Милорад Радојчић
Др Владимир — Влајко Ђуровић, творац модерне здравствене службе у Ваљеву
·
·
·
·
·
·
У Ваљеву и околини радила је читава армија врсних здравствених радника. Међу њима било је сјајних лекара, агилних фармацеута, добрих медицинских сестара и техничара, пожртвованих болничара итд. Доста њих оставило је дубоког трага о себи, а нарочито лепо памћење у народу. Један од таквих је и примаријус др Владимир Влајко Ђуровић, организатор савремене здравствене службе у ваљевском крају. Био је то лекар широког хируршког дијапазона и опште медицинске културе. Последњи из плејаде ваљевских лекара школованих у великим медицинским центрима Европе.[1]
Француски ђак и студент
Родио се 10. фебруара 1897. године у Бјелом Брду — Трнавцима код Вишеграда у Босни Херцеговини, сада у општини Рудо у Републици Српској. Рођен је и одрастао у угледној породици која је дала више познатих учитеља, свештеника, ратника и националних радника. Његов отац Алекса био је свештеник у звању проте а мајка Милева, домаћица и попадија.
Основну школу учио је у Ужицу а гимназију у Сарајеву. После завршеног шестог разреда гимназије са својом генерацијом 1915. године позван је у стални војни кадар[2] и са српском војском повлачио се преко Косова и врлетне Албаније све до Крфа. Носилац је Албанске споменице.
Са Солунског фронта упућен у Француску да настави започето школовање. Гимназију је завршио у Тулону као један од најбољих ученика у својој генерацији. Уписао је студије Медицинског факултета у Паризу. И већ по завршетку прве године студија као одличан студент добио је стипендију француске владе за даље школовање.[3]
Током студија није се задовољавао само сазнањима из медицине. Слушао је и предавања на Катедри за ораторство, доносио изворне народне песме, књиге наших писаца, и са професорима језичке културе Сорбоне расправљао о богатству српског и француског језика. Желео је да скрене пажњу на свој матерњи језик, пре свега на писање Шантића и Андрића, на „баршунасте“ изразе свог завичаја.[4]
Дипломирао је 1925. године, као други у генерацији, на Сорбони код познатог професора Хартмана[5]. По окончаним студијама вратио се у отаџбину. Радио је као секундарни лекар и асистент–волонтер на Хируршкој клиници Медицинског факултета у Београду код професора Костића и професора Коена. Истовремено је био и просектор (демонстратор) на Анатомском институту Медицинског факултета у Београду. Од 1927. до ослобођења Београда октобра 1944. године био је лекар Окружног уреда у Београду, где је углавном радио као шеф Хируршке амбуланте. Ту се афирмисао као изузетан стручњак, вредан човек и добар организатор. Био је запажен по својим особинама, професионалним, едукативним и организаторским способностима, те убрзо стаје у ред најбољих хирурга Србије.[6]
Према неким изворима током Другог светског рата др Ђуровић је био лекар Равногорског покрета Драже Михаиловића. Међутим, по нашим сазнањима он је само повремено пружао поједине здравствене услуге неким четницима због чега је по ослобођењу био ухапшен и саслушаван. У истрази бранио се да је по Хипократовој заклетви дужан да тако поступи и да није могао да одбије молбу Драгољуба Драже Михаиловића, вође четничког покрета који му је наводно био породични кум. После ослобођења оперисао је жучну кесу Јосипу Брозу Титу, а његово прихватање од стране нових власти, уз неспорну стручност, знање и добре организаторске способности, помогао је изгледа угледни др Гојко Николиш, који је био не само земљак већ и блиски рођак његове супруге.
По изласку из притвора наставио је да се бави лекарским послом и одлазио тамо где је било најтеже, где је требало организовати, формирати и подићи здравствену службу. Од малих и слабо опремљених болница, скоро без кадрова, стварао је и подизао модерне стручне институције. Најпре је био управник болнице у Зајечару, где је са др Цветком Глигоријевићем „радио све веће операције — сутуре перфорираних улкуса, апендектомије, операције хернија, десне хемиколектомије, операције хемороида, остеосинтезе, ампутације, остваривање оваријалних тумора, итд“.[7] За време службовања у том граду источне Србије основао је и водио медицинску школу.
Управник болнице у Ваљеву
На жалост нема прецизних података о организацији и раду Градске болнице у Ваљеву у првим поратним годинама али је остало забележено да ни 1948. године није било довољно стручног особља. Нарочито је недостајало болничке одеће, постељине и најпотребнијих лекова. Ипак, у тој години кроз болницу је прошло 5.180 болесника, извршено је 9.363 амбулантних прегледа и обављено 3.794 тежих и лакших операција. Те године рођено је 518 беба. Извршни одбор града Ваљева купио је болници један рендген апарат, пошто је дотадашњи био неупотребљив.[8]
Током 1952. године у Ваљеву је од трