na je i uloga onog vetra-mlinara, koga je o�iveo sam narator. Narator Me�ave nije �ovek iz naroda, ve� pisac blizak narodu, koji dobro poznaje realije iz �ivota seljaka i kome su prikazana sredina, �ivot i ljudi za srce prirasli. U Seljacima �e Rejmont oti�i korak dalje: na mnoga �e zbivanja pogledati o�ima svojih junaka i progovoriti njima bliskim jezikom i o onome �to u Me�avi predstavlja zabran ornamentalnog, maniristi�kog stila.

Vojevanje �oveka s prirodom autor na�e novele jo� uvek ne opisuje "sa stanovi�ta aeda-seljaka",^[88] ve� sa stanovi�ta folkloriste-neoromanti�ara, koji je od deklarisanog naturaliste nasledio dar posmatranja i podra�avanja.

U heterogenoj ali koherentnoj strukturi Me�ave odra�ava se onaj specifi�ni "naturalisti�ko-modernisti�ki sinhronizam" o kome je pisao Kazimje� Vika.^[89] Detaljnija analiza pokazuje da se u stilskom spektru Rejmontove novele prelivaju i stapaju realisti�ko-naturalisti�ke i impresionisti�ko-simbolisti�ke komponente. A uz sve to u Me�avi otkrivamo i tragove narodne poetike. Krenimo tim tragovima.

Ve� po�etak prve re�enice za istra�iva�a narodnoga blaga predstavlja pouzdan putokaz. Zawierucha po�inje re�ima:

Noc zimowa, ci�ka surowo�ci��

Ne moramo brojati slogove: to je dobro poznati epski deseterac. Na�i �emo njegove otiske na vi�e mesta u Me�avi. Nabrojali smo dvadesetak takvih primera gde se jasno izdvajaju sintaksi�ko-intonacijski odseci od deset slogova u kojima se granica izme�u akcenatskih celina obavezno useca posle �etvrtog sloga. Navedimo najizrazitije primere. Tu nam prevod i nije potreban, osluhnimo samo ritam originala, "onako kako se muzika slu�a":

a dziewczyna szepn�a z przek�sem (op. cit., str. 189);
i szuka�a w �niegu �lad�w drogi (str. 192);
Moi ludzie, wieje ty� to, wieje (str. 193);
Na dwa cale nie by�o nic wida� // pr�cz niezmiernej szalej�cej masy (str. 194);
przelecia�a tu� nad ich gtowami (str. 194);
i upadli pod ogromnym �wierkiem (str. 197);
i dr�a�y im tak serca mi�o�ci� (str. 199);
widz�, jak si� ko�ysze i ro�nie (str. 201).^[90]

Nesimetri�nom desetercu kao sredstvu folklorno-ritmi�ke stilizacije mi pridajemo izuzetan zna�aj, jer u njemu vidimo onaj �inilac koji spaja heterogenu strukturu Rejmontove novele, onu zlatnu �icu �to protkiva i pro�ima raznobojnu tkaninu re�i.

I Rejmontu je, kao i �eromskom, ritmi�ki uzor mogla biti poljska narodna poezija, a nije isklju�eno da je bila i na�a. Od mnogih prevoda srpskih narodnih pesama Rejmont je mogao �itati i poznate prepeve Bohdana Zaleskog, a me�u njima i prepeve juna�kih pesama iz kosovskog ciklusa. Napominjemo da je beli anapesti�ki deseterac, �iji se prozni ekvivalenat �esto javlja u Me�avi, u poljsku poeziju uneo upravo Bohdan Zaleski prevode�i na�e narodne pesme.^[91]

Ima u Me�avi jedan opis u kome smo skloni da vidimo simboli�nu sliku ra�anja pesme u borbi i bolu � onako kako se ra�ala na�a vrhunska narodna poezija. To je onaj opis u kome se najjasnije vidi i Prusov uticaj:

"� �itava �uma� kao da je pod udarcima sve mo�nija bivala i, ustalasana, pomahnitala, pevala divlju, silnu himnu, rugaju�i se buri".^[92]

Preplitanje uticaja kod Rejmonta nas ne iznena�uje, a ni Prusu folklor nije bio stran: nekoliko narodnih pesama koje se razle�u u romanu Mrtva stra�a to najre�itije pokazuju. U nekim, istina retkim opisima, u kojima je pesnik potisnuo nepristrasnog posmatra�a, odjeknu�e i lirski i epski deseterci. Sa takvim poetskim zamahom Prus je opisao se�u "lisnatog naroda". To je osetio i Lazar Kne�evi�, te je u svoj prevod unosio ritam deseterca. To je morao osetiti i Rejmont.

Zavr�na "batalisti�ka" scena (koju na kraju ovog poglavlja navodimo u originalu) podse�a na sliku krvavog razboji�ta, nekakvog simboli�nog Kosova. Tu sliku uokviruje juna�ki deseterac. Ovakav prizor une�e Rejmont i u Seljake. Bi�e to ona �uvena, vanredno plasti�na, sa epskim zamahom prikazana scena se�e �ume, koju K�i�anovski vezuje za homerovsku tradiciju.^[98] Mi ukazujemo na jo� jednu, blisku mogu�nost interpretacije � na na�u epsku tradiciju, koja je u Prusu mogla imati posrednika. U prilog nam ide deseterac. Nalazimo ga i u Seljacima. Desetercem je protkan opis "homerovske bitke" oko �ume (za koju je se�a uvertira), kao i one "�ablonske revije junaka, u potpunosti na�injene prema homerovskim shemama," koje navodi K�i�anovski.^[94] Napomenimo i to da ovakve "revije" sa karakteristi�nim nabrajanjem "konja i junaka" u na�oj narodnoj epici prelaze u kli�e.

Daju�i ovaj skroman prilog tuma�enju Rejmontovog dela, nemamo nameru da osporimo tvrdnje K�i�anovskog i poreknemo mogu�nost Homerovog uticaja na Rejmonta. �iroko je Rejmontovo more, mnoge vode u njega uviru, pa je mogao i na� juna�ki deseterac.

U Me�avi nalazimo i prozne ekvivalente �enskog deseterca, sa cezurom posle petog sloga. Karakteristi�ni su primeri:

Dziewczyna mia�a lat za dwana�cie (op. cit; str. 188);
�nieg grub� warstw� za�ciela� ziemi� (str. 195);
Pan Jezus wszy�ko mocny jest zrobi� (str. 198);
ale wid�iad�o idzie przed nimi (str. 201);
straszne sino�ci� buja si� z burz� // i po�yskuje krwawo oczyma (str. 201).

Ovaj tip deseterca �esto se sre�e u poljskoj narodnoj lirici. Njegovi prozni ekvivalenti kod Rejmonta (nabrojali smo ih petnaestak) predstavljaju jo� jedan elemenat folklorno-ritmi�ke stilizacije.

Neposredno iz poljske narodne poezije poti�u prozni ekvivalenti osmerca u Me�avi. U osmercu je ona pesma koju peva ��epan. Kao da je iz nje osmerac u�ao u ��epanov monolog i rasejao se po �itavom tekstu novele. Samo u dvadeset redova prve strane nalazimo pregr�t primera:

rwa� masy suchego �niegu // i rzuca� je w przestrze� mroczn�;
szamota� si� sam ze sob�;
�wiat by� niby odm�t siny;
Pustka by�a i bezludzie;
przewala�a si� jak fala;
kopc�cy si� nad kominem.

To je samo mali deo bogate zalihe proznih ekvivalenata silabi�kog osmerca u Rejmontovoj noveli. Ni sa celom tom zalihom jo� se ne iscrpljuju sva sredstva folklorno-ritmi�ke stilizacije.

Na kraju svog prekratkog puta, koji �e zavejati me�ava, deca "o�ima du�e" gledaju prohujali �ivot. Izme�u mnogih slika koje im iskrsavaju u se�anju najupe�atljivija je, najradosnija, najsvetlija (posle nje nastaju mra�ne) �arena slika svadbe "Magde, njihove najstarije sestre, i vreva, stiska, pjevanje, glazba za ples�". Ne znamo �ta se sve igralo i pevalo na Magdinoj svadbi, ali naslu�ujemo, �ujemo ritam krakovjaka:

wesele Magdy, /ich siostry najstarszej, /i �cisk, tumult, �piewki, muzyka taneczna (str. 200).

Nedostaje nam samo jedan slog kao anakruza na po�etku i rimovanje parnih �esteraca. Slik od proze i ne treba tra�iti, a �isti ritam krakovjaka i asonancu umesto rime (�to je danas uobi�ajeno u poljskoj poeziji) nalazimo svega nekoliko redaka ranije:

to si� kryli w zbo�ach /szumi�cych, z�otawych �/ to ko�ci� niziutki/ czernia� im �cianami.

Kao potvrda ili, bolje, priprema ovog �ivog ritma zvu�i nam jedna re�enica jasno izdvojena iz okoline, tako da �ini pasus�prozni ekvivalenat strofe:

Antka okr�ci�a /sprawunki w chusteczk�, /ch�opcu naci�gn�a/ lepiej jeszcze czapk� (str. 191).

Ritam krakovjaka oseti�e i onaj ko ne poznaje poljsku poeziju (ali ume da pro�ita poljski tekst), ako je imao u rukama Vrazove �ulabcje. Taj "jednostavan katren sa �etiri �esterca, a sa srokovima abcb�", koji je Vraz presadio iz poljskog �ulistana, bio je "jedan od najpopularnijih oblika ilirske poezije."^[95]

I drugi kod nas poznati stih, poljski trinaesterac, dobi�e svoje prozne ekvivalente u Me�avi. Njegovo prisustvo u Seljacima, u dru�tvu sa popularnim silabi�kim jedanaestercem (koji se i u analiziranoj noveli vrlo �esto sre�e) zabele�io je Juljan K�i�anovski.^[96] Njegovom oku i sluhu nije mogla da promakne ni Rejmontova folkloristi�ka, doista zlatna �ica, pa ni ona folklorno-koreografska pasija, koja je do punog izra�aja do�la u "selja�koj epopeji", a �iji nagove�taj, u ritmu "skokovitih krakovjaka", mi vidimo u Me�avi. ^[97]

Vra�aju�i se paraleli �eromski-Rejmont, zaklju�ujemo da je ovde u pitanju prvenstveno tipolo�ka podudarnost dvaju predstavnika poljskog neoromantizma. Vulgarizaciju i iskrivljavanje stilske analize zna�ila bi, na primer, tvrdnja da je Rejmont uzeo deseterac od �eromskog. Izvori su bili zajedni�ki � poljska i, mo�da, na�a narodna poezija, kojom su se �eromski i Rejmont mogli napajati iz poznatih prevoda, kao i iz folklorom inspirisanih dela romanti�arskih i neoromanti�arskih pesnika. Lektira novele Svome bogu u Rejmontu je mogla izazvati samo jo� jedan podsticaj za kristalisanje ritmi�ke strukture Me�ave. To se odnosi ne samo na folklorno-ritmi�ku stilizaciju ve� i na ritmizovanje Rejmontove proze uop�te.

Prozni ekvivalenti troheja, jamba, amfibraha i anapesta provla�e se kroz tekst Me�ave kao kitnjasti vez koji odgovara izabranom stilu. Ritmi�ka, gotovo metri�ka organizacija ove proze naj�istija je u po�ecima i zavr�ecima razu�enih i rasko�no orkestriranih re�enica. Neka nam uzorak bude ovaj fragmenat, koji se mo�e �itati kao pesma:

Wichura znowu nadchodzi�a, / nadbiega�y pierwsze fale lekkie, / / przerywane jakby forpoczty, / potem zacz�y i�� wichry / z po�wistem wprost przera�liwym / i z moc� w�ciek�� / bra�y si� za bary z lasem, / obdziera�y ga��zie, / w�era�y si� w g��bie mroczne / z szumem podobnym do bij�cego burz� w brzegi morza, / rwa�y wszystko, / kot�uj�c �nieg, / m�c�c przestrze�. / Las j�cza� prawie rozpaczliwie, / gi�� si� ze skrzypem, / �ama� z trzaskiem podobnym do huku piorun�w, / porykiwa� g�ucho jak zwierz�, / charcza� jak duszony, / to rozpr�a� si� / i rozchwiany, o�lepiony walk� / dysza� tak ci�ko i okropnie, / �e dzieci zamiera�y ze strachu. / A huragan wzmaga� si�, / coraz straszliwsze sia� zniszczenie; / olbrzymie drzewa / niby patyki suche / wyrywa� z ziemi lub �ama� / � pada�y zdruzgotane na polank� / i le�a�y zmi�te / podobne trupom poodzieranym, / na pod�cielisku �niegu (str. 198).

