Момчило Рајин

Без милости

Саркастично се церећи Блеру и Бушу. Џорџ Мајкл у споту демонстрира владавину медија

Дуго већ једна песма, још више један спот, није узбуркао духове широм света. Наравно ради се о Џорџ Мајкловом анимираном споту за његов последњи хит „Уби пса“ у коме се отворено, без задршке подсмева Тонију Блеру и његовој улози пса потрчка у односу на америчке интересе. Да је тако нешто урадио Џони Лидон или неко њему сличан то би могло да се сведе на неприличан виц „дворске луде“ или кабаретског забављача. Али, Џорџ Мајкл то засигурно није.

Није толико болно за енглеску администрацију суочавање са оним што не само да зна сваки просечан Енглез и Европљанин; него што је ту егзекуцију извршио не некакав алтернативни брбљивац, већ поп певач чији рад неминовно допире до огромног броја људи. Јер сада је неизбежно суочавање нације са оним што се толико дуго гурало под тепих. А то суочавање иако је било неизбежно, како то већ бива са непријатним стварима, ипак је стигло неочекивано.

Робовање традицији, економским и културним везама оставило је данашњу Енглеску у раскораку не између прошлог и будућег, већ прошлог и садашњег. Тај је раскорак сваким потезом њене администрације све видљивији. Исувише дуго и не ретко препотентно Енглеска се уздала у своју моћну дипломатију, која ју је на крају довела у нимало пожељну ситуацију, у клинч између Америке и Европе. Оклевајући да пружи јасан одговор на амерички пресинг трансевропског панрасног концепта формулисаног кроз идеје космополитизма и мултиетничке цивилизације, као и на последњи европски грч који кроз заједницу настоји да сачува или барем одложи нестајање националних држава, а суочена као и њен највећи партнер са огромним економским потешкоћама Енглеска се нашла у позицији шпаге. Напад на Ирак је толико буквалан избор да га и Мајкл у свом споту цинично апострофира.

До пре тридесетак година било је незамисливо повезивање републиканаца и лабуриста, што указује на само један од парадокса савремене политичке сцене, на којој се центри моћи више не налазе у реалној сфери идеологија. Одавно је израсла једна нова аристократија — талената, моћника којима су медији и оруђе и оружје. За разлику од политичара који још увек с огромним атавистичким наслеђем доживљавају своју професију, аналитичари и таленти су свесни своје позиције која је освојена очигледним заслугама.

Песме не мењају свет, оне у најбољем случају могу да га дефинишу. Када је Боб Дилан пре скоро четрдесет година певао о Господарима рата, он није променио ток историје, није чак превише узбудио ни оне о којима је певао — он је својим све бројнијим слушаоцима пружио сублимисану потврду њихових ставова. Као велики аутор, а он је један од неколицине највећих, имао је способност да преточи у речи осећања генерације. И то убедљивије од осталих. Џорџ Мајкл нема таквих претензија. Саркастично се церећи Блеру он кроз нескривене хомосексуалне алузије демонстрира да данашњим светом владају медији а не политичари. А ту је Џорџ Мајкл у супериорној позицији и над Диланом и над Бушом и над Блером. Да ли да се питамо — и над ким још?!