Биљана Вићентић

Стилске особености синтаксе на примеру прозног дела Људмиле Петрушевске

Из магистарског рада
"Карактеристике синтаксе у прозном делу Људмиле Петрушевске", 2001

1. Савремена и традиционална проза са синтаксичког аспекта

Н. Д. Арутјунова у свом чланку посвећеном синтаксичким типовима књижевно-уметничке прозе (Арутюнова, 1972; в. исто Арутюнова, 1998), по нашем мишљењу, даје најбољу теоријску анализу синтаксичког аспекта савремене и традиционалне прозе. У другој наведеној, дорађеној верзији рада она не користи термине традиционална или класична и савремена проза, већ хијерархијска или синтагматска и актуализујућа, вероватно, не желећи да узима у обзир фактор времена, периода у уметности, него само лингвистичке параметре. Код Золотове се спомиње и термин Арутјунове “звучащая” проза за ову другу (у програму за курс “Функционално-комуникативне синтаксе” у додатку Комуникативне синтаксе, 524).

Под првим типом прозе, синтагматским, она подразумева прозу у којој се акценат ставља на разраду синтагматских односа, док се у другом, актуализујућем типу, акценат ставља на везу исказа са денотатом, његову директну и непосредну оријентацију на ситуацију. “Каждый тип прозы выдвигает в качестве конструктивного фактора, доминанты один из аспектов своего синтаксического строя: акцент падает либо на синтагматические сцепления, образующие речевую цепь, либо на способы формирования высказывания как коммуникативной единицы” (Арутюнова,1998, 482).

Карактеришући синтаксу хијерархијске прозе, Арутјунова издваја следеће црте:

1) смисаона издиференцираност синтагматских односа (реченице које се интегришу у сложени по структури синтаксички период су у строгим и јасним међусобним логичким односима: циљним, узрочно-последичним, допусним, условним итд.);

2) разгранатост реченица;

3) обиље међуреченичних средстава повезивања;

4) нефиксираност односа лексеме према синтаксичкој функцији коју врши, која доводи до развоја транспозитивне деривације, т. ј. до образовања од исте основе речи које припадају разним врстама речи и појављују се у најразличитијим синтаксичким позицијама;

5) подударање граница реченице (као одређене граматичке јединице) са исказом (т. ј. интонационо довршеним сегментом);

6) повезивање са стварношћу уз помоћ граматичких средстава језика, т. ј. преко глагола у личном облику (тзв. категорија предикативности у традиционалној синтакси);

7) слаба функционална засићеност интонације;

8) експлицираност “модуса”, т. ј. повезаност суђења са његовим аутором.

Завршавајући ово набрајање карактеристика, Арутјунова закључује: “Синтагматическая проза стремится к созданию целостной, упорядоченной и логически осмысленной картины, в которой господствует идея неравноценности, иерархичности, субординативной связанности частей и доминирующего над ними целого” (Арутюнова, 1998, 483).

Док синтагматска (хијерархијска) проза тежи смањивању интервала у непрекидном току, збијености, континууму, чини потез уметника неприметним, актуализујућа стално синкопира, подвлачи “неспојивост” сваког потеза, чиме се његов значај повећава. Први тип прозе спаја, повезује, а други – уситњује, рашчлањује. Упркос томе, први тип прозе је аналитичка нарација, а други синтетичка. Арутјунова први тип прозе пореди са фигуром поређења, а други доводи у везу са метафором. С тим у вези бисмо хтели да напоменемо да Д. Лоџ у својој књизи “Начини модерног писања” (Лоџ, 1988), инспирисан Јакобсоновом теоријом о метафоричности и метонимичности изложеној у чланку о афазији (в. Јакобсон, 1988), разликује такође два типа модерне књижевности: онај у коме преовладава метонимија у књижевном наративном поступку и погледу на свет, и онај у коме преовладава метафора. Јер и он метонимију схвата као појаву која се остварује на линијском, контактном, синтагматском нивоу (близина), а метафору као својеврсну актуализацију представе.

Арутјунова скреће пажњу на следеће црте актуализујуће прозе:

1) рушење синтагматске хијерархије;

2) тражење других, несинтагматских средстава стварања повезаности текста;

3) тенденција самосталног представљања сваког елемента, информације;

4) рашчлањивање синтагматског реда на низ интонацијски завршених исказа, т. ј. неподударност граница граматичког и интонационог рашчлањивања;

5) чести случајеви формирања исказа као комуникативне јединице интонационим (а не уско граматичким) средствима, услед чега расте број безглаголских реченица, укључујући и егзистенцијални тип;

6) померање и у погледу функционалне перспективе реченице у правцу интонационог рашчлањивања;

7) разноликост функционалне засићености интонације, њено одвајање од граматичког супстрата;

8) чести случајеви нерашчлањености модуса и диктума.

Чини се да је једна од најважнијих разлика између два синтаксичка типа прозе чињеница да интонацијска средства у актуализујућем типу имају доминантнију улогу над граматичким (линијским) средствима. Као и у поезији, примећује Арутјунова, у актуализујућој прози ритам игра улогу носиоца и фактора који уобличује синтаксичко-семантичко устројство текста, другим речима, представља својеврсну доминанту текста.

У нашој анализи синтаксе прозе Љ. Петрушевске смо такође уочили све овде побројане карактеристике актуализујуће прозе, као и још неке друге о којима ће касније бити речи.