Prvi sintaksi�ki odsek predstavlja prozni ekvivalenat �etvorostopnog hiperkatalekti�kog jamba. U drugom odzvanja epski deseterac. Zatim slede tri odseka kao ekvivalenti troakcenatskog tonskog stiha, prvi od njih sa devet, drugi i tre�i sa po osam slogova; zajedno uzeta, ova dva odseka predstavljaju silabi�ke osmerce, a prvi od njih, posmatran zasebno, mogao bi se interpretirati kao dvostopni katalekti�ki daktil. Sa dvostopnim hiperkatalekti�kim jambom i isto takvim anapestom prepli�u se dva osmerca, od kojih je prvi trohejski, drugi samo silabi�ki. Slede�i odsek je metri�ki amorfan, rasplinut kao more, ali se zato u njemu skriva pravi biser sazvu�ja, a zvukovna ponavljanja zapljuskuju nas kao talasi. Re�enicu zavr�avaju tri isprekidana, zadihana dvostopna odseka � jamb izme�u dva troheja.

Druga slo�ena re�enica po�e�e "metrom" prethodne. �etvorostopni hiperkatalekti�ki jamb pojavi�e se u njoj jo� jednom u pretposlednjem odseku. Metri�ki je veoma izrazit tre�i odsek: trinaesterac, �etvorostopni hiperkatalekti�ki anapest. U sedmom odseku javlja se jo� jedan epski deseterac, i ovde kao "petostopni srpski trohej". Njegov potmuli odjek gubi se u poslednjem amorfnom desetoslo�nom odseku.

Tre�a re�enica ne�e po�eti kao njene prethodnice. O�ekivanje je iznevereno, ali odmah zatim i ispunjeno: ve� u drugom odseku vrati�e se kao pripev �etvorostopni hiperkatalekti�ki jamb. Jamb �e odjeknuti jo� triput: u slede�em odseku kao dvostopni, u �estom kao petostopni i u poslednjem kao trostopni � u sva tri slu�aja hiperkatalekti�ki. U petom odseku vihor �e doneti i daleku jeku silabi�kog osmerca. U pretposlednjem sintaksi�kom odseku zavr�ne re�enice zabruja�e ona druga, lirska varijanta deseterca.

U nekim slu�ajevima moglo bi se pribe�i i druk�ijem ra��lanjivanju, �to je stvar subjektivnog ritmi�kog ose�anja, ali se interpretacija ne bi mnogo izmenila, jer je pravilnost u rasporedu akcenata i ujedna�enost du�ina sintaksi�ko-intonacijskih odseka o�igledna. Tu pravilnost jo� vi�e isti�u zvukovna ponavljanja i podra�avanja � aliteracije, asonance i onomatopeje, pa �ak i prikrivene, prozi strane rime. Smenjivanje i ponavljanje strujnih i praskavih suglasnika, i to ne samo kao posebnih glasova ve� i u osobenim poljskim skupinama, sonantsko-vokalna sazvu�ja, koja se prelivaju u slikove, do�aravaju silovito hujanje vihora, �um mora sa kojim pesnik poredi sne�nu buru, jeku gorostasne �ume, borbu, poraz, bol.^[98]

Rejmontov opis vihora i �ume mogao je biti inspirisan, jer i slika i zvuk to odaju, onim podudarnim opisom �eromskog, kojim smo zavr�ili analizu novele Svome bogu. Rejmontov fragmenat je jo� slikovitiji i rasko�niji. Dodu�e, njegov stil nam danas mo�e izgledati preciozan, jer u savremenoj "prozai�noj" prozi nije u modi ble�tavi brokat re�i. Ali knji�evna moda se menja, pa i kriterijumi lepog. Odajmo priznanje Rejmontu-umetniku �to nam je dao uzore "slo�enog zvukovnog slikarstva".^[99]

Paralelu izme�u dvaju gorostasa poljskog neoromantizma, koja nam je predo�ila i sli�nosti i razlike njihove, a ukazala i na mogu�e uticaje, zavr�imo afirmacijom jedne zajedni�ke vrednosti novela Svome bogu i Me�ava � njihove folklorno-ritmi�ke stilizacije i ritmi�kog ustrojstva uop�te. Ne padaju�i u "ritmi�ki" trans, kao oni op�injeni svadbari Vispjanjskog (a i Rejmonta, u �ijim Seljacima K�i�anovski otkriva uticaje Svadbe), ne pretvaraju�i "fenomen ritma" kao ni "fenomen uticaja" u kult, suprotstavimo se me�avi vremena i umiranju vrednosti � odbranom ove ritmi�ne proze. Jer: "Valjano upotrebljena, ritmi�na proza daje nam puniju svest o tekstu; ona podvla�i, spaja, gradi prelaze, nagove�tava sli�nosti, organizuje govor, a organizovanost je umetnost."^[100]

Pristupaju�i analizi Ko�i�eve pripovetke Kroz me�avu, pre no �to pre�emo na utvr�ivanje filijacija i tipolo�kih sli�nosti, moramo odgovoriti na pitanje: mo�e li se "srpski realista" porediti sa poljskim modernistima? Pitanje je zna�ajno, jer podrazumeva i precizniju klasifikaciju na�eg pisca u knji�evnoistorijskom periodnom sistemu. Kao osnovni indikator neka nam poslu�i jedan drugi � motivacijski sistem. Da bismo rekonstruisali taj sistem, navedimo najpre nekoliko karakteristi�nih momenata iz Gligori�eve interpretacije pripovetke Kroz me�avu i podvucimo re�i � klju�eve koje otvaraju mehanizam motivacija:

"Nesre�a i pogibije sru�ile su se elementarno, stihijno, na dom Relje Kne�evi�a u viziji Petra Ko�i�a. Slika katastrofe toga dana dobila je fatalisti�ke primese."

"Prosjaci u Ko�i�evoj pripoveci padaju u vidu misti�nih stihija na da�u zatrvene porodice Relje Kne�evi�a, pro�drljivi kao psi, sli�ni orlu�inama i gavranima koji su se okupili oko razorenih torova."

"Zla sudbina progoni osiroma�enog seljaka Relju Kne�evi�a do uni�tenja."

"U komponovanju ove pripovetke spojeno je Ko�i�evo poetsko vizionarstvo kao izraz njegovih te�nji da u simbolima iska�e do�ivljaj tragike ljudske sa slikom realnog �ivota njegovog planinskog zavi�aja. U tom spoju je tuga za �ovekom koji strada, izlo�enom udarcima besomu�ne stihije prirode i stihije �ivota ."^[101]

Pred nama se ve� ocrtava jedan motivacijski sistem za koji se ne bi moglo re�i da je tipi�no realisti�ki. Da ova dedukcija nije iskonstruisana zgrada bez temelja, posvedo�imo uzorcima uzetim iz Ko�i�evog teksta, koji �e nam dati i novi sve�anj re�i � klju�eva:

"Sve se vi�e smra�ava i kao da se ne�to iz daleka potajno sprema i prigu�eno huji."

"I njega bi �esto puta, kad bi pogledao na svoj mal i ima�e, obuzimala nekakva potajna, nejasna jeza i slutnja� "

"Svako je �eljade strepilo i osje�alo da se ne�to nevidovno uvla�i i podmuklo �iri po torovima i stajama, obaraju�i nemilosno sve �ivo pred sobom."

"Posr�e, pada, ustaje, zanosi se i jezivo osje�a kako se bori s ne�im stra�nim, nevidljivim, �to ga davi, gu�i, zaustavlja mu paru i disanje".

Ovi uzorci Ko�i�eve proze pokazuju kako pisac u tok epske naracije unosi lirske nemire, slutnje, nagove�taje i predskazanja. U njegove sna�ne li�nosti uvla�i se i rasta�e ih ono nejasno, neodre�eno, zlokobno, prete�e "ne�to".

"To �ne�to� �to po�inje vladati likovima evropske proze u razdoblju dezintegracije realizma" Aleksandar Flaker hvata u mre�u "motivacijskih sistema":

"U motivacijske sisteme evropske novele i romana �esto u to vrijeme ulaze zagonetne i tajanstvene snage, ali one nisu nalik na vje�tice i vukodlake romantizma. To su jednostavno oli�enja snaga koje le�e izvan �ovjeka i ravnaju njegovim udesom."^[102]

Takvi motivacijski sistemi, po Flakeru, oznaka su "dezintegracije realizma" i konstituisanja modernizma. Pri�ekajmo ipak jo� malo sa sistematizacijom na�eg pisca, jer � upozorava nas sam Flaker � motivacijski sistemi se "u cjelovitoj interpretaciji ne mogu izdvajati i u hijerarhiji postavljati suvi�e visoko."^[103] Vratimo se Gligori�evoj interpretaciji.

U poslednjem navedenom fragmentu interpretator pripovetke Kroz me�avu isti�e da je "sa slikom realnog �ivota" spojeno "Ko�i�evo poetsko vizionarstvo kao izraz njegovih te�nji da u simbolima iska�e do�ivljaj tragike ljudske". U pitanju je, dakle, spoj elemenata: realizma i � onog neimenovanog, ali nagove�tenog, koji bi Vika nazvao modernizmom, a K�i�anovski � neoromantizmom, jer sli�no jedinjenje mo�e nastati i u alhemi�arskoj radionici �eromskog ili Rejmonta. Velibor Gligori�, dodu�e, ubraja Ko�i�a u "srpske realiste", ali njegova interpretacija odlika Ko�i�evog "realizma i njegove poezije u prozi" implicite pomera krajnju granicu Ko�i�evog poetskog izraza u regione � moderne. Jer �ta drugo do otisak modernisti�kog stila mo�e zna�iti prisustvo "�timunga prirode i ambijenta" ili "simbolisti�kih poetskih elemenata" u Ko�i�evoj prozi? Jelike i omorike "iskrsavaju kao simboli" iz pesnikovih "tamnih subjektivnih raspolo�enja", magla je "poetski simbol njegove li�ne ispovesti, simbol njegovih sumornih raspolo�enja, tuge i o�ajanja".^[104] Re� � klju� "simbol" otvara nam vrata sa sedam brava iza kojih se odvija proces stvaranja Ko�i�eve lirske proze. Spektralna analiza Ko�i�evog stila uz neosporno prisustvo realisti�kih elemenata (sa izvesnim primesama naturalizma) jasno pokazuje i prisustvo impresionisti�ko-simbolisti�kih komponenata.

I drugi su pre nas ukazivali na Ko�i�ev impresionizam. Karakteristi�no je ono Skerli�evo pore�enje na�eg pisca sa impresionisti�kim slikarem koji "pi�e novele, re�ima slikaju�i modrinu jela i omorika i njihove visoke i prave senke u timorastom plavetnilu i treperavom zraku �irokoga, �istoga obzorja."^[105] Ovo uspelo pore�enje temelji se na �injenici da je u samoj strukturi Ko�i�evog dela imanentno prisutan impresionisti�ki stil. Isti je slu�aj bio kod �eromskog i Rejmonta. To je zna�ajna tipolo�ka sli�nost koja na�eg pisca pribli�ava poljskim modernistima.

Na ovom mestu ne mo�emo pokrenuti �itav dokazni aparat koji bi postojanje modernisti�kih elemenata u Ko�i�evom delu dokumentovao brojnim primerima. Navedimo samo jedan karakteristi�an primer: zavr�etak pripovetke �vrko (napisane godinu dana pre na�e), koja je ina�e sva u modernisti�kom stilu:

"�vrko je sjedio kao i uvijek na travi, zure�i uko�eno u modre, planinske vrhove, povrh kojih se diza�e nemarno pun, krvav mjesec. Kroz osvje�avnu mjese�inu hujalo je tiho i meko, tajanstveno i jezivo �aputanje, koje obuzima�e i opija�e du�u njegovu. Na najvi�oj jeli prema njemu drhtala je u sumornoj svjetlosti krvava glava sa crvenom kapom, po kojoj se tu�no prelijevahu blistavi znaci nekada�nje snage i mo�i".^[106]

Takvu sliku mogao je dati Mato�. A i dao je, kao pandan, sliku meseca � mrtva�ke glave u svojoj �estitki.^[107] Ko�i�eva slika nagove�tava mladog Andri�a: kao "krvav pe�at" mesec �e se pomoliti u Eh Ponto. ^[108] Ovakvoj slici je mesto u galeriji Moderne.

Da zaklju�imo: prisustvo modernisti�kog prosedea u Ko�i�evoj prozi stavlja na�eg pisca u red onih predstavnika novije srpske knji�evnosti koji stoje na granici izme�u realizma i modernizma. Njegovo mesto je u blizini onog koje zauzimaju �eromski i Rejmont. Evidentne tipolo�ke sli�nosti uz povoljne objektivne okolnosti, koje smo ranije izlo�ili, ostvaruju potrebne preduslove za odlu�uju�i uticaj novela Svome bogu i Me�ava na kristalizaciju strukture Ko�i�eve pripovetke Kroz me�avu.

Tragove uticaja novele �eromskog mi vidimo ve� u pripoveci Grob Slatke Du�e, objavljenoj u prvoj knjizi S planine i ispod planine 1902. godine. Tu je Ko�i� prvi put obradio motiv smrti dva ljudska bi�a u me�avi.

Pri�u o tom "pometeni�kom grobu" kazuje nam pi��ev zemljak, �ovek iz naroda, svojim selja�kim jezikom. Od njega saznajemo kako je stari Mijo, dobrodu�an i do bole�ivosti blag, vra�aju�i se preko planine iz grada, gde je prodao jedinu kravu da bi mogao nastaviti potragu za pravdom, zajedno sa svojim unukom na�ao smrt u me�avi.

