Брана Димитријевић

Из мемоара др Емериха Линденмајера: Доктор Аћим Медовић и случај лажног пророка Милије Крајинца

У својим мемоарима штампаним на немачком језику у Темишвару 1876. године др Емерих Линденмајер износи случај Милије Крајинца „...који би у физиолошком, али и у психолошком смислу могао да изазове интересовање читалаца, а још више лекара, јер се из њега може видети до ког степена се човек уз помоћ препредености и чврсте воље може одбранити од спољних утицаја, па чак савладати виталне природне нагоне до извесне границе“.

1845. године окружна власт у Пожаревцу јавила је Министарству Внутерних дјела, да се у Рамско-Пећком срезу, у селу Бара извесни Милија Крајинац истиче прорицањем. Он је до таквих надахнућа стизао неком врстом обамрлости или сна. То стање могло је код њега да потраје 12, 16, чак и 24 дана. Тада не би био свестан себе, а живео би без хране и без воде. Тада би му се указивали Бог и свеци откривајући му наводно различите тајне путем визија.

Стога су издате наредбе да окружна власт заједно с физикусом употреби сва могућа средства да пред народом разобличи преварантску работу тог човека, јер само разобличавањем таквих варалица може да се успешно утиче на сузбијање сујеверја у народу.

Елем, Милија, родом из Поповице, крајински округ, од своје младости боравио је у Смедереву и у пожаревачком округу, у коме је стекао мање богатство и нешто имовине. Убрзо после тога је у трговини стоком, којом се безуспешно бавио неко време сам, а потом са још једним ортаком, све то изгубио и од пре 18 месеци запао у највеће сиромаштво. То га је приморало да се досети начина како да издржава жену и четворо деце. Према изјави његове жене, Милија већ три године често запада у дубок сан, који је у почетку трајао свега неколико сати, али се касније продужио и на неколико дана. У таквом стању Милија би лежао, без хране и воде, сличан покојнику, па се само по дисању могло закључити да је жив. А после буђења причао би о својим визијама.

Милија у овакав сан није падао само код куће, већ и током својих путовања, и тада би се на први наговештај повлачио у оближње грмље и ту мирно лежао све до буђења. Што је чешће Милија западао у овакав сан, то је он више причао о различитим појавама, не само својој жени, већ и људима изван куће. Па га ускоро народ не само у селу, него и по читавој околини, поче сматрати пророком. Људи су пристизали са свих страна, као код каквог свеца, а он би сваког отпуштао с понеким обећањем. На пример, препоручивао би томе и томе да пије само изворску воду, дајући чак и лекарске савете. Овако стечен углед уливаше му све већу сигурност; те поче да унапред да одређује дан када ће пасти у сан и дан када ће се из сна пробудити.

Због велике навале народа побољшало се и имовинско стање Милијино.

Под тако установљеним околностима окружна власт је месним старешинама (кметовима) издала наређења да Милију, чим поново западне у сан, одмах довезу у Пожаревац; што је ускоро могло бити и учињено.

У Пожаревцу је Милија препуштен посматрању окружног физикуса др Аћима Медовића (касније првог председника Српског лекарског друштва) који је убрзо после свестраног објективног прегледа дошао до закључка да је Милија само зарад сопственог интереса допустио да буде проглашен пророком, а да иначе није ништа друго до лукави преварант. Што беше потребно и доказати.

Разноразни покушаји да се Милија извуче из његовог несумњиво лажног стања обамрлости и сна нису успели све до деветог дана, када је Милија затражио мало воде и проје. Пошто се пробудио, почео је да прича како се срео са Светим Николом и Арханђелом Михајлом, како је четири дана и три ноћи путовао у небо, како је видео Бога и све свеце, како му је Бог указао које су особе за манастир, које за затвор, које за батине, пакао, рај итд.

Почео је свим присутнима да прориче будућност 20-30 година унапред. Али пошто окружном лекару није могао да каже где је овај био претходног дана и шта је радио, окружна власт му без околишења запрети најтежим казнама уколико се поново усуди да било коме прориче будућност. Уплашен због овако неочекиваног преокрета, Милија обећа да више неће прорицати, али да не може да обећа да више неће западати у сан, па је после поновљених својих обећања (да више неће прорицати) послат кући.

Али већ 6. марта поново је утонуо у обамрлост. Стога га према добијеном наређењу довезоше у Пожаревац, где је Милија стигао 9. марта (по јулијанском календару). Одмах би одведен у слабо загрејану собу и положен на ћебе.

