1. Manastir Zlatica daje svojim podajnicima svakom naosob po 4 lanca sejaće zemlje, 1 lanac kućevnog placa, opredeljeni prostor zemlje za izlaz, i pola lanca neraskrčene zemlje za vinograd. K tomu daje njima i vrbak manastirski za pašu, i jedno parče zemlje između vrbaka i manastirske livade koja se sastoji iz dva lanca zemlje za kudeljište. 
2. Za ovo sve što njima manastir kao sopstveni svoj grunt za užitak daje, obavezuju se oni manastiru godišnju rabotu od 30 dana, desetak od svakog useva, od vinograda, od voća u placevima kućevnima, i od voća ako budu po izlazu sadili. Rabotu kako ručnu, tako i s marvom dužni su u svako vreme kadgod potreba zaiskivala bude naročito pak u vreme sejanja, kosidbe, žetve i svake radnje vinograda, svaka numera po tri dana u nedelji odraditi. 
3. Ni jedan u službu, ili na radnju po stranim mestima otići ne sme, dok dozvoljenje od manastira ne dobije, bude li tu pak nužda za novac to da se ima u manastiru upitati za radnju kakvu novčanu. Inače ako koji kao što je običaj bio napusti zemlju i kuću svoju i u službu ili po argaistini po stranim mestima uskita se, taj da se ima taki iz čisla prnjavoraca bez da mu manastir kakvo poboljšanije dade otpustiti. 
4. Ake ne bi tačno koji ova uslovija ispunjavao, lenjivao bude se na radnju pokazivao, ili zategao bi se na takvu dolaziti, prvi put da se ima pred obitelstvom napomenuti, drugi put preko slavne kasatelne kompanije kazniti, izuzimajući izvanredne slučajeve kao bolest, svadbu ili smrt, treći pak put ima se iz sela odpustiti, bez da ima pravo kakvu naknadu za svoje na manastirskom gruntu na zidanu kuću i proče staje iskati, kromne useve, koji će se črez slavne kompanije proceniti i isplatiti. Zemlju sejaću ili pak usev nema nikome bez dozvoljenja prodati. Svaki kvar ili njih ili črez marve dobrima manastirskim na nameni, naravno da se podrazumeva i među njima kvar, protivnost, neposlušnost i krađa strogo se zabranjuje i ako se koji do tri puta ne popravi da se ima po 4-om punktu iz sela proterati. Svakom će se opredeliti po redu svoja zemlja i sa tom oni za vreme kontrakta moraju biti zadovoljni, naravno za opredeljenu sebi zemlju od trnja očistiti, svagda čisto držati. U priznavanju rabote držaće se svake nedelje račun, i svaki ima, koliko je koji ispunio kvitu dobiti. Lica na rabotu moraju biti radnjom srazmerna, jer inače deci i ženama dan i po rabote ima se računati krome udovicama nemajućim sinove za radnju sposobne imaće priznavanje. 
5. Kontrakt ovaj ima svoju važnost za 50 godina i to od 1-og oktobra 1850. do poslednjeg septembra 1900. 
   U manastiru Bazjašu 1. septembra 1850. 

Ikona Bogorodice Trojeručice Hilandarske 

(Po napisu G. Dragića, jeromonaha, objavljenog u časopisu "Duhovna straža" 1935. godine) 
 