Lik Slatke Du�e, kao �to su na�i prethodnici ve� konstatovali, jedinstven je u �itavom Ko�i�evom stvarala�tvu.

"Zanimljivo je da je Ko�i� dao Miju meko, �ehovljevski lirski i ne�no. Mijo nije gorostas u borbi� Mijo se sudbini predao spokojno, tiho, bez buke, bez ve�eg otpora, skoro u uverenju da se sliva s ne�im jednostavnim i ve�nim" � prime�uje Vitomir Vuleti�.^[109]

Slo�iv�i se sa takvom ocenom, mi bismo ono neodre�eno "�ehovljevski lirski i ne�no" konkretizovali: kao �to je �eromski naslikao Feljka, starca meka srca, u noveli Svome bogu.

U okviru zajedni�kog motiva upadljiva je jo� jedna podudarnost: krvno srodstvo li�nosti. Kod �eromskog ded i unuka, kod Ko�i�a ded i unuk kao poslednji iz svog roda ginu u me�avi. Najzad, kao Feljkov Leon, i Mijini su naslednici dali �ivote u pobuni protiv porobljiva�a.

Imaju�i u vidu te sli�nosti i podudarnosti, mi zastupamo mi�ljenje da se konstrukcija Ko�i�eve pripovetke Grob Slatke Du�e, kao i izuzetnost ovog Ko�i�evog lika, tuma�i uticajem novele �eromskog Svome bogu.

Opis me�ave se jo� nije materijalizovao. Kao slutnja lebdi "u magli" (pripovetka pod tim naslovom, �iji smo odlomak uzeli za moto ovog rada, napisana je 1904. godine). U Ko�i�evom poetskom dijalogu, koji kao da najavljuje mladog Andri�a, nalazimo i jedan birani uzor "slo�enog zvukovnog slikarstva", koji, opet, podse�a na Vojislava Ili�a, pesnika Pozne jeseni:

"Zar ne �uje� kako vjetar duva preko na�ih vla�nih i o�alo��enih planina i o�tro �u�ti kroz uvale i gudure, spu�taju�i se s brda i cvile�i u tu�nom �u�tanju i hujanju po ovoj mrtvo osvijetljenoj ravni?"

Nejasne nagove�taje bele smrti nalazimo u pripoveci Papakalo (1905). U njoj ve�iti manastirski �ak, "po�ljednji izdanak onog starog kova ljudi i onog starinskog vremena i �ivota", na zimske Zadu�nice "pripali i sebi svije�u i le�e izme�u potamnjelih biljega." To simboli�no izdisanje pro�losti na snegom prekrivenom groblju mo�e se interpretirati kao stravi�na vizija bele smrti.

Bela smrt �e uo�i Zadu�nica pokositi starog Relju i njegovog jedinog naslednika, sinovca Vuju, kad se "kroz me�avu" budu vra�ali iz grada, u kome su bezuspe�no poku�avali da prodaju kravu, kako bi sutradan gorele sve�e na groblju nekad slavnog, stra�nim pomorom zatrvenog roda.

U pripoveci Kroz me�avu, pored tragova prethodnih Ko�i�evih dela, nalazimo i tragove lektire Svome bogu i Me�ave. Te je tragove ponekad te�ko razgrani�iti.

Kompozicija odgovara noveli �eromskog: i Ko�i� je koristio zadr�anu ekspoziciju. U po�etku, kao i �eromski, slika portrete svojih li�nosti u "sada�njoj" situaciji. Iz evocirane slike pro�losti saznajemo razlog njihovog "hoda po mukama." Zatim se tok radnje nastavlja i prelazi u tragi�an rasplet. Motiv me�ave, u uvodu nagove�ten, javlja se tek na kraju, kao kulminacija koja se sa napeto��u o�ekuje.

Dve �rtve me�ave povezuje krvno srodstvo koje podse�a na srodstvo junaka u noveli �eromskog, mada ne toliko kao ono u pripoveci Grob Slatke Du�e. Zbog velike razlike u godinama i naro�itog odnosa starog Relje prema "po�ljednjem izdanku" loze imamo utisak da je u pitanju ista krvna veza.

Ded i unuka ginu pred Uskrs, stric i sinovac uo�i Zadu�nica. U oba slu�aja upli�e se verski momenat, ali on nije presudan u slo�enim motivacijskim sistemima upore�enih dela. Kao �to kod �eromskog odlazak na ispovest uz izlaganje najve�im opasnostima zna�i ispoljavanje nacionalnog ose�anja, tako i kod Ko�i�a odr�avanje verskog obi�aja po cenu zlopa�enja i odricanja simboli�e �uvanje neugasive uspomene na nekada�nju veli�inu, predstavlja dokaz gorde ustrajnosti Relje Kne�evi�a, "kralja bez kraljevine".

U Ko�i�evom motivacijskom sistemu tu se nadovezuje socijalni elemenat, koji njegovu pripovetku pribli�ava Rejmontovoj noveli: nema�tina je nagnala to dvoje na kobni put kroz me�avu. �ovek je kod Ko�i�a kao i kod Rejmonta izlo�en "udarcima besomu�ne stihije prirode i stihije �ivota." Takav motivacijski sistem, u kome se pored socijalno-psiholo�kih javljaju i misti�no-fatalisti�ki elementi, veoma je blizak Rejmontovom. Tipolo�ka sli�nost priprema polje za uticaje: da bi urodilo plodom, seme treba da padne na pogodno tlo.

Rejmontova epizoda sa pijanim seljakom ��epanom, �iju je ku�u zatro pomor, izgleda kao skica za grandioznu sliku survavanja i rasula koju predstavlja Ko�i�eva pripovetka. ��epanov tragikomi�ni monolog pretvori�e se, izra��e, oplemeni�e se u uzvi�enu, gotovo anti�ku tragediju Relje Kne�evi�a.

��epanova je sudbina sli�na Reljinoj. Ali on nema Reljinog dostojanstva i snage. Zato se odaje pi�u, koje �e mu na trenutke sasvim pomra�iti svest i u�initi ga sli�nim � ludom Krstanu, jednom od onih ostrvljenih prosjaka sa Ko�i�eve naturalisti�ki obojene slike.

��epan u manija�kom, grotesknom. samorazgovoru upotrebljava i narodne izreke, da bi se odmah zatim "sva�ao sam sa sobom", dokazivao da nije pijanica ve� gospodin i pesnicama udarao po glavi onog podmuklog protivnika u sebi samom. A ludi Krstan "sam za se krupno, duboko govori, kao da mu glas dolazi iz mra�nih dubina:

� Dok jednom ne smrkne, ne more drugom svanuti. Dodu�e, ono ne bi trebalo da tako bude, ali ljudi tako 'o�e, pa nek im tako bude. Ja nijesam �ojek, ja sam blentavi Krstan, a blentavom Krstanu to je, ako �e�, blentavi Krstane, i drago �".

Narodna izreka u Krstanovom monologu dobija prizvuk crnog humora i groteske, kao i ceo prizor, koji se ovako zavr�ava:

"Najedanput se tr�e, iskola�i o�i, zinu i gr�evito zdera sa sebe svu odje�u i go pobje�e s groblja�"

Dva i��a�ena, po�ivotinjena ljudska stvora �lanovi su iste naturalisti�ke porodice. A mi u Krstanovom ludilu vidimo i nasle�e ��epanovog alkoholizma.

Lik starog Feljka iz novele �eromskog, odraziv�i se u liku Slatke Du�e kao neposredni stvarala�ki agens, u stvarala�kom procesu pripovetke Kroz me�avu deluje na principu kontrasta. Uporedimo Feljkov portret sa Reljinim:

"Tom putanjicom ide star, oronuo, beo kao golub, seljak Feljko sa unukom Teofiljkom � pole od pohabanog ko�uha zadeo je za pojas, �tap istura daleko preda se, ide u raskorak, hriplje i ka�lje, ali ne zastaje, iako su mu zacrvenele o�i pune suza, iako mu se znoj sliva niz bore uvelog, vetrom �ibanog lica."

"Starac je stupao pognuto, vuku�i te�ko nogu za nogom. Sijed je sav, ko�tat i krupan kao odvaljen komad onih gr�enih i neprekidno mra�nih i turobnih planina, �to se muklo uzdi�u povrh njegova sela. Po razgoli�enim, runjavim i �irokim prsima nahvatalo mu se stvrdnuto inje. Uzdigao nakostrije�ene, debele obrve, ispod kojih mutno, kao iz neke daljine, vire umorene i gotovo umrtvljene o�i, pa ljuma i grabi uz put."

Ova dva portreta, ra�ena realisti�kom tehnikom, u istoj situaciji i istim izra�ajnim sredstvima prikazuju dva razli�ita, me�usobno opre�na lika. U Feljkovim o�ima pojavi�e se suze i u �asu smrti. U Relji su suze skamenjene:

"Starcu se to ne�to grdno ra�ali i ljuto ga zaboli, i da je imao suza, grko bi i bolno zaplakao. Ali, onako ispa�en i satrven dugim jadom i �emerom, samo suvo uzdahnu� "

"Suvo, iznemoglo �ap�e" suo�en sa katastrofom poput one koja je zadesila biblijskog Jova stari Relja Kne�evi�, "uspravan, potamneo u obrazima kao kakav okorjeli gre�nik, prazna i uko�ena pogleda�"

"Veliki gre�nik" bio je stari, bole�ivi Feljko, koga je slomila bezdu�na sila. Ali Ko�i�ev Relja je �ovek drugog kova. Njega kao da ni�ta ne mo�e slomiti � ni "stihija �ivota" ni "stihija prirode":

"U njemu se bija�e rasplam�ela divska snaga, svi mu se �ivci napregli. Posr�e, pada, ustaje, zanosi se i jezivo osje�a kako se bori s ne�im stra�nim, nevidljivim, �to ga davi, gu�i, zaustavlja mu paru i disanje� Kapu mu strgli vjetrovi i odnijeli, a opanci mu negdje spali i ostali u snijegu. Bio je bos i skoro go."

I ni tada se ne bi pokorio toj stihiji s kojom se uhvatio u ko�tac; ponosno i prkosno odjekuju njegove simboli�ne re�i:

"Silne su mene me�ave bile i gonile, pa mi ne mogo�e ni�ta".

Ali on nije sam na ovom trnovitom mitskom putu kroz me�avu. Kada primeti da mu je nejaki sinovac, na koga je preneo svu svoju ljubav i nade, ostao u neprohodnim sne�nim nanosima, Relja "pribra svu snagu i, posr�u�i preko smetova, potr�a natrag" � da ga na�e i umre zajedno s njim. Tu je zaista "duboko poetski dosegnuta katastrofa ljudskog �ivota i iskonska snaga ljudskog srca."^[110] A ta samopregorna, bezgrani�na ljubav kao su�tinska spona vezuje dva razli�ita lika, �iji su tvorci �eromski i Ko�i�.

Teofiljka i Vujo imaju sli�nu ulogu u tragediji, ali je Vujina uloga aktivnija, bogatija. I u njegov lik je Ko�i� preto�io "onaj ludi, vreli planinski prkos, koji se sve silnije budi i plamti, i u malom djetetu, �to je naprezanje ve�e." Ovaj de�iji lik Ko�i�ev ipak je samo nagove�ten, kao i lik malog �oke, koji predstavlja bledi odraz onog celovitog, izgra�enog i nadahnutog lika �oban�eta Luje iz ranije pripovetke Jablan. Mada su Vujo i Rejmontova Antka vr�njaci ("nije mu moglo biti vi�e od dvanaest godina", dok je Antka imala "oko dvanaest"), dostojan pandan Rejmontovim de�ijim likovima dao je Ko�i� jedino u liku Lujinom.

Sli�nosti sa poljskim novelama zapa�aju se i u Ko�i�evim skicama pejza�a, a naro�ito u slikanju pokreta�a zbivanja � vetra i me�ave. Tu je Ko�i� bli�i �eromskom.

U kompoziciji Kroz me�avu vi�estruko odjekuje tamni akord slutnje "kao da se ne�to izdaleka potajno i podmuklo sprema i prigu�eno huji." Takav je i ovaj opis pejza�a � primer stvaranja �timunga:

"Povrh njihovih glava �u�tao je i meko lepr�ao snijeg koji je piskavo �kripio pod nogama, a oko njih je kao bolno �amila jezivo bijela zimska no�, bez glasa i daha."

Napetost i��ekivanja raste. Najpre �e nagonski reagovati tre�i �lan ove grupe, �ija se funkcija ne iscrpljuje socijalnom motivacijom. Nije samo informativna re�enica:

"Krava stade ne�to zazirati i zastajkivati." Nemir �e onda obuzeti i starog gor�taka:

"Relju ne�to �ignu kroz srce. On samo mahnu glavom i po�e, �ap�u�i, pun slutnje:

� Ovo se sprema me�ava. Znam ja Zmijanje, znam ja �ud na�ije' planina i ove na�e zle'ude, vrletne zemlje: sve to potajno i podmuklo re�i!"