2. Анализа синтаксе Љ. Петрушевске

Нема разлога да се интуиција не наведе као веома значајан фактор који претходи научном интересовању и као подстицај за могућу научну анализу (рецимо, Лео Шпицер, чувени стилистичар који је покушао да преброди јаз између проучавања језика и проучавања књижевности управо стилистичком анализом, за један од својих главних метода или принципа проглашава интуицију којом се прво продире у дело (в. Guiraud, 1964)). У делу рада који ће уследити трудићемо се да илуструјемо и објаснимо закључак до кога смо дошли приликом читања и проучавања приповедака Љ. Петрушевске: да је доминанта приповедака Петрушевске ритмичко-синтаксичка, т.ј. да је актуализован синтаксички аспект језика који је природно повезан са ритмом и интонацијом. Друкчије речено, показаћемо како актуализацијом синтаксичког нивоа језика Петрушевска производи одређени уметнички ефекат, колико је дати аспект језика повезан са смислом, семантичким слојем језика, а дакле, и са поруком, комуникативним циљем уметничког дела (код Золотове и др. стратегија аутора, 1998, 445-448).

У наставку рада ћемо дати неке опште напомене везане за карактер синтаксе приповедака Љ. Петрушевске, а онда и скренути пажњу на посебно интересантне појаве карактеристичне и за језик модерне прозе уопште: номинализацију и неутрализацију исказа, ритам у вези са понављањима и редом речи. Посебан рад је посвећен питању третирања туђег говора.

2.1. Сложена реченица

У нашем раду посвећеном синтаксичким особеностима прозе Љ. Петрушевске и С. Довлатова (Вићентић, 1998) имали смо прилику да скренемо пажњу на разлике у синтаксичкој структури реченице код ова два савремена руска писца. Чињеница је да се у обе прозе врши актуализација синтаксичког језичког плана, али на потпуно супротан начин. Код Довлатова су, испоставља се, сложене реченице веома ретке, квантитативно гледано су кратке, јер он обилато користи поступак у синтакси познат под именом парцелација. Парцелисани, издвојени сегмент се синтаксички неометано може прикључити реченици у односу на коју је издвојен, чији је парцелат, оне су семантички и синтаксички повезане. Парцелат је најчешће некаква зависна реченица. Овакав поступак актуализовања синтаксе се у литератури назива “рубленый синтаксис”.

Неки аутори овакве појаве подводе грубо под утицај говорног језика који, наиме, ова проза имитира. Међутим, дубља анализа показује да је овакав став прилично упрошћен, и да се овде ипак не ради о простој “разговорности” (иако има и очигледних елемената тога), већ о сложеном, свесном уметничком поступку синтаксичке експресије. Сваки поједини језички (и синтаксички) поступак се у вредном, талентованом књижевном делу преображава, добија нову вредност која важи у склопу новог система (целовитог књижевног дела) и ступа у нове односе са осталим поступцима. У сваком случају није реч само о простом преношењу, пресликавању из једне сфере употребе у другу.

Петрушевска, за разлику од Довлатова, углавном гради веома дугачке сложене реченице које се састоје из неколико (и до 10 и више) простих реченица. У питању је, свакако, уметнички поступак који прелази у игру (дужина њене реченице се доживљава као нарочито необична, напрегнута; читаоцу често понестане дах до дуго очекиване тачке). Стиче се утисак да се ради о чистом фотографском преношењу ритма и реченичке интонације говорног исказа. Сиротинина у свом чланку о говорном језику и тзв. “разговорности” у историји језика уметничке књижевности (Сиротинина, 1995, 99) чак сматра да Петрушевска очигледно злоупотребљава поступак “фотографисања” говорних синтаксичких особености. Иако је чињеница да списатељица намерно користи извесне “сигнале говорења” (термини које употребљавају Виноградов и Сиротинина), не сме се заборавити на то да ови у језику књижевног дела имају посебну, преображену функцију, повезану са значењем, смислом дате појаве у контексту целог дела. Барзах такође сматра да “искусственное удлинение предложения – это вовсе не разговорность – говорим-то мы большей частью отрывисто и коротко” (Барзах, 252), пре се ради о, како смо већ рекли, свесном поступку чије ћемо значење покушати да одгонетнемо.

Ника и тут проиграла, комната стояла пустая в ожидании какого-нибудь одинокого мужчины без вредных привычек (как написала Ника в объявлении), о мужчине уж никто бы не посмел сказать, что он проститутка, даже если бы он водил и водил к себе ежедневно новых и новых, кстати, есть такая форма импотенции, разовые связи, и больше никогда с той же партнершей (как, видимо, было в случае с подругиным братом у нее самой, Ника читала о такой форме невроза) (Д., 38).

Из наведеног примера је јасно да се у саставу сложене реченице Петрушевске налазе најразноврсније синтаксичке зависне везе изражене уз помоћ везника и везничких речи, али веома често и без датих средстава – асиндетске реченице. Зависне реченице се нижу једна за другом, у међусобној су ланчаној вези (цепная связь, према Солганику, 1993, 40), извиру једна из друге, али тако да она последња у саставу сложене може да буде веома удаљена по значењу од оне којом се почиње. Чињеница је да се највећи број сложених реченица може разбити веома лако на мање реченице, да на многим местима на којима очигледно треба да дође тачка долази зарез да би се задржала читаочева пажња на истој висини, да се тон нарације не би променио (Барзах то назива “сглаживанием эмоциональных модуляций").

