(Д)опричано

Поводом додјеле Кочићеве награде

„Змијање“, Бања Лука, 2007.

Спољна веза: Ранко Павловић — Званични сајт

Садржај

• Библиотекар и књига
• Камин
• Човјек с теретом
• Дојчилова опорука
• Камен
• Преображаји
• Град
• Жута бјелина
• Лујзин портрет
• Портрет у углу
• Недовршена прича
• Народна прича
• Ватра
• Гост
• Ријеч
• Крв
• Мртва природа
• По обличју свом
• Штампар и син
• Commedia e finita
• Безочан упад у витрину

Библиотекар и књига

Стајао је на врху расклопљених мердевина, сличан сликару фресака који дуго мирује пред голим зидом манастирске цркве прије него што на влажну смјесу креча и ситног пијеска коначно почне да наноси природне боје из којих ће се чудесним стапањем умјетникове имагинације и космичког памћења извити лик светитеља на живопису пред којим ће за неколико вијекова нијемо стајати усхићени посматрачи. У оскудној, сивкастој свјетлости каснојесењег поподнева, запљуснут жубором светачке тишине, претворио се у сјенку која је сваким покретом лелујала устајали ваздух, натопљен мирисом књига у коме су се мијешали зуј прохујалог времена, честице невидљиве паучине и скрама неуништиве патине.

С узбуђењем равним врхунцу љубавног заноса Библиотекар је с пожутјелих корица Књиге брисао прашину. Док су јагодице прстију десне руке лагано клизиле по глаткој површини картона, чинило му се као да благо урањају у раскошни баршун затегнуте коже на дјевојачким грудима. Хрбат Књиге приљубљен уз длан овлашно стиснуте лијеве руке предавао је Библиотекаревом тијелу неку загонетну енергију чије се струјање више осјећало по једва примјеном дамарању ситних капилара у његовом устрепталом тијелу него по размјени силница које су истовремено прелазиле из порозне хартије у високо подигнуту шаку и из шаке у склопљену Књигу.

Прије нешто више од мјесец дана, увјерен да је проникао у све тајне књиге, Библиотекар је из градске прешао у гимназијску библиотеку, желећи да преостале три године радног вијека проведе међу младим људима, сигуран да се у њима још може пробудити жеља за читањем. У пријеподневним часовима издавао је књиге, а предвечерње је користио за сређивање библиотеке. Тог каснојесењег поподнева прелиставао је књиге на полици крај прозора. Отварао је предњи лист корица, разгледао евиденционе податке на првој, обично празној страници, завиривао затим на картицу која се налазила у џепу на унутрашњој страни задњег листа корица, потом руком овлашно брисао прашину и враћао књигу на полицу.

Када је из посљедњег реда на десну страну нагнутих књига, при врху полице, испод самог плафона, извадио један подебљи том, у већ згуснутој тами празнине која је раздвајала књиге од прашњавог и чађавог зида, угледао је на хрбат положену Књигу која је ко зна када и како тамо пала и остала тако постранце затурена, скривена од погледа и заборављена. Пропео се на врхове прстију, осјећајући како под њим шкрипућу мердевине, протурио руку преко сложених томова и иза њих извукао вјероватно давно затурену књигу. Принијевши је очима, прво је примијетио китњастим латиничним словима одштампано име аутора и наслов по коме је искусни читач лако могао наслутити да се ради о роману. Породичном, закључио је Библиотекар, мада није искључивао могућност историјских и социјалних елемената који су на посебан начин, мислио је, могли да дају арому једној породичној повијести, пуној ломова и неочекиваних преокрета. Човјек који деценије проведе с књигама и међу књигама може нешто такво да претпостави без бојазни да ће начинити велику погрешку или да ће га интуиција сасвим изневјерити. Књига се, размишљао је Библиотекар, на различите начине отвара онима који је први пут или само повремено узимају у руке и онима који су свој живот сјединили с њом, препуштајући јој се као што се заљубљен човјек препушта вољи и чарима жене с којом намјерава да проведе цијели живот.

Библиотекарев поглед застаде на години издавања књиге која је ситним бројкама била одштампана при дну предње корице. Застаде му дах, а руке почеше да подрхтавају. Је ли могуће да у рукама држи тако старо издање? Прошло је више од једног вијека, закључи, откад се црна боја неуништиво увукла у бјелину њених листова. Тачније, волио је Библиотекар да прецизно смјешта чињенице на њихова права мјеста, Књига, чије ће име, осјећао је, морати да пише великим почетним словом, на својим корицама које је штите од суровости спољног свијета и у утроби што се отвара и у потпуности подаје само онима који знају да јој приђу и пред њом макар одшкрину доброћудно срце, осјетила је љепоте и трагедију три календарска вијека – седам година деветнаестог, цијели двадесети и ево већ готово пуну прву годину двадесетпрвог. Уз то, био је Библиотекар још детаљнији, у њој, док је запљускују таласи овог што је тек закорачио, струје трагови миленијума који је неповратно ишчилио у прошлост.

Под јагодицама прстију Библиотекареве десне руке којом је брисао прашину с пожутјелих корица, некад очито сњежнобијелих, глатка површина одједном се претвори у њежну кожу тек задјевојчене Мирјане с којом је испод моста на Широкој ријеци читао Самртно прољеће Лајоша Зилахија. Шта ли је било, запита се, с оним комадићем чоколаде из Унриног пакета, умотаног у згужвани станиол, који су, попут јунака књиге чије су странице напросто гутали, гурнули у шупљину између храстовог потпорња и пречке што га је повезивала са другим стубом?

Библиотекар осјети да му ноге подрхтавају и полако сиђе с мердевина, придржавајући се лијевом руком за пречке, а у десној чувајући Књигу као највећу драгоцјеност која би се могла распрснути у хиљаде комадића када би му, недајбоже, испала на излизани под од јелових дасака. Сједе за сто смјештен крај самог прозора тако да се за њим могло без паљења свјетла читати све док се тама не би почела згушњавати у крошњама ниског жбуња у школском дворишту. Заволио је ову просторију чим је у њу први пут крочио. Није му сметала тама која је избијала из мрачних углова, није обраћао пажњу ни на воњ који се извлачио из књига и црвоточних полица, није му одвраћала пажњу шкрипа дотрајалих подница; све мисли усредсређивао је само на оно на што је желио, нарочито када се заврши друга смјена и када сви, осим чистачица, напусте гимназијску зграду и препусте га његовој самоћи у којој се најљепше осјећао. Он и књиге, а никога између њих! Зар му је шта друго требало?

Спусти полако Књигу на сто, испруженим дланом још једном обриса прашину с предње, преврну је па превуче руку и преко задње корице, а затим се усправи, затвори очи и ослони леђа на дрвени наслон столице на којој је могао сједјети и његов отац, професор историје, да је којим случајем радио у овој гимназији. Дуго је остао тако нијем, чекајући да се смире дрхтаји који су потресали његово тијело и да изненада искрсло узбуђење уступи мјесто оној неопходној мирноћи без које ниједан страствен читач не би смио да улази у библиотеку. Када је осјетио да може контролисати осјећања, подигао је Књигу са стола, принио је уснама и, ко зна зашто, не размишљајући заправо о томе, цјеливао је као што калуђер цјелива икону Тројеручице прије уласка у олтар манастирске цркве. Тек тада је смогао храбрости да завири у тајне које дуже од једног вијека Књига скрива у себи. Пажљиво, као што то чини мајка када први пут узима у руке своје прво чедо, расклопио је предњу корицу која је била прилично крута и некако се стидљиво опирала његовој жељи да што прије завири у тајанствену унутрашњост.

Библиотекарев поглед запљусну јато разноликих штамбиља који су испуњавали прву страницу од врха до дна. Били су уредно поредани на жућкастој површини, сви правоугаоног облика али различитих величина. Неки су били потпуно црни, други тамнољубичасти, трећи плавкастосиви. На оним првим вријеме је оставило видљив траг, док су се посљедњи јасно оцртавали, без трунка бљедила у геометријској правилности. На линијама предвиђеним за уписивање евиденционих података мировали су трагови различитих мастила – црног, плавог, зеленог, а било је и оних који су толико изблиједјели да им се боја није могла са сигурношћу одредити.

Трепнувши неколико пута, као да се брани од неке насртљиве слике, Библиотекар устреми пажњу на први штамбиљ. Строги облици уоквиривали су китњаста латинична слова, слична онима којима су на предњој страни корица били исписани ауторово име и наслов. У првом реду, испод већ изблиједјеле али јасно уцртане линије оквира, Библиотекар прочита: Austro-Ugarska Monarhija. Овај податак му само окрзну крајичке свијести, отперја некуд у мутне углове школске библиотеке, али се брзо врати у својој пуној јасноћи. Наравно, кад је Књига објављена и набављена, овај крај био је у саставу тада моћне царевине под чијим канџама се праћакао добар дио увијек немирног Балкана, па је сасвим разумљиво што је на свим штамбиљима и печатима, прије имена установе, у овом случају старе Гимназије, стајало име државе којој је припадала. Испод имена државе, као што је ред, стајало је име Гимназије, затим име града. Иза тога писало је: Еv. br. а онда линија све до десне ивице оквира на којој је сигурном руком, лијепим рукописом, тамноплавим мастилом био уписан број: 129/94. Књига је, закључи Библиотекар, набављена исте године када је објављена. Тадашњи секретар школе или наставник задужен за вођење библиотеке педантно је одмах Књигу обрадио и одредио јој евиденциони број, не препуштајући ништа случају. Штамбиљ и подаци исписани мастилом на њему били су добрано изблиједјели, али се ипак све могло лако прочитати. Библиотекар је замишљао тог секретара или наставника како сједи можда на истом мјесту на коме је он сада, можда за много бољим и новијим столом, и како, послије пажљивог прелиставања Књиге, притишће штамбиљ на јастуче натопљено црним тушем, затим на лијеви горњи угао прве странице, а потом, када се отисак штамбиља просуши, лагано умаче перо у мастионицу, па уписује наслов и име аутора у књигу инвентара и онда евиденциони број под којим је заведена уписује изнад линије на доњем крају штамбиља. Позната аустријска педантност, мрмља Библиотекар и у врховима прстију осјећа струјање деценија.

Још једном је спустио Књигу на сто, скрстио руке на прсима, затворио очи и прислонио усправљена леђа на наслон чије је пречке осјећао на ребрима и кичми.

У мисли му одједном бану танковијаст младић дуге таласасте црне косе, искреног погледа знатижељних очију. Изнад горње усне подебља гарава линија наговјештава да ће, кад се сасвим замомчи, имати густе чекињасте бркове. Тамносиво пругасто одијело, с прслуком начичканим мноштвом ситних дугмета, више би одговарало човјеку у зрелим годинама него њему, ученику трећег или четвртог разреда више гимназије. На клупи у парку, испод разгранатог кестена, сједи с раскриљеном Књигом коју је тог пријеподнева позајмио у школској библиотеци. Пажња му је више усмјерена на пролазнике него на текст у чију суштину још није заронио, а тешко да ће то учинити јер његове мисли заокупља питање да ли ће та враголаста Милица, ученица другог разреда, опет каснити на састанак. Сигурно хоће, три пута су се до сада састајали у парку и сваки пут је каснила између десет и петнаест минута. Није знао да ли зато што се дуго чешљала, наносила готово непримјетне слојеве шминке на бљедуњаво лице пред овалним огледалом у спаваћој соби родитеља у коју је кришом шмугнула, или једноставно због тога што је чекала тренутак мајчине непажње да се неопажено извуче из куће.

Танковијастог младића пред Библиотекаревим очима нагло потисну професор који је могао имати тридесет пет, највише четрдесет година. Лице издужено, строго, изнад високог чела дубоки залисци, у брковима, чији су врхови повијени навише, све длачице постројене под конац, као официри царске гарде пред својим сувереном и високим гостом који је двору стигао у посјету. Пред професором отворена Књига, али је очито да су му мисли негдје далеко, можда на Церском или неком другом ратишту. Од објављивања Књиге протекло је двадесетак година и до сада је вјероватно прошла кроз многе руке. Шта ли сада раде његови бивши ученици тамо на фронту? пита се професор и склапа Књигу не обиљежавајући мјесто до кога је дошао. Њих је бездушна монархија регрутовала и натјерала да иду у борбу против своје браће на другој обали Дрине. Велики ломови потресају Балкан, Принципов прст повукао је окидач који је уздрмао и моћне царевине, пребире професор по мислима. Знао је он добро шта се спрема, наслућивао је каква ће грмљавина затутњати над Балканом и цијелом Европом још прије седам или осам година, када је у Кочићевој Отаџбини прочитао текст Мирише барут. Толико зла било се накупило да га је само крв могла спрати. Невина, нажалост, јер тако увијек бива, закључује професор и гура Књигу према ивици стола. Породични сукоби у роману блиједе пред општом трагедијом која потреса државе и народе.

Библиотекара трже тихо куцање на вратима и прије него што је успио било шта да каже у њима се појави чистачица. Она је завршила с чишћењем и ишла би кући, мора закључати школу. Библиотекар јој рече нека слободно закључа улазна врата, он има кључ, набавио га је чим је дошао јер је знао да ће често вечерње часове проводити у школској библиотеци.

Чим чистачица изиђе Библиотекар још једном, не подижући Књигу са стола, отвори предњи лист корица. До оног првог, стајао је други штамбиљ, готово исте величине и истог облика. Слова једноставна, без иједног сувишног украса, ћирилична. Боја тамнољубичаста. Изнад евиденционог броја исписаног зеленим мастилом и имена школе – име државе: Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Како се брзо смјењују државе на овом уклетом тлу; омркнеш у једној, осванеш у другој, не без горчине у пригушеном гласу промрмља себи у браду, сјетивши се недано прочитаног новинског текста о човјеку који никада није напустио своје село а живио је у шест, седам или осам држава, зависно од тога шта ко подразумијева под тим појмом.

Из згуснуте таме која је непримјетно освајала углове библиотеке и мрачне празнине изнад књига на полицама, на волшебан начин извуче се онизак младић буцмастог лица и свиленкасте косе, зачешљане од чела према затиљку. Испод округлих наочара виркале су водњикаве очи. У рукама је држао расклопљену Књигу. Његов стидљив поглед колебљиво је освајао, редак по редак, тајанство страница на којима је као у сумаглици треперио одштампани текст. По неодлучности очију које су жмиркале као код човјека што је управо изишао из дугог тунела у сунчан дан пун бљештавила, прије би се рекло да младић без дозволе трага за чарима које скрива неспретно пресавијен набор широке сукње на кољену несмотрене дјевојке него што одгонета смисао текста у Књизи коју је управо позајмио у школкој библиотеци. Зашто нас школске власти кљукају породичним романима, зар не би било боље да набављају литературу која велича љубав и женску љепоту? пита се младић, задржавајући дуго поглед на истој страници. Или, још боље, о животу у велеграду? искрсава му у мислима ново питање, јер сада, када је створена држава која се све до недавно готово свима чинила као неостварив сан, жеља да по завршетку гимназије студира у Београду, новој престоници, има сасвим реалну основу. Да, најесен ће он у Београд, уписаће право, тамо се о правди вјероватно другачије размишља него у хладном западњачком мозгу; у разузданом Београду и сунце топлије грије, и лахор несташније милује крошње дрвореда, и Дунав безбрижније жубори него у хладном и прорачунатом Бечу, у коме би, да историја није искројила нове путеве, стицао нова знања, ако би се уопште одлучио за студије.

Било се већ сасвим смрачило, па Библиотекар устаде и упали свјетло. Начинио је неколико спорих корака по подницама које су шкрипале и тако изазван цвилећи звук предавале тихом јауку вјетра иза прозорских окана. Осјећао је да је коначно сам са књигама, заправо са Књигом, што му је пружало посебно задовољство. Кући није журио јер тамо га нико није ни чекао. Много их је у стијешњеном стану и сви се лагодније осјећају када је неко одсутан. Старији син са супругом и двоје дјеце заузео је спаваћу собу, млађи учи и спава у дневном боравку, а за њега и супругу некако су успјели да у кухињу углаве два дотрајала отомана. Што касније се врати мање гужве ће затећи, а ако и не дође до јутра, тешко да ће то неко примијетити. Овако му је боље и љепше. Сам с књигама. С Књигом, исправи се и поново сједе за сто.

Библиотекар још једном подиже корицу и поглед прикова за трећи штамбиљ, угодно смјештен испод два претходна. Четвртаст, отиснут црним, већ поприлично изблиједјелим тушем, малчице искошен, ни по чему се није разликовао од осталих. Крупнијим, великим словима, била је исписана ријеч ГИМНАЗИЈА, испод тога име мјеста, па линија на којој је мастилом био уписан нови евиденциони број. Његовој пажњи ипак не промаче ново име државе, исписано на врху штамбиља: Краљевина Југославија. Ето, осмијехну се кисело, кад ништа друго не можемо да промијенимо, мијењамо име. Важне су промјене, ма какве оне биле. Држава ће се другачије звати, а живот у њој може остати исти.

Кроз Библиотекареве мисли прострујаше двије деценије, колико људи задужени за вођење гимназијске библиотеке нису морали ударати нови штамбиљ јер толико дуго није се мијењало име државе. А за то вријеме, мислио је, многи су читали Књигу. Неки су, био је увјерен, овлашно прелазили преко њених страница, други су се удубљивали у мисли које је саопштавао аутор, трећи су уживали су сликама, четврти покушавали да проникну у односе главних јунака. Колико читалаца, толико доживљаја, закључи. И сви су они, ниже даље мисли, изузев можда понеког професора, били млади људи који су тек улазили у живот и невином душом урањали у садржај Књиге. Своју судбину упоређивали су са судбинама оних о којима су читали, властиту будућност сагледавали у свјетлу животних замки и постигнућа литерарних јунака.