Gradacija predose�anja pretvara se � u alegoriju. U Rejmontovoj Me�avi �uje se "neko muklo re�anje u svemiru", dok je kod �eromskog prisutna i zla slutnja i onaj alegori�ni "vetar, moskovski sluga". Alegorija je svojstvena autoru Jazavca pred sudom, kao i autoru zbirke Raskljuva�e nas gavrani, vrane. To je jo� jedna tipolo�ka sli�nost izme�u Ko�i�a i �eromskog, koja u ovom kontekstu mo�e zna�iti novi, fluidni uticaj.

Odmah posle ove alegorije kao iz se�anja iskrsava slika �ume, koja je �umela � u noveli �eromskog. Sa te je strane doleteo i vetar, severni vetar sa oblacima snega iz poljskih ravnica:

"Najednom se nenadno zadrma�e u vrhovima jele i omorike ja�e, silnije, a jaka se i bu�na me�ava di�e, kao da se cijela planina iz temelja potrese.

Njima se smr�e pred o�ima. Snijeg ih je sve ja�e zasipao, me�ava im je disanje zaustavljala, a oni su grabili naprijed, posr�u�i i zanose�i se".

Po�to je ovde klju�na ta�ka u na�oj uporednoj stilskoj analizi, radi konfrontacije jo� jednom citiramo �eromskog:

"Najednom ne�to tutnji i huji za njima. To je vetar udario u �umu. I zaljuljala se �uma, zastenjala.� Sad oluja udara u njih, razgr�e im odelo, baca im pregr�tima u o�i sneg, o�tar kao tucano staklo."

Da je to potpuno ista slika, o�igledno je. Poenta, me�utim, tek dolazi. Kod �eromskog kao zavr�etak ovog motiva sledi poznata re�enica:

"Ponekad, kao �ivi gorostas, bremena snega prebacuje s mesta na mesto, svla�i ga do gole zemlje i izbacuje visoko� povi�e �ume".

A u pretposlednjoj re�enici Ko�i�eve pripovetke Kroz me�avu suo�avamo se sa � "urlikom i lomljavom pobje�njelih vjetrova koji potresaju zemljom, nose�i kao nevidljivi divovi na svojim sna�nim ple�ima grdne smetove, i razbacuju�i ih ra�lju�eno na sve strane �"

Tako je �itav jedan motiv iz novele �eromskog, sa svim slikama i figurama, prenet u Ko�i�evu pripovetku. Zar bi i to mogla biti samo puka slu�ajnost?

Nekoliko primera neka nam poslu�e samo kao potvrde i ilustracije uticaja poljskih novela na kristalizaciju strukture pripovetke Kroz me�avu.

Ko�i�: "Prije�o�e planinu i si�o�e u polje. Putevi su bili zameteni, nigdje prtine, ni znaka, ni daha od �ivota, a bura neprekidno bjesni i urla."

�eromski: "�uma postaje sve re�a, otvara se �isto polje, ravno zastrto snegom, pusto, nepregledno, beskrajno."

"Zalutao sam" � uzdahnu�e Feljko. "Zabasali smo!" � povika�e Relja.

Urlici i lomljava kao da odjekuju iz Rejmontove �ume. �uli smo ih i u nekim od prethodnih primera, a evo i najtipi�nijeg:

"Umoreni i malaksali od silnog naprezanja i o�trog �ibanja ra�lju�enih vjetrova, oni bi zastali da odahnu, da se odmore, oslu�kuju�i sa neizmjernim strahom i zebnjom kako bijesni no�ni vihori urlaju i potresaju, rekao bi, i nebom i zemljom, lome�i i kr�e�i sve pred sobom."

Kod Rejmonta tih urlika i kr�a i loma ima napretek, vihori zaista potresaju i nebom i zemljom, a na�e se i ovakva re�enica: "�e��e su se zaustavljali da suspregnu drhtanje �to ovlada njima� "

Na Rejmontove slike vihora, pro�ete animizmom, podse�a i ova Ko�i�eva:

"Njegov iznemogli glas do�eka�e i zgrabi�e vihori i, kao osvetni�ki, pomamno ga rastrgo�e i raznije�e po uzbije�njeloj, ludoj no�i zmijanjskoj."

To bi mogao biti samo primer slu�ajnog sabesedni�tva, ali posmatran u sklopu �itavog sistema "izbora po srodnosti" i on za nas nosi znamenje uticaja.

Najzad, i na Rejmonta i na �eromskog podse�a ovaj fragmenat:

"Za �asak se opet nenadno di�e me�ava. Jele su se ljuljale iz korjena, �kripe�i bolno, i vjetrovi su sa njihovih vrhova u pomamnom bijesu i zvizgu trgali i raznosili ogranke i inje na sve strane."

Nema kod Ko�i�a razu�enog opisa bele smrti, nema ni one zavr�ne slike dveju mrtvih priljubljenih glava, ali dovoljno je re�it, slikovit i potresan onaj jezgroviti nagove�taj sa tri ta�ke na kraju, koji �itao�evu uobrazilju nosi i podsti�e da dopeva baladu o me�avi i umiranju dva ljudska bi�a koja smrt sjedinjuje:

"Zvi�de vjetrovi, zvi�de i urli�u, a polumrtva se usta ljube i izdi�u u slatkoj smrti�"

Mu�eni�tvu hodo�asnika dolikuje ta askeza izraza, koja nagove�tava Nastasijevi�eve puteve i tuge u kamenu. Obrisi se gube u belini, u dimu naslu�ivanja, kao da se kob zatiranja dotakla i zavr�ne pesni�ke slike. Kao da je pesnik posegnuo po nedose�ni malarmeovski i rilkeovski ideal. Sve se stapa u belo, u slatku, u stra�nu belu smrt re�i.

Ko�i�ev izraz nije uvek tako sa�et i jezgrovit. Iako je od Pavla Lagari�a nau�io ve�tinu brisanja, iako je te�io da mu proza odgovara savremenijim uzorima, Ko�i� se nije sasvim oslobodio uticaja svog prvog u�itelja Janka Veselinovi�a. Suvi�e op�irnosti i izli�nih detalja ima i u pripoveci Kroz me�avu, i to u njenoj drugoj, ispravljenoj verziji, koja je trebalo da umiri Ko�i�evu pripoveda�ku savest.^[111]

Prva verzija pripovetke Kroz me�avu po obimu odgovara Rejmontovoj noveli: ima 3.473 re�i (Me�ava � 3.421). Druga, pro�irena i ne�to izmenjena verzija Ko�i�eve pripovetke broji 3.893 re�i. Novela Svome bogu, �ijoj bi veli�ini mo�da najbolje odgovarao naziv crtica, ima 989 re�i, �to zna�i svega 2,3 puta vi�e od same Ko�i�eve dopune. Ove podatke navodimo radi orijentacije o nosivosti pojedinih konstrukcija.

U prvoj verziji Reljino je prezime Maslari�, u drugoj ga pisac progla�ava za potomka "od Zmijanja Rajka �to se u pjesmama pjeva"^[112] i daje mu veoma funkcionalno, simboli�no prezime Kne�evi�. Tako je Ko�i� ovaj gorostasni lik oven�ao kne�evskim dostojanstvom. I zato jo� sna�nije odjekuju nezaboravne tragi�ne re�i Relje Kne�evi�a: ,Ja sam kralj brez kraljevine� car brez carevine!"

Ruka koja je unela ovu izmenu u tekst pripovetke Kroz me�avu vo�ena je bo�anskom iskrom nadahnu�a �to se javi kao otkrovenje samo zaista velikom umetniku. Dalje izmene unosila je ruka koju je zavela varljiva svetlost pseudorealizma i zapaljene slame "realija". Mi delimo mi�ljenje �ivorada Stojkovi�a da je Ko�i� "sasvim nepotrebno dopunjavao i �ispravljao� pripovetku" i prihvatamo redaktorovu argumentaciju:

"� pred kraj pripovetke, kada starac, dete i stihija me�ave ostanu sami u sne�noj planinskoj no�i, i tragi�ni se momenat di�e do jedne vizije ljudske izgubljenosti u kojoj se nesre�a Maslari�a (Kne�evi�a) pretvara u kob zatiranja � Ko�i� dopisuje onaj realisti�ki detalj sa glasovima i zapaljenom slamom kod Nakomi�i�a ku�a; pripovetka se "spu�ta"; Reljina tragedija pomalo se svodi na udes od nepogode koji zamalo �to nije izbegnut."

I nama se, u uporednoj analizi triju novela o me�avi, per analogiam name�e zaklju�ak da "ovim �zaboravljenim momentom� pripovetka Kroz me�avu samo gubi svoju poetsku autenti�nost."^[113]

Epizoda sa "zloglavom Kalasurom" dopunila je novim detaljem sliku "bo�jih ljudi" na da�i Kne�evi�a. Taj detalj nije neophodan, ali nije ni destruktivan. Sve u svemu, umetnik se mogao zadovoljiti promenom prezimena glavnog junaka i vezivanjem njegovog porekla za epsku tradiciju, a mo�da i neznatnim pomeranjima u kompoziciji. Time bi se dobio idealan tekst pripovetke Kroz me�avu.

Vratimo se, me�utim, tekstu koji je pisac kanonizirao i na njemu dovr�imo jezi�ko-stilsku analizu Ko�i�eve pripovetke u okviru sistema trijade.

Da bi prikazao zbivanja koja su prethodila "sada�njem vremenu" novele, �eromski je pre�utno "dao re�" preru�enom narodnom pripoveda�u. Ko�i� kao da �ita "te�ke i crne misli" koje u pro�lost vode njegovog junaka. Evokacija pro�losti data je epski �iroko i zauzima najvi�e mesta u strukturi Ko�i�eve pripovetke, koja se upravo tom epskom �irinom izdvaja iz na�e trijade.

"Jezik je kao suza �ist. Dijalog je neusiljen, lak, te�an, vrlo realisti�ki. Ne samo da se vidi li�nost koja govori, no i oni koji je slu�aju, sredina u kojoj se kre�e" � pisao je Skerli� povodom prve Ko�i�eve knjige.^[114] Isto se mo�e re�i i za ovu pripovetku. Jedina je razlika izme�u dijaloga i naracije u tome �to pripoveda� po�tuje gramati�ko-ortoepske norme knji�evnog jezika. On, me�utim, i svoje pripovedanje o�ivljava uno�enjem retkih, sve�ih narodnih re�i, provincijalizama i dijalektizama, tako da se jezik cele pripovetke odlikuje jedinstvenom so�no��u i jedrinom.

Pripovedanje je stilizovano po uzoru na najbolje tradicije na�e narodne epike. To se naro�ito zapa�a u slikanju one "biblijske kataklizme" koja je zadesila porodicu Kne�evi�a. "U motiv ove katastrofe Ko�i� je uneo epsko vizionarstvo, a s njim i duh narodne poezije. Relja Kne�evi� nari�e nad katastrofom epskim glasom" � prime�uje Velibor Gligori�.^[115] Narodni bol i tragika odjekuju u Reljinoj apostrofi:

"O vi crni vrani i orlovi, najedite se, nau�ivajte se, i napite se krvi moje i snage moje! Osna�ite svoja krila, pa se visoko pod ne besa dignite i krilite zemljom i svijetom. Oglasite svojim crnim gukom i jaukom na sve strane svijeta nesre�u moju golemu i pogibiju kraljevine moje i ljepote moje!� "

Epski intoniran sintaksi�ki odsek "O vi crni vrani i orlovi" predstavlja prozni ekvivalenat nesimetri�nog deseterca. Jasno se izdvaja jo� jedan takav odsek: "i krilite zemljom i svijetom, dok je u narodnoj re�enici deseterac imanentno prisutan. To se jo� jasnije videlo u prvobitnoj verziji pripovetke, gde se ova apostrofa zavr�avala re�ima: "kraljevine i ljepote moje."^[118]

I kad Relja "satrven i ubijen nenadnim jadom i �emerom", poziva decu da zapevaju "onu pjesnu od tuge goleme", kao pesma zvu�i njegov vapaj:

" � Ne pla�ite, ne jadikujte, djeco moja! Pla�em i jaukom ne o�ali se pogibija snage moje i ljepote moje. Pjesnu, pjesnu, djeco! Jovane, Milane, Vido, Jagodo, djeco moja! Ne pla�ite, ne jadikujte, ve� se zagrlite i zapjevajte onu pjesnu od tuge goleme� onu veliku pjesnu od koje procmili i drvo i kamen, a kamo li srce u �ovjeku! Tu pjesnu, tu veliku pjesnu zapjevajte zagrljeni i o�alite pogibiju snage moje i ljepote moje!"

Nad grobovima Kne�evi�a "promukla �enska grla bugare sinje i crne tu�balice." Na tu�balicu podse�a i Reljina jadikovka:

"Nemam �ime spomenuti mrtve svoje, niti imam �ime darovati kljasta i sakata za pokoj du�a nji'ovi� �ta do�eka Relja Kne�evi�u!"

Po�etak, prozni ekvivalenat tro�lanog dvanaesterca, po ritmu i zvuku podse�a na Pla� sestre Batri�eve: "Nemam �ime spomenuti /mrtve svoje" � "Kuda si mi uletio,/ moj sokole", dok zavr�etak predstavlja �ist deseterac, sa karakteristi�nim epskim vokativom. U bliskom je saglasju sa narodnom poezijom i desetoslo�ni odsek "darovati kljasta i sakata". �ak se i Bogu Relja obra�a u desetercu: "�to rasto�i dr�avinu moju�"

Ali ne besedi desetercem samo Relja Kne�evi�, potomak "od Zmijanja Rajka". Epski deseterac odjekuje tokom �itave pripovetke: prema na�oj statistici, javlja se u izdvojenim odsecima oko �ezdeset puta. Zato i tvrdimo da je pripovedanje stilizovano po uzoru na narodno pevanje. Nije to slu�aj samo u ustaljenim frazama poput ovih: "nije htio ni po koje blago", "klonio se kao �ive vatre." I u "prozai�noj" naraciji �esto zazvu�i deseterac:

"Svakom svom �eljadetu, malom i velikom, podigao je Relja, odmah prvih dana, biljeg, pa je groblje tvrdo ogradio, sve sam, bez i�ije pomo�i.

Dr�ao se �isto i u redu. Sam je sebi i prao i krpio rubine. Gdjekad bi, nedjeljom i praznikom, obukao i staja�e ruvo, ali mu ono staja�e nekako tu�no, neprikladno, i on se stidio od sama sebe."

Ili, malo dalje:

"Kad se sve izmaklo, kad je sasvim osiroma�io i opotrebio, krenuo bi u donje krajeve, dalje, gdje ga niko ne poznaje, pa bi radio na nadnicu. Tako bi, preko ljeta, zaradio ne�to za zimu, da se prehrani i prislu�i svije�e na grobovima svoje �eljadi. To ga je mnogo stajalo, ali on je svakih zadu�nica, i zimskih i jesenjih, palio svije�e i dr�ao da�e i prekade."

Deseterac je kod Ko�i�a najizra�ajnije sredstvo folklorno-ritmi�ke stilizacije i osnovni nosilac celokupne ritmi�ke organizacije jezi�ko-stilske strukture Kroz me�avu.

Reljinoj apostrofi "O, vi crni vrani i orlovi�" odgovara slede�i fragmenat:

"Orlovi mrlina�i, oni grdni planinski orlovi oguljenih, golih vratova i dugih, zao�trljenih kljunova, po�e�e se vijati nebom iznad staja Reljinih i padati kraj torova. Crne vrane i gavrani u dugim, �irokim jatima kobno su i zlobno graktali povrh mala i ima�a njegova, padaju�i na tovne mrline sa nemilim kre�tanjem� "

Dva izdvojena sintaksi�ka odseka predstavljaju prozne ekvivalente epskog deseterca, i to sa daktilskim zavr�ecima karakteristi�nim za narodnu poeziju. Ovakav ritam najbolje uokviruje sliku zlokobnih pti�urina, koje su na vrletne vrhunce Ko�i�eve proze doletele iz narodne pesme.

Narodna poezija bila je onaj nepresu�ni izvor �ijom su se �ivom vodom napajali i �eromski, i Rejmont i Ko�i� � tri pisca � savremenika koje bi K�i�anovski nazvao neoromanti�arima. Vrane i gavrani kod Ko�i�a i �eromskog, uz deseterac kod sve trojice, svedo�e o zna�ajnoj tipolo�koj sli�nosti, koja stvara povoljnu klimu za uticaje. I ovde bi vulgarizaciju stilske analize predstavljala tvrdnja da su gavrani iz novele �eromskog sleteli u Ko�i�evu pripovetku, te poput odse�ene ruke od junaka doneli desetera�ki ritam sintaksi�kih odseka. Ali ova ograda ne isklju�uje mogu�nost sna�nog uticaja �eromskog (i Rejmonta) na na�eg Ko�i�a. Narodni duh i folklorno-ritmi�ka stilizacija poljskih novela mogli su doprineti da se one, i po tome bliske Ko�i�evim sklonostima, jo� ja�e otisnu u njegovom se�anju i imaginaciji. Jer Ko�i� je imao sluha za narodnu re�, za izraz i ritam narodni. Ako je imao u rukama novele �eromskog i Rejmonta (a sve ukazuje na to da jeste), morao je osetiti i njihovo bilo. �ak se i u Mati�inom prevodu Me�ave da naslutiti strujanje tog ritma, �ak sa istih struna bruji deseterac. Mogao je to zapaziti i manje osetljiv sluh nego �to je bio Ko�i�ev.

U nekoliko svojih pripovedaka Ko�i� unosi glasove narodne pesme. Odatle deseterac prodire u proznu strukturu, pro�ima je i sa pesmom stapa. Deseterac bruji u pripovetkama iz ciklusa o Simeunu �aku, odzvanja i u Ko�i�evim pesmama u prozi. Deseterac Ko�i�u pristaje. Svedo�i o tome i ona desetera�ka pesma koju su mu spevali njegovi planinci i koju sa ponosom navodi u svom Tamnovanju.

Ra�anje deseterca u Ko�i�evoj prozi najbolje mo�emo pratiti u Prosjacima (1904):

"Slijepac uspravi gusle na krilu i, drh�u�i, prevu�e gudalom. Jeknu bolno struna kroz planinu. Drh�u prsti, jeca slijep�evo grlo i zvuci se, meki i duboki, razlijevaju ispod sumornih �utljivih bukava koje se prkosno nebu di�u, obasjane i osvijetljene iznemoglom svjetlo��u po�ljednjih sun�anih zraka.

Slijepac zavr�i pjesmu i po�ljednji zvuci odjeknu�e silno i burno kroz planinu:

�Rani sina, pa �alji na vojsku,
Srbija se umirit' ne mo�e.�"

U polemici sa Josipom Milakovi�em izgovorio je Ko�i� i ove zna�ajne re�i:

"� izgleda da g. Milakovi� nema snage da intenzivno osjeti one intimne dra�i, ono �ivotno vibriranje koje struji kroz �istu, punu i jedru narodnu poeziju."^[117]

Da je duboko ose�ao to "�ivotno vibriranje", dokazao je Ko�i� �itavim svojim delom. Da je pravi umetnik re�i, pokazao je kad je tom stihijnom ritmu nametnuo uzde svesne stilizacije, ne naru�avaju�i pri tom iluziju o savr�enoj prirodnosti i spontanosti. To je organizovana spontanost pesni�kog nadahnu�a, to je istinska umetnost.

Rasvetljavaju�i fenomen deseterca, �ujmo jo� jedan karakteristi�an primer folklorno-ritmi�ke stilizacije u pripoveci Kroz me�avu, koji neposredno odaje svoje postanje:

"Kad bi zvono sa golemog ovna predvodnika rastegnutim zvukom odavalo da su prve ovce iza grada, po�ljednje bi ulazile u �ar�iju, prelivaju�i se u punoj svjetlosti proljetnog, drhtavog sunca, a za njima bi ponosito jahao na brnja�u Relja, obu�en u modri koporan i crvene, skerletne �ak�ire, sa crvenim �alom oko glave i krupnim, srebrnim tokama i ilikama na prsima, pod punim pusatom."

Ovaj fragmenat sa �est proznih ekvivalenata epskog deseterca u sazvu�ju je sa narodnom pesmom, ili, jo� bolje, pripovetkom, jer i narodne pripovetke �esto predstavljaju primere ritmi�ne proze. Nalazimo me�u tim primerima i jedan na koji nas Ko�i�ev fragmenat podse�a:

"Kad ujutru beo dan osvanu, dan osvanu i sunce ogranu, usta �oban, usta i devojka, pa se sta�e opremati na jezero (�) Kad po�o�e i kreto�e ovce, �oban putem jednako veseo, svira u gajde veselo, a devojka ide pokraj njega pa jednako pla�e (� )"^[118]

U sluhu nam jo� bruji ritam deseterca, pred o�ima se prelivaju �ice sa "srebrnih toka i ilika" Relje Kne�evi�a, sa zlatne tkanice Petra Ko�i�a. Ovde smo osvetlili samo neke uzorke tog filigranskog prepleta.

U ritmi�noj Ko�i�evoj prozi nalazimo sijaset ekvivalenata stiha i metra. Mada se ritam proze ne meri stopama i "vrstama", Ko�i�ev prozni izraz i dozvoljava i name�e takav postupak: da sledimo stope "kroz me�avu" i otkrivamo zavejane tragove pesnikove, onako kako su pred njegovim o�ima promicali likovi i slike � "lagano i ujedna�eno, stopu za stopom". Da tako treba krenuti "kroz me�avu", pomi�ljali su i prethodni tragaoci za ovim umetni�kim blagom, ali niko pre nas to nije u�inio. Stilsko-ritmi�ke vrednosti Ko�i�eve pripovetke zapazio je jo� Nikola Antula:

"Svoju lijepu pri�u Kroz me�avu Ko�i� je velikim dijelom ispri�ao tako jednim stilom biranim i otmjenim u svojoj prostoti, �esto sa paralelizmom re�enica ili ritmom koji podsje�a na pjesmu."^[119]

�to se sintaksi�kih paralelizama ti�e, skre�emo pa�nju samo na jo� jednu tipolo�ku sli�nost izme�u Ko�i�a i �eromskog � na izrazitu sklonost njihovu prema dvojnim i trojnim pridevima. Za uporednu stilsku analizu naro�ito su interesantni ovi poslednji:

"Sijed je sav, ko�tat i krupan kao odvaljen komad onih gr�enih i neprekidno mra�nih i turobnih planina �to se muklo uzdi�u povrh njegova sela. Po razgoli�enim, runjavim i �irokim prsima nahvatalo mu se stvrdnuto inje." (str. 239);
"prenapuni se ku�a zdrave, jedre i kr�ne �eljadi (str. 243);
�� ali su �alostivni, slomljeni, satrveni" (str. 245).

Prvi, najilustrativniji primer u tesnoj je vezi sa onim poznatim opisom kod �eromskog:

"Tom putanjicom ide star, oronuo, beo kao golub, seljak Feljko� ".

Svojevrsni kult broja tri kod na�eg i poljskog pisca mi tuma�imo uticajem folklora. Ova zajedni�ka sklonost poslu�ila je kao katalizator u procesu nastajanja Ko�i�eve slike. Ovde jedan uticaj ne isklju�uje drugi, nego ga upravo potpoma�e. Tako obja�njavamo i ritmi�ko podudaranje triju analiziranih proznih tekstova.

Pored epskih deseteraca kod Ko�i�a se pojavljuju i lirski. Njima su ispevane tri Ko�i�eve pesme od onih devet objavljenih u Sabranim delima. U pripoveci Kroz me�avu nabrojali smo tridesetak proznih ekvivalenata tog stiha. Lirskih deseteraca, dakle, ima dvaput manje od epskih, ali jo� uvek dovoljno da potvrde jasno nagla�enu ritmi�nost. Kao primere smo odabrali deset sintaksi�ko-intonacijskih odseka:

"vuku�i te�ko nogu za nogom" (str. 239);
"tr�e se opet starac iz misli" (str. 240);
"Za�to i kro�to, on nije znao, / niti je htio koga pitati" (str. 242);
" � Zar nije tako, brate Krstane?" (str. 246);
"grozan i jeziv jauk i lelek" (str. 246);
" � Evo ti ove moje 'aljine" (str. 250);
" � Meni, dijete, ne treba ni�ta" (str. 250);
" � Naprijed, Vujo! � uzviknu Relja (str. 251);
" � Vujo! � o�ajno, silno jauknu�" (str. 253).

Narodni lirski deseterac i gromka fraza �ure Jak�i�a i Laze Kosti�a odjekuju u Ko�i�evoj re�enici. Pro�imanje proze lirskim desetercem jo� je jedna tipolo�ka sli�nost izme�u Ko�i�a i poljskih pisaca.

Jo� �e��e od desetoslo�nih odseka kod Ko�i�a se pojavljuju osmoslo�ni: izdvojili smo ih oko sto pedeset. Tu je naro�ito do�la do izra�aja te�nja za izjedna�avanjem du�ine sintaksi�ko-intonacijskih odseka, svojstvena autoru pripovetke Kroz me�avu kao i autorima poljskih novela. Od raznih osmoslo�nih ekvivalenata stiha ovde �emo razmotriti najva�nije: simetri�ne i nesimetri�ne osmerce.

Oko �etrdeset pet osmoslo�nih odseka, u �ijem je prete�no trohejskom ritmi�kom toku granica izme�u akcenatskih celina povu�ena iza �etvrtog sloga, mogli bismo interpretirati kao prozne ekvivalente simetri�nog osmerca. Tim su stihom ispevane tri Ko�i�eve pesme, a u jo� dve se pojavljuju simetri�ni osmerci kao podudarni �lanovi �esnaesterca. Poka�imo ovde samo tri karakteristi�na uzorka tako modifikovane prozne strukture u pripoveci Kroz me�avu:

"Svetkovina i zborova / kod crkava i manastira / klonio se kao �ive vatre, / jer se tu mnogo pri�alo i besjedilo / o njegovoj strahovitoj pogibiji i udesu."

"Svega toga nema vi�e, / sve je umrlo, uvelo, i��ezlo, / da se nikad ne povrati."

"Ne�to svoga blaga / �to je bilo u svijetu, / na maslu i na izoru, prignao je ku�i, / da zametne i rasplodi, / ali mu se nije dalo."