Любимая подруга возвращается с балкона, тихо смеется над нашей бедняжкой, говорит: “Скукотища какая тут”, говорит “ты сегодня клево выглядишь, все на тебя смотрят, обрати внимание”, и мученица теплеет, безумная ее любовь к этим двоим (а Боб остановился с каким-то диким в бороде и дает ему сигарету и прикурить, это художник Зверев, сколько ему жить-то осталось, но поживет еще у своей супруги старухи Асеевой, которую, все это знают, он ласково называет как-то вроде “биздюля”), безумная любовь к Бобу и такое чувство, что без Маруси невозможно существовать, Маруся красавица и запоминает английский словарь столбцами, даже сама пугается и швыряет словарь под кровать (Т., 274).

У првом случају је реченица која се издваја зарезом (а не тачком) повезана са претходном: она одговара на недоумицу из прве (Ко је “какой-то дикий в бороде”? – “это художник Зверев”). Наратор као да води дијалог са самим собом, или као да преноси туђе гласове: радња се одвија на некаквом пријему на коме су сви главни јунаци присутни, сви гости су изложени узајамним погледима и коментарима, а приповедач као да ослушкује све што се чује, гласине, оговарања и слично. У другом случају се по асоцијативном принципу (као у непосредном говору свакодневице) као узгред саопштавају неке чињенице из живота једне од главних јунакиња. “Изравнавањем емоционалних модулација” се постиже ефекат говорења док траје дах.

У тзв. синтагматској прози (по Арутјуновој) се битни моменти у приповедачкој структури дела истичу најчешће лексичким средствима, али и позицијом коју заузимају у реченици и већим целинама текста. Познато је да су почетна и финална позиција у неутралном стилу маркиране, наглашеније од других позиција.

Код Петрушевске (у модерном поступку приповедања) се на овај начин читаоцу ништа не сугерише у вези са значајем детаља у контексту целине дела. Управо супротно, она се труди да (поравнавање емоционалних модулација говори томе у прилог) уклони све могућности подвлачења, акцентовања. Барзах тим поводом пише: “Главная информация подается зачастую в конце, на выдохе длиннющего предложения, так что для логического или эмоционального ударения просто не хватает дыхания, или же где-то в придаточном, якобы поясняющем “главное” – “якобы” – потому что ядро и нерв оказываются – тайком – как раз в придаточном ...” (Барзах, 252). Исти аутор добро закључује да није потребно ништа дешифровати, да је све речено, али да су акценти премештени, померени. На тај начин се читалац поставља на значајнију позицију актуализатора ауторове интонације.

При этом старая жена бога моря Посейдона, неизвестно зачем принявшая под свои крылья полностью потерпевшую крушение Нину, сидела во главе стола, под высоким окном, и кормила и кормила нас, а в моей памяти все вспывала гостиничная спальня-люкс с белокипенными, как морская пена, простынями и с числом коек четыре штуки – и все представлялось, что вот так и надо, все предоставить своему течению, не бороться, опустить руки, и тогда будешь дышать под этой водой и тебя примет бог Посейдон и не так уж плохо поселит, ибо, вернувшись домой в Москву, я узнала, что Нина вовсе никуда не переселялась, а просто год тому назад утонула вместе со своим маленьким сыном, попав в известное кораблекрушение на прогулочном катере вблизи тех самых берегов, где только что я гуляла, ни о чем не подозревая (т.2, 86).

Веома чест тип сложених реченица код Петрушевске настаје нагомилавањем апозиција и атрибутивних реченица са партиципском конструкцијом. Овакве везе су резултат праћења асоцијација приповедача (такав утисак се барем стиче, јер је смишљеност приповедачког поступка прикривена иза манира непосредности и спонтаности).

Где ты живешь, веселая, легкая Таня, не знающая сомнений и колебаний, не ведающая того, что такое ночные страхи и ужас перед тем, что может свершиться? (Т., 68).

Вот что ее ожидало, и ее ожидал еще позор, как то лицо, которое все бесплодно звонит ему по телефону все одним и тем же голосом в добавление к тем голосам, которые уже до того бесплодно звонили этому ускользающему человеку, наверное, предмету любви многих женщин, испуганно бегающему ото всех и, наверное, всех спрашивающему все одно и то же все в тех же ситуациях: будет ли он завлабом? (Т., 47).

Овакве врсте реченица представљају оригиналан спој говорних сигнала и писаних. Рецимо, у првој реченици постоји директно обраћање јунакињи (Где ты живешь,... легкая Таня...) на које се надовезују књишке партиципске конструкције (не знающая .., не ведающая...). За модерну прозу уопште је, по нашем мишљењу, карактеристично овакво смело преплитање различитих стилова које је у вези и са присуством мноштва гласова.

Међу зависним реченицама су веома бројне изјавне које почињу везником что. То се може објаснити чињеницом да приповедачица често преноси, препричава туђи говор.

А Вера все ничего не понимала и была готова вообразить, что он просто узнал о ее прогулке в автомобиле, и была готова ловить этого молодого сотрудника и уверять его, что там ничего не было, что все это ошибка и пусть он не принимает ничего близко к сердцу, что у нее были свои несчастья в жизни, но она в них не виновата, и так далее, она была готова попросту изложить ему всю свою биографию, хотя никто в целом свете не нуждался ни в чем похожем (Т., 34).

Већ смо скренули пажњу на у неком смислу “вештачко” продужавање реченица зависним реченицама које би могле самостално да функционишу. Исту функцију продужавања имају уметнуте, уводне реченице- објашњења које се у правопису Петрушевске јављају у загради или издвојене зарезима. Најчешће не постоје правила којим се списатељица руководи при избору једног или другог правописног средства. Понекад су уметнуте реченице делимично немотивисане, намерно се, невешто, део онога што је ван заграде, рецимо, понавља у загради:

Так вот, Мильгром имеет швейную машинку “Зингер”, и девушка со свертком идет к Мильгром по жаре в рыжей шерстяной юбке известного происхождения (мама носила платье, выносила до желтых полумесяцев под мышками, дочь вынуждена была таскать это дело в школу, не имея возможности поднять руку, всегда локти по швам, муки ада, наконец верх с отпотевшими подмышками отрезан и выкинут, хотя мама возражала, может выйти жилетка, но ребенок помчался к мусоропроводу и выкинул, зато осталась корявая юбка, в чем и идет косо и криво по майской жаре) (Т., 270).

У загради се у функцији убачених реченица често налази коментар, а понекад и аутор коментара уведен речју рекао, помислио и сл.

В благодарность за что Полина выслушивала и Маринины бредни о ее престарелой дочери, которая сошлась с греком с рынка, явно с рынка, сухумский грек без жилья, то ли он со стройки, который регулярно приходил по пятницам и ночевал в одной кровати с дочерью Марины (бедная дочь, думала Полина), то есть в запроходной комнате маленькой Мариночкиной квартиры, так что сама Марина должна была валяться неодетая на глазах у грека, незаконные молодые ходили через Марину по ее трупу буквально, молодые в кавычках (Д., 17).

Издвојено у загради се даје и дијалог који илуструје описану ситуацију.

Коментари, објашњења, експресивне и емоционалне реакције се умећу и без заграда, издвајајући се зарезима:

У буфета толпились люди, была и молодежь парочками, и баба Оля тоже взяла себе какой-то сомнительной сладкой водички, бутерброд и якобы пирожное за бешеные деньги, гулять так гулять, а затем, утершись клетчатым платком мужа, в непонятном волнении она вместе с толпой вошла в зал, села, сняла с себя меховую кубанку на резиночке, ШАРФ, расстегнула зимнее обдерганное пальто, когда-то шикарное, синий габардин и чернобурка, в зеркало лучше не смотреться, – и тут погас свет и возник рай (т.2, 180).

У независно сложеним реченицама је веома чест везник и (као и смена субјеката):

Вот кто она была: незамужняя женщина тридцати с гаком лет, и она уговорила, умолила свою мать уехать на ночь куда угодно, и мать, как это ни странно, покорилась и куда-то делась, и она привела, что называется, домой мужика (Т., 45).

С обзиром на чињеницу да су асиндетске реченице ретке у писаном језику, а далеко чешће и својственије говору, нашу пажњу привлачи њихова употреба у приповедању Петрушевске. Пошто се већа улога приписује интонацији и говорном ритму, онда се лако могу експлицирати значења неизражена везником.

Петров тут недавно одной девушкой занялся, у нас же в институте работает (...) (Т., 177).

- односна зависна асиндетска

Она объясняла, что муж у нее лежит уже полгода с радикулитом, он плотник на строительстве, что-то поднял (Т., 420).

И действительно, Андрей ушел в океан, а пришел оттуда – привез из Японии маленький пластиковый мужской член (Т., 199).

Севка уходит на работу, она остается дома, она нигде не работает (Т., 172).

2.2. Номинализација исказа

Под номинализацијом се подразумева процес који води употреби номиналних средстава уместо вербалних у исказима (в. Радовановић, 1990). Преовлађујућа употреба номиналних средстава језика ствара тзв. “номинални стил” који је карактеристичан за неке сфере употребе језика: политички, правни, административни, новинарски, научни функционални стил. “Номинални стил” доводи до извесне неутрализације одређених граматичких показатеља: времена, лица, модалности итд. “Номинализовани искази су статични, имперсонални, апстрактни, у њима агенс лако може бити анонимизован, објекат неисказан, време неексплицирано, итд. Ово стога што типична граматичка значења која морају по дефиницији бити исказана у неком облику приликом употребе вербалних језичких средстава могу управо бити неутралисана употребом номиналних<...>” (Радовановић, 1990, 45).

У прози Петрушевске се срећу две врсте номинализације. Први тип се користи у функцији описа јунака: бежећи од психологизма, приповедачица даје само кроки јунака, цртеж “на брзину”, не трудећи се да набацане особине повеже, да створи кохерентну јединствену слику.

Девушка видит на стене указанную перстом Мильгром фотокарточку, ничего особенного, маленький мальчик в матроске, большие черные глаза, тонкий изящный нос, верхняя губа выступает козырьком над нижней (Т., 271).

Это явно была девочка, аккуратные ушки, спокойное, милое лицо величиной с некрупное яблоко – мальчики рождаются аляповатыми (...) (Т., 423).

Други тип је далеко занимљивији:

Как это бывает: неудачная любовь – тогда сел в поезд и поехал. Кроме неудачной любви: никуда не устроилась работать, буквально последние деньги в кармане, и, как это тоже бывает: двадцать три года, рубеж, ощущение конца (Д, 69).

Пошто се ради о прве две реченице приче Музыка ада, тенденција приповедачице да неодређено представи радњу (није речено ко је доживео несрећну љубав, сео у воз, нема посао, новца, а има 23 године и на ивици је очаја) се може објаснити жељом да се крене од општег, типичног, свима знаног (ко се није некад овако осећао или био у оваквој животној ситуацији?).

Овде се више не ради само о статичном опису, него и о радњи која се само именује. Поступак номинализације је овде део далеко шире појаве неутрализације и обезличавања предикативности.

Альбина тем не менее тратила как миллионерша, шубы, костюмы, сапоги, машина, квартира в центре с уймой комнат, серьги и кольца, грудь навыкате из декольте, все время примерки, народ бегает что-то продает ей: Альбиночка не хочешь бабушкино кольцо.

Альбина – центр внимания, Альбина на приемах у послов, везде ее резкий профиль, носик клювом, рот дудочкой, глаза с поволокой и накрашены, хотя всегда не очень аккуратно, намазаны, короче говоря (Д., 24).

У првој реченици су назване прво ситуације у којима се среће Албина, које је карактеришу: куповина (шубы, костюмы, сапоги, серьги и кольца), имовина, материјална средства (машина, квартира в центре с уймой комнат), изглед (грудь навыкате из декольте), шта она ради (все время примерки), а шта други у односу на њу (народ бегает что-то продает ей: Альбиночка не хочешь бабушкино кольцо). Глаголска именица примерки је употребљена уместо трајног глагола у личном глаголском облику (примеривать). У последњем делу прве реченице који илуструје ситуацију понашања других према Албини су дати глаголи у личном глаг. облику (у трећем лицу једнине, слажући се са именицом народ), али су у интерпункцијском погледу онеобичени (бегает что-то продает ей без зареза између двају истородних предиката). Без глагола говорења је уведена реплика Альбиночка не хочешь бабушкино кольцо такође као назив ситуације која се понављала често. Одсуство зареза после обраћања има функцију номинализације, претварања предикативног исказа волунтивног регистра у номинативни исказ информативног регистра.

У другој реченици је главна јунакиња представљена као посматрана са стране, глагола у личном глаголском облику нема (Альбина – центр внимания, Альбина на приемах у послов), дат је стандардни опис у виду крокија (носик клювом, рот дудочкой, глаза с поволокой), на крају реченице се јавља тек примеса радње у виду кратких партиципа (накрашены, намазаны).

Следећи пример приказује исту појаву:

А тут редакционные бабы, затрюханные, всеобщая парикмахерша Светка Рубина раз в неделю по понедельникам, к пятнице уже все, хоть ходи прикрывайся платком, волосы грязные, это раз. Помада вечно слезает и остается только по краям, дешевенькая губная помада. Зубы не сказать какие, после обеда в ход идут спички, погружаемые в дупла, три. Одежда куплена то ли с рук, то ли у подруг по дешевке, то ли у самой Альбины, хотя у той нестандартные сиськи, пятый размер, как у Софи Лорен, естественное богатство, а у журналисток все отложения копятся больше в районе желудка и седалища. Сидячая работа сказывается (Д., 24).

Всеобщая парикмахерша Светка Рубина... – уместо одговарајућег глагола је употребљена именица (у ствари, то значи всех стрижет, всем делает прическу). К пятнице уже все – прилог все је употребљен у значењу предиката (готово, завршено, овде конкретно: фризура је пропала); у продужетку реченице се даје објашњење, колико је у ствари то “все”: волосы такие грязные, что хоть ходи прикрывайся платком. Речи такие и что које ми овде убацујемо су изостављене код Петрушевске која синтаксичке везе остварује интонационим и ритмичким путем, редом речи. Без директног односа са лицем на које се односе су дате и следеће информације: помада вечно слезает, зубы не сказать какие, в ход идут спички, погружаемые в дупла, одежда куплена.

Вот Альбина беременна, тоже всеобщее стояние на ушах, телефон бурлит, Альбина звонит устраивается на ультразвук, чтобы узнать пол ребенка, если девочка, будет сделан аборт (Д., 25-6).

И у наставку приповетке се Петрушевска служи истим поступком номинализовања исказа: Альбина беременна – уместо Альбина забеременела, всеобщее стояние ум. все стоят, будет сделан аборт ум. сделает аборт.

Оваква употреба “номиналног стила” у прози Петрушевске се објашњава потребом списатељице за неутрализацијом, за минимумом емоционалног уношења у приповедано. Не-вербалност, не-предикативност, номинализација је и у вези са не-одређеношћу која постоји у овој прози, у тенденцији да се “ствари” само именују, назову, а да се односи тек наговесте или претпоставе.

Чињеница је и да “номинални стил” има везе и са присуством елемената или сигнала административног стила у неким причама Петрушевске.

2.3. Понављање и ритам

О ритму прозе се далеко мање говорило и писало него о ритму стиха и поезије. Основа за ритам прозе јесте ритам говорног језика који је у вези са физиологијом и интелектом. Међутим, постоје неке карактеристике ритма прозе које не потпадају под ритам неутралне “природне” прозе (Черемисина, 1989). Ради се о допунским, факултативним факторима ритмизације прозе који у одређеним условима могу да постану водећи. Многи су доводили у везу ритам са интонацијом. “На деле ритм создается комплексом интонационных компонентов в их взаимосвязи и является компонентом просодии как понятия более широкого, в состав которого входят все супрасегментные средства звучания, в том числе и интонация” (Черемисина, 1989, 28).

Черемисина издваја следеће поступке ритмизације прозе: 1) специфичан метар, т.ј. грађење реченица или фрагмената реченица на бази метра стиха (јамба, на пример); 2) регулација размака, интервала између акцентованих слогова; 3) специфичан размештај речи у реченици и у синтагми у зависности од броја постакценатских слогова у речи; 4) регулација величине суседних синтагми у реченици према броју слогова, броју речи; 5) елементи синтаксичког паралелизма у грађењу синтагми и реченица; 6) лексичко-синтаксички паралелизам; 7) различита лексичка понављања (анафора, епифора и др.) (в. Черемисина, 1989, 42; Черемисина, 1981).

Ми смо у нашој анализи прозе Љ. Петрушевске нарочиту пажњу обратили на понављања у структури реченице и већих од реченице синтаксичких јединица текста, као и на ред речи у реченици. Барзах примећује да проза Петрушевске има у свом ритму нешто од особености говора, али истовремено и поетичности, епске узвишености, патетичности.

Понављања смо поделили у неколико група:

лексичка понављања

a) без измена

Возможно, она прибегала к косметике по каким-то другим, неизвестным причинам.

Как бы то ни было, она прибегала к косметике и жила так, словно все действительно совпадало с общепринятым мнением о том, что творится в ее душе(...) (т. 1, 289).

Только такой человек, учил Георгий, мог рассчитывать на успех у его мамы, только такой, а никак не слабый (...) (Т., 160).

б) са незнатним изменама (оне најчешће служе да би појачале претходно речено, имају градациону функцију)

Муж ее буквально бросил молодую, отобрал у нее ребенка, маленького ребеночка (...) (Т., 272).

Но все равно это никак не служило оправданием Вере в глазах других, и только подруги, находящиеся в таких же внешних обстоятельствах и внутри этих обстоятельств и, несмотря на кажущуюся похожесть, бывшие натурами все-таки абсолютно разными, только эти разные подруги, при заданных условиях каждая по-своему решавшие свои жизненные задачи, только эти подруги понимали Веру и считали ее существом не от мира сего, существом идеальным (...) (Т., 32).

а) са променом-прецизирањем (овде се у поновљеном делу даје прецизнији опис, коментар и сл., или се, рецимо, према првом делу који се понавља односи као разрада теме према теми)

Так называемый хэппи-энд жизни наступил у пенсионерки, молодой пенсионерки причем, когда ей буквально с неба упало наследство от престарелой тети, именно что с неба – эта молодая пенсионерка не ухаживала за теткой (...) (Д., 10).

В благодарность за что Полина выслушивала и Маринины бредни о ее престарелой дочери, которая сошлась с греком с рынка, явно с рынка, сухумский грек без жилья, то ли он со стройки (...) (Д., 17).

б) са променом врсте речи, али истим значењем

В семнадцать лет эта мать бросилась с балкона, не бросилась, а перелезла через перила и повисла, медленная смерть через повешение через перила (Д., 141).

в) анафорска понављања

Их увозят рано, их увозят, так, ее уже одели в два больничных халата (...) (Д., 430).

А Благов-то, Благов разливался за столом комплиментами, ему все нравилось в этом доме (...) (Т., 23).

г) анадиплоза (крај претходног сегмента се понавља на почетку следећег)

Таким образом, все выглядело совершенно нормально, если не считать того факта, что я еще не была женой Георгия. А не была я женой Георгия по той простой причине, что он до меня уже был женат (...) (Т., 158).

д) кружно понављање

Таким образом, Лена вынуждена была ходить на работу в то место, в котором зияла пустота вместо Иванова и в котором всего еще неделю назад сама Лена стояла на коленях перед столом Иванова, как бы шутя. Она встала на колени и молитвенно стояла, сложив руки и закрыв глаза, примерно в двух метрах от сидевшего за столом Иванова, который, в свою очередь, спокойно приводил в порядок бумаги, добродушно посмеиваясь, словно не видя, в какое состояние впала Лена. Видимо, она до самого последнего момента, до того, как Иванов начал приводить в порядок свой стол, все еще надеялась, что что-то произойдет, какое-то помилование, что ведь не может даром пройти, окончиться все это дело, и когда Иванов начал приводить перед уходом в порядок свое рабочее место, она, как бы горя безумием, встала на колени. Она стояла на коленях десять минут по часам, и в эти десять минут все вели себя хоть и стесненно, но как обычно (...)

И сама Лена также спокойно стояла, не подымая излишнего шума относительно своих чувств; и потом люди, присутствовавшие при этом в комнате, два или три человека, должны были сознаться, что единственное, что остается человеку в такой ситуации, – это его право стать на колени, и что это сладостно – стать на колени (т.1, 306-7).

2. синтаксички паралелизми (понављања синтаксичке позиције)

Она даже не пошла его провожать, а он, кажется, даже этого не заметил, приветливо и по-доброму чмокнул ее в лоб, подхватил свой портфель, пересчитал деньги на пороге, ахнул, попросил разменять трешку, ответа не получил и пошел себе со своим толстым животом (...) (Т., 46).

Снял очки наконец. Лег рядом с ней на чистую, белую постель, сделал свое дело, потом они поговорили, и он стал прощаться, опять твердил: как ты думаешь, будет он завлабом? На пороге, уже одетый, заболтался, вернулся, сел к торту и съел с ножа опять большой кусок (Т., 46).

3. пролепса (када се субјекат или објекат понавља, али у виду заменице која може да буде у контактној или дистантној позицији у односу на дати субјекат или објекат)

Передавали также из уст в уста, что те двое шоферов, которые нашли у бензозаправочной станции в куче камней ребенка, они завернули его в свои ватники (...) (Т., 425).

Все это рассказывали медсестры, и они затем рассказывали, что эти два шофера (...) услышали как бы мяуканье (...) (Т., 425).

Срећу се и обрнути случајеви: на првом месту заменица, а на другом именица (тзв. “обещающее местоимение”):

Так и в этом случае все могло обойтись совершенно спокойно, потому что все уже давно знали, что они, эти муж и жена, живут между собой плохо (Т., 240).

Он не любил Лину, этот бородатый Вася (...) (Т., 322).

2.4. Ред речи

На ритам синтаксе Љ. Петрушевске, свакако, у значајној мери утиче и ред речи у реченици. Он је актуализован, донекле близак реду речи у говорном језику (коме су, природно, интонативност и ритам својственији). У нашем раду о сказу Љ. Петрушевске (Вићентић, 1999) ми скрећемо пажњу на неке од особености реда речи. Пре свега се ради о томе да се ред речи покорава ритмици и интонацији говорног исказа. Лаптева (1990) у свом истраживању реда речи у говорном језику примећује да ту влада закон “чередования ударных и безударных звеньев”. Информативно ослабљени сегмент се изговара брзо и нејасније, он није наглашен. “В одном сегменте непосредственное соседство и тем более скопление ударных элементов нежелательно” (Лаптева, 1990, 415). Зато се директне синтаксичке везе раздвајају, контактни положај се претвара у дистантни. Разбија се веза између делова сложеног предиката, између именице и њеног атрибута, између глагола и адвербијала, између њих долазе речи које нису у непосредној синтаксичкој вези са датим речима. Ову појаву у литератури називају непројективност исказа (в. Земска, 1996, 370).

Ребенок тоже, очевидно, вынес большие страдания, потому что родился с кровоизлиянием в мозг, и спустя три месяца врач сказал Лене, что ни говорить, ни тем более ходить ее сынок не сможет, видимо, никогда (Т., 100).

У наведеној реченици (чији би неутрални или, како га Матезијус назива, “објективни” ред речи био: что ее сын (никогда) не сможет говорить, а тем более ходить; видимо је уводна реч и може се наћи на било ком месту у реченици) налазимо овакве особености реда речи: инфинитив на почетку, у препозицији у односу на глагол у личном глаголском облику, непројективност сложеног предиката, “никогда” на апсолутном крају реченице са претходним убаченим “видимо” које појачава паузу пре наглашеног и већ наговештеног одричним речцама ни... ни “никогда”.

Странные иногда штуки выкидывает природа: вернее, странные иногда ошибки совершает природа (...) (Д., 180).

К Жоре Ленка Марчукайте, однако, садиться не рисковала никогда (...) (Т., 203).

При “објективном” реду речи реченица би гласила овако: Ленка Марчукайте, однако, никогда не рисковала садиться к Жоре (“на колени” се подразумева из претходне реченице). Дешава се, дакле, следеће: реч која у неутралном реду речи заузима финалну позицију (“к Жоре”) код Петрушевске се јавља на апсолутном почетку. Предикатски део је такође у потпуности преокренут (ум. “никогда не рисковала садиться” – “садиться не рисковала никогда”). “К Жоре” је као нова информација истакнуто на апсолутном почетку реченице, а “никогда” је прилог који носи акценат истицања, издвајања. Овакву врсту исказа и Лаптева и Земска називају “двувершинные высказывания", т.ј. искази са два врхунца: на апсолутном почетку и на апсолутном крају исказа. У средини је тзв. “интонациона јама” – интонацијски ослабљени чланови (в. Земска, 1996, 372).

Веома су чести код Петрушевске искази са предикатом у препозицији у односу на субјекат:

Стало быть, ошибся Серж со своей искусственно взятой мировой точкой, причем он же давно не читает литературу, надеется на интуицию, а литературу читать надо (Т., 198).

В случае Георгия все было гораздо убедительней: он платил своей жене алименты на сына, разошлись они, еще когда жили в одном городе (...) (Т., 158).

Чести су искази са следећим редом речи: глагол у инфинитиву + име, именица или заменица + глагол (модални, на пр.) у личном глаголском облику.

Ругаться она не умела как следует (...) (Т., 177).

Оказалось, что и танцевать она не умела и сидела тихо, как мышь (Т., 171).

У именичкој синтагми са атрибутом као зависним чланом такође долази до инверзије:

Вася этот был вообще миф (...) (Т., 319).

Жизнь моя под угрозой, по-видимому (Т., 301).

Објекат се такође често налази у препозицији у односу на глагол (први као зависни, а други као главни члан глаголске синтагме):

У Андрея же и Анюты детей быть не могло (...) (Т., 202).