Одједном, гурајући све друге устрану, из мноштва младих људи издвоји се стасита дјевојка, пуних румених образа, дуге црне косе, живахних дубоких очију, витког струка. Сањалачким погледом полако је прелазила с једног на други редак на раскриљеним страницама Књиге. Зна она врло добро како се ствари одвијају у њеној породици: строг отац кога сви беспоговорно морају да слушају, послушна мајка чијој пажњи ништа не може да промакне и која више говори погледом него ријечима, старији брат коме је све дозвољено, нарочито оно што доказује да је мушкарчина, достојан очев насљедник, довољно одрастао да би готово била срамота да се рано ноћу враћа кући, и она, средњошколка, за двије године можда студент књижевности, која само суботом и недјељом послије подне може са другарицама да изађе у град, али се обавезно мора вратити чим се упале уличне свјетиљке јер, забога, како би то изгледало кад би неко касно увече негдје ван куће срео кћерку високог среског чиновника коме и поштовани бан шаље позивнице за неке свечаности, а с градоначелником често недјељом прије подне испија кафу у Градској кафани. Да ли је такав однос ствари у свим породицама? Ето, баш ова књига бави се животом у савременој породици и зато радознала дјевојка пажљиво ишчитава сваку ријеч јер жели да скупи што више искуства, и животног и књижевног, како би могла на неким новим и хуманијим односима да гради своју породицу када је буде имала. Она ће, сигурна је, сину дати мање слободе а више обавеза, док ће кћерки, ако је буде имала, дозволити да буде самосталнија и сматраће је одраслом особом онда када и она, њена будућа кћерка, буде сигурна да је одрасла.

Чим погледом окрзну четврти штамбиљ, пред Библиотекаревим очима све се смрачи, заглуши га тутњава бомби и поче да га гуши прашина из изломљених цигли и малтера. Шестогодишњи је дјечачић, на ногама су му тијесне ципелице које га жуљају, у очевом наручју је његов трогодишњи брат, мајка га вуче десном руком а у лијевој носи неколико на брзину спакованих торби, претрчавају главу улицу и брзо скрећу у споредну, да се не би сусрели с колоном војника у црним униформама, бјеже не знајући куда, а бомбе засипају цијели град. Љето је, мрачна коњица рата галопира без престанка, на живот кидишу људи који говоре неким туђим језиком, али и оним које преплашени дјечак врло добро разумије, једном је међу онима од којих је бјежао његов отац препознао и месара из њихове улице код кога је често с мајком одлазио по месо. Што даље из овог пакла, говори мајка док бјеже и док дјечачић с раскрвављених ногу збацује тијесне ципеле. Брже, брже, пожурује их отац и граби дугим корацима, за сваки његов потребна су најмање два дјечакова.

Што брже и што даље, тутњи у Библиотекаревим ушима и он полако, са страхом, отвара очи. Испод густе магле која се полако расплињује прво се назиру а нешто касније сасвим јасно виде контуре прецизним линијама омеђеног четвороугаоног штамбиља. Поново латиница, некако крута и хладна, строга и намргођена. Први пут име школе и име државе исписани су истом величином слова: Gimnazija, а изнад тога – Nezavisna Država Hrvatska.

Густ мрак стушти се са свих страна у оскудним свјетлом обасјану библиотеку. Библиотекар још слуша грување бомби и осјећа ватру у испуцалим жуљевима. Стисак мајчине руке полако попушта и тренутак касније дјечак је поред питоме рјечице у Шумадији гдје је једна породица њега, брата и родитење примила као најрођеније. Мајка се навикла на пољске радове и помаже на њиви, брат се безбрижно игра, а он колико може помаже око стоке и забринуто се распитује о оцу који се одмах по доласку у Србију придружио ослободилачкој војсци. Дјечак се мало разумије у то војевање, али се присјећа да је и у завичају, све до оног страшног бомбардовања и доласка војника који су сви имали црне кошуље испод тамних униформи, отац само ријетко свраћао кући а мајка у разговору са сестром која је повремено навраћала уз очево име спомињала некакав одред и борбу против фашиста.

Да ли је ико, питао се Библиотекар, у то вријеме читао Књигу и какав је смисао у том читању могао да пронађе? У граду су се смјењивале војске и власти, опасност је вребала иза сваког угла, бивши и тадашњи ђаци Гимназије подијелили су се на двије супротстављене стране, обукли различите униформе и пуцали једни у друге, улице су опустјеле, страх је у нигдину потиснуо безбрижне шетње. Зар је некоме у том кошмару, када је свако сопственом животном горчином исписивао властиту књигу, било до читања? Ко би и зашто одгонетао животне тајне из умртвљеног ткива књиге кад је из стварности еруптивно избијало сублимирано искуство смрти?

Библиотекар отвори очи и кроз бљедуњаву свјетлост поглед одгурну према прозору. Стакло је притискала густа тама. Није погледао на часовник али је знао да је већ била прошла поноћ. Магловита јесења ноћ зајахала је на град који је под њом стењао и сипљиво дисао. Осјећао је да више никог нема на улицама осим, можда, понеког припитог човјека који се враћа из кафане или путника што се ноћним возом вратио из престонице. И, свакако, понеког псета које обилази канте с отпацима не би ли пронашло било шта да утоли глад. Тако и ми, помисли Библиотекар, понекад обилазимо око живота не бисмо ли од њега и за себе откинули коју сласну мрвицу прије него што други разграбе све што ваља.

Плашећи се да би га колебање могло одвратити од даљег разгледања штамбиља на првој страници Књиге, Библиотекар брзо још једном подиже корицу. Пети штамбиљ био је некако траљаво утиснуст испод претходних, као да је искошеним положајем наговјештавао и своју кратковјекост. Поново латиница, али су слова била некако заобљенија и мекша, пријатнија оку, мада тешко читљива због изблиједјелости сивоплавичастог туша. Demokratska Federativna Jugoslavija, прочита с напором. Враћа се старо име држави, промрмља, али измијењено, обојено неким новим смислом или само вјештом варком да је смисао промијењен.

Још траје рат, прати Библиотекар ток својих мисли, претварајући се у разголићеног дјечачића на обали шумадијске ријеке, још црна коњица тутњи у галопу рушећи пред собом све што је смислено, али се наслућује крај патњама и безумљу. Негдје у дубокој тами свјетлуца жижак чију пригушену свјетлост назиру само они који нису изгубили снове и наду.

Кад овлашним погледом окрзну шести штамбиљ, Библиотекар прво уочи петокраку која се налазила испред имена државе. Земље којима је власт са владајућим апаратом важнија од народа и његових интереса, обично сва своја знамења обиљежавају идеолошким симболима, помисли и устреми пажњу на текст који је био прилично изблиједио. Ћириличним словима, опет изнад имена Гимназије, било је исписано име државе: Федеративна Народна Република Југославија.

Није имао времена да размишља о томе што је прочитао. У мемљиву таму библиотеке нахрупи грлени младалачки смијех. У гимназијској фискултурној дворани, на клупама распоређеним уза зидове, сједе младићи и дјевојке. На брзину скупљен и неувјежбан оркестар, који сачињавају хармоникаш, двојица гитариста и бубњар, свира неки предратни шлагер, а у средини дворане, пристојно удаљени једно од другог, плеше пет-шест парова. На младићима углавном панталоне од крутог габардена и бијеле или кариране кошуље у црвено–плавој боји, а на дјевојкама бијеле блузе скопчане до грла и широке сукње дуге до испод кољена. На ногама им патике набијељене школском кредом. Оркестру прилази повисок младић с раздрљеном кошуљом. Високо подиже руку и нешто говори бубњару. Музика на тренутак утихне, а онда се салом проспу тонови борбене пјесме и завијуга козарачко коло. Нешто касније свађају се дотрајала хармоника и раштимани бубањ док из себе истискују немуште тонове руске романсе која би требало да буде осјећајна и да ненаметљивом њежношћу распламсава узавреле емоције.

Атмосферу ђачке игранке потискује слика учионице у коју се некако нагурало стотињак ученика. Жустро расправљају о формирању омладинске радне бригаде. За све нема мјеста, на акцију ће само најбољи, скојевци и одликаши. Гради се пруга, аутопут или жељезара и тамо могу само они који ће освјетлати образ школе и града. Ни остали не треба да очајавају, гимназијалци ће формирати и другу радну бригаду која ће учествовати на локалној радној акцији. Треба обнављати ратом опустошену земљу, а док траје обнова нема одмора, рекао је Зна Се Који Друг.

И као што се у књизи Откровења један за другим отварају тајанствени печати пред којима једнако страхују грешни и безгрешни, пред Библиотекарем се откривају штамбиљи и он пред њима дрхтури, не од страха већ од знатижеље. Ево и седмог, поново латиничног: Socijalistička Federativna Republika Jugoslavije.

На Балкану се једино са сигурношћу може тврдити да се редовно смјењују годишња доба и државе, или бар њихова имена.

Та мисао, која је ко зна откуд и зашто искрсла и банула у глуву ноћ пуну магле и влаге, учини му се непримјереном свечаном тренутку понирања у дубоке поноре Књиге, па је брзо одагна и врати се читачима који су баш у те поноре утискивали и мрвице своје душе. Гледа их онако младе, пуне љубави и наде, запитане пред животом али одлучне да савладају све изазове. Плавокоси и црномањасти, високи и ониски, витки и буцмасти, сјетни и насмијани, лијепи и бубуљичави, тужни и раздрагани, срећни и забринути пред будућношћу. Колико љубави у сваком њиховом уздаху, колико снаге у свакој њиховој жељи! И сви читају Књигу. Неки пажљиво, памтећи сваку ријеч, враћајући се појединим пасусима да што дубље проникну у суштину њиховог смисла и да што боље схвате цјелину приче, други с расутом пажњом, памтећи само оне детаље у којима налазе макар дјелимичне одговоре на питања која их муче. Важно је да читају, хвали Библиотекар оне прве и оправдава оне друге. Ни жени не прилазе сви с истом страшћу, ни према родитељима, ни према дјеци не исказују сви једнаку љубав, па зашто би и према Књизи сви морали да имају подједнак однос? Нека су је читали, понавља и замишља како су младићи ужагреним погледима продирали на невине странице Књиге као у мислима својом нестрпљивом младалачком мушкошћу у нетакнути извор женске ватре, а дјевојке стидљиво замишљале своје руке око вратова оних који никако да запази њихове заљубљене погледе.

Слути Библиотекар да се приближава зора, а у библиотеку навире грумење новог мрака. С њим, тим тјестастим мраком, топовска канонада и злослутно фијукање авиона који брзо промичу небом пријетећи да ће се ускоро вратити и просути товаре бомби. Почиње још један балкански рат, још једном се младићи из Гимназије дијеле у двије војске, стављају на капе различита знамења и кидишу једни на друге.

Заморила је Библиотекара непроспавана ноћ, уморан је од свих тих ратовања, тешко би поднио присјећање на посљедњи, суров колико и бесмислен, радо би кући, али како сад, пред освит, да буди породицу, па склапа корице Књиге и спушта главу на Њу. Шумори тишина, зује испрекидане мисли које се извлаче из полица с књигама или из сјећања, дамара куцавица на сљепоочници звуцима који се утапају у шум васионских пространстава. Запљускују га таласићи сна и препушта се том слатком тоњењу у плавкасти бездан у коме се брзо губи свака искрсла мисао. Све одједном постаје паперјасто, прозирно, лелујаво и непрегледно.

Пробудило га је бљедило зоре и брзо је устао иза стола. Прошетао је библиотеком трљајући очи, па се зауставио пред прозором и загледао у школско двориште. Освитао је прохладан, магловит каснојесењи дан, један од оних у којима нема мјеста лијепим сјећањима. Шта он ради овдје и зашто је провео ноћ у библиотеци? Питање које је сам себи поставио било је сурово, али није захтијевало одговор. Ипак, ипак...

Трже се и угледа Књигу на столу. Приђе јој и грозничаво расклопи предњу корицу. Страх да су, док је на тренутак дремнуо, на неки само њима знан начин побјегли штамбиљи с прве странице био је безразложан. Иза оних седам, које је већ добро разгледао, кочоперио се осми, посљедњи отиснут па зато најјаснији и најчитљивији. Поново ћирилица, а слова византијски китњаста, витичаста, као прољетни ластар. Име нове државе, једне од оних што су на балканском тлу настале у посљедњој деценији двадесетог вијека.

Биће овдје увијек нових ратова и нових држава, а штампају се књиге на све мањем формату и на њима неће бити довољно мјеста за штамбиље, шапну Библиотекар и кисело се осмијехну. Није имао времена да у мисли призива нове читаче, плашио се да ће доћи послужитељи, а не би волио да га затекну у библиотеци јер би послије могли свашта да причају, чак да се питају није ли помјерио памећу. Зато брзо узе Књигу са стола, желећи да коначно завири у њену душу, да је прелиста и на прескок прочита неколико реченица, то је увијек чинио кад му се у рукама нашла непрочитана књига.

Сјео је и Књигу обухватио објема рукама, тако да је палчеве држао на крајевима корица, а на јагодицама малих прстију осјећао ивице хрпта. Тихо и свечано, с узбуђењем равним оном које је осјећао кад је претходног дана скидао прашину с корица пошто је Књигу пронашао затурену на врху полице, почео је да је листа.

Умјесто да се листови Књиге распрше као перје у репу голуба лепезанера, испод Библиотекаревих прстију извуче се неколико смотака пожутјелог папира. Он још једном покуша да разлиста Књигу, али му туп поглед заста на неорезаним табацима. Непремостива граница спречавала је и мисли да продру на странице Књиге.

Зар толике године да ударају штамбиље и уносе евиденционе бројеве на прву страницу а да нико не принесе нож Књизи? Зар...?

И ту, свако ново питање, прије него што би се измигољило из Библиотекареве смушене свијести, постаје бесмислено.

Из магле која је насртала на прозор, израњао је нови дан.

Камин

Радман Ћириловић је убацио неколико цјепаница у камин, вратио се у топлу фотељу и поново узео књигу у руке. Ово вече биће заиста угодно. Одавно жели да прочита Чехова, ко зна колико пута је ову исту књигу узимао у руке, али би га увијек прекинули на самом почетку. Није успио прочитати ни прву причу. А волио је Чехова и био је сретан што му се коначно указала прилика да макар једно вече, овако на миру, испред камина, чита приповијетке које одишу једноставношћу и непатвореним животом. Још јутрос се спремао да чита, али се догодило нешто чудно.

Шта се то, у ствари, догодило? Како се то, заправо, збило? Зар је већ заборавио слијед догађаја? Зар су се за тако кратко вријеме сјећања ускомешала, претворила у врелу игличасту маглу? Баш на маглу све је то личило, али не на праву маглу, прије би се могло рећи да је то била врела смјеса, некакав необичан омотач у коме су у трену нестали људи, плажа, камење, дрвеће, све се у њему изгубило, а све је опет било ту, на дохват руке, на длану, у оку. Чудно, заиста чудно! Позвали су га, рекли су: Докторе, морате! Тако су рекли и он је пошао на плажу. А тамо, тамо су га чекали унезвијерени и преплашени људи, смушени људи у купаћим костимима и са смијешним шеширима широких обода испод којих су вириле престрављене очи. Неки су једноставно немоћно лежали на врелом пијеску, не осјећајући ни жељу ни снагу да се помакну, да побјегну у хладовину или воду. Други су смијешно скакутали по врелом пијеску, млатарали рукама као да тјерају осе од себе, чешали се, заривали нокте у кожу и вриштали. Било је и оних који су, сасвим изгубивши разум, јурили по плажи с рукама високо изнад главе. Опекотине, докторе, страшне опекотине, невјероватне и невиђене опекотине! Јесте, опекотине, а откуд им оне? То не знамо, докторе, то нико не зна и не може објаснити. Људи су се купали и сунчали, а онда је изненада почело да пече, да жеже са свих страна: с неба, с ријеке, из земље, из хладовине, са свих страна. Зашто нису отишли, зашто нису побјегли? Нико није имао воље ни снаге да се помакне с мјеста. Схватате ли, докторе? Како то, богаму, да схватим? Но, пустимо причу, дајте ми моју торбу! Торбу молим! Како? Донио сам је, сигурно знам да сам је донио. Ево, ту је била. Јесте, била је пуна масти за опекотине, газа и завоја. Не, ја то не могу да схватим. Ја вас молим да са мном не збијате шалу! Дајте ми, молим вас, моју торбу! Богаму, не правите од мене будалу!... Како се све то завршило? Нису ли сви ти људи са својим опекотинама нестали у оној чудној магли?

То је, ипак, несхватљиво. Јутрос и данас онаква жега, а вечерас је хладно, веома хладно. Радман Ћириловић је скинуо с ногу топле дубоке папуче и умотао стопала јагњећим крзном простртим поред фотеље. Оставио је књигу на сточић и привио још више крајеве кућног огртача, а дланове пружио према пламену у камину. Крв у рукама и ногама почела је брже да кола, топлина се полако увлачила у све дијелове тијела. Цјепанице су пуцкетале у камину и у соби се ништа није чуло осим његовог равномјерног дисања и тог успављујућег пуцкетања. Спава му се, али неће у кревет. Жели да посједи испред камина и да чита Чехова. А не може ни због тог пријема. Који га је враг тјерао да баш вечерас приреди пријем? Они су сви тамо, у салону, пију и разговарају, вјероватно. Није ли им мало чудно што нема домаћина? Уосталом, нека причекају, доћи ће касније. Можда неће ни отићи у салон. Њему су све ово наметнули. Глупи су ти пријеми, ти досадни разговори, то извјештачено кревељење. А зашто је приређен овај пријем? Нека годишњица? Можда. Ето, већ је заборавио. Шта се то с њим догађа, како то одједном све заборавља? Мораће мало више да се одмара, више вечери да проводи с књигом испред камина. То ће убудуће свакако чешће чинити.

Поглед му је почивао на отвору камина. На што ли подсјећа ова жеравица? На нешто далеко, овлаш запамћено? На нешто из дјетињства? Заиста је почео да заборавља. Одмор је једини и прави лијек. Потребан му је одмор. Више сна, више вечери пред камином с књигом у руци. С књигом... Па да, ову жеравицу, ове чудесне и неописиве боје, овај жар и ову свјетлост – све је то сусрео код Тургењева. Управо тако, баш тим бојама горјеле су лиснате крошње његове шуме у јесен. Све те боје сједињене су код Тургењева у једну. Али, то није само боја: у њој су и ватра, и дрхтај, и шум, и шумор, и вјетар, и кристал росе, све је у тој једној јединој боји. Можда Тургењев није ни описао ту боју, можда се она сама зачиње и годинама ствара у мислима? Мораће послије Чехова читати Тургењева. Свакако ће читати Тургењева.

Обуо је папуче и поново пришао камину. Узимао је једну по једну цјепаницу и укрштао их на жеравици. Сада је у соби било сасвим топло, али је желио да још слуша оно меланхолично пуцкетање сирове церовине и грабовине. То је себи давно, још у дјетињству обећао, можда се чак заклео да ће имати камин и да ће у њему ложити само сирове грабове и церове цјепанице. Увијек када би отац говорио да се мора штедјети угаљ и да не би требало ложити ноћу, Радман се, цвокоћући под танким покривачем у хладном кревету и приљубљујући се уз братова леђа, зарицао да ће имати камин и ложити само грабово и церово дрво.

У соби је постало сувише топло, па је изуо папуче, скинуо огртач и бацио га на под. Изненада је осјетио умор и опружио се на лежај лијево од камина. Из салона је допирао жамор гостију. Зашто не умукну и не оду? Можда би ипак требало да се појави међу њима? Устао је и онако раздрљен пошао према салону. Кад је отворио врата изненада га је запахнуо ледени вјетар. Хладноћа је у трену обухватила цијело тијело и почела се брзо увлачити у груди, руке, ноге, у срж костију. Почео је да дрхти и да затеже под вратом тијесну кошуљу. Гдје ли су папуче? Гдје је бацио топли огртач? Зашто нису наложили у салону? Ко је оставио овакву промају? Гдје су гости?

Поглед му је одлутао у угао пространог салона: тамо су се, са шољама у рукама, људи тискали, гурали, пропињали на врхове прстију, провлачили руке између оних који су били пред њима, и нешто неразговјетно викали. Гдје је послуга? Шта гости тамо раде, о шта се отимају?

Пришао је ближе и видио једног бркатог човјека како из великог лонца љева врели чај у шоље. Зашто служе чај? Ко је наредио да се овако служи чај? Па то заиста нема смисла. Он уопште не схвата шта се догађа у овој кући. Уосталом, зар мора све то и да схвати? Хладно је, несносно је хладно и он би радо попио шољу чаја. Гдје ли је бацио папуче, гдје је огртач? Овдје је сувише хладно, ово се не може издржати. Чај! Шоља чаја ће добро доћи. Шоља чаја у овом тренутку је неопходна, она је спас, од ње зависи све. Гдје ли су шоље? Зашто у салону нема ниједног стола, зашто нема посуђа? Гдје ли су шоље? Тамо у углу је лонац с цвијећем. Једноставно се баци цвијеће, истресе земља и прстом зачепи рупа на дну. У лонац за цвијеће може се лијепо улити чај.

Када се вратио из угла с лонцем за цвијеће у рукама, групе људи више није било. Чуо је њихову галаму из сусједне собе, одакле су допирали топла пара и мирис врелог чаја. Појурио је и када је ушао у ту просторију, видио је на њеном другом крају отворена врата одакле се чула све тиша бука, али је мирис чаја постајао још опојнији. Трчао је у ту, па у сљедећу просторију. Више се нису чули никакви шумови. Стао је запањен: соба није имала зидове, али су на све стране зјапила отворена врата, безброј врата, и кроз сва се увлачио надражујући мирис чаја. Куда ће даље, кроз која врата је отишао брко с лонцем. Он овог тренутка мора попити шољу чаја. Осјећа неиздрживу хладноћу. Руке му дрхте, ноге се коче, нос се претворио у леденицу, десног уха вјероватно више нема. Он мора попити ту спасоносну шољу чаја. Изишао је кроз најближа врата и пао у дубоки снијег. Откуд сада снијег? Па данас је била врућина, на плажи су молили за помоћ, хтјели су да им лијечи опекотине... Гле, тамо су! Под грабом. Гурају један другог, прољевају чај у снијег. Мора их стићи. Папуче, гдје ли су те вражје папуче? Мора их стићи. Зашто бјеже? Зашто не сачекају? Сачекајте! Само једну шољу, само један лончић... Ево, и рупу на дну је зачепио... Само један гутљај... Зашто бјеже? Гдје су? А, тамо су се сакрили. Стићи ће их. Овај снијег, ови сметови. Јао... Мора се извући из јаме. Тако! Аха, понестаје им снаге. Хтјели су побјећи. Сада када их је стигао требало би да га пропусте. Само једну шољицу, само гутљај... Не може то тако, то никако не може тако. Он ће скочити, он ће преко њих. Ево, овако...

***

Комесар батаљона Звонко Родић споро је скидао капу с рашчупане главе. Дуго је ћутао, а онда се, стресајући иње с густих обрва и дугих трепавица, окренуо према Радовану.

– Врати се пртином којом смо дошли и реци команданту да смо остали и без љекара.

Над Грмечом је свитала још једна ледена зора. Кад се Радован удаљио, тишина непрегледне бјелине грохотом је одзвањала шумарком.

– Остали смо и без доктора – понови Звонко још једном и његов глас запара мир непрегледа. – А још јуче покушавао је да многима помогне. И шињел, свој подерани шињел, дао је неком из батаљона. Издржаћемо, говорио је. Само да се трачак сунца појави, па ће престати и ове чудне, ове необјашњиве халуцинације. Морамо сви имати снаге, па ћемо издржати, говорио је.

С ледене стијене, гдје се задржало неколико слеђених капљица крви, Звонков поглед клизну на Радманово укочено тијело. Лежао је опружен у снијегу, с раном на челу, а у десној руци згрченим прстима стискао је војничку порцију. Около по снијегу лежало је још неколико укочених тијела.

Човјек с теретом

Што вријеме више одмиче од одласка из Вакуфа, а већ су, богами, прошле пуне двије деценије, пред очи ми све чешће излазе Вакуфљани. Када увече не могу да заспим или када путујем ноћним возом, па око мене у купеу сви затурених глава кркљају, мешкоље се и чешу, покушавајући да танане нити снова повежу у чвршћи сноп, или када се, једноставно, невидљивом оградом мисли одвојим од свега што се око мене збива, јављају се Вакуфљани. Дефилују испред мене, гурају се како би заузели што истакнутије мјесто и потпуније се приказали, посрћу, падају у понор и поново из њега извиру. Смјешкају се, плачу, вичу, пјевају, урличу, галаме на дјецу, шетају, раде, псују, иду у цркву, враћају се с великим торбама са жељезничке станице, стоје ослоњени на ограду моста изнад Широке ријеке, пиље у брда, испијају кафу, пијанче и одлазе. Појављују се смјерни и раскалашени, витки и с опуштеним стомацима, усправни и кривоноги, натмурени и насмијани, свечани и рашчупани, радосни и безизражајни, срећни и избезумљени. Дуго разговарају и млатарају рукама, препиру се, грле и љубе, а онда, један по један, одлазе, нестају, топе се, испаравају и, на крају, остаје само Максо Торбица. Кривоног и погурен, с просиједом и неуредном косом, прекривеном замашћеним качкетом, с избораним и тамним лицем с којег не силази једва примјетан осмијех, са излизаним штапом у десној руци и вуненом торбицом преко лијевог рамена, стоји, смјешка се, гледа право у очи, ништа не говори и, чини се, ништа не осјећа, ништа га не интересује.

Максо Торбица се, у ствари, није звао тако. Стигао је однекуд у Вакуф, никад се није сазнало одакле и што га је баш ту довело. Тих и ненаметљив, скроман у захтјевима можда баш због тога што је дошао тамо гдје га нико није очекивао, полако се саживљавао с Вакуфљанима. Никоме није сметао, никоме није био на терету. Није се знало ни гдје спава, ни гдје се храни. Прије подне је скупљао старо жељезо које је за потребе неког предузећа откупљивао обућар Фрањо Шестан, а послије подне је одлазио у кафану, сједао за сто у углу и, уз чашицу коју је споро празнио, остајао до касно. Никоме није рекао како се зове, па му Вакуфљани дадоше име по неком Макси, којег су само најстарији запамтили, а презиме по вуненој торбици, излизаној од дуге употребе, коју никад није скидао с леђа.

Максина торбица била је велика загонетка за све Вакуфљане, посебно за дјецу која су га вољела, упркос томе што су их старији плашили пријетњом да ће их хроми Максо због несташлука стрпати у своју торбу и продати сапунџијама. Није је скидао с рамена чак ни кад би Фрањи Шестану носио тешку врећу напуњену зарђалим жељезом, није је испуштао из руку ни када би, припит и весео, своју ћутљивост преточио у чаврљање о свему и свачему, али никада о себи. Многи су се трудили да сазнају шта носи у торбици и због чега тако љубоморно чува тајну која је код свих изазивала знатижељу, али је сваки покушај остајао без успјеха.

За неколико година Максо Торбица је онемоћао, а и шкиљави обућар је престао да откупљује старе ствари, па је од тада скоро цијели дан проводио у задимљеној кафани, чекајући да му неко плати пиће и поручи нешто за јело. Вакуфљани га никада нису остављали гладног и жедног, али су, заузврат, тражили да их понекад забавља и разбије учмалост и досаду градића у којем се ништа занимљиво није догађало, поред којег су возови само пролазили, а тек понекад на жељезничкој станици изашао понеки усамљени путник, за кратко вријеме обавио у Вакуфу неки трговачки посао и враћао се првим возом. Готово све шале које су с Максом збијали Вакуфљани, односиле су се на његову торбицу. Жељели су тако сазнати нешто од загонетке која им није дала мира, потајно се надајући да ће бар једном с рамена скинути торбицу и показати шта се у њој крије. Почињало би то обично у предвечерје.

– Максо, буди цар! – рекао би неко стављајући пред њега чашу с пићем, кувано јаје или комад пршута.

Максо би погледао, насмијешио се, накашљао, узео чашу у дрхтаву руку, дуго је окретао, отпио гутљај, а затим стављао комадић меса у уста и залијевао га водом. Све је то радио десном руком, а лијевом је стезао упрте торбе која је висила о рамену. Дуго би мљацкао тврди пршут покушавајући да га закачи неким од ријетких, жутих и неугледних зуба. У кафани су сви ћутали и гледали само у њега. Онда би устао, усправио се и, ослањајући се о штап, достојанствено пошао ка столу на којем се налазила столица. Уз нечију помоћ пењао би се на сто, па полако, као да је у питању ритуал у којем се ниједан детаљ не смије разликовати од оног што је предвиђено, сједао на замишљени царски трон, наслањао се на наслон столице, а затим мало повијао напријед, ослањајући се на штап као на жезло. При томе ништа није говорио, ни у кога није гледао, а у очима му је блистао чудан сјај, па се чинило да се сасвим уживио у оно што ради, да је у том тренутку и сам осјећао да је цар. Остао би тако дуго сједећи, гледајући право пред себе, све док неко не би повикао:

– Царе, скини торбицу, шта ће цару торба!

Не гледајући у правцу одакле је долазио глас, Максо је, изговарајући полако ријеч по ријеч, достојанствено и свечано одговарао:

– И цар мора имати свој терет! Какав би то био цар без терета!

Више ништа не би говорио, ни на једно питање није одговарао и остајао је тако, предан својим мислима, све док се око њега не би разишли и док га неко не би узео под руку, помажући му да сиђе са стола.

Други пут би од Торбице тражили да буде учитељ. Он би устајао са свог мјеста, стављао упрте торбице на оба рамена, десну руку затурио за леђа и, ослањајући се лијевом о штап, шетао између столова, сагињући се над сваким, час на једној, час на другој страни, завирујући и гледајући тако као да контролише ученичке задатке. Ништа није говорио, већ би се само који пут накашљао, нешто промрмљао себи у браду, правио десном руком покрете као да неког несташног ученика повлачи за уво, а затим га благо милује по глави и настављао са шетњом.

– Учо, скини торбу! Шта ће учитељу торба кад је у учионици? – рекао би онај ко му је поручио пиће.

Максо би тада застао, с лијеве, нешто краће ноге пребацио терет тијела на десну, усправио се, накашљао и одговорио:

– А какав би то био учитељ без терета! Зар би ти своје дијете повјерио учитељу који нема сопственог терета? Мислиш ли да човјек може бити човјек ако нема свог терета, своје торбице?

Тражили су од Максе Торбице да буде ратник, коњаник, љубавник, генерал, министар финансија и орач, а он је нишанио, јахао на столици, грлио стуб у средини кафане, замахивао руком као сабљом, потписивао замишљени чек и орао блатњави патос, али торбицу никада није скидао. Говорио је да нико не може бити ни ратник, ни коњаник, ни љубавник, ни генерал, ни министар, ни орач, ни пастир, ни бескућник без свог терета.

– Јесте ли видјели човјека без терета? – понављао је, али сваки пут на други начин, придајући својим ријечима изузетан значај.

Максу сам ријетко виђао, јер је увијек био у кафани, а дјеца тамо нису залазила. Можда бих га и заборавио да, сасвим случајно, нисам присуствовао његовом скончавању.

Те године прољеће је рано стигло, Широка ријека је набујала од снијега који се нагло топио, а на Љешевици су се забијељели ивици. Враћали смо се с њених обронака са гранама испупале иве и трубама од врбове коре. Уморни од мотања кроз шипражје, изгребени трњем и знојни од трчања, прилазили смо првим кућама у Вакуфу, када је највећи међу нама, разроки Јота, подигао руку и узвикнуо:

– Максо Торбица! Спава на путу.

Стали смо као скамењени. Дуго смо гледали у згрчено крхко тијело прије него што смо се одважили да приђемо. Максо је мирно лежао. Десна рука му је била под главом, а лијеву је испружио, стежући њоме грчевито штап. Кожни качкет лежао је на путу, а разбарушена коса расула се по прашини.

– Па он, он не дише! – узбуђено је рекао Јота и устукнуо корак назад. – Мртав, мртав је! – додао је док смо, уздржавајући дах, узмицали према шумарку. И ко зна докле бисмо тако отишли, да се опет први није одважио Јота:

Шта је? Бојите се! Као да нисте видјели мртваца.

Рекао је то таквим тоном као да никада ништа није радио већ само гледао мртваце. Нисмо му у томе тренутку замјерили због разметљивости, јер су нас његове ријечи охрабриле. Застали смо и послије дужег ћутања Јота је опет проговорио:

– Хајдемо до Максе! Ми ћемо први сазнати што је цијелог живота носио у торбици.

Бацили смо гране иве и трубе и пошли према згрченом, беживотном тијелу на друму. Јота је успут раскопчавао и засукивао рукаве тијесне кошуље. Када се сасвим приближио старцу, клекнуо је, окренуо се, значајно нас погледао, желећи при том да се увјеримо у његову проницљивост и храброст, сагнуо се и почео да скида торбу с већ укоченог рамена.

Човјек понекад дуго размишља и не може донијети мудру одлуку, а каткад, опет, у трен закључи шта треба, а шта не треба чинити. Дјеца ријетко размишљају о поступцима који ће услиједити. Ни ја тада нисам размишљао, већ сам једноставно осјетио да тако треба да поступим и вриснуо сам:

– Не, Јота!

Јота је застао и сви су се окренули према мени. И сам изненађен својим поступком, дуго нисам могао ништа да кажем, а онда сам, схвативши због чега сам тако реаговао, проговорио готово молећивим гласом:

– Немој, Јота! Цијелог живота је чувао своју тајну, па нека с њом оде и у гроб.

Јоти није било право да му неко нешта предлаже, али се сложио да не треба завиривати у Максину торбицу. Сложили су се касније с тим и одрасли Вакуфљани, па је Максо сахрањен са својом торбицом, а нико претходно није погледао шта се у њој налази.

И данас, када ми пред очима пролазе Вакуфљани, па нестану, уступајући мјесто Макси Торбици, без страха му погледам право у очи и буде ми при том драго што сам помогао да се тајна његове торбице никада не открије.

Дојчилова опорука

Вијест о Дојчиловој смрти брзо се пронијела Вакуфом. Попут кругова изазваних каменом баченим у воду, који су у почетку сасвим правилни и одређени, а што се даље шире према обалама вира постају све неодређенији, губе свој геометријски облик и сасвим нестану у таласима који запљускују ивице корита, ширила се вијест варошицом: у почетку сасвим јасна, недвосмислена, али што је даље кривудала уским сокацима, расплињавала се, добијала нове елементе, губила старе, постајала китњастија и, истовремено, непоузданија, да би се, на крају, сасвим изгубила на врху сокака који се горе, на обронцима Љешевице, претварају у стрме стазе.

За Дојчилову смрт прва је сазнала Станија, живахна и крепка старица, још бистрог погледа и изгледа по којем би се могло закључити да је средовјечна жена, удовица предратног трговца. Тог јутра је сусједама, окупљеним око бунара, сасвим кратко и једноставно рекла:

– Умро Дојчило!

Саопштила је то равнодушним гласом као да говори о нечем свакодневном, нечем што никога посебно не интересује, али је одмах отишла у своје двориште и цијелог дана није излазила из куће.

Дојчило је умро у четвртак, а у петак су га сахранили. Неколико људи је блатњавом стазом однијело од грубо истесаних дасака лијес у шумарак изнад вароши. Нису га сахранили ни у једном гробљу, јер нико о Дојчилу ништа није знао, па тако угледни варошани, који су сносили трошкове сахране, нису знали гдје он припада. Сви су се сложили да је најбоље сахранити га изван гробља, у шумарку у који само с прољећа залазе дјеца у потрази за цвијећем и врбовим прућем за пиштаљке. Кад су затрпали гроб и обрисали зној с чела, људи су, као кад обаве свакодневни посао, сјели на полутруло стабло, запалили цигарете, попили мало ракије и закључили да ће овдје убудуће сахрањивати све дошљаке.

У суботу је цијели дан падала киша, наговјештавајући скори долазак јесени, а у недјељу је освануло сунчано јутро и људи су се окупили у Грујиној кафани. Уз кафу и ракију најприје су, како то обично бива, развезли разговор о покојнику, потврђујући тако правило да се о људима највише прича онда када умру.

Дојчило је у Вакуф дошао прије десет година. Једног недјељног јутра људи су у кафани запазили непознатог, средовјечног човјека, у похабаном, али уредном одијелу. Сједио је поред пећи и устајао само кад би му Грујо рекао да наложи ватру, очисти сокак испред кафане, обрише столове или заврши неки други ситнији посао. За неколико дана Вакуфљани су навикли на Дојчила, сусретали су га на улици, виђали како носи тешке сандуке у Грујину кафану, а он се свима склањао с пута, љубазно их поздрављајући. Спавао је у шупи поред кафане, а пред зиму му је Грујо дозволио да у његовом воћњаку сагради кућицу. Неколико дана Дојчило је скупљао даске и стубове, носио комадиће цигле које је налазио по сокацима, набавио стари лим за кров и једног јутра Вакуфљани су видјели како се из невјешто изграђене кровињаре извија стуб плавичастог дима, губећи се у огољелим стаблима воћа.

У вароши никада нису сазнали одакле је дошао Дојчило. Био је ћутљив, мало је причао, одговарао је само на питања, па је зато био веома загонетан за Вакуфљане, који су почели да нагађају истину о њему. Неки су причали да је побјегао из затвора, други су говорили да је напустио жену и дјецу и склонио се овдје гдје га нико не познаје, трећи су закључивали да је доживио тешку несрећу, па не жели да се врати у родно мјесто. Праву истину ипак, Вакуфљани никада нису сазнали.

Сва та нагађања и запиткивања Дојчилу нису сметала. Радио је у Грујиној кафани, окопавао баште, носио тешке вреће из продавнице, био на услузи свакоме коме је то затребало и за све то добијао новац или старо одијело, кошуље, ципеле, посуђе или било шта што Вакуфљанима није било потребно. Његова кућица постајала је из дана у дан љепша, одијело на њему чистије, па су људи у варошици причали да ноћу код њега залази Станија и да се тек ујутро, прије него што би је неко могао видјети, враћа својој кући. Не зна се, наравно, да ли је то истина, али у Вакуфу права истина никада није била важна. Људи су, напротив, више вољели да о нечему нагађају, јер су тако увијек имали доста тема за занимљиве разговоре по сокацима у предвечерја.

Дојчило је умро изненада и тихо, као што је и живио. Увече је почистио Грујину кафану, помео сокак испред ње, оставио метле и понио дрва у своју кућицу, а ујутро је баба Станија саопштила да је он умро, не рекавши никоме како је то сазнала.

Што је вријеме од Дојчилове смрти више одмицало, Вакуфљани су све чешће причали о његовом загонетном доласку и животу. Могле су се чути различите приче, о свакој се дуго расправљало, али су биле без чврстог основа, свака је одбацивана да би уступила мјесто новој, маштовитијој. Вакуфом се изненада пронио глас да је Дојчило оставио опоруку. Никада нико није сазнао од кога је кренуо тај глас, мада су сви претпостављали да је једино баба Станија могла тако нешто рећи, јер је најбоље познавала Дојчила. Прича о опоруци у почетку никог није узбуђивала, али како су дани пролазили, она је добијала нове облике и нову садржину. Најприје се говорило да је Дојчило имао огромно богатство и да га је том опоруком завјештао млохавом Груји. Тек што би неко то испричао, други би се успротивио, тврдећи да је Дојчило иметак оставио Станији. Трећи су причали да је покојник све то оставио цркви, мада никада у њу није залазио.

Вакуфљани су брзо закључили да таква нагађања немају никаквог основа, па су ускоро почели причати да се опорука односи на удовице. Говорило се да је Дојчило познавао све удовице у Вакуфу, да је о њима водио записе и да је у својој опоруци оставио податке који ће за многе бити врло неугодни. Вакуф не би био оно што јесте кад би и ова прича могла имати дуг вијек. Касније се почело причати да се Дојчилова опорука односи на трговце, да би на крају сви тврдили како сасвим сигурно знају да се у њој искључиво говори о угледним Вакуфљанима, укључујући ту и мјесне свештенике.

Никада нико није могао претпоставити какво ће узбуђење Дојчилова смрт и наводна опорука изазвати у Вакуфу. Мјесецима се причало само о томе и свако је у вароши имао своју верзију приче. Од опоруке су почели сви да страхују. Људи су се све краће задржавали на сокацима, у Грујиној кафани било је све мање гостију, у продавницу су долазила само дјеца, којој су све такве приче сасвим стране, а црква је недјељом била готово празна. Вакуфљани су зазирали једни од других, страхујући да неће рећи нешто о себи што би могло упућивати на Дојчилову опоруку. Завладало је опште неповјерење, око бунара се више нису састајале жене, сједељке пред кућама у предвечерје сасвим су заборављене.

Грујо је закључио да му ништа друго не преостаје него да затвори кафану у којој је, откако ју је наслиједио од оца, провео више од три деценије. Умјесто тога, потражио је други излаз. Кад је о свему добро размислио, једног недјељног јутра одважио се да позове све угледније Вакуфљане.

– Овако више не може! – рекао је. – Нешто морамо учинити. Ја вас увјеравам – додао је забринутог израза на лицу – да Дојчило није био такав каквим га сматрамо. Он је био заслужан грађанин наше вароши, свима нам је помагао, сви смо га вољели и не треба да страхујемо од његове опоруке. Ја предлажем да му подигнемо споменик, јер је то сигурно заслужио.

Сви су се сложили и обећали дати прилоге за најљепши споменик у Вакуфу, сматрајући да ће се тако ослободити нечег врло непријатног, нечег што им већ дуже не да мира, што их копка у подсвијести, од чега, ни не знајући зашто, непрекидно страхују.

За неколико дана сви Вакуфљани су се скупили у шумарку изнад вароши, гдје је блистао нови споменик у шипражју. На мермерној плочи, која се купала у сјају љетног сунца, истицао се натпис у златотиску: „ОВДЈЕ ПОЧИВА ДОЈЧИЛО, ЗАСЛУЖНИ ГРАЂАНИН ВАКУФА".

Послије ганутљиве бесједе мјесних свештеника, Вакуфљани су одахнули, као да су осјетили како терет који их је дуго притискао нестаје, како све оно што им је мјесецима задавало бриге одлази у неповрат, претвара се у бесмисао којем није требало робовати. Људи су стајали око споменика, разговарали о свакодневним новостима, дивили се љепоти мермера и управо када су жељели да се, растерећени и весели, врате кућама, па да предвече, као некад, изиђу на сокаке и безбрижно проћаскају, уз брдо је из вароши готово дотрчала баба Станија.

– Нисам издржала! То писмо ми је на самрти дао покојни Дојчило. Мислила сам да га никада никоме нећу показати, али, ето, погледајте га!

Рекла је то испрекиданим гласом и, пруживши неотворен згужван омот Груји, отрчала кроз шумарак, плашећи се да чује оно што је у њему записано.

Људи су се поново ускомешали, оборили главе и приковали поглед за земљу, тако да нису могли видјети како Грујо дрхтавим рукама полако отвара омот, пажљиво размотава згужвану хартију и дуго буљи у њу. Свима се чинило да то траје цијелу вјечност. Вакуфљани су се тргли тек кад се Грујо грохотом насмијао, држећи се једном руком за стомак, а другом пружајући првом до себе хартију на којој је невјештим рукописом било написано:

„Драги! вакуфљани живијо сам недоличним животом и немојтеме закопавати у Гробљу већ далеко од Вароши и неподижитеми никакво обиљежје."

Камен

Поворка је споро нагризала узбрдицу.

У сусрет јој је силазио шумарак с полуогољелим крошњама грабова и храстова из којих су, кроз прорјеђало лишће, извиривале чворновате и закржљале гране. Узнемирено ваљда нечим, дрвеће се, ко зна кад, разбјежало врхом брдашца и изненада зауставило гдјекоје, оставши тако окружено чистим њивама. Око њега је, као да се пропињало да дохвати прво грање, расло неугледно жбуње.

Дан октобарски, али сунчан и топао, наклоњен више рађању и свадбама него умирању, дозријевао је по пустим шљивицима и већ опустошеним кукурузиштима доље у селу. Опијене сунцем, краве су лијено корачале пашњацима, тражећи ријетке зелене влати у бокорима сасушене траве.

При врху, поворка је била правилна: иза лијеса, који се лагано њихао на раменима четворице снажних мушкараца, у складним редовима тромо су корачали најближи покојникови сродници, нијеми и неспособни да појме било шта од оног што се око њих збивало. Жене су јецаје гушиле већ влажним и згужваним марамама, повијајући се сваки час као да на плећима носе огроман терет. Мало даље, према средини, људи су били опуштенији и усправнији, слободније су корачали, а неки су шапатом разговарали. При крају, поворка је личила на разуђено ушће ријеке с више готово стопљених рукаваца и одоздо је допирао гласан жамор.

У средини поворке, у оном њеном дијелу гдје су се складни редови постепено претапали у ускомешану, змијолику ријеку без матице, млатарајући рукама, клатећи незграпно тијело сад на једну, сад на другу страну, час напријед, час назад, корачао је Крстан Глигоријевић и чинило се да он, у ствари, не корача, већ да невјешто скакуће, да, пребацујући тежину тијела с десне, краће и повијене, на лијеву ногу, граби уз узбрдицу. Плашећи се да га не претекну, да га неко не одгурне према крају поворке, млатарао је рукама, хватао се за шибље поред утабане стазе, гурао људе око себе, да би само мало касније поново гледао како се пред њим њишу њихова леђа.

Када је поворка стигла у гробље и када су се сви окупили изнад раке и ковчега од дебелих храстових дасака, спуштеног на гомилу црвенкастожућкасте иловаче, Крстан је сјео повише њих, извалио се у траву и леђима ослонио на једини споменик. Његову пажњу у том тренутку нису привлачили људи који су нијемо стајали, не знајући шта да учине с рукама, ни жене које су опет почеле да јаучу, већ је погледом лутао по неугледном гробљу, задржавајући га каткад на хумкама зараслим у траву, натрулим и поломљеним крстовима, на понекој засађеној шљиви или трешњи, које су споро расле у хладовини грабова и храстова. Мислио је како би поново требало оградити гробље, јер су тарабе сагњиле и изломљене, па и живинче може ући и по гробовима, да простиш... Можда би се у оном доље потоку, изнад оних лијепих камених плоча, могло пронаћи добро стабло за нову ограду...

Његово размишљање прекинуо је стравичан врисак покојникове мајке: спутаван тамо ко зна колико дуго, продро је из слабашних груди, запарао тишину и ваздух над шумарком, а затим, као мора, притиснуо цијело брдашце и људе окупљене око ријеке. И друге жене су зајаукале, а људи су, стиснутих вилица, једва суздржавали сузе, шкргућући зубима. Не могавши све то поднијети, један постарији човјек се издвојио и, бришући рукама сузне очи, пришао Крстану.

– Ја подиг’о овај камен својим ближњима – рече Глигоријевић, једва дочекавши да се некоме може обратити. – Такав је какав је! Бољи и љепши нисам мог’о. А ни овом ништа не фали. Другога и нема у цијелом гробљу.

Човјек изнад њега нијемо је зурио према гробници у коју су управо спуштали лијес. Све је било тако чудно и тако нестварно и до његових ушију, очигледно, нису допирали ни јауци, ни Крстанове ријечи. Али, Глигоријевићу то није сметало. Гледајући у невјешто обликовану, грубо обрађену и прилично незграпну камену плочу, настављао је своју причу баш као да га сви слушају:

– Бољи камен им, велим, нисам мог’о подићи. Мислим да је од мене, овако ерлавог и берлавог, и ово доста. Нек буду задовољни ако 'оће, а ако неће – шта им ја могу!

Човјек је, не слушајући га, кренуо према гомили људи. Крстанов поглед је, само овлаш додирујући узнемирену папрат иза његових ногу, кренуо пут села: доље је, шћућурено у буљуку, самовало десетак кућа, а само из једне се извијао плавичаст стуб дима. Однекуд је допирало кликтање птице. Негдје далеко чула се пјесма чобанчета.

Само третнуак је гледао потамњеле кровове кућа, а затим је погледом и мислима одлутао према потоку испод села, обраслом густом шумом. Доље је, још прољетос, чврсто одлучивши да својим ближњима подигне споменик, једини у сеоском гробљу, нашао велику камену плочу и од тада је сваког дана челичним клином и чекићем одбијао непотребне дијелове, пазећи да камен не пукне. И сваки пут кад би се од громаде откинуо камичак, Крстан је остављао чекић и клин, па се измицао у страну и дуго посматрао камен, видећи у њему, као умјетник у својој имагинацији, нове облике, само у његовој свијести јасне и отјелотворене. Часком би камен шикнуо према небу размичући и ломећи густе крошње, врх би му се изгубио негдје у облаку, а само мало касније био је опет ту, у потоку, сасвим обичан и груб. Знао је тако Крстан понекад по цијели дан остати у потоку, мање радећи, а више гледајући плод тог свог рада.

Из размишљања га је тргао врисак неке жене, па је, окренувши се, прилегао потрбушке, обујмио једном руком споменик и, благо га милујући, буљио у камен као да га први пут види. У очима му је треперио сунчани октобарски дан. Замишљен тако, није ни примијетио када је поред њега чучнуо сусјед, грицкајући травку пожутјелим, крупним зубима.

– Оде млад човјек – рече он као за себе. – Оде, а волио је живот и знао је да га воли!

– Јест, тако је то – једва дочека Крстан. – Данас човјек, а сутра камен. Видиш, ја сам својим ближњим подиг’о овај камен. Други и љепши нисам мог’о. Нисам на њему ничије име напис’о. Велим сам себи: зашто да пишем имена? Мог’о би' неко прескочити, па да се на мене моји ближњи љуте. Овако, свима сам га посветио, па нека буду задовољни ако 'оће, а ако неће – шта ја ту могу!

– Јест, јест, оде млад човјек! – извуче се између ријетких зуба и ријечи су се зачас, чинило се, изгубиле у спрженој трави. – Оде један живот, живот ли му његов! И гдје је сад ту правда? Он у гробу, а видиш му мајку. Онако усукана и спечена, с оном сиједом косом у чију се сваку длаку увукла по једна чемерна година, дочекала је најцрњи дан. А знам сигурно да би више вољела да је она црву на гозбу дошла.

– Тако је то – прекиде га Крстан. – Оде ти ближњи, а ти га се мораш сјећати. Овдје су – рече, широко показујући руком по гробљу – моји најближи. Ту су ми и отац и мати, брат и једна сестра, дјед и баба, ту су стричеви и тетке, многи су ми рођаци у овој јаловој иловачи, па к’о велим, да и ја њима биљег поставим. Бољи, кажем ти, нисам мог’о. А мислим да је добро што ничије име нисам урез’о, да се нико не наљути.

Одсутна погледа, сусјед се придиго и кренуо према другом крају гробља, обилазећи зарасле хумке и поломљене крстаче. Очито је било да га није ни слушао. Ето, такви су људи, не занима их туђа мука. А Крстан му је хтио испричати како је често одлазио у поток, како је осјећао топлину овог камена чак и у раним јутарњим сатима, како му се понекад чинило да плоча дише, да осјећа њене дамаре. Кад је, колико је могао и знао, сам обрадио камен, узео је сву уштеђевину из старог, дрвеног сандука, тешко зарађену надничењем, па позвао мајстора из града да обликује споменик и уклеше неколико ријечи. Мајстор је мало говорио и брзо радио. Вјешто је премјештао длијето с једног на друго мјесто камене плоче и лагано ударао чекићем, а Крстану се при сваком удару чинило да би камен могао попустити и да сваки пут сјечиво задире у његове груди. Када је посао био завршен, мајстор је спремио алат, а Крстан је обрисао зној са чела. Касније је превукао споменик на гробље и с нестрпљењем очекивао први укоп да сусједима покаже оно што је направио.

По лијесу је стравично ударала тешка иловача, а јаук се ширио брдашцем. Крстану је пришла постарија жена, усахлих очију и смежураног лица. У њеном слабашном тијелу није било више снаге ни за један јецај. Сјела је и наслонила се на споменик, као на нешто најобичније, као на пањ поред пута.

– Видиш, овдје се може лијепо сјести, па и наслонити – говорио јој је он, сада убрзано, плашећи се да и она не оде прије него што каже све што жели. – Само се ти наслони, слободно, јако је то, ништа не брини! То сам својим ближњим подиг’о, мада ме, руку на срце, ничим нису задужили. Ево, питам ја тебе, шта су ми они оставили? Ништа! Ни мотику ми нису оставили да могу у надницу. Али, нисам ја злопамтило. Подиг’о сам им овај споменик. Зар није лијеп?

Жена је блиједо зурила у даљину. Већ љут што га не слуша, Крстан је затворио очи и присјећао се својих посјета гробљу. Често је овдје сам долазио, копао бујад и крчио шибље, па дуго посматрао камен, обилазећи га са свих страна и загледајући у сваку неравнину осталу иза длијета. У тим часовима чинило му се да је пред њим, из чемерне крчевине, изникао блистави камен и нестварном љепотом надивисио цијели шумарак, тежећи да се стопи с плаветнилом изнад себе. Разгарао се ту, међу зараслим хумкама, ширећи унедоглед пламичке пуне свјетлуцавих искрица, пријетећи да затамни сунчеву свјетлост.

Када је отворио очи, жене више није било поред њега. Људи су у групама одлазили низбрдицом према кући из које се извијао дим и гдје су их чекали препуни столови.

Поред усамљеног споменика остао је Крстан Глигоријевић и послије дужег размишљања, окренувши се према свјежој хумци, као да се обраћа цијелом селу, готово шапатом рекао:

– Ја сам њима подиг’о камен, а мени ако неко 'оће, нек метне биљег послије моје смрти, а ако неће, добро и јест, шта ја ту могу!

Доље у потоку смиривао се октобарски дан, подсјећајући да је ипак стигла јесен.

Преображаји

Први преображај Митра П. збио се кад је почела израда бронзаног попрсја, други кад је оно постављено усред паркића у центру Г. Оно што се догодило на свечаности логичан је слијед догађаја и прије би се могло назвати грубим неспоразумом, скандалом чак („Како су ми само то могли учинити?" огорчено се питао док је излазио из сале), него новим преображајем.

Најприје су од Митра П. затражили фоторафију коју је једна делегација однијела у главни град, познатом вајару, објаснивши му какву бисту желе. Очекујући с нестрпљењем да умјетник заврши своје дјело, поносан што без њега оно не би могло бити урађено, тихи и скромни човјек почео се из темеља мијењати. Чешће је излазио у градић, шетао, у пролазу упорно људима гледао у очи све док га не би поздравили и онда им отпоздрављао мрмљајући нешто што нико није могао разумјети, одлазио непозван на састанке и тамо мудро ћутао, климајући понекад главом. Успут је, никога ништа не питајући, само ослушкујући разговоре, постепено спознавао причу о споменику.

Градић Г. имао је кратку и незанимљиву историју. Непосредно иза рата, крај тек отвореног рудника, изграђена је фабрика за прераду кречњака. Убрзо је почела са радом велика пилана, мало касније фабрика за производњу намјештаја, потом и други индустријски погони. Упоредо с тим изграђене су и двије колоније типских кућа с радничким становима, а онда се почео развијати град, да би прије десетак година постао општински центар. Руководство се договорило да се усред града, заправо у паркићу с неколико закржљалих стабала и грмова, испресијецаном укрштеним пошљунчаним стазама и окруженом улицама без тротоара, подигне споменик, али су дуго трајале препирке о томе ко је најдостојнији таквог обиљежја. Тада се неко сјетио да је из њиховог краја научник о коме су тих дана новине много писале. Док је још био дјечачић одселио је с оцем у Америку. Отуда се никад нису јавили породици која је узалуд дуго трагала за њиховом адресом. Тамо се малишан школовао, касније се почео бавити науком, чак, како су јављали новински извјештачи, добио високо међународно признање за нову теорију о струјним колима. Онима који далеко од нас расту, раде и постижу успјех обично не налазимо никакве мане, па су се лако сложили да баш њему треба подићи споменик.

Митар П. почео је да цијени науку, сматрајући да ће она увијек остати изван и изнад свих локалних сплетки и неспоразума и да ће споменик једном научнику постати најсвјетлија тачка у историји Г. па је с још већим нестрпљењем очекивао да види свој лик у бронзи. Али, послије два мјесеца, умјесто бисте, у Г. стиже вајар и објасни да уз помоћ фотографије није могао обавити посао. „Треба ми жив човјек", говорио је. „Из њега ћу кап по кап живота претакати у бронзу." Отада су њих двојица по цијели дан проводили у хотелском салону. Страхујући да ће умјетник, неосјетно и на неки волшебан начин, из њега заиста исисати живот и пренијети га у метал, али спреман и на такву жртву („Шта је битисање једног смртника према вјечној слави", говорио је), Митар П. је, не трепћући, мирно сједио и посматрао како вајар у глину вјешто преноси његов лик. Увече је у хотелској кафани заузимао највидније мјесто и уз чашицу, коју никада није празнио, остајао до затварања, трудећи се да буде сам и да никоме не даје повода за разговор. Љутило га је што су га познаници запиткивали о вајару, попрсју и другим ситницама, умјесто да с њим разговарају о науци, јер, коначно, и он сада има своју теорију о струјним колима.

Откривање бисте за Г. представљало је догађај од изузетне важности, а за Митра П. почетак новог преображаја. Није смогао снаге да оде на свечаност, јер је предосјећао да би сусрет са сопственим ликом у бронзи (посљедњи пут га је видио у глини, касније је избјегавао да се огледа у огледалу) представљао велико искушење. У парк је отишао тек увече, кад су се сви разишли, и тада је био сигуран да је биста, обасјана мјесечином, својом љепотом засјенила цијели градић. Сутрадан ујутро, сапет нитима усхићења, Митар П. дуго је стајао испред попрсја које је блистало на повисоком каменом постољу. Прољетно сунце извлачило је из метала одсјаје, не сувише бљештаве, пријатне за око. Кад је коначно успио да отргне поглед од бронзе, примијетио је да га с друге стране улице с подсмијехом посматра група знатижељника.

Отада, сваког дана макар једном прође крај споменика, гледа га бар дјелић секунде, а кад је најмање пролазника задржи се крај њега и посматра га са задовољством које се не може ни с чим поредити. Колико год му је у почетку годило што је биста постављена у центру, толико му је то касније сметало, јер је никад није могао непримијећен и несметано дуже гледати; на прозорима оближње општинске зграде увијек је било беспослених службеника, а на тргу доконих пролазника. Упркос томе, користио је сваку прилику да макар овлашно погледом окрзне бронзано попрсје. Понекад се заустављао, развезивао и поново везао пертле на ципелама, други пут би узимао новине и листао их не запажајући у њима ни наслове ни фотографије, каткад би застао при сусрету с познаником кога би случајно срео, настојећи да га што дуже задржи, смишљајући стално нова, често и несувисла питања, јер пажњу никад није могао усредсређивати на разговор.

Тако из дана у дан, већ годинама.

У прољеће је Митар П. одлазио у паркић и с кестена што је наткрилио бисту ломио гранчице које су пријетиле да касније изђикалим младицама и лишћем заклоне поглед с улице. Љети је, кад је сунце пржило и кад се чинило да ће се метал на врућини почети да топи, често осјећао жељу да нечим покрије бисту, а у јесен је више пута долазио у искушење да изнад ње рашири кишобран, јер је, док се вода сливала низ бронзано чело и тјеме, осјећао како му по цијелом тијелу пролазе ледени жмарци. Зими, касно увече или рано ујутро, у два-три скока прилазио је бисти и стресао с ње снијег, послије чега би, ослобођен терета, лакше дисао. Највише се радовао врелим и спарним љетним поподневима, када на улицама није било пролазника. Користећи то затишје, сједао је на клупу у парку и зурио у бронзани споменик. Најприје би дуго гледао бронзану косу, посебно залиске, и нехотице је гладио своје, нешто дубље него на бисти. Поглед је потом задржавао на високом челу, затим на истуреним јагодицама што су се истицале на четвртастом лицу, јамици на бради и крупној јабучици на врату, подсвјесно трљајући сопствено чело, лице, браду, врат. Није волио да супротставља свој ужагрени поглед умртвљеним очима са споменика, а ријетко га је задржавао на широким раменима, јер су му се увијек чинила сасвим туђим.

Онда се догодило то с птицом.

Слетјела је на бисту и Митар П. је, сједећи на клупи, осјетио оштре канџе на свом тјемену. Одлетјела је убрзо, оставивши иза себе гомилицу измета. Нашао је у џепу комадић папира и пожурио да скине сиву грудвицу, али су баш тада у парк ушле двије старице и сјеле на клупу крај бисте. Дуго је чекао да оду, стално се чешкајући по глави и покушавајући да стресе с косе птичији измет, али су старице, изгледа, биле одлучиле да ту у хладовини дочекају вече. Изишао је из парка, шетао градом, често пролазио крај бисте, али како се приближавало вече било је све више шетача и он јој никако није могао неопажено прићи. Тјеме му је притискао неподношљив терет и стално је нервозно провлачио прсте кроз косу не би ли из ње одстранио сиву грудвицу која је крупњала. Ту ноћ није спавао и чим је свануло отишао је у парк. Тамо није било никога и лако је с бронзе скинуо измет. Тек тада је осјетио олакшање, вратио се у стан и чврсто заспао, па је тога дана први пут закаснио на посао. Отада је почео да зазире од суграђана. Љутио се на њих што нехајно пролазе крај бисте, чак је и не примјећују. Сметали су му, због њих није могао да гледа свој лик у бронзи онако како је желио. Престао им се јављати, избјегавао је сусрете, повлачио се у себе, постајао особењак који је једини смисао налазио у све чешћим посјетама парку.

Дошла је коначно свечаност.

Општинско руководство одлучило је да прослави јубиларну годишњицу рођења познатог научника из свог краја. Позив да присуствује свечаностима упутили су и „човјеку са споменика", како су у Г. већ звали Митра П. Он је тога дана рано устао, свечано се обукао и пожурио у парк гдје је дуго чекао да се појаве други узваници и оркестар из сусједног града уз чију пратњу су положени вијенци. Сматрао је природним да тада слободно посматра бисту са свих страна. Послије је прешао у општинску салу и заузео мјесто у првом реду. Пажљиво је слушао реферат једног општинског руководиоца и као у магновењу до Митрове свијести допирале су његове ријечи које су му се одједном учиниле сасвим далеким. Говорио је о научном раду Предрага П., о врлинама Педрага П., заслугама Предрага П., о томе како је Предраг П. свијетом пронио име њиховог мјеста.

– Па шта је ово? – упитао је Митар П. тихо да су га једва чули најближи. – Шта се ово догађа? –побунио се гласније. – О коме он то?! – викнуо је љутито, устао и изишао из сале.

– Шта му би? – шапатом је упитао млади предсједник општине. – Зашто напушта свечаност посвећену његовом брату?

– Не знам – одговорио је тихо старији човјек који је сједио до њега. – Кад смо подизали споменик Предрагу П. нисмо имали фотографију, па је Митар послужио ко модел, мада му, како смо касније сазнали, није нимало сличан. Тада му је то годило, а касније је постао чудак. Зашто се сада љути, заиста не знам.

Град

Играли су се врелим пијеском. Допола затрпани усијаним честицама, ослоњени на лактове и кољена, једва додирујући голим тијелима пјешчани жал, правили су чудесне фигуре, одузимали им и додавали сваки час нешто ново, мијењали облике и пустили машти да се разигра као код дјеце.

– Баци ми на леђа мало пијеска – рекла је дјевојка, чврсто се ослањајући на лактове и заклањајући рукама очи од сунца.

Маслињак изнад њих горио је на поподневном врелом далматинском сунцу. Устајали ваздух се сасвим смирио и попут море притискао њихова тијела, обалу и понеко закржљало стабло смокве. И море се сасвим примирило, престало је да грицка и запљускује стијене испод њихових ногу. Све око њих било је мирно, ни птице се нису чуле, ни таласи, ни вјетар није покретао лишће ријетког дрвећа.

– Направи нам један град од пијеска. Лијеп град, само за нас – опет је проговорила дјевојка, тихо и лијено, али је, чинило се, тај једини глас резао умртвљени ваздух око њихових опуштених тијела.

Не одговоривши ништа, младић је, протежући се на све стране, почео да сакупља пијесак у велику гомилу, а затим је, режући дланом наоко неукротиву масу, одвајајући прстима с гомиле пијесак, вадећи из дубине онај влажнији, почео да гради велики, дебели зид. Предавши се сав неимарском послу, унијевши се у њега, водећи рачуна о сваком детаљу, правио је на зидинама куле и стражарнице.

Потом је, на средини ограђеног простора, почео да гради кућу, лијепу и пространу, маштовито обликовану, с много тераса и прозора. Кад је и то било готово, засадио је около неколико гранчица, закитио их смоквиним лишћем, па ископао мало удубљење, намјеравајући вјероватно да га у машти претвори у базен с бистром морском водом.

– То је наша кућа, је ли? – рекла је дјевојка, гледајући грађевину кроз спуштене трепавице. – Баш је лијепа. Бићемо сами у њој? Само ти и ја? Бићемо сами у овом нашем граду?

Младић је потврдио климањем главе и даље предано одстрањујући са зидина и куће сваку сувишну честицу пијеска.

Сунце је још више припекло. Ваздух је постао гушћи и тежи, маслињак је обавила ужарена маса, море је престало да шапуће, да дише, сасвим се умртвило и предало поподневном сну.

– Шта ћемо радити у нашем граду? – упитала је дјевојка послије дужег ћутања. – Хајде, направи нам једну велику плесну дворану у необичном и лијепом здању, пространу и свијетлу дворану, с великим кристалним лустерима, тешким и богато набораним засторима, у којој ћемо само ти и ја играти. Хоћеш ли? – упитала је затим, спуштајући десну руку на његова масна, сунцем опаљена рамена.

Ништа није одговорио, већ је, тромо покрећући горњи дио тијела, у ограђени простор донио пијесак и дао се на посао. Радио је смирено и полако, у мислима пројектовао, а затим прстима обликовао још једну грађевину с много заобљених сводова. Стрпљиво је радио док се сунце једва примјетно удаљавало од зенита.

– Направи нам и једну робну кућу, гдје ћемо куповати све што нам буде требало.

Рекла је то молећиво и младић се повиновао њеној жељи: опет је међу зидине града унио нову гомилу пијеска, опет је упорно радио и за нешто више од пола сата било је готово ново здање љепше од осталих. Пред робном кућом изградио је фонтану и засадио неколико палми.

Ваздух се постепено разређивао, осјећао се дах вјетрића одозго из маслињака.

– Можеш ли нам направити и једно позориште с опером. Одлазићемо понекад у позориште и гледати, рецимо Шекспира и... и... Ибзена. Хајде, уради ми још то! Неће ти бити тешко да то учиниш за мене, за нас? Биће то само наш град, наша кућа, наша робна кућа, наше позориште, наш...

Више је није слушао, већ је доносио нови пијесак.

Море се будило ослушкујући вјетрић са обале. Понека птица је крикнула и спустила се на намрешкану површину воде. Доље, око пустог острва, кружио је чамац.

– А гдје ће становати наши пријатељи? – замислила се мало дјевојка. – Биће нам досадно сасвим самима. Направи и за њих неколико кућа. Или, боље је да изградиш један мали солитер и да их тамо смјестимо. Плашим се да би неко могао имати кућу љепшу од наше.

Кретање ваздуха већ су осјећали на голим леђима. Сунце се приближавало западу.

– Зашто не направиш и један лијеп ресторан? Тамо ћемо понекад одлазити на вечеру. Сами. Можемо који пут повести и пријатеље. Слажеш ли се?

Није то било питање, био је то сад већ глас самоувјерене жене и младић је морао да устане, јер у близини није било довољно пијеска. Направио је један, други, па трећи солитер, направио хотел, улице, дуге алеје, луку и бродове, саградио је много здања од пијеска, подигао је прави мали град.

Гдје ћемо одлазити суботом и недјељом? –интересовало је дјевојку. – Можеш ли нам изградити један љетниковац, ту горе изнад градских зидина – рекла је и сама почела да скупља пијесак у гомилу.

И даље је радио с пуно жара, мада му је понестало и снаге и маште. Кад се сунце приближавало руменој површини мора, младић је завршавао туристичко насеље на узвишици изнад градских зидина. Дјевојка је лежала и даље на пијеску, немарно се играла праменовима дуге, плаве, разбарушене косе и грицкала суву маслинову гранчицу.

– Имамо свој град. Никада га нећемо напуштати, остаћемо увијек у њему, па нам не треба љетниковац. Молим те, сруши га – рекла је изненада.

Младић је послушао.

– Знаш, размишљала сам – рече касније и заиста се видјело да је размишљала – размишљала сам о нашим пријатељима. Мислим да нам нису потребни сусједи. Довољни смо сами себи. Је ли тако? Волимо се и нико нам други не треба.

Док је говорила, он је срушио солитере.

– Не треба нам ни хотел. Вечераћемо увијек у нашој кући. Вечераћемо уз музику и треперење свијећа. Слушаћемо Баха, Моцарта, „Малу ноћну музику", слушаћемо Штрауса док будемо вечерали, а касније ћемо играти валцер.

Младић је срушио хотел.

– Мислим да нам није потребно ни позориште. Знаш, онда бисмо у нашем граду морали имати глумце, режисере, сценографе, а они су досадни. Морали бисмо приређивати пријеме за њих, морали бисмо ићи на сваку премијеру.

Срушио је и зграду позоришта.

– Па онда, шта ће нам и та робна кућа! Одлазићемо понекад у неки други град и куповати што нам треба. Тако у нашем граду неће бити досадних трговаца. Бићемо сами и вољећемо се, увијек ћемо се вољети.

Једним, нешто живахнијим покретом руке, младић је срушио и робну кућу, а житки пијесак, сада већ охлађен, просуо се по фонтани. Пред њима се сада налазила само пјешчана ограда, а у њој усамљена кућа с много тераса и прозора.

– Живјећемо сами у овом граду и својој кући. Биће нам лијепо – замишљено је говорила и гледала пут маслињака.

Спуштало се вече, топло, а опет некако свјеже далматинско вече. Морски таласи поново су почели да умивају глатку површину миленијумима глачаног камена. Чули су се галебови, одзвањали су рески звуци бродских сирена. Сунце се изненада, као бачен камен, стропоштало у море, не узбуркавши нимало површину воде.

Дјевојка се подигла и сјела на пијесак. Дуго је гледала зидине града, усамљену кућу и гомиле пијеска које су до малоприје значиле робну кућу, позориште, солитере, хотел и љетниковац.

– Мислим да ће нам бити досадно – рекла је – мислим да ће нам бити страшно досадно – рекла је много гласније – у овом нашем граду. Какав ће то град бити кад нико други осим нас неће у њему живјети? Мислим да нам ни не треба такав град.

Затим је устала, дуго гледала гомилу пијеска, па јој лагано принијела ногу и онда, енергичним покретом, срушила све то.

Пусто острво, тамо иза њихових леђа, почела је да обавија бјеличаста, још мало прозирна тама.

Жута бјелина

Човјек макар једном у животу осјети потребу да се ослободи своје љуштуре, да се извије из оклопа и стега, јер и змија када за собом остави свлак, бар у том часу, заборави своју злехуду судбину отровоносца и можда би се тад – еј, како су широка пространства људске знатижеље и како је у њима сићушна наша мисао! – можда би се тад радо привила уз неку топлу звијер, пуну узавреле крви. А човјек понекад смогне снаге да спозна присутност сопствене љуштуре, коју му нису дали ни људи ни природа, већ ју је сам, несвјесно а стрпљиво, годинама ткао и урастао у њу као моћно стабло у бршљен, и касније је се не може ослободити, баш као ни горостасни храст зелене повијуше.

Не мислим да је ово поређење добро, и нисам човјек који зна вјешто мисао преточити у ријеч, али нека и мени, Кристифору Гачићу, учитељу вакуфском, мени који сам четврт вијека биљежио само факта и чињенице, нека и мени буде дозвољено да слободно излијем мисли на хартију, нека се и оне једном, ничим спутаване, опруже макар на неколико преосталих чистих листова у биљежници обрданих и испуцалих корица. Морам то учинити, јер од синоћ она жута бјелина не да ми мира, стално ми је пред очима, нестварна али присутнија и од ваздуха који удишем, увукла се у тијело па га разара, и бојим се да ће ме до јутра сасвим растрзати.

Ноћ је, жубори напољу тишина, згуснула се око куће па ћућори с дрвећем, смишља можда неку подвалу, или шапуће тајну, запретавајући је дубоко под кору дрвећа. Сам сам и ослушкујем шапат таме. Не, нисам остарио, није ми се још примакла ни педесета, а то што немам жену и дјецу, то је само моја кривица, дио свемоћне љуштуре чијег присуства нисмо свјесни све док нас не почне стискати и гушити. Распојасала се ноћ око куће, па кроз одшкринут прозор запљускује собу тишином и успоменама. А свуда око себе видим жуту бјелину – у одсјају на прозорском стаклу, на столу, на полици с књигама, у дуванском диму. Појави се одједном, бљесне, потамни одмах и нестане, па опет искрсне, на другом мјесту, затрепери тренутак, и ишчезне у празнини. Свеприсутна је и упорна, укоријенила се у ствари и мисли, разастрла се по соби, и знам да је се нећу лако ослободити. И, није сама. Увијек се јавља с мноштвом успомена, па се сједињене, те успомене и та бјелина, стуште према мом челу. Пред њиховим жаокама затварам очи, желим да побјегнем, да се вратим у лагодност своје љуштуре, али се тек тада жута бјелина распростре у бескрај и распрши у хиљаде бљештавих комадића...

Посљедњих година тешко ми падају први дани школског одмора. Радим у врту, ходам по Вакуфу, набавио сам и прибор за пецање, свратим код пријатеља, али ми је увече, и уз књигу коју сам увијек волио, досадно, стиска ме чамотиња, нарочито при помисли да сутрадан нећу међу дјецу. И тада, огрнут самоћом, као и синоћ, узмем у руке своју биљежницу. Тако је зовем, јер јој ниједно друго име не би боље пристајало. Она је већ стара, на ивицама су јој листови увијени, а тврде корице су испуцале као кора на буковом трупцу. Чим ми под рукама зашушти папир, кренем у разгранату мрежу успомена, у лавиринт који сигурно негдје има излаз, али га не назирем. У биљежници је сав мој живот, све што се збивало од оног септембарског дана педесет прве, када сам стигао у Медене Њиве. Иза шкртих, кратких, језиком школске администрације написаних реченица отварају се животне радости и недоумице, међу краснописом искићене редове склупчала се негдје моја судбина, скрила се тако да је ни сам не могу открити и погледати јој отворено у очи да видим да ли би тај поглед издржала или би устукнула пред њим попут разјареног пса пред непознатим намјерником када остане без подршке господара па подвијеног репа шмугне у шипражје. Самује међу корицама, као и ја ноћу, та моја судбина, вирка иза неизбрисивог трага мастила, преображена можда у слова, у те симболе који су понекад рјечитији и од најјасније изговорене ријечи.

У своју биљежницу – тако сам је назвао, јер знам да то није ни дневник, ни љетопис – прве редове сам записао када сам дошао у Медене Њиве.

»Септембар 1951.

Стигао сам у Медене Њиве, село 23 км удаљено од Вакуфа. Први пут у историји села, у кући Глигорија Антеша, отвара се школа. Имаћу око 60 ђака, међу њима и оних који су плугу дорасли.«

Само то, ни ријечи више. Ономе ко би ове реченице прочитао – а у моју биљежницу још никада нико није завирио – оне вјероватно не би много казивале. А ја кроз њих назирем повисоког, црномањастог деветнаестогодишњака, са старим картонским кофером у руци, како збуњен стоји у скромно намјештеној канцеларији предсједника општине у Вакуфу. Видим у очима општинског референта за просвјету бојазан хоће ли градски младић остати дуже у врлетима. Негдје међу збијеним редовима наслућујем прашњави сеоски пут уз Љешевицу и општинског послужитеља, средовјечног човјека, одређеног да ме одведе до Медених Њива. Отимам му кофер из руку, незгодно ми да га сам носи, а он само каже да не бринем, дуг је пут, треба снагу сачувати, јер ко љешевичким стазама није пјешачио, не зна колико оне зноја ишту. Општинског послужитеља потискује сједокоси Глигорије Антеш, фронташ и одборник у селу, домаћин који је многочлану породицу збио у дрвене дворишне зградице и у мању собу, а ону већу, отворивши у зиду нова врата, уступио је за школу. Глигорија убрзо међу редове кратког записа збијају до коже ошишане дјечије главице и дуго међу њима, разликујући их само по очима, тражим неке које сам боље запамтио. Распореде се дјеца по редовима слова као ластавице по телефонским жицама, али се не задржавају дуго, већ мјесто уступају житељима Медених Њива...

Све то, и много чега другог, збијено је у десетак редова исписаних на почетку биљежнице.

И тако редом. Сваки запис је фрагмент моје животне приче, а у њој никад нисам сам, некако сам више потиснут у страну, како би догађаји у којима сам учествовао у први план истурили оне с којима сад дјелао, радовао се, туговао понекад, јер живот је као вртешка – никада не знаш шта ћеш пред собом угледати када се она на тренутак заустави.

Синоћ сам, на измаку трећег дана школског одмора, опет листао своју биљежницу. Преврћем листове, окрзнем само оком текст, не читам јер добро знам шта је гдје записано, као што човјек зна која му је лијева а која му је десна рука, као што врло добро зна којом ће ногом закорачити и, не мислећи, из шикаре искорачити на друм. Играју пред очима редови, патина утиснула у хартију мастило, па дошло некако сиво, за сва времена неизбрисиво. Из свега избија прошлост, и око само, неподстицано мишљу, тражи паучину, мада разум говори да је немогуће било да се она угнијезди у увијек затворену свеску и брижљиво чувану, најприје на дну кофера, а касније у фиокама, међу највећим драгоцјеностима.

Промичу догађаји, теку године, слажу се као цигле у зид и пропињу према крову, заслужиле су ваљда да се негдје примире, да под сигурним, заштићене од кише и ледених вјетрова, у чврст мозаик сложене, творе неразрушиву грађевину. И одједном, негдје на средини биљежнице, поглед ми спржи жута бјелина. Видим добро: при врху листа исписано пет-шест редова, при дну исто толико, а на средини зјапи празнина. Сљедећа, десна страница биљежнице, исписана од почетка до краја, попуњена тако да се ни ријеч више не би могла додати. Не вјерујем ономе што видим, трљам очи па опет загледам у биљежницу. Преврнем неколико листова, подигнем главу према таваници, зажмурим мало и са страхом погледам на мјесто обиљежено прстом, а тамо и даље мирује жута бјелина, толико стамена да се чини како се ничим не би могла потиснути. Оставим отворену биљежницу и одшетам до прозора. Соба је окренута према врту и иза одшкринутог прозора ништа не ремети таму ноћи. Вратим се столу, и дочекује ме бјелина, уочљивија и страшнија него што је малочас била.

То није могуће, понављам неколико пута док шетам по соби. Пролазећи поред стола затварам свеску, а не смијем погледати, јер бих се уплашио истине. То никако није могуће, шапућем. Знам, врло добро знам, да никада празнине ни за прст нисам оставио, јер је у почетку требало штедјети папир, а касније сам се трудио да што ситније пишем, како би све остало у једној свесци, јер – записах ли то већ? – ова биљежница је мој живот, а он се не може распарчати на два, три или више комада, сав мора стати у једну свеску, мора се под један кров смјестити. То ми се сигурно причиња, то ми је врућица памет помутила. Безброј пута сам протеклих година прелистао своју биљежницу и никада, баш никада, нисам уочио бјелину.

Дуго сам прошле ноћи шетао по кући, излазио у врт, опипавао сваки час чело да видим гори ли, и хладио га водом, мада ми је све говорило да немам температуру, листао сам књиге да видим нећу ли у њима ишта необично запазити, а затим сам, страхујући, још једном пришао столу и отворио биљежницу: очи ми је, јаче него раније, засјекла жута бјелина.

Покушао сам да заспим, али сан није хтио на очи. Умјесто његовог умирујућег и исцјелитељског присуства, у кошмару су ми се у мислима сударали догађаји, а међу њима, у ковитлацу, играли су комади чисте хартије, пожутјеле од дугог стајања. Устао сам и на истом мјесту отворио биљежницу. Није ли се каква течност баш ту излила и избрисала давно исписани текст? Дуго сам пажљиво повлачио врхове прстију по листу, примицао га свјетлу и приносио очима; никакав траг нисам уочавао, а нема те текућине која може избрисати мастило не остављајући никакве трагове.

Хтио сам да будем сигуран да све то није причин и још једном сам пажљиво прочитао записе испред и иза бјелине. Текао је пред мојим очима и у мислима један живот, ни по чему изузетан, а опет богат и разноврстан. Долазак у Медене Њиве, градња школе, аналфабетски течај... Прелазак у Рјечане, ближе Вакуфу, за два сата пјешачења могло се стићи у град... Градња школе у Локви, електрификација у Станојевићима...

Ту сам застао, јер сам знао да ми оно што је записано на сљедећој страници неће ништа више рећи него што то говоре успомене. У Станојевиће, село смјештено у долини Широке ријеке, крај ускотрачне жељезничке пруге, стигао сам с истим оним картонским кофером с којим сам кренуо на прво службовање. Све што сам у претходних девет година стекао стало је баш у тај кофер у коме се увијек морало наћи мјеста за биљежницу. Живот који је слиједио није се могао поредити са дотадашњим. У селу је било шумско радилиште, крај мале жељезничке станице изграђено је неколико кућа, био је ту и нови задружни дом, имао сам свакодневно с ким разговарати. Суботом сам, шумским возом, одлазио у Вакуф, а враћао се понедјељком ујутро...

У Станојевићима сам остао три године, а затим преселио у Вакуф, гдје сам, штедећи и сам радећи грубље послове, саградио кућицу, баш ову у којој су ми сада најдосаднији дани љетног школског одмора...

Кад је прво бљедило зоре почело завиривати кроз прозор, затворио сам биљежницу и пошао у кревет, а одговор на питање које ме је цијелу ноћ притискало као мора болесника, био је даљи него када сам, збуњен, први пут у биљежници уочио жуту бјелину.

Мало сам спавао и цијели протекли дан провео сам у кући, ни сам не знајући да ли ми је оно што сам уочио у биљежници или нешто друго пореметило мир. Чим се смрачило, свеска са испуцалим корицама опет је била преда мном. Узео сам перо и исписао ове редове. Кратка је јулска ноћ и када сам, по ко зна који пут, пред зору пришао прозору, одједном је, у тек расплинутој тами, као сјенка, као дрхтај мјесечине, потискујући према још густој тмини Љешевице жуту бјелину, искрсао лик учитељице Живадинке Мартиновић, сав у назнакама, у наговјештају. Блијед и нестваран, никако није хтио да ми се отвори и прикаже сав. Појавила би се само коса, дуга и лелујава, неодређене боје, залепршала би пространством расплинуте тмине, па се изгубила у крошњама дрвећа. Заискриле би потом очи, сјетне и крупне, али само накратко, као одсјај кријеснице, па би и оне нестале, потиснуте обрисом лика. Дуго сам стајао уз стакло, напрезао очи, ишчекивао, али се само још једном, краће него раније, појавио тај узнемирујући лик.

Како је то давно било, и како је све, ама баш све, отишло у неповрат! И, да ли сам о томе у биљежницу записао иједну ријеч?

Када сам из Ријечана прешао у Локве, у Гариће, село кроз које сам често пјешице ишао у Вакуф, стигла је из Срема учитељица Живадинка Мартиновић. Сусрео сам је само неколико пута, накратко, тек толико дуго да се поздравимо. Када сам пролазио поред њене школе, појавила би се на прозору учионице и махнула ми руком.

Било је у њеној појави нечег нестварног, нечег што се рвало с дивљином околних шумарака. Глас треперав, кожа скоро прозирна, тијело крхко, очи водњикаве, снене или сјетне – тешко би заиста било рећи – поглед упоран али некако распршен по цијелом простору – то је била Живадинка, а можда и нешто сасвим друго.

Је ли требало да је понекад упитам хоће ли са мном у Вакуф, да свратим на кафу? Јесмо ли тада имали шта једно другом рећи? Није ли оно њено махање руком кроз прозор значило позив? Можда је њена крхкост чезнула за њежношћу? Да ли је и сваког другог ко је пролазио поред школе тако весело поздрављала? Јесам ли – само питања, само та проклета питања! – јесам ли и тада, макар у назнакама, имао ту своју несретну љуштуру, која је, ваљда, суђена и досуђена сваком човјеку? Јесам ли сам крив за своју самоћу?

Рањен новим питањем пришао сам столу да запишем и ове редове. Писао бих још – јер, када се човјек ослободи своје љуштуре, када се извије из оклопа и стега, осјећа велику потребу да пише – али морам прекинути, не због тога што су се тамо негдје у бљедилу зоре, сједињени и загрљени, разиграли жута бјелина и лик Живадинке Мартиновић, већ зато што више у мојој биљежници, чак ни на унутрашњој страници тврде корице, нема мјеста ни за један редак.

Лујзин портрет

Прича о сликару Радману и Лујзином портрету има сасвим јасан, можда чак и неминован крај, али јој је почетак магловит, временски не баш сасвим одређен, помало нејасан, па ћемо њен ток слиједити од оног тренутка када је крхки младић стигао у Вакуф.

Радман је допутовао раним јутарњим возом и на тихој жељезничкој станици с њим су изишла само два путника: један је носио неколико корпи, везаних у два свежња и објешених преко рамена, а други је, сањиво зијевајући, журио према центру градића с новинама под мишком. Радман је с олињалим кофером у руци полако пошао за њима.

Кроз Вакуф протиче велика, Широка ријека, која је изнад градића брза и бучна, узаврела и успјенушана, овдје се пода равници, умртви се и улијени, желећи да се припреми за далек пут, на застанку мало одахне, опусти своје жиле и матицу, распојаса се, податно се понуди врбацима, а само мало низводно, иза посљедњих кућа, узбурка се, узнемири и стропоштава низ стрму литицу. Радман је тог прољетног јутра дуго шетао мостом преко Широке ријеке слушајући јединствену музику, у којој се складно сједињују танани шапат ријечних рукаваца и жубор мирне воде с хуком који допире изнад и испод градића. Тек када су још снени радници пошли на посао и готово га гурали, мимоилазећи се с њим на мосту, Радман је пошао у центар Вакуфа.

Повисок и танковит, мало повијен у струку, с ријетком брадицом, с дугом неуредном косом, с прозирно плавим, упалим очима испод густих пепељастих обрва, ћутљив и увијек замишљен, с одсутним погледом, незаинтересован за људе који су поред њега пролазили и за све оно што се око њега збива, Радман је изазивао интерсовање Вакуфљана. Кад би отишао на брежуљак изнад града и на једној заравни поставио штафелај, припремио боје и, послије дугог посматрања околине, почео да слика пејзаже, постајао је сасвим други човјек. Осјећао је тада унутрашњи немир који се не може дефинисати, немир који јача у човјеку вољу, који га понесе у сасвим други свијет, дуго га по њему води и, на крају, претвара се у задовољство које је присутно чак и онда када је кист кренуо тамо куда га млади сликар није намјеравао повући, када се боје нису уклапале једна у другу, па чак и када је спознавао да није на платно пренио оно што је осјетио, да је, умјесто жељене слике, створио нешто што би прије могло да послужи за позоришне кулисе.

Увече је Радман, прије него што би отишао у самачку собицу, изнајмљену у центру, дуго сам шетао периферним тихим улицама, не обраћајући пажњу ни на кога око себе. Све до јутарњих сати, када би поново кретао на зараван изнад градића, био је одсутан из свега што би се могло назвати животом. Тек ту би, кад би се окупила око њега знатижељна дјеца, чудећи се вјештим покретима његове руке и покушавајући да на слици разазнају бар дјелић предјела чију је визију умјетник преносио на платно, схватио да у Вакуфу живе људи, да га они окружују, да није овдје сасвим сам.

И ко зна докле би тако трајало то његово самовање, започето бијегом из велеградске буке, да једног предвечерја, сасвим случајно, није срео Лујзу. Док му је долазила у сусрет, није је уопште запазио, али када је била пред њим и кратко га погледала, Радман је застао: није једноставно могао да не запази тај њен поглед, није могао према њему остати равнодушан. У Лујзином погледу било је нечег неуобичајеног, несебичног и судбоносног и Радман је у истом тренутку схватио да мора радити њен портрет. Осјетио је то исто тако као што човјек осјети да мора удахнути ваздух, да мора крикнути и поскочити кад се нечег уплаши!

Успио је да је убиједи и она је пристала да му позира, па је већ сутрадан отишла у његову самачку собицу. Сатима ју је Радман посматрао, покушавајући да на њој нешто друго запази осим тог погледа, али је сваки покушај да од њега одвоји мисли остајао безуспјешан. Лујза за њега, у ствари, није ни постојала, она је била одсутна, нестварна, једино је ту био њен поглед, биле су ту њене очи из којих су зрачили срећа, задовољство животом и обећање. Неколико дана Лујза је долазила, а Радман ју је нијемо посматрао, не осјетивши никад потребу да јој нешто каже, да је било шта упита. Знао је да мора радити њен портрет и да ће на њему тај поглед бити основа свега. Управо њиме мора показати прошлост и садашњост ове дјевојке, али и њену судбину, њену будућност, која би требало да представља једну универзалну будућност.

Међу стијешњеним зидовима самачке собе нису му помогли чак ни Лујзина стрпљивост и одлучност да и она остане нијема, мада је већ помислила да Радман никад неће насликати њен портрет; није се усудио да разапне платно и почне на њега наносити боје. Предложио је да оду на зараван изнад градића, очекујући да ће се и пред њим, међу зеленим крошњама високог дрвећа, отворити Лујзина личност, да ће схватити поруку њеног погледа и да ће га вјерно моћи пренијети на платно. Јутарњи мир, искрице росе на сребрнастозеленом лишћу, шапор траве, зујање пчела, говор птица и Лујзина свјежина помогли су му да уђе у предворје њених најтананијих мисли и осјећања, њене природе и среће, наслућивао је почетак њеног животног круга и поруку која је произилазила из ведрог погледа, па се једног дана одважио и почео бојама с киста преносити на платно контуре Лујзиног округлог, помало чак и буцмастог лица.

Лујза је раније мислила да је портретисање једноставан посао, али је тек сада схватила колико је дуг пут до оног тренутка када умјетник, послије дужег ношења у себи једне визије, спознаје, идеје једног тренутачног доживљаја, осјети да је способан за стваралачки акт. Дуго су Лујза и Радман, он са штафелајима и картонском кутијом, пуном боја, дасака и кистова, под мишком, а она с торбицом у руци, рано ујутро одлазили из градића и дане проводили на брежуљку. Ослобођен страха од неуспјеха, са спознајом да је у пуном стваралачком напону, да је схватио суштину Лујзиног погледа, Радман је постајао веселији, живахнији и говорљивији. Често је, занесен послом, звиждукао неку веселу пјесмицу или рецитовао стихове Лујзи непознатог пјесника. Она је, опет, упорно и мирно сједила на камену, настојећи да тако помогне Радману да што прије заврши посао.

У Вакуфу су знатижељним погледом испраћали двоје младих људи о којима готово ништа нису знали. И Лујза је дошла само неколико дана иза Радмана у градић. Ни с ким није разговарала, ником ништа није о себи говорила и вјероватно би, да није сусрела младог сликара, напустила Вакуф без иједног новог познанства. Гледајући их како одлазе према брдашцу изнад града, људи су мислили да се ради о младом заљубљеном пару који користи сваки тренутак прољећа. Нису могли ни претпоставити да Лујзу и Радмана веже само заједничка жеља да успије портрет.

Из дана у дан посао је напредовао. На платну се јасно разазнавало дјевојчино лице, а на њему прћаст, помало повијен нос, округле и мале усне, високо чело, а све то окруживала је дуга, црна коса, која се несташно расипала по раменима. Остало је још само да се наслика поглед, тај судбоносни поглед младе дјевојке, којим је сликар хтио да прикаже општу, ведрију будућност.

Једног јутра, управо када је Радман смогао снаге да почне сликати и њен поглед, Лујза није дошла. Узалуд ју је чекао тог и идућих дана. Отишла је без икакве поруке. Радман је бесциљно лутао градићем, одлазио на дуги мост преко Широке ријеке, слушао шум таласа и питао сваког кога је сусрео зна ли шта о Лујзи, али му нико ништа није могао одговорити. Сликар је постао безвољан, опет је био незаинтересован и готово је заборавио своје штафелаје и слике. Прошло је прољеће, сагорјело је љето у неким топлим вјетровима и стигла је јесен. Лујза се није ниоткуд јављала. Што је вријеме више одмицало, Радман је покушавао да у мислима из низа детаља створи слику Лујзиног погледа, па кад му се учинило да је у томе донекле успио, поново се прихватио посла.

Јесен је те године била веома лијепа. Крошње дрвећа на брду изнад градића почеле су добијати румену боју, купајући се у изобиљу топлог сунца. Радман је опет сваког дана одлазио на зараван са својим штафелајима и платном на којем је наставио радити Лујзин портрет. Заокупљен запамћеним погледом, али сад већ нејасним, лелујавим као лик у узбурканој води и помало нестварним, напрегнут да што боље проникне у суштину његове поруке, сликар је скоро дрхтавом руком на платно, на онај његов празни дио, бојама наносио контуре очију и танких дугих обрва. Послије сваког потеза осјећао је све већу немоћ и схватао да никада неће успјети вјерно да прикаже своју имагинацију. Умјетника неуспјех никада не обесхрабрује, већ га, напротив, тјера да с још већим жаром безброј пута понавља једно исто у нади да ће послије сваког новог покушаја успјети да да баш оно што жели. Радман је од самог почетка био свјестан да на портрету Лујзин поглед не одговара оном лепршавом, срећном и безбрижном лицу, а што је вријеме више пролазило и на платну се гомилали слојеви боје, све више је до израза долазила стваралачка немоћ, која за умјетника увијек представља границу између живота и смрти.

Сваког дана, у освит, одлазио је Радман на брежуљак, а враћао се касно у ноћ. Када се небо смркло и почело опадати лишће, наговјештавајући дуге, досадне јесење кише, он је грозничаво отимао сваки тренутак од ноћи, сликајући све дотле док је пред собом могао да види платно. Онда је сасвим престао долазити у град. Спавао је поред штафелаја, умотан у ћебе, а чим би свануло, дохватио је кист и боје, надајући се да ће ипак овјековјечити ведри поглед. Вакуфљани су често погледали према брежуљку и видјели како, умотан у ћебе, Радман стоји пред штафелајима, ни не слутећи какве олује громе у њему, како споне пуцају и кидају му мисли, колико горчине се накупило у крхком тијелу младића. У почетку су забринуто причали о њему, а касније су све више одмахивали рукама, сматрајући да један чудак не завређује толику пажњу.

Једног дана, већ је била наступила касна јесен, дјеца су на брежуљку затекла Радмана на земљи. Лежао је непомичан, с полуотвореним очима и са безизражајним, усахлим лицем. У укоченој руци држао је четкицу са сасушеном бојом. С платна на штафелају Лујза му се осмјехивала тужним погледом.

Портрет у углу

Први пут је случајно ушао, да прекрати вријеме, а онда је почео редовно долазити.

У почетку је незаинтересовано пролазио поред слика, окрзнувши само понеку погледом, да би касније све дуже пажњу усредсређивао на рамове, тражећи у њиховим валерима оне једва уочљиве сјенке које су покаткад ближе животу него плохе изложене свјетлости.

Потом се заинтересовао за боје и облике. Застајкивао је пред платнима, осјећајући се нелагодно, као човјек који посматра нешто што му не приличи. Кустосу галерије, чијој знатижељи нису могле измаћи његове честе, готово свакодневне посјете, чинило се да не прониче у суштину умјетникове поруке.

– Ако желите, ја могу...

– Не, није потребно – прекинуо је кустоса.

– Мијењао је и понашање. Одлучнији корак, који је одзвањао пространом галеријом, потискивао је збуњеност, стидљивост и несвјесно настојање да за нешто не запне, да некоме не смета.

Послије мјесец, мјесец и по отприлике, почео је журно пролазити све до сјеновитог угла, гдје се задржавао пред портретом који уопште није привлачио остале, ријетке посјетиоце. Стајао је ту сатима, не трепћући, укоченог, блиједог лица, и зурио у високо чело, просиједу косу зачешљану на десну страну, уредио поткресане брчиће, округлу браду испод које се цаклио заобљен подбрадак, широк нос, нагло повијен испод густих обрва, крушколик младеж испод лијеве јагодице и очи ситне за тако широко, четвртасто лице.

Кустосу се то изненадно интересовање за анемичан портрет чинило помало чудним, па је једног дана, непримијећен, на врховима прстију, пришао посјетиоцу иза леђа.

– Овај портрет настао је отприлике прије двије стотине година. Његов аутор спомиње се само у ријетким стручним публикацијама.

Његове ријечи нису допирале до ува посјетиоца који је нешто мрмљао.

Кустос је и наредних дана прилазио необичном посјетиоцу, ослушкујући мрмљање. Најприје је разазнао неке ријечи, а касније су му до ува допирале и цијеле, истрзане реченице:

– Хм, овдје је погријешио... Коса није тако сиједа... Па ни нос...

Потом би мало поћутао.

– Онда, рам... Тијесно је, страшно је тијесно у овом раму...

Стајао је непомично, неспособан да било шта друго око себе уочи.

– Зар није могао још мало да извије обрве? – говорио је, а тешко је било одгонетнути одакле то питање долази – из његових уста, из увијек беспријекорно испегланог и уредно закопчаног одијела, из углова галерије, из зидова.

Идућих дана долазио је у раним поподневним сатима и стајао испред портрета све док га не би упозорили да је вријеме за затварање галерије.

– Ни чело, ни чело није тако високо – мрмљао је, а до његове свијести тешко су долазила упозорења, па их је кустос морао по неколико пута понављати.

Почетком јесени почео је долазити ујутро. Стизао је прије отварања галерије и стрпљиво чекао пред затвореним вратима. Одијело му је било згужвано, кошуља прљава, ципеле прашњаве. Престао је да се брије, дјеловао је неиспавано, па је одавао утисак човјека коме је одједном све кренуло наопако. Чим би отворили галерију, појурио би према улазу, одгурнуо лактовима особље и први улазио у мрачну просторију којом је струјала прохладна тишина. Убрзано дишући зурио је према портрету у углу.

Једне вечери кустос је одлучио да не опомиње посјетиоца; нека остане колико жели, мислио је. Стајао је иза његових леђа, не кријући присуство.

– Да, тај рам, тај тијесни рам! – говорио је, сада већ гласно, посјетилац.

Били су сами и његове ријечи одзвањале су просторијом.

– Тако стеже, гуши, не да човјеку да дише – рекао је, а глас му је био пригушен, као да се извлачио из невиђених стега.

Кустос се на тренутак окренуо, тек толико да види јесу ли улазна врата још отворена. Кад је погледом поново потражио посјетиоца, пред портретом није било никога.

– Размакните мало рам – било је посљедње што је кустос чуо прије него што је појурио према излазу.

Недовршена прича

Мисао је врлудала као гуштер врелим камењаром, ни сувише брзо јер се никад не зна да ли ће на сљедећем мјесту камен бити топлији, ни сувише споро јер се на глаткој загријаној плохи не може дуго остати. Неуобличена, тек у назнакама и разасута као гомила житког пијеска која чини цјелину само док је неко или нешто не дотакне, та мисао се полако згушњавала у питање. Да ли судбина, питао се над бјелином папира увученог у писаћу машину, одређује човјеков живот, или човјек, рањив и често немоћан, каквим је створен, подстицан илузијом да свјесно учествује у свим догађајима, бар дјелимично утиче на своју судбину? Питање је дуго дотицало крајичке његове свијести, болно се оштрим крхотинама засијецало у све краће кошмарне снове, али се одједном, тог кишног и тмурног октобарског поподнева, отјеловило у нешто сасвим опипљиво, па га је то изненадило и осјетио је како му се коче прсти док их је приносио тастатури писаће машине.

Скамењен, у мислима се враћао у ведро мајско јутро, када је, задихан, дојурио кући, готово се сударио са запањеном супругом у предсобљу и утрчао у радну собу, залупивши за собом врата. Одмах је почео нервозно претурати по полици, жустро је прелиставао уредно сложене папире, дозвољавајући да понеки од њих падне на под. Узимао је једну по једну омотницу и претурао, у почетку их враћајући на полицу, а касније бацајући на све стране око себе, све док није пронашао ону на којој је крупним словима било исписано: НЕДОВРШЕНА ПРИЧА. Стровалио се у фотељу крај радног стола, извукао из омотнице први лист и почео да чита мрмљајући:

Појавила се одједном под крошњом жалосне врбе, као да су се прозрачно мајско јутро и њежно зеленило грана под којима се створила стопили у стас витке дјевојке. Све је било прозирно, коса која се нестварно лелујала и мрсила с повијеним гранчицама, тијело које је треперило као јасика на повјетарцу, усне што су се вијугаво њихале као да су одраз у благо усталасаној води, само су очи биле сасвим стварне, зелене и дубоке, и оне су неком магичном снагом привлачиле мој поглед. Застао сам нијем, немоћан да помјерим било који дио тијела. Стајао сам тако опчињен изненадним појављивањем дјевојке која ме, не трепћући, чврсто везала за своје зјенице. Не знам колико је то трајало. Тек, кад сам трепнуо, дјевојка је нестала, на волшебан начин као што се и појавила и чинило се да је под крошњом гдје је стајала, краће вријеме, остала само њена једва уочљива сјенка. Кад ми је крв поново почела шумно надирати у све дијелове тијела, под жалосном врбом више није било ничега по чему би се макар наслућивало да је, прије неколико тренутака, ту стајала необична дјевојка.

Одложио је папир у омотницу коју је полако спустио на сто. Завалио се у фотељу и дуго зурио у таваницу. Присјетио се да је ове ретке написао једног хладног јануарског дана кад се вратио из шетње. У кућу крај језера доселио је прије двије године након што му је љекар, проучивши добро све лабораторијске и друге налазе, рекао да мора што прије наћи миран кутак и, далеко од градске вреве и стресова, дуго шетати на чистом ваздуху ако жели сачувати болешћу – баш тако је казао – већ добро начето срце. Од тада, док његова супруга остаје да припреми доручак, излази из куће тачно у осам, чак и онда кад мећава засипа лице снијегом, дуго шета обалом језера, задржи се мало крај зидина разрушеног дворца, проналазећи сваки пут неки нови детаљ у грубо тесаном камењу којег је више у коровом обраслој гомили него у остацима маховином прекривених зидова, застане крај разгранате крошње жалосне врбе и враћа се кући баш у часу кад супруга на сто износи шољице с врелим чајем. Био је – добро се сјећа – хладан али сунчан јануарски дан када је, вративши се из шетње, започео писати нову причу. „Појавила се одједном", записао је па одложио оловку (увијек је писао графитном оловком), а онда, присјетивши се стабла прекривеног снијегом, а желећи да бар мало у мисли дозове прољеће, наставио: „под крошњом жалосне врбе, као да се прозрачно мајско јутро..." Поглед му је привукла омотница на столу и пожелио је да поново извуче лист, али је одустао, јер је прве реченице приче знао напамет. То више заправо и није била прича, мислио је. Јер, само десетак минута прије него што ће тог ведрог мајског јутра утрчати у кућу, застао је крај стабла жалосне врбе с намјером да мало задржи очи на мирној зеленој површини језера. И тада, изненада, простор под објешеним гранама лиснате крошње постао је прозрачно ружичаст. Прије него што су до његове свијести допрли одрази чудесне промјене, под жалосном врбом створила се дјевојка. Колико нестварна толико и присутна, треперила је под врбом, у том кругу ружичасте свјетлости, оивиченом прозрачношћу мајског јутра. Погледом дубоких зелених очију, више него прозирношћу складног тијела уз које се припијала зеленкаста хаљина, доказивала је да није причин, већ да је ту, пред њим, доступна само погледу. Стајао је укочен, отворених уста и разрогачених очију, не могавши да поглед ишчупа из ватре њених зјеница. Кад је трепнуо, под врбом није било ничега.

Баш као у причи, помислио је и појурио кући, питајући се како је у јануару могао тако јасно видјети зелену прозирност која ће пред њим бљеснути послије пет мјесеци.

Наредних дана ништа необично није се догађало. И даље је свако јутро излазио у шетњу, само се дуже задржавао крај жалосне врбе, буљећи у празан простор под крошњом и узалуд тражећи било какав траг који би указивао на присуство необичне дјевојке.

Тек крајем јуна, кад је већ био помислио да је мајска епизода била само обична халуцинација, поново је угледао дјевојку. Контуре њеног тијела биле су чвршће, у зеленилу од којег је била саздана уочавало се више хлорофила, њен лик био је јаснији, поглед чист и отворен. Стао је и, не могавши дуго издржати ватру њених очију, хтио је оборити главу, али се није могао истргнути из нити којима га је обавијао њен поглед. Осмијехнуо се и учинило му се да је и дјевојка, овлашно извијајући уснама, једва примјетно климнула. То га је охрабрило, па је закорачио према њој, али је она истовремено устукнула. Још једном је помјерио ногу, што је учинила и дјевојка, не према њему него удаљавајући се ка језеру. Када је начинио још један корак, зеленило уобличено у лик дјевојке почело је да блиједи, а онда је сасвим нестало, само су још неколико тренутака свјетлуцале њене очи, па су се и оне угасиле. Једино је краткотрајно њихање гранчица свједочило да је ту, под крошњом, заиста неко био.

Мање збуњен него при првом сусрету, али љут на себе што није усредсредио пажњу на детаље и уочио бар нешто што би му помогло да докучи ову тајну, опет је пожурио кући. Супрузи је рекао да неће пити чај, затворио се у радну собу, узео омотницу, на којој је писало НЕДОВРШЕНА ПРИЧА, и наставио да чита тамо гдје је прекинуо у мају.

Кад сам је сљедећи пут угледао под жалосном врбом – а био је крај прољећа или почетак љета, јутро пуно мириса пољског цвијећа и шуштања лиснатих грана – дјевојчин лик био је јаснији и много стварнији. Зелена хаљина била је тамнија и још више је истицала облине њеног тијела. У очима су јој пламтјеле двије ватре, исијавајући из себе зеленкасте варнице и љубичасте пламенове у које се уплитао мој зачуђени поглед. Застао сам да је упитам ко је, одакле долази и да ли је нешто више од привиђења, али су се у том тренутку њене усне напућиле, као да је жељела рећи (или је можда то и рекла): Но, но, радозналко мој збуњени! Никаквих питања! И заиста, ту није имало шта да се пита. Између онога што је сасвим јасно и онога што је потпуно нејасно тешко је уочити разлику, па је зато понекад боље живјети с тајном него бити рањен болном спознајом да тајне заправо није ни било.

Покушао сам да јој се приближим, да макар врховима прстију дотакнем њено ведро и осмијехнуто лице, али на сваки мој корак она би устукнула према језеру. Када је нестала, дуго су трепериле гранчице жалосне врбе под којима је стајала.

Послије овог сусрета његове јутарње шетње постале су нервозније. Након тешких ноћи, пуних бунила, рано се будио, брзо се облачио и журио према језеру. Ништа успут није уочавао, није застајкивао, ишао је право према жалосној врби и тамо дуго стајао очекујући да се дјевојка појави. Гране су мировале, само би их покаткад затресла понека птица која би слетјела на крошњу и брзо одлазила даље. Дјевојке није било.

Враћао се кући намрштен и безвољан, а са женом је све ређе пио јутарњи чај. Снови су му били кошмарнији, пуни зеленила које се као вулканска лава разливало око њега, а мисли истрзаније.

Средином августа бљеснула је нада да ће проникнути у суштину онога што му се догађало. Уморан од стајања крај жалосне врбе, прилегао је на траву уз пошљунчану стазу и кад је земља из његовог тијела исисала умор, придигао се и отворио очи. Пред њим је стајала дјевојка. Тада се догодило управо оно што је било записано у његовој причи.

Срео самје опет средином августа. Гледала ме продорно, проничући у најскровитије кутке мојих мисли. Покушао сам да устанем с траве на којој сам лежао, али ми она то није дозволила, чврсто ме држећи погледом у којем је било више сребрнкастог бљеска него љубичастог сјаја. Онда ме одједном позвала прстом да јој приђем и ја сам лако устао. Кренуо сам према њој, али је и она, натрашке, пошла према језеру. Када је дошла до воде, ошинула ме ватром из очију, заслијепивши ме начас. Протрљао сам очи и, жмиркајући, потражио је погледом. Једино што сам видио било је таласање глатке површине језера на мјесту гдје је до малочас стајала.

Више се није појављивала. Отишла је у језеро одакле је и дошла, утопила се, попило је сунце с паром која се тог јутра видјела над језером, мислио је. Уосталом, и његова прича је на том мјесту била прекинута. Кад је, оне јануарске вечери, извукао папир из писаће машине, знао је да причи ту не може бити крај, али је слијед онога што је још желио да напише одједном сасвим изгубио, па је једноставно узео једну чисту омотницу, крупним словима на њој написао НЕДОВРШЕНА ПРИЧА, и одложио исписане папире.

Послије августовског сусрета живот се вратио у нормалне токове. Шетао је ујутро сам, а послије подне са супругом, добро је спавао, често се смијао, а написао је и неколико ведрих прича. Тако је било све до тог кишног октобарског дана. Приликом јутарње шетње само је по навици погледом окрзнуо огољелу крошњу жалосне врбе и опет застао запањен. Протрљао је очи, поново се окренуо према врби и увјерио се да сумње није могло бити: тамо, иза крошње, стајала је старица. До кољена је била у води. У подераној хаљини боје јесењег лишћа, рашчупана, подбулог лица – личила је на страшило. Очи огромне и мрачне.

Покушала је да га шчепа погледом. Осјетио је како му лице и врат најприје додирују, а затим стежу жице од уплетених коњских струна. Око груди омотавала су се челична ужад. Почео је да млатара рукама и да кида невидљиве стеге. Тешко је дисао, а цијело тијело обливао му је хладан зној. Из тамних дупљи, тамо гдје је требало да буду старичине очи, кренуле су вијугаво дуге и дебеле лијане према њему. Смогао је снаге да се окрене и потрчи према кући. Батргао је, запињао за шибље око стазе, посртао и падао, па се брзо дизао, хватајући разјапљеним устима ваздух, и настављао да трчи.

Кад је коначно стигао кући, затворио се у радну собу и, замишљен, дуго шетао, запињући и обарајући све на што би наишао. Узалуд га је супруга молила да изиђе и да објасни шта се догађа.

Коначно је сјео за писаћи сто. Зар је уопште битно, питао се, да ли судбина одређује човјеков живот или човјек, бар дјелимично, својим поступцима утиче на сопствену судбину? Питање му је раскравило укочене прсте и поново их је принио тастатури писаће машине. Одлучио је да, без обзира на све што ће се касније догодити, заврши недовршену причу.

Тог октобарског јутра преда мном више није стајала дјевојка, већ старица, сиједа и рашчупана, крезуба и с подбулим лицем. Само су очи говориле да је то она дјевојка која се претворила у чудовиште из чијег су мрачног погледа сијевале љубичасте муње. Није била под жалосном врбом, већ у језеру, до груди у води.

Окренула се према мени и тог тренутка осјетио сам оштар бол у зјеницама. Знао сам да ме шчепала погледом коме се више нећу отети. Неки чудни срси прошли су ми кроз цијело тијело, а онда сам осјетио немоћ. Љубичасти сјај у њеним очима угасио се и тамо су зјапиле двије мрачне дупље, не дуго, јер су из њих стреловито према мени појуриле змијасте лијане. Осјетио сам како ми се омотавају око главе, врата и груди, као ме стежу, али бол нисам осјећао.

Корак по корак, безвољно, приближавао сам се језеру. Зауставио сам се тек кад су ми стопала била у води. Старица ми је махала рукама и позивала ме да јој приђем. Кренула је дубље, језеро се усталасало, а небо смрачило. Старица ми је још једном махнула руком.

Чврсто повучен тим замахом, закорачио сам у воду.

Народна прича

Била једном једна народна прича, па никако није хтјела да се до краја отвори. Испричала је само једну реченицу, из које се сазнало да је био један цар и имао три сина, а даље ни макац.

Покушавао цар да је отвори, јер је много волио своје синове па хтио да сазна каква их судбина чека, али без успјеха. Вођена материнском љубављу, царица је, кријући то од осталих, молила причу да макар малко одшкрине своје чврсто забрављене двери, да само вирне у срце тајне, но прича је остала неумољива. Ни пред принцезиним молбама њена брава није попустила.

Тако вијековима.

Онда је наишао један немушт, извадио кључ из нијемих уста и откључао причу. Она је брзо, као клупко хитнуто низ брдо, почела да се одмотава.

Тако све до посљедње реченице. Прије него што се и она одмотала, немушти је из приче извадио кључ, прогутао га и нестао у непознатом правцу.

Оног цара ено гдје и данас бди над својим синовима, не дозвољавајући им да икуд макну, јер не зна каква им је судбина намијењена.

Нада се ипак да ће за сто, двјесто или тристо година опет наићи онај немушти, или неко други ко има кључ за браву оне народне приче која никако до краја да се отвори.

Ватра

Једном годишње, уочи Ивањдана, на вису Стражбеница, у селу Ш., сама од себе појављивала се ватра. Негдје пред поноћ бљеснула би на купастом врху и сребрнастим пламеном запалила ведро, увијек ведро, озвјездано јулско небо, боје тамноплавог баршуна. Горјела је тако два, највише три сата, и онда се одједном гасила, као да је неко невидљив на њу из огромне невидљиве небеске ведрице пљускао слап невидљиве воде.

У почетку су мјештани Ш. и околних села богобојажљиво посматрали ватру, а касније су се неки обијесни младићи осмјелили и кретали јој у сусрет. Али, како се они за корак приближе Стражбеници, тако се огањ за толико издигне од врха виса, потврђујући ваљда на тај начин да припада Небесима. Бјежала је ватра од њих баш као Благодатни огањ из Кувуклије Светог гроба у Храму Христовог Васкрсења на Голготи јерусалимској на Велику суботу од неправославних Јермена православном патријарху. Чим би младићи почели да узмичу, ватра се враћала на мјесто на коме се и појављивала.

У ноћима уочи Ивањдана ватра је с врха Стражбенице пламтјела све док се, уз Први рат, нису појавили први авиони на небу. Од тада јој више ни трага.

Док је причао ову причу, око главе старца Филипа, јединог човјека у Ш. који је имао и знао тумачити Свето писмо, наслућивао се једва уочљив златасти круг, сличан светачком ореолу.

Гост

Ослонило се небо на Римску главицу, па дјеца лакше броје звијезде. Ведра новембарска ноћ прострла се по Змијању и промрзла крила, да би их мало згријала, привила уза зидове раштрканих кућа.

У кући неког Кнежевића пуцкета сирова грабовина у пећи.

Чељад у тишини вечера. Пред домаћином, крај шклопца са члијеном од овнујског рога, плоска с ракијом, комад сира, режањ сланине, кромпир печен у љусци, неначета главица црвеног лука и огуљена ротква којој се још само уврнути реп црни.

Изненада врата шкрипнуше и у кућу, пропустивши прво талас планинске свјежине, бану непознат човјек. У брковима му свјетлуцају кристали иња.

– Гасите телевизор – повика домаћин. – Жено, гони дјецу у собу. Ево нам за трпезу Петра Кочића.

Ријеч

Био тако један па изгубио ријеч. Али, не обичну, него ријеч којом се отварају Врата Свијета.

Сад је без ње све бесмислено, рече онај што је изгубио ријеч и крену у потрагу за њом.

Кад није могао да је нађе у рјечницима, почео је бјесомучно да чита књиге из своје библиотеке, не хајући за то да ли их је већ раније читао. Прочитане књиге разбацивао је по поду, као омоте који више ничему не могу да послуже.

Полице су остале празне а пред његовим уморним погледом није бљеснула изгубљена ријеч.

Одлазио је послије у градску библиотеку и по цијели дан остајао међу прашњавим полицама, а ноћи проводио уз књиге које је доносио кући.

Онда тај што је изгубио ријеч крену да је по свијету тражи. Ишао је из земље у земљу, пловио морима и океанима, прелазио с једног на други континент, али све узалуд.

Неки кажу да је наново сазидао Вавилонску библиотеку и дао да се одштампају све оне књиге што су давно уништене, али изгубљене ријечи ни у њима није било.

Кад су га посљедњи пут видјели, био је тачка која нестаје у васиони.

Крв

Био један каменорезац па од камена знао да направи све што људски ум може да замисли и човјеково око да види.

Његов лабуд од бијелог мермера само што не полети, а голуб од гранита боје паперјастог неба само што не загугуче. Ликови на споменицима, живљи од покојника за живота, само што не проговоре.

Неки се куну да су у одсјају ока каменог лава, којег је направио пред дјечјом болницом у родном граду, видјели како скачу хитроноге антилопе, док су други из овлашно растављених усана младића исклесаног из неке посебне врсте меког камена чули нешто слично тихом шапату заљубљеног.

Каменорезац је једном одлучио да од црвеног мрамора направи срце које ће стајати крај кревета његове болесне кћеркице. Радио је дуго и стрпљиво, све док пред њим није заблистало камено срце, спремно да сваког тренутка ритмичним откуцајима уздрма васиону.

И тада – авај! – тренутак каменорешчеве непажње и срце је с његовог радног стола пало на бетонски под.

На крхотинама каменог срца, тренутак касније, заискрило је неколико капљица крви.

Од тада се, кажу, мајсторове руке укоче чим их примакне камену.

Мртва природа

Био један грнчар па једном нашао црвенкасту глину. Други пут нађе плавкасту. Послије неког времена из утробе земље ископа жућкасту, да би нешто касније нашао глину бијелу као здраво тијело преполовљене јабуке.

У четири земљана лончића од сваке глине понаособ размути четири боје. Од животињске длаке начини четкицу и све то стави на сто.

Крај размућених боја и четкице на столу догоријевала је свијећа. Поред ње мировао је комад пшеничне погаче. На три без икаквог реда распоређене јабуке падала је сјенка празног земљаног ћупа. Чаша с талогом густог црног вина на дну неодољиво је подсјећала на отвор дубоке провалије. Пажњу је привлачила стара књига без предње корице, за педаљ одмакнута од свијеће.

Посматрана са стране, глатка површина огледала, усправљеног и ослоњеног на савијену никловану жицу, усијецала се у цијели простор комадом ледене празнине.

Док је умакао четкицу у најближи лончић с бојом, буљећи у огледало и покушавајући да у њему макар назре познате облике, још се двоумио да ли да почне сликати аутопортрет.

По обличју свом

Створио је човјека по обличју свом.

Одмакнуо се мало, дуго гледао, онда се вратио, улио човјеку снагу у мишиће, дао му срце и удахнуо живот у тијело.

Опет се одмакнуо и дуго гледао.

Вратио се и навукао човјеку осмијех на лице.

Дуго га посматрао и опет није био задовољан.

Онда човјеку, по обличју свом, даде моћ да пати и да се радује, да воли и да мрзи, да чини добро и зло.

Одмакнуо се још једном и дуго, врло дуго гледао.

И био је вајар коначно задовољан својим дјелом.

Штампар и син

Био један штампар па у својој штампарији штампао све што су од њега тражили – новине, каталоге, рекламне проспекте, позивнице за свадбе, посјетнице, читуље, возне карте, у ријетким приликама, мада нерадо, и понеку књигу. Посао му добро ишао и стално се развијао, па је проширивао штампарију.

Тај штампар је имао сина и послао га на високе школе, јер је желио да се образује и да настави његов посао, радујући се што ће њихово породично име заузети значајно мјесто у штампарству.

Када се вратио са школовања, син уђе у штампарију и сам се лати посла, што оца веома обрадова, па га упита шта ради, а син му одговори да штампа књигу. Намршти се отац, јер би више волио да се пред сином нашао какав каталог, што је уноснији посао, па га мрзовољно упита чију књигу штампа.

– Своју – одговори поносно син. – До сада сам ти тајио да се успјешно бавим књижевношћу – рече, а лице му заблиста неком чудном ватром.

Отац проблиједи.

– За овај роман у рукопису добио сам награду – дода стидљивије, сматрајући непристојним да се хвали.

Отац је дуго ћутао.

– Знао сам да ћеш – дрхтале су му усне док је кроз њих, кад је коначно поново проговорио, истискивао ријечи опоре као недозреле оскоруше, све гледајући изнад синовљеве главе – знао сам да ћеш упропастити моју штампарију, али до сада нисам знао чиме и како.

Commedia e finita

– Ја уопште не знам чему све ово и каквог смисла има живот ако човјек једва стигне да предахне између два неспоразума. Прихватимо ли начело да људи морају бити одговорни, онда су они одговорни и за смисао сопственог живота. Ја... ја...

Посљедње ријечи, прије него што је, у грчу, склупчан пао на даске, изговорио је грцајући.

С друге стране позорнице притрчала је партнерка, клекнула крај њега, обујмила му рукама главу и остала нијема неколико тренутака.

– Па, он је... он је... мртав! – крикнула је.

Проломио се пљесак.

Минуту-двије иза тога салом је струјала тишина. Онда је на позорницу дотрчало неколико људи и завјеса је нагло спуштена. Публика је мало сачекала да се на сцени појаве извођачи представе и, увјеривши се да тога неће бити ништа, почела да напушта салу.

– Од психолошке драме праве комедију – прокоментарисао је повисок човјек на излазу из позоришта и увукао главу у подигнуту крагну кишног огртача.

– Увјерљиво, врло увјерљиво – рекао је други посјетилац, уносећи се у лице супрузи с којом је журио према аутомобилу.

– Commedia e finita – мрзовољно је забрундао трећи, журећи сам у влажну ноћ.

– Инфаркт – говорио је тог тренутка у глумачкој гардероби љекар који је до малочас био међу гледаоцима. – Вјероватно инфаркт – мрмљао је гледајући лице које се пунило воштаним бљедилом.

Безочан упад у витрину

Кроз стакло киселкаст осмијех Фјодора М. Достојевског; нелагодно му у слијепљеној пиљевини. Јуриша Дон Кихот на вјетрењаче Албера Камија. Шта ли тражи кристална пепељара крај мирољубиве сјекире Јапода? Умјесто венецијанског лава, порцуланска ваза из Трста; жуборе у њој стогласја Понте роса.

Безочно упадам у витрину, отварам Историју свијета. О, у књизи је мрачно и кад се лавиринт слова окрене сунцу.

Гдје ли су стари шифоњери с чијег дна вјероватно ни до данас није ишчезао мирис бакиних дуња?