Prozni ekvivalenti simetri�nog osmerca su ovi sintaksi�ko-intonacijski odseci: "svetkovina i zborova", "svega toga nema vi�e", "da se nikad ne povrati", "�to je bilo u svijetu", "da zametne i rasplodi", "ali mu se nije dalo." Odsek "o njegovoj strahovitoj pogibiji i udesu" interpretiramo kao prozni ekvivalenat simetri�nog �esnaesterca. Povu�en ovim tokom, kao osmerac zazvu�i i deo prethodnog odseka "pri�alo i besjedilo";

ne ubrajamo ga u simetri�ne osmerce jer ne predstavlja jasno izdvojenu celinu i nema cezure posle �etvrtog sloga.

Kod Ko�i�a se, dodu�e, retko javlja �ist �etvorostopni trohej poput onog "svega toga nema vi�e"; obi�no poneku trohejsku stopu zamenjuje jampska. Ali to isto va�i i za na�u poeziju, osobito narodnu. Na narodni osmerac najvi�e i podse�aju ovi osmoslo�ni sintaksi�ko-intonacijski odseci. Dok je u osmercima iz Ko�i�evih pesama trohejska ritmi�ka inercija veoma sna�na, i to naro�ito u njihovom drugom �lanu (�to tuma�imo kao trag romanti�arske poezije i poetike), kod proznih "osmeraca" u pripoveci Kroz me�avu ta je inercija znatno slabija. Njihovu genezu otkriva nam sam Ko�i�ev tekst.

Re�enica u kojoj se viju "oni grdni planinski orlovi", do�arav�i ritam deseterca, zavr�ava se osmoslo�nim odsekom "i padati kraj torova". Slede�a re�enica po�inje odsekom sa jednakim brojem slogova: "crne vrane i gavrani". Ko�i�evi "osmerci", isprepletani proznim ekvivalentima "petostopnog srpskog troheja" (u ranijem primeru: "svetkovina i zborova� klonio se kao �ive vatre"), predstavljaju komplementarno sredstvo folklorno-ritmi�ke stilizacije.

Simetri�nim osmercem ispevan je veliki broj na�ih lirskih narodnih pesama, a me�u njima i tu�balica. Jedna od naricaljki, koju je Vuk objavio pod naslovom Kad ko umre gdje na putu, po�inje "vrstom" "Crni vrane preletio� "^[120] Ima i lirskih pesama, kao �to je "sljepa�ka" Na saborima sjede�i,^[121] u kojima osmercu prethodi desetera�ka invokacija.

Na osnovu svega �to smo ovde i u tre�em poglavlju svoga rada rekli o osmercu, mo�emo formulisati zaklju�ak: Ko�i�ev stih u prozi "crne vrane i gavrani" u sazvu�ju je sa narodnom poezijom, a preko nje i sa �eromskim (Rozdziubi� nas kruki, wrony).

Uz prozne ekvivalente osmerca tipa 4+4 pojavljuju se kod Ko�i�a i prozni ekvivalenti nesimetri�nog osmerca (5+3).^[122] Takvih sintaksi�ko-intonacijskih odseka, sa jampskom ritmi�kom inercijom i obaveznom granicom izme�u akcenatskih celina posle petog sloga na�li smo u Ko�i�evoj pripoveci oko pedeset pet.^[123] Ilustracije radi navodimo ih samo nekoliko:

"a psi su oko torova / nekako tu�no, pretu�no / urlikali i zavijali" (str. 243);

"I Relji se grdno ra�ali, ali se ste�e, namra�i, / pa samo suvo uzdahnu (str. 244);

"Ovo se sprema me�ava" (str. 250);

" � Na desno, bra�o, na desno!" (str. 252).

Poreklo i funkciju ovakvih sintaksi�ko-intonacijskih odseka u Ko�i�evoj prozi rasvetljava nam ona re�enica koju nose "crne vrane i gavrani". Posle simetri�nog osmerca sledi epski deseterac "padaju�i na tovne mrline", a onda se, nakon sedmoslo�nog odseka "sa nemilim kre�tanjem", pojavljuju dva osmoslo�na: "a on je bolan, prebolan, / hodao tamo i amo" � kao prozni ekvivalenti narodnog nesimetri�nog osmerca. Da je to isti ritam, neka nam posvedo�e zavr�ni stihovi iz pesme Brat i sestra i tu�inka :

"Kuda �e�, dragi, kuda �e�?
Ravno je polje �iroko,
mutna je voda duboka;

ne idi, dragi, ne idi!"^[124]

A ako prelistamo prvu Vukovu knjigu, na�i �emo i pesama u kojima se nesimetri�ni osmerac prepli�e sa simetri�nim ili, pak, sa epskim desetercem.^[125]

Kao �to je poreklo nesimetri�nih i simetri�nih osmeraca i deseteraca u Ko�i�evoj prozi zajedni�ko, tako im je i funkcija ista: folklorno-ritmi�ka stilizacija. Identi�an postupak otkrili smo i kod �eromskog i Rejmonta. �to se ti�e nesimetri�nih osmeraca, mo�da bi se i u poljskim novelama neki od ekvivalenata silabi�kog osmerca mogao ovako interpretirati (jer i u poljskoj narodnoj poeziji ima pesama ispevanih nesimetri�nim osmercem), ali takva funkcionalna stilizacija u tekstovima Me�ave i Svome bogu nije jasno uo�ljiva. Kod Ko�i�a je ona neosporna i igra veoma istaknutu ulogu u ritmi�koj organizaciji pripovetke Kroz me�avu.

U Ko�i�evoj pripoveci vrlo �esto nailazimo i na �estoslo�ne sintaksi�ko-intonacijske odseke. Samo u jednoj slo�enoj re�enici izdvojili smo jedanaest takvih odseka, od kojih se pet neposredno nadovezuju kao istovetni zvonki beo�uzi u ritmi�kom lancu:

"Kad bi pomislio / na te zborove i svetkovine, / du�a bi mu potajno propi�tala, / jer se na njima / ne blije�te vi�e / toke i ilike / sa vitkih i vrsnih Kne�evi�a, / ne pra�te pe�anke njihove, / ne bjelasaju se / u lepr�anju �iroke bo��e, / niti zvek�u meko / i ujedna�eno / dugi gerdani / sa jedrih i nao�itih / snaha i djevojaka, / koje zadihano / raznose po zboru, / od sopre do sopre, / �asti kumovima / i prijateljima."

"Zborove i svetkovine" do�arava i sam ritam. Ko�i�evi �esterci poti�u iz narodne poezije.^[126] Ritam �estoslo�nih odseka sreli smo u istoj funkciji i kod Rejmonta � kao ritam krakovjaka. U pitanju je, dakle, folklorno-ritmi�ka stilizacija kao izrazita tipolo�ka sli�nost izme�u autora novela Me�ava i Kroz me�avu.

Iz narodne poezije vode poreklo i prozni ekvivalenti dvo�lanog dvanaesterca poput ovih:

"Ba� niko ni da se na�ali s cijenom, // a evo nas i no� u �ar�iji sti�e" (str. 240);
"otiskiva�e se nebrojeno blago" (str. 241);
"zar nijesam davo kljastu i sakatu (str. 247);
"ali ne bija�e ni krave ni Vuje" (str. 253).

Kao dvo�lani dvanaesterci mogu se interpretirati i udvojeni �esterci iz izlo�enog "ritmi�kog lanca".

Da je i ovde posredi folklorno-ritmi�ka stilizacija, pokazuje kako ritam ("ali ne bija�e ni krave ni Vuje" � "ni otac, ni majka, ni brat, ni sestrica"), tako i stil: "nebrojeno blago" otisnulo se iz narodnog stvarala�tva.

�estoslo�ni sintaksi�ko-intonacijski odseci kod Ko�i�a se javljaju i u kombinaciji sa �etvoroslo�nim � kao prozni ekvivalenti drugog �lana epskog deseterca. I neki samostalni �esterci ose�aju se kao izdvojeni delovi desetera�ke strukture. "Toke i ilike", ukras juna�kog deseterca, i kad ga ne zaodevaju, ostaju�i "krupne" i "srebrne", �uvaju njegovu uspomenu, kao �to svirale sa Kitsove gr�ke urne "sviraju pesme bezglasne".

U pripoveci Kroz me�avu �esterci se �esto prepli�u i sa osmercima: zabele�ili smo tridesetak takvih primera. Ovde nas najvi�e interesuje jedan poseban slu�aj takvog ritmi�kog ustrojstva: spoj simetri�nih osmeraca sa prete�no trohejskim �estercima:

"i zadrto raznosio / zemlju rogovima (str. 241);
"kao da mu glas dolazi / iz mra�nih dubina (str. 245);
"a za njim se nadado�e / ostali blentovi" (str. 246);
"�to obori i razru�i / kraljevinu moju?" (str. 247);
"Ja sam kralj brez kraljevine� car brez carevine!" (str. 248);

Ovakav ritam mo�e se �uti i u narodnoj poeziji, odakle su ga uzeli i popularisali na�i romanti�ari.^[127] Stoga i u ovim Ko�i�evim "vrstama" vidimo nove primere folklorno-ritmi�ke stilizacije. �to se ti�e ostalih brojnih kombinacija �estoslo�nih i osmoslo�nih odseka u pripoveci Kroz me�avu (neke smo od njih ve� mogli da �ujemo u drugim prilikama), najta�niji nam izgleda zaklju�ak da je u pitanju jedna specifi�na karakteristika Ko�i�evog ritma, kao �to je kod �eromskog to bila konfiguracija osmoslo�nih i petoslo�nih odseka.

Spojevi petoslo�nih i �estoslo�nih sintaksi�ko-intonacijskih odseka predstavljaju prozne ekvivalente jedanaesterca, prete�no jampske ritmi�ke inercije:

"drhta�e ne�to bolno i o�ajno" (str. 240);
"uz o�tri fijuk kosa i srpova� " (str. 241);
"I pa�e su mu padale na konak" (str. 242);
" � ne�u da budem ni turski alaba�! � govorio je Relja ponosito" (str. 242);
"I po�e �apat od usta do usta (str. 243);
"Drugo sve uze nevidovni udes" (str. 247).

Oko dvadeset i pet primera takvog "stiha" u proznoj strukturi pripovetke Kroz me�avu potvr�uju da njen ritam "podsje�a na pjesmu" � nekog od Ko�i�evih savremenika. Kao �to vidimo, jedanaesterac nije tada osvajao samo poeziju na�ih parnasovaca i simbolista.

Jedanaesterci odjekuju i u poljskim novelama. A nije ni �udo, jer oni u poeziji poljskoj imaju veoma bogatu tradiciju. Ritmi�ko podudaranje Ko�i�evih stihova u prozi sa jedanaestercima Rejmonta i �eromskog ukazuje nam se kao jo� jedan elemenat u sistemu tipolo�kih sli�nosti.

U oblikovanju ritmi�ke strukture Ko�i�evog teksta pored silabi�kog deluje i silabi�ko-tonski princip. To je zna�ajna op�ta tipolo�ka sli�nost izme�u na�eg pripoveda�a i poljskih pisaca.

Metri�ka tendencija Ko�i�eve "prozne versifikacije" manifestovala se, kao �to smo videli, u spregu sa folklorno-ritmi�kom stilizacijom. Ali ne uvek i ne samo u takvoj uzajamnosti. Jampski deveterci, na primer, provejavaju tu i tamo "lagano i ujedna�eno", "ukr�taju se u lijetu" sa drugim ritmovima, od kojih su neki mogli do�i iz "belog kraja", postojbine Tatjane, Lenskog, Onjegina�

Po sne�noj belini Ko�i�evog poetskog izraza otisnuo je stope i amfibrah, da pro�me "tu pjesnu, tu veliku pjesnu", "od koje procmili i drvo i kamen". Evo nekoliko stihova te pesme:

"obu�en u modri koporan" (str. 243);
"�to ostaju iza mrtvaca" (str. 245, 246);
"Nijesam ja vukarni Relja!" (str. 248);
"zaradio ne�to za zimu" (str. 248);
"a skroma�na svjetlost zvijezda� " (str. 250);

Ve� u po�etku Ko�i�eve pripovetke, posle proznog ekvivalenta �etvorostopnog amfibraha "za kravom se di�e i po�e dijete" javi�e se u poznatom sazvu�ju i ekvivalenat trostopnog katalekti�kog amfibraha: "pa ljuma i grabi uz put". To je ritam onih Ljermontovljevih stihova o samotnom boru, �iji smo odjek naslutili kod �eromskog. Da ovo nije interpretatorova apstrakcija, pokazuje jo� jedan, najre�itiji primer, u ritmu amfibraha i u znaku Ljermontova:

"I on ostade sam s okorjelim mrazom i ledom na du�i, i tvrd kao kamen, crn kao ogorjeo panj u planini� " (str. 247).

Taj odmeren ritam "podse�a na pjesmu" amfibrahom ispevanu, slika � na Ljermontovljev usamljeni bor pod snegom na golom vrhuncu, pore�enje, pak, na Grm Vojislava Ili�a (od Bora do Grma nije tako daleko). A da Ko�i�u amfibrah nije bio stran, neka posvedo�e ovi simboli�ni stihovi (koji, opet, do�aravaju �timung Pozne jeseni):

"Zavlada�e sumor i gavran �e crni
Sa rapavim krikom ra�iriti krila."