"Kao što se iz natpisa gorenavedenoga vidi ova čudotvorna ikona Trojeručica u vezi je sa životom sv. Jovana Damaskina pisca pesama u našoj crkvi. On se rodio u Damasku u I polovini VIII veka, a tamo je proveo i najveći deo svog života zbog čega je i dobio ovaj istorijski nadimak. Inače njegov arapski naziv glasi Manazur. Kašnje je zbog sjane svoje rečitosti dobio od svojih štovalaca počasno ime zlatoustij. U najboljem dobu svoga života bio je, kao i ranije otac mu, visok državni činovnik u službu kalifa u Damasku. Kašnje je ovu službu napustio, odrekao se sveta i živeo kao monah u manastiru Sv. Sava blizu Jerusalima. Bio je najveći istočni bogoslov VIII veka i plodan pisac. Između ostalog, vodio je i veliku borbu protiv neprijatelja ikona i dokazivao je da ikone treba poštovati, zbog čega su ga neprijatelji proglasili 754. god. na carigradskom saboru za jeretika, a pravoslavci na VII vaseljenskom saboru 787. visoko uzdigli. 
Poznato je da su se carevi u starija vremena mnogo mešali u verske stvari, šta više i u samu nauku vere. Ta nauka nije bila uvek čista Hristova. Carevo ispovedanje vere bilo je opasno, pa ipak našlo se je i takvih bogoslova koji su imali smelosti da i u carevu nauku ako nije bila čista, hrišćanska, napadnu, razume se po cenu svojih stradanja. Tako je sredinom VII veka Maksim Ispovednik stradao. On je usmeno pobijao dogmatiku cara Konstantina II zbog čega su mu odsečeni jezik i desna ruka a u progonstvu je i umro, zato je i nazvan ispovednik. 
Sv. Jovan Damaskin je isto tako prošao zbog njegovih usmenih i pismenih napadaja na ikonoboračku jeres, grčki imperator Lav Isovrijanin (VIII vek) oklevetao je sv. Jovana kod kneza u Damasku. Knez ne ispitavši celu stvar i ne pretpostavljajući od jednog vladara tajne intrige protiv sv. Jovana, naredi da se ovome odseče ruka tobože s toga što je njome pisao Lavu pisma, puna neprijateljstva protiv Damaska i političkog izdajstva prema knezu. Ruka beše odsečena i radi zastrašenja celog grada, beše obešena na javnom mestu. Istoga dana uveče, kada se već bio staložio gnev kneza damaskog sv. Jovan je preko svojih prijatelja molio, da mu se dozvoli, da uzme šaku svoje odsečene ruke izložene na porugu. Knez popusti, a šaka bi vraćena paćeniku Jovanu. Kada je nastala noć sv. Jovan se je zatvorio u svoju molionicu i pritisnuvši mrtvu šaku svoje ruke na otsečeno mesto, pao je pred ikonom Bogomajčinom, gorko je zaridao i svom snagom vere i ljubavi svojega srca molio joj se da mu se ruka isceli radi zaštite pravoslavlja i radi poraza ikonoboračke jeresi koja uzimaše maha. 
Nakon duge molitve sv. Jovan je zadremao i u lakom snu video je Bogomajku, koja gledaše na njega jasnim i milostivim očima, - "Eno ruka ti je sada zdrava" - reče Bogomajka Jovanu. "Ne tuguj više i ispuni ono što si mi u molitvi obećao." 
Sv. Jovan se probudi, opipa ruku i jedva mogaše da veruje sopstvenom svom osećanju: ruka mu je čitava, kao i pre toga. Ni traga od bola; i samo radi stvarnosti i radi posvedočenja onoga što se dogodilo, tamo gde je bila odsečena ruka ostade krvavog zaseka, nalik na ružičast končić. 
Ganut osećajem neopisane obvezanosti prema Bogomajci za učinjenu mu milost a za spomen divnog događaja, sv. Jovan dade istući od srebra šaku od ruke i prideti je uz ikonu zbog čega je ona docnije i dobila naziv Trojeručica. Ovaj slučaj uticao je na Jovana Damaskina da napusti svetsko zvanje i da se udalji u Lavru Sv. Save Osvećenoga. Napuštajući Damask sv. Jovan je uzeo sobom i čudotvornu ikonu pred kojom je dobio isceljenje i ta je ikona od tog doba, od VIII veka pa do polovine XIII veka ostala u Lavri sv. Save Osvećenog tj. do dolaska tamo znamenitoga Save arhiepiskopa srpskog kome ju je Lavra podarila u ime blagoslova po naročitoj saizvoli Majke Božije. Vraćajući se iz Palestine sv. Sava je poneo sobom ikonu Trojeručicu u Srbiju. Koliko se je ova ikona zadržala u Srbiji nije poznato. Vratila se na leđima jednog magarca usled nemira koji su vladali u Srbiji, bez da je tog magarca ko vodio koji je stigavši u Svetu Goru stao pred manastirom Hilandarom. Bratija je svečano primila sebi ikonu Bogomajčinu i postavila je u oltaru ali jedan događaj izazvao je odande. Jednom kada je u Hilandaru umro nastojatelj, ibvor novog nastojatelja beše okopčan s mnogima i jakim trzavicama među bratijom, jedni su hteli ovog, drugi onog, podeliše se na dve stranke, pojaviše se nezadovoljstva i svađe. Nemir u bratstvu je uznemirio i Bogomajku kojoj je manastir posvećen; ona se je sama umešala u spor bratije i dala mu je mirno rešenje. Jednoga dana kada su se bratija po običaju iskupili na jutrenje videše da ikona nije na svome mestu u oltaru, već na igumanskom. Bratija smatrahu ovo za potajno delo eklisijarha i odneše ikonu u oltar; a međutim behu preduzete sve mere predostrožnosti; crkvena vrata behu pregledana i na njih stavljeni pečati; ali trećeg dana ikona opet beše na igumanskom mestu. Još dok se bratija čudila nad ovim neobičnim događajem, javlja se zatvorenik kojega svi poznavahu kao jedinog među njima istaknutog po svetom životu i poče im pričati viđenje kojom prilikom da mu je Bogomajki izvolela reći, da bratija ne diraju u njezinu ikonu s igumanskog mesta u licu svoje božanske ikone i hoće neposredno da upravlja manastirom, da bi se tako otklonile nesuglasice za sadašnje i buduće vreme. Od toga doba u Hilandaru ne biraju i u njemu nema igumana izabranog između bratije, već postoji samo proiguman, tj. namesnik koji upravlja manastirom, a igumansko mesto, iznad kojega stoji ikona Trojeručice svagda je prazno u crkvi. Kako u Hilandaru nema igumana, to eklisijarski ma za šta trebalo - za zvonjenje na službu ili za počinjenje iste - uzimaju blagoslov od ikone Trojeručice, i po običaju zavedenom na Atosu obukavši se u mantiju prilaze ikoni, čine pred likom Bogomajke dva poklona do zemlje krsteći se celivaju joj ruku a zatim kao pred nastojateljkom padaju na zemlju već bez krštenja. Eklisijarski izjavljuju da prilazeći ikoni da prime od Bogomajke blagoslov, osećaju nehotičan strah koji je nalik na strah podčinjenoga pred gospodarem a s tim ujedno i osećaj detinjske ljubavi kao pred Materom večne ljubavi i utehe."