Сашу я рано утром отвезла к матери на Нагорную (...) (Т., 172).

Прилог за начин се доста често налази у препозицији у односу на цео исказ (махом је то и апсолутни почетак реченице) раздвојен (дистантни положај) од реченичног члана уз који стоји (најчешће глагол).

Уж наверняка она, цепкая, как все женщины-матери, как-нибудь нашла бы выход из положения (...) (Т., 240).

Вечером предстояла встреча с матерью, вечером начиналась опять та, настоящая жизнь, и неожиданно для себя эта женщина вдруг заявила своей сослуживице (...) (Т., 47).

Неожиданно очень белое оказалось белье, чистый и ухоженный толстый ребенок, он сидел в майке и трусиках (...) (Т., 46).

О утицају говорног језика на исказ Петрушевске говори и позиција упитне или везничке речи. За неутрални исказ је карактеристична иницијална позиција упитне речи, док се у актуализованом, “субјективном” исказу она може наћи на било ком месту у исказу. У случају везничке речи је то разумљивије због тога што су оне неакцентоване и информативно ослабљене. Слабљење може да иде сасвим до нуле, јер интонација, контекст и конситуација говоре довољно да се однос зависности који везничке речи конкретизују, материјализују може да разуме.

(...) доктор Володя почему так тянул с тетей Паней (...) (Т., 423).

Ее Севка откуда взял, из какой ямы выгреб? (Т., 171).

3. Закључак

Наша анализа синтаксе прозе Љ. Петрушевске потврђује супротстављеност наративног поступка онога што се условно назива “традиционалном” прозом (хијерархијска, синтагматска) и “савременом” (актуализујућа, звучащая). Потврђују се и наша очекивања и очекивања Арутјунове: “слика света” коју ствара “традиционална” проза је дијаметрално супротна оној коју ствара “звучащая”. У овој првој постоји целовита, сређена и логички осмишљена слика; она се и назива “хијерархијском” због хијерархијских, субординативних односа делова у оквиру целине.

Ова друга (коју смо ми испитивали на примеру прозе Љ. Петрушевске) ствара дезинтегрисану слику света, неодређену, нејасну, хаотичну. Испитивање одређених синтаксичко-семантичких појава и ритма који је у вези са редом речи и интерпункције нас доводи до закључка о узајамној вези ових ритмичко-семантичких појава са сликом света коју аутор ствара.

Извори (скраћенице):

• т.1 – Людмила Петрушевская, Собрание сочинений, т. 1, Харьков-Москва, 1996.
• т.2 – Людмила Петрушевская, Собрание сочинений, т. 2, Харьков-Москва, 1996.
• Д. – Людмила Петрушевская, Дом девушек. Рассказы и повести, Москва, 1999.
• Т. – Людмила Петрушевская, Тайна дома. Повести и рассказы, Москва, 1995.

Цитирана литература:

• Арутюнова 1972: Н. Д. Арутюнова, О синтаксических типах художественной прозы. – Общее и романское языкознание, Москва, стр. 189-199.
• Арутюнова 1998: Н. Д. Арутюнова, Связка и связность (этюд о синтаксических разновидностях прозы. – Язык и мир человека, Москва, стр. 481-488.
• Барзах 1995: А. Барзах, О рассказах Л. Петрушевской. Заметки аутсайдера. – Postscriptum, Санкт-Петербург–Москва, 1, стр. 244-269.
• Вићентић 1998: Б. Вићентић, Неке синтаксичке особености приповедачке прозе Љ. Петрушевске и С. Довлатова. – Славистика, 2, Београд, стр. 127-134.
• Вићентић 1999: Б. Вићентић, Сказ Људмиле Петрушевске, Славистика, 3, Београд,стр. 227-232.
• Земская 1996: Е. А. Земская, Письменные жанры неофициальной речи как материал для изучения разговорного языка (наблюдения над порядком слов). – Словарь. Грамматика. Текст, ред. Ю. Н. Караулов, М. В. Ляпон, Москва, стр. 368-376.
• Золотова и др. 1998: Г. А. Золотова, Н. К. Онипенко, М. Ю. Сидорова, Коммуникативная грамматика русского языка. – Москва, стр. 524.
• Лаптева 1990: О. А. Лаптева, Живая русская речь с телеэкрана. – Сегед.
• Сиротинина 1995: О. Б. Сиротинина, Разговорная речь в системе литературного языка и разговорность в истории русской художественной речи. – Stylistyka, IV, Opole, стр. 86-102.
• Солганик 1993: Г. Я. Солганик, От слова к тексту. – Москва, стр. 187.
• Черемисина 1989: Н. В. Черемисина, Русская интонация: поэзия, проза, разговорная речь. – Москва.
• Guiraud 1964: P. Guiraud, Стилистика. – Сарајево, стр. 89.
• Lodge 1988: D. Lodge, Начини модерног писања (метафора, метонимија и типологија модерне књижевности). – Загреб.
• Радовановић 1990: М. Радовановић, Списи из синтаксе и семантике. – Сремски Карловци-Нови Сад.
• Јакобсон 1988: Р. Јакобсон, Два аспекта језика и два типа афатичних сметњи. (В.) Р. Јакобсон, M. Halle, Темељи језика. – Загреб, стр. 53-76.

// Пројекат Растко / Књижевност / Наука о књижевности //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]