Задатак окружног физикуса је сада био да установи да ли ово стање Милијино можда ипак јесте последица или симптом каквог телесног обољења, а не само пуко претварање. Објективним прегледом лекар је установио следеће: кожа, откуцаји срца, пулс и дисање нису указивали на било шта што би се могло назвати абнормалним. Затворени капци, а још више очи, су међутим скретали пажњу на нешто што се могло сматрати важним, јер то, ипак, беше изван снаге Милијине воље. Када би лекар неочекивано додирнуо његово лице или нос или начинио нагли јачи шум изнад његове главе, уследило је трзање капака, а када би се том приликом отвориле очи, око није било непомично, већ се очна јабучица кретала природно а била је преплављена сузама, зеница се ширила или сужавала већ према околностима. Доња вилица је могла да се потисне надоле, али би се при престанку притиска поново спајала са горњом. Дисао би на уста, чим би му неко стиснуо ноздрве, али би при слободним ноздрвама поново дисао на нос.

По обављеном прегледу Милију су оставили до поподне на миру. Али, када су га поподне обишли, приметили су да не лежи у истом положају као преподне. Ћебе на коме је лежао смотао је и ставио га испод главе, а кукови су му такође били у другачијем положају. У наставку стављен му је под нос Spir. Sal. Ammоniaci Caust., но без обзира на то што је том мирису био изложен више од 15 минута, Милији су само кренуле сузе на очи, неколико пута је кинуо и накашљао се, такође је померао Адамову јабучицу, као да хоће да гута. Понашање прегледаног том приликом, лукавост и рутина Милије били за дивљење. Он је наиме током читавог огледа једва приметно удисао атмосферски ваздух кроз уста, а врло приметно је издисао кроз нос ваздух који је већ био импрегниран амонијаком.

Лекар је такође направио експеримент са еписпастицима, али тесто од слачице које су му ставили на груди и бутине није изазвало ништа друго осим мало црвенила на тим местима, донекле промењено дисање, кијање и кашљање, немир у свим деловима тела.

Ипак је лекар могао да установи да се Милијин пулс сваки пут прекомерно убрзава чим он (лекар) ступи у собу, али се после пет до десет минута враћа у нормални ритам. Ово би се појављивало сваки пут на почетку неког новог експеримента и потрајао би све до његовог краја.

После свега овога Милија је стављен у угао просторије у седећи положај са савијеним коленима и рукама прекрштеним преко доњег трбуха. Потом су га оставили привидно самог. Надзорници су кроз пробушени отвор на вратима ипак приметили да Милија не може дуго тако да остане, јер су ноге и руке почеле да му подрхтавају, па би се Милија стога преместио у нешто удобнији положај. Приметили су још да је сваки пут, када би остао сам, Милија наизменично отварао и затварао очи.

Потпуно нормална кожа, редовни откуцаји срца, пулс, респирација, активности мишића међутим нису били довољан доказ да болесно телесно стање није узрок ове наводне болести спавања. Чак се и свест манифестовала у довољној мери начином дисања при апликовању чистог амонијака, пулсом који се мењао због спољних утицаја, потребом да тело смести у удобнији положај. Требало је дакле претпоставити да у датом случају уопште не постоји основа за патолошку семиотику, јер се снага воље, која се нарочито истицала код испитаника, није могла сматрати знаком болесног стања. Била је овде реч о (снажној) вољи Милије, јер се болест спавања чинила чистим претварањем, зависним од ње саме, без икаквих других доказивих разлога. Али, пошто се са једне стране није видела periculum in mora (одложена опасност), а с друге стране се није смело пренаглити, јер се овде морало рачунати и са лаковерношћу народа, која се може разбити само чврстим доказима о Милијиној намерној превари, испитивања су настављена и следећег дана и то делимично зарад даље потврде резултата установљених претходног дана, а делимично и због употребе нових средстава. Наређено је да се Милији од стопала па до струка чупкају длачице из коже. Ова процедура остала је без успеха; Милија није показао никакву осетљивост на то. Онда су га ставили поново у седећи положај у коме је требало да остане без престанка, иако би га он, чим би остао сам, мењао и враћао се у удобнији упркос могућности да том приликом буде изненађен.

Трећег дана му је на кожу стопала стављен ужарени угаљ, али се он угасио на Милијином телу, а да Милија, осим већ поменуте промене пулса, није показао никакав знак претрпљеног бола. Тако се понашао и када су му задали одређени број удараца штапом по левом табану.