Ti stihovi poti�u iz pesme Bar tad ho�e l'�?, koju je 1900. godine u Be�u napisao student slavistike Petar Ko�i�.

Na Vojislava Ili�a i po ritmu nas podse�a opis zimskog pejza�a na po�etku pripovetke Kroz me�avu:

"Suva zima stegla. Odasvud bije, pr�i i kao ujeda, grize o�tra i nemila studen."

Zima je prekrila snegom i Vojislavljeve heksametre, ali se oni ipak naziru. Heksametre je � setimo se � u prozu pregr�tima unosio �eromski (kod njega je to neposredni uticaj klasi�ne lektire).

I jedna i druga sklonost prema ritmizovanju proze (u amfibrahu i heksametru) zna�i novu tipolo�ku sli�nost izme�u autora novela Svome bogu i Kroz me�avu. �to se ti�e amfibraha, mogao je postojati i zajedni�ki uzor. Ljermontova je �itao, navodio i prevodio u�enik gimnazije u Kjelcu Stefan �eromski. Ljermontova je �itao i student slavistike Petar Ko�i�. I ne samo Ljermontova� Sve ukazuje na to da je �itao i �eromskog. A u pogodnim uslovima iz sli�nosti izrastaju uticaji. Bi�e ih i u oblasti ritma.

O tim uticajima mo�emo govoriti povodom trinaesteraca u pripoveci Kroz me�avu. Spojevi sedmoslo�nih i �estoslo�nih sintaksi�ko-intonacijskih odseka mogu predstavljati � prozne ekvivalente poljskog trinaesterca. Ovaj najpoznatiji poljski silabi�ki stih, sa karakteristi�nom cezurom posle sedmog sloga, prodro je i u poeziju drugih slovenskih naroda, a preko ruske dopro je i do nas.

Najstariji poljski trinaesterac u srpskoj varijanti nalazimo jo� 1649. godine.^[128] Kasnije, u doba romantizma, naro�ito ga je popularisao Zmaj. Na na�em terenu poljski trinaesterac je ne�to modifikovan: stalni akcenat je sa �estog sloga pomeren na peti. Ali u prevodima se pojavljuje i u svom pravom obli�ju, katkad u punom sjaju i lepoti svojoj. Mereti�ev prevod Gospodina Tadije (1893) mogao je �itati Ko�i�, a kao student slavistike mogao je pro�itati i novelu �eromskog Svome bogu. U njenom tekstu padaju u o�i i takvi stihovi u prozi. Da ritam poljskog trinaesterca Ko�i�u nije bio stran, neka nam poka�u primeri:

"I jednog kobnog dana � / dobro se on sje�a" (str. 243);
"bolan i drhtav �apat / od usta do usta" (str. 244);
"� jer ja nijesam �ojek / ve� blentavi Krstan" (str. 246);
"Najedanput se tr�e, / iskola�i o�i" (str. 246);
"Ve� nekoliko dana, / od jutra do mraka� " (str. 246);
"Svakom svom �eljadetu, /malom i velikom, / podigao je Relja, / odmah prvih dana" (str. 248);
"Kad ne�to jednom po�e, / ne zaustavi se!" (str. 249).

Sve ove primere na�li smo u slici katastrofe roda Kne�evi�a. U �itavoj pripoveci Kroz me�avu ima ih petnaestak, dodu�e ne tako izrazitih, ali ipak uo�ljivih i simptomati�nih. I sami navedeni primeri, od kojih su naju�estaliji oni iz slike "bo�jih ljudi", a najizrazitiji oni u "distihu", daju nam osnova za pretpostavku da je na modeliranje Ko�i�evog ritma uticao i poljski trinaesterac.

Jo� je zna�ajnija druga trinaestoslo�na kombinacija koja se pojavljuje u Ko�i�evoj pripoveci � spoj osmoslo�nih i petoslo�nih odseka:

"Po �etrdeset, pedeset / ku�ne �eljadi" (str. 240);
"I pjesma rada / i rasplam�ele mladosti" (str. 241);
"Sve mu je napredovalo, / raslo, bujalo" (str. 241);
"i sve propade, i��eznu, / svega nestade" (str. 247);

Poreklo ovakvih spletova mo�e se interpretirati dvojako. Prva je mogu�nost da su oni rezultat folklorno-ritmi�ke stilizacije. Varijanta trinaesterca 8+5 pomalo podse�a na narodni stih:

"Izvor voda izvirala, / bistra studena .. "^[129]

Da je taj ritam Ko�i�u bio blizak, svedo�e nam stihovi koje nalazimo u njegovom �lanku Na�a poezija pod apsolutizmom:

"U ba�ti mi zumbul cvjeta,
Ja ga ne berem;
Na zumbulu bulbul pjeva,
Ja ga ne slu�am�"^[130]

Me�utim, spojevi osmoslo�nih i petoslo�nih odseka u Ko�i�evoj prozi ne odgovaraju ovakvom obrascu. U prvom delu narodnog trinaesterca (koji je Ko�i� � kriti�ar ose�ao kao zaseban stih) obavezno se pojavljuje simetri�ni osmerac. A njega nema u navedenim trinaestoslo�nim kombinacijama kod Ko�i�a � pripoveda�a. �tavi�e, u njima ne igra ulogu ni redosled petoslo�nih i osmoslo�nih odseka. Zaklju�ak je da se poreklo ovih Ko�i�evih spletova ne mo�e svesti isklju�ivo na folklorno-ritmi�ku stilizaciju. Ostaje druga mogu�nost: da je ovde u pitanju uticaj ritma �eromskog na uobli�avanje Ko�i�eve ritmi�ke strukture. Kao �to znamo, za �eromskog je ovakva konfiguracija tipi�na. A ni kod njega se spreg petoslo�nog i osmoslo�nog odseka (redosled je sporedan) ne poklapa sa trinaestercem tipa 8+5 (koga ima i u poljskoj poeziji). Jedinu razliku izme�u Ko�i�a i �eromskog predstavljaju ovde Ko�i�evi daktilski zavr�eci, koji nas opet vra�aju narodnoj poeziji. Zato nam se najverovatnijim �ini tuma�enje da su spojevi osmoslo�nih i petoslo�nih sintaksi�ko-intonacijskih odseka u pripoveci Kroz me�avu nastali ukr�tanjem dvaju elemenata: folklorno-ritmi�ke stilizacije i uticaja karakteristi�nog ritma novele Svome bogu.

Da takva podudarnost izme�u Ko�i�a i �eromskog nije puka slu�ajnost, ve� da je ritam novele Svome bogu njenom pa�ljivom �itaocu brujao u sluhu i u organizovanoj spontanosti umetni�kog stvaranja nadahnuo ritmi�ku strukturu pripovetke Kroz me�avu, uverava nas ovaj, poslednji primer:

"� na svojim sna�nim ple�ima / grdne smetove� " (str. 253).

Taj je primer neobi�no simptomati�an i za na�u komparativnu stilsku analizu od izuzetnog zna�aja. Jer i kod �eromskog se na istom mestu, u istom personificiranom opisu vihora, u istom pore�enju, pojavljuje isti ritam. Ovu zaista frapantnu podudarnost najbolje �e nam predo�iti su�eljavanje odgovaraju�ih fragmenata. Fragmenat �eromskog:

Chwilami jak �ywy si�acz / brzemiona �niegu / z miejsca na miejsce przerzuca, / zdziera go a� do gruntu nagiego / i fryga wysoko � nad las � ritmi�ki i zvukovno me�a se i sliva "sa urlikom i lomnjavom / pobje�njelih vjetrova / koji potresaju zemljom, / nose�i kao nevidljivi divovi / na svojim sna�nim ple�ima / grdne smetove, / i razbacuju�i ih ra�lju�eno na sve strane� "

Istu ritmi�ku konstelaciju / chwilami jak �ywy si�acz / brzemiona �niegu � "na svojim sna�nim ple�ima / grdne smetove" (prate ista zvukovna ponavljanja, aliteracije i asonance � kao u nadahnutom pesni�kom prevodu. "�ywy si�acz" i "nevidljivi divovi" nisu samo u semanti�koj, ve� i u glasovnoj vezi. Z miejsca na miejsce przerzuca u sazvu�ju je sa "razbacuju�i ih ra�lju�eno." �ujemo i odjek prigu�enih slikova. Kod �eromskog: "brzemiona �niegu � gruntu nagiego", kod Ko�i�a: "pobje�njeli vjetrovi � grdne smetove." U oba fragmenta ove prevashodno poetske proze strujni suglasnici i sonanti postrojeni su u isti poredak. I isti prasak potresa dve strane iste �ume, naslikane istovetnom tehnikom "slo�enog zvukovnog slikarstva."

To ne zna�i da je Ko�i�eva slika kopija �eromskog. Ona je ravnopravno remek-delo, podjednake vrednosti i lepote. Takva se dela stvaraju � da se vratimo pore�enju sa pesni�kim prevodom � kada umetnik "nije rob, ve� suparnik." Tako je �ukovski, �ije su ove re�i, prevodio nema�ke romanti�are. Tako je i Ljermontov od pesme o boru i palmi iz Hajneovog Lirskog intermeca stvorio jednu od najlep�ih svojih pesama. Re� je o umetni�kom procesu koji bi Isidora Sekuli� nazvala prestvaranjem, a Jan Parandovski � alhemijom re�i. U Ko�i�evom gaju gorostasna su stabla kao u �umi �eromskog. o vekove�nosti pri�a dalekoj visoko drve�e poezije.

Uz sli�nosti idu i razlike. Novela �eromskog odlikuje se sa�eto��u, Rejmontova novela bogatstvom opisa, Ko�i�eva pripovetka � epskim zamahom naracije. Ko�i�evi opisi pejza�a bliski su �eromskom, kao i postupak u slikanju likova. Ali sam lik Relje Kne�evi�a, u koji je Ko�i� udahnuo sav ponos i prkos svoj, taj lik do sr�i �iv i realan, a ujedno simboli�an i besmrtan, sna�niji je od svih likova koji su pred nama prolazili, putevima i bespu�ima, "kroz me�avu". Ova imaginarna povorka najslikovitije pokazuje Ko�i�evu veli�inu. Kao tvorac jednog gorostasnog lika nadvisio je Ko�i� i �eromskog i Rejmonta. Razume se, na�e vrednovanje ne izlazi iz okvira i razmera analizirane trijade, ali i takva valorizacija veoma mnogo zna�i. Jer setimo se samo da je novela Svome bogu stekla svetsku slavu.

Autor pripovetke Kroz me�avu nadma�io je autore novela Svome bogu i Me�ave i po umetni�kom postupku folklorno-ritmi�ke stilizacije. Tendencija koju su ispoljili �eromski i Rejmont kod Ko�i�a je do�la do punog izra�aja. To se odnosi i na broj i na koncentraciju "deseteraca", "osmeraca" i drugih narodnih ritmova, kojima je struktura Ko�i�eve pripovetke najdublje pro�eta.

Na mnogim mestima u partituri pripovetke Kroz me�avu, za razliku od ritma poljskih novela, ritam je Ko�i�ev daktilski. Za Ko�i�a su naro�ito karakteristi�ni daktilski zavr�eci, kojih skoro i nema u ritmu poljskih novela. To je i razumljivo, jer daktilske kadence nisu retkost u srpskohrvatskom jeziku, dok ih sama priroda poljskog akcenta stavlja na margine ritma i intonacije. Ali kod Ko�i�a nije stvar samo u spontanom popunjavanju formalnog obrasca �ivom jezi�kom sadr�inom. U pitanju je, isti�emo, funkcionalno, umetni�ko kori��enje jo� jednog sredstva folklorno-ritmi�ke stilizacije.

Daktilske zavr�etke ve� smo uo�ili u mnogim dosada�njim primerima. Primer koji �emo ovde navesti mo�da najbolje ilustruje Ko�i�ev umetni�ki postupak prestvaranja daktilski intoniranog ritma narodne poezije:

"Velika je snaga i zadruga u njega bila. Po �etrdeset, pedeset ku�ne �eljadi radilo je na njivama njegovim, sa kojih su se u vreloj sun�anoj svjetlosti kroz planinsko, nebesko plavetnilo lomili i kr�ili drhtavi i zadihani glasovi, a puna i zabrekla snaga pr�tila i pucala ispod zagrijanih ko�ulja i srebrnih gerdana. I pjesma rada i rasplam�ele mladosti, pjesma uskipjele, neobuzdane planinske snage uz o�tri fijuk kosa i srpova razlijegale se silno, protegnuto, u vrelom drhtanju bijelih oblih grla, ispod pomodrelih gorskih visova."

"Pjesma rada i rasplam�ele mladosti" odjek je pesme narodne, koji se, poja�an stenovitim klisurama Jak�i�eve lirike, razle�e Ko�i�evom planinom.^[131]

Daktilsku intonaciju Ko�i�eve re�enice u pripoveci Kroz me�avu prate i daktilske stope. Ve� na prvoj stranici registrujemo prozne ekvivalente dvostopnog ("mrkasti ro��i�i"), trostopnog ("starac je stupao pognuto"), pa �ak i �estostopnog daktila ("dr�e�i �vrsto u promrzlim rukama ljeskovu mot�icu"). U daljem tekstu bi�e zastupljene ostale varijante: �etvorostopni i petostopni daktil.

Realnu podlogu ovakvom ritmu daje prirodna, trohejsko-daktilska prozodija srpskohrvatskog jezika. Ali Ko�i�evi se daktili ne mogu svesti samo na tu "zvukovnu formu." I daktilske stope �esto ozna�avaju tragove folklorno-ritmi�ke stilizacije. Primer koji smo odabrali da to dokumentujemo predstavlja realizaciju narodnog blagoslova, prelomljenog kroz umetnikovu viziju i izvitoperenog me�avom sudbine.

"�ito ti rodilo, kolo ti vozilo, i bakovi bukali k'o u Relje Kne�evi�a!" � navodi pripoveda� uobi�ajene izraze koji su se mogli �uti "na zborovima kod crkava i manastira, na kumalima i svadbama", jednom re�i � u narodu. Isti ritam odjeknu�e jo� dvaput, i to u autorovoj naraciji. Prvi put, u onoj "rasko�noj slici prosperiteta i obilja", do�ara�e "rast plodnosti i plo�enja":^[132]

"�ene se bliznile, ovce se bliznile, koze se bliznile� ".

Drugi put, u slici "tragi�nog survavanja, poko�enog bogatstva i zamalo celog porodi�nog plemena",^[133] izroni�e taj ritam kao sna�an kontrast, kao magma iz tamnih dubina umetnikovog stvarala�kog jezgra izlivena u kalupe izraza:

"Nose se nosila, ni�u se grobovi (�)"

Kro�iv�i daktilskim stopama "kroz me�avu", na�li smo i ovu skrivenu riznicu umetnosti re�i.

Sada, po�to smo otkrili i ispitali i ovakva jezi�ka i umetni�ka blaga Ko�i�eve pripovetke, mo�emo odgovoriti na pitanje "ko pri�a pri�u?" i sagledati u punoj svetlosti lik njenog autora. Pri�u nam kazuje �ovek koji je ponikao iz naroda i srastao sa narodom, �ovek u �ijim �ilama teku �ivotvorni sokovi koje mu preci, balkanski guslari i hajduci, u ba�tinu da�e. Ali tu pri�u kazuje i �ovek koji je ovladao tajnama pesni�ke ve�tine i kultivisanog izraza, odgajenog na �ivim tradicijama na�e umetni�ke knji�evnosti i na biranim stranim uzorima moderne proze. Pripoveda� je savremenik velikih poljskih pisaca koji je, inspirisan i njihovom umetno��u, zbilja "nau�io pisati pripovetke", i to tako da svojim u�iteljima postane suparnik, a da od njega mnogi u�e i ba�tine. I danas, pola veka posle njegove smrti i �ezdeset godina od nastanka pripovetke Kroz me�avu, taj pripoveda� jo� uvek mo�e biti uzor drugima, a njegovo delo primer modernog proznog izraza. Pripoveci Kroz me�avu, uvereni smo, mesto je u svakoj antologiji na�e savremene proze. Ona bi zaista dostojno reprezentovala na�u knji�evnost u svetu.

Na� prilog prou�avanju Ko�i�evog dela svodi se na obele�avanje tri nova tematska kruga na belinama pripovetke Kroz me�avu.

U prvom su krugu pitanja uticaja. U sredi�tu je hipoteza da je motiv zajedni�ke smrti dva ljudska bi�a u me�avi Ko�i� na�ao u poljskoj knji�evnosti: u romanu Mrtva stra�a Boleslava Prusa (objavljenom 1885�1886. godine) i novelama Svome bogu Stefana �eromskog (1892) i Me�ava Vladislava Rejmonta (1894).

Na periferiji tog kruga odredili smo odnose izme�u samih poljskih dela. Na osnovu biografsko-bibliografskih podataka, kao i na osnovu stilske analize, do�li smo do zaklju�ka da su �eromski i Rejmont motiv za svoje novele na�li u Prusovom romanu, a da je na strukturu Rejmontove Me�ave uticala i novela Svome bogu.

Zatim smo ispitali mogu�nosti uticaja Prusa, �eromskog i Rejmonta na na�eg Ko�i�a. Po�to smo u Ko�i�evoj biblioteci prona�li Prusov roman u prevodu Lazara Kne�evi�a (iz 1907. godine), pretpostavili smo da je Ko�i� mogao �itati i raniji prevod Nikole Manojlovi�a � Rajka (1895�1896) ili Josipa Matice (1903), a onda i Mati�in prevod Rejmontove Me�ave, objavljen iste godine u zagreba�koj Prosvjeti, �asopisu koji je Ko�i� jama�no pratio. Novelu �eromskog Ko�i� je mogao da pro�ita u nema�kom prevodu (objavljenom 1903. godine), ili, ne�to kasnije (1906), na ruskom jeziku. Najzad, kao student be�ke slavistike mogao je novelu Svome bogu �itati i u originalu. Sasvim je verovatno da je na� pisac, po �a�koj du�nosti ili iz umetni�kog interesovanja, nau�io poljski jezik bar toliko da je mogao pratiti zna�ajnije pojave u poljskoj knji�evnosti. Krug u kome se kretao i poziv koji je izabrao morali su ga uputiti na jednog od najpriznatijih savremenika poljskih pisaca, sa kojim je imao mnogo zajedni�kog. I sam naslov knjige Raskljuva�e nas gavrani, vrane� mogao je privu�i Ko�i�evu pa�nju kao nagove�taj ne�eg poznatog, bliskog i srodnog. Lektira naslovne novele, a naro�ito novele Svome bogu, mogla je ne samo ispuniti o�ekivanja nego i ostaviti nezaboravan utisak, koji �e se preobraziti u impuls inspiracije. Da je na� pisac �itao novelu Do swego Boga u originalu, pretpostavljamo na osnovu toga �to tragove njenog uticaja nalazimo ve� u pripoveci Grob Slatke Du�e, nastaloj 1902. godine, dakle pre nego �to su se pojavili nema�ki i ruski prevodi novele �eromskog. Da je �eromski uticao na Ko�i�a, potvr�uje nam komparativna stilska analiza, koja zauzima najve�i, centralni prostor u krugu uticaja, kao i u �itavom na�em radu.

Kod Ko�i�a i Prusa osim zajedni�kog motiva nema drugih nesumnjivih strukturalnih podudarnosti. U funkciji i obradi tog motiva uo�ili smo bitne razlike, kao i u samom prosedeu. Ko�i�ev prosede, koji se odlikuje poetskom emotivno��u, ritmi�no��u i simbolikom, prili�no je daleko od Prusovog, karakteristi�nog po te�nji za odmerenim i nepristrasnim kazivanjem. Mnogo je bli�i Ko�i� poljskim neoromanti�arima �eromskom i Rejmontu.

Uticaj �eromskog vidimo u konstrukciji lika Slatke Du�e, u slikanju portreta Relje Kne�evi�a i u pojedinim opisima pejza�a u pripoveci Kroz me�avu. Najubedljiviji dokaz o delovanju tog uticaja u Ko�i�evom vrhunskom ostvarenju predstavlja podatak koji nam je pru�ila komparativna stilska analiza da je �itava jedna pesni�ka slika iz novele �eromskog, sa svim stilskim pojedinostima i umetni�kim vrednostima, pa �ak i sa karakteristi�nim ritmi�kim komponentama, na�la vernog odraza u Ko�i�evom tekstu. Ostale sli�nosti i podudarnosti upotpunjuju sistem genealo�kih veza.

Novi podsticaj dala je Ko�i�u Rejmontova Me�ava, a naro�ito epizoda sa ��epanom, koja je poslu�ila kao skica za Ko�i�evu fresku pomora i propadanja. Sam lik ��epanov kao u iskrivljenom ogledalu odrazio se u liku ludog Krstana. Rejmontov uticaj vidimo i u nekim opisima me�ave. Podudarnost dva klju�na motiva: pomora i zajedni�ke smrti u me�avi, u sklopu �itavog sistema ostalih sli�nosti, razvejava sumnje da je u pitanju slu�ajna koincidencija.

Zaklju�ak je da su poljske novele Svome bogu Stefana �eromskog i Me�ava Vladislava Rejmonta zaista blagotvorno uticale na kristalizaciju strukture Ko�i�eve pripovetke Kroz me�avu.

U drugi krug pitanja (koji delimi�no zadire u krug uticaja) ulaze tipolo�ke sli�nosti i klasifikacija na njima zasnovana. U motivacijskim sistemima trojice pisaca � savremenika pored socijalno-psiholo�kih javljaju se i misti�no-fatalisti�ki elementi. Kod sve trojice se zapa�a te�nja za stilizovanjem i ritmizovanjem proznog izraza. Naro�ito je nagla�ena folklorno-ritmi�ka stilizacija, kao osnovni nosilac ustrojstva jezi�ko-stilske i ritmi�ke strukture triju novela o me�avi. Pojedina�ne tipolo�ke sli�nosti, koje su i brojne i velike, �ine celovit sistem, u �ijem ih sklopu i posmatramo. Taj nam sistem slu�i kao podloga za klasifikaciju na�eg pisca.

Pore�enjem sa poljskim neoromanti�arima, kod kojih ima i realisti�kih elemenata, kao i na osnovu interpretacije same Ko�i�eve proze, zaklju�ili smo da Ko�i�a treba uvrstiti u one srpske pisce koji stoje na granici izme�u realizma i modernizma.

Tre�i krug koji smo ovim radom obele�ili obuhvata pitanja komparativne valorizacije. Upore�ena sa poljskim novelama, pripovetka Kroz me�avu odlikuje se epskom �irinom i zamahom. "Epski glas " Relje Kne�evi�a najsna�nije odjekuje, kao �to je i lik Reljin sna�niji od likova poljskih hodo�asnika "kroz me�avu". U drugoj verziji Ko�i�eve pripovetke ta �irina, li�ena prvobitnog zamaha, rasplinjava se u suvi�ne epizode, od kojih ona "kod Nakomi�i�a ku�a" razbija koherentnu strukturu poetski nadahnutog i simbolikom pro�etog dela, za koje je vidoviti kriti�ar na�ao da "podsje�a na pjesmu".

Do zaklju�ka da je prva verzija pripovetke Kroz me�avu adekvatniji i ekspresivniji izraz stvarala�kog jezgra umetnikovog i da je to tekst koji ima antologijsku vrednost, do�li smo posrednim putem, primeniv�i postupak koji smo nazvali komparativnom valorizacijom.

To su rezultati na�eg rada, koji je i zami�ljen i metodolo�ki usmeren tako da odgovori isklju�ivo na ova pitanja. Jedno pitanje, na koje smo ovde dali hipoteti�an odgovor, o�ekuje potvrdu u novoj faktografskoj dokumentaciji. Verujemo da �e se istra�ivanjem zasad skrivenih izvora na�i neposredni podaci o tome da je Ko�i� kao student slavistike �itao knjigu Mauricija Ziha Raskljuva�e nas gavrani, vrane� Komparativna stilska analiza na to nesumnjivo ukazuje.^[134]

Stilsku analizu i interpretaciju svesno smo podredili zahtevima komparativnih ispitivanja. Na� je zadatak bio istra�ivanje odgovaraju�ih, najizrazitijih slojeva u jezi�ko-stilskoj strukturi triju novela. Slojevitost, vi�estrukost, isprepletanost svojstveni su knji�evnom delu. Njegovo postanje i jeste prestvaranje raznovrsne materijalne i duhovne gra�e, pretapanje jezi�ke rude, alhemija re�i. Pa ipak je svako istinski umetni�ko delo celovito, jedinstveno i neponovljivo. Takve su i sve tri novele o me�avi i umiranju.

Pristup Ko�i�evom delu koji smo ovde odabrali ne iscrpljuje celokupnu problematiku vezanu za knji�evni fenomen Kroz me�avu. Mogu�ni su i drugi i druk�iji prilazi i preseci, postupci i interpretacije. Ovo je na� prilog.

Zavr�avaju�i komparativni ogled posve�en umetniku re�i Petru Ko�i�u, pred o�ima imamo jedan lik koji se pomalo razlikuje od onih stereotipnih knji�evno-publicisti�kih snimaka i projekcija.

Ro�eni pripoveda� jedrog, narodskog jezika, a ujedno i pesnik nadahnutog lirskog izraza i impresionisti�ki slikar prirode, snage i stihije, Ko�i� je za nas veliki prethodnik, skorote�a i za�etnik moderne jugoslovenske proze.

Tumarnuo je kroz maglu, kroz me�avu, ali ga vreme nije zavejalo. Ugasio se u tami, da delom svojim �ivi kroz svetlost ve�itu.

U senci onog gorostasnog spomenika koji je Petar Ko�i� � �ovek, borac i knji�evnik � sam sebi podigao, i koji �e trajati dok je jezika na�eg, postavljamo ovaj skromni beleg Ko�i�u � umetniku na belinama me�ava.