Пошто се из дотадашњег испитивања показало да неће бити могуће да се примењеним средствима Милија ишчупа из своје обамрлости, а људскост није дозвољавала да се иде даље од овога, да не помињемо да Милија у народу није требало да постане мученик, препустили су га поново његовим сопственим мислима и то у седећем положају. Одлучено је да се следећег дана види да ли ће остати тако чврст када се примене и фармацеутска средства. Седмог дана његовог претварања, а четвртог по његовом доласку у Пожаревац - за све то време није ни јео ни пио, није празнио бешику а ни црева - физикус му је припремио концентровани еметикум (средство за повраћање). Један део му је сипао кашиком у уста, све док Милија, зачепљеног носа не би прогутао потребну дозу. Потом му је дао мало воде и оставио га да лежи мирно.

После 90 минута уследило је прво повраћање, па је Милија, у почетку само слабим гласом, затражио хладну воду. Вода му је донета у једној боци, али му је истовремено речено да је неће добити док не буде пред свим присутнима рекао где је био, шта је радио итд. Милија још није пристајао да све призна, већ је поново затражио воду. Када је увидео да је неће добити, поче да прича како је у сну видео брадатог старца са још двојицом (Светог Николу и Светог Петра), али да су га они напустили, па је морао да се пробуди. Цела ова прича није прихваћена као истинита, а и је Милија увиђао да неће добити воду докле год буде говорио лажи, па је почео да у присуству других присутних прича следеће: да је све што је до сада прорицао, западајући у сан или омамљеност, било лаж и превара. Чинио је то да би зарадио коју крајцару. Затим се пожалио како му није остало ништа друго осим колибе и у њој намучена жена с четворо деце. Пошто није знао како да зарађује за живот, а насупрот томе видео је како влашке жене прорицањем згрћу лепу пару, тврдећи да су ту способност стекле у омамљености, поверовао је да то и он може да научи још и боље. Сада увиђа да нема сврхе лагати, да је све оно што је чинио била лаж, и да је било шта је било!

Пошто је пио воде, учинило се да ће током наставка разговора поново пасти у сан, али се ипак видело да је сумњиве додатке у својим причама користио због стида пред многим присутним људима. Но, ускоро се охрабрио и признао пред целим светом шта је истина, а шта превара у свему ономе што је чинио: да је спавао само онда, када спавају и други људи и да је знао шта се радило с њиме. Мирис амонијака могао је да поднесе, јер се увежбао да умерено дише и да своје дисање сопственом вољом мења. Што се тиче чупања длачица, теста од слачице, ужареног угља, па и удараца по табану – све је то било лако за њега да поднесе. Само се пожалио што га нису ударали и по другом табану, јер му је већ било постало хладно (на стопалима). Још и горе ствари би могао да поднесе, а да не покаже да га то боли. Али, бол и муку које му је лекар проузроковао средством за повраћање није могао да издржи. Што се тиче столице и мокрења, ту потребу обично има једном у четири или пет дана, а ако би га та потреба и стигла током лежања, он би то потиснуо једном, па и други пут, а трећи пут се она више није јављала. Глад и жеђ је могао да поднесе не само десет дана, већ цео месец.

После ових признања ослобођен је надзора, а власти су се побринуле да нема последица због дугих одрицања, преживљеног узнемиравања и причињеног страха, јер се на његовом лицу јасно могло видети да је дубоко у себи био потресен, вероватно не толико због свега што се дешавало, већ зато што је ометен у својим плановима, увидевши да је његова рачуница пропала. Постепено му је давана лака, али квалитетна храна и умерена количина течности, па је после три или четири дана отпуштен кући.

После ове последње за њега судбоносне афере Милија се уздржавао се сваког покушаја да се прорицањем обогати. Вратио се свом свакодневном животу, настанивши се у селу Светлић у крагујевачком округу.

У оно доба мало се знало о зачуђујућим вештинама Далеког истока, подвизима факира, пракси Хата и Раџа јоге, снажењу воље, и силном утицају сурово истрениране воље на читав организам, која иде чак дотле да омогућава самоубиство престанком дисања, иако (западњачка) физиологија доказује да је то немогуће, због нагомилавања угљендиоксида у крви, и следственог надражаја центра за дисање у продуженој мождини; а ипак се дешава.

Само, како је добри Милија до тих открића дошао сам самцит немајући свог гуруа!?

(Гласник – лекарске коморе Србије, Београд, Бр. 11, децембар 2011 – фебруар 2012. Год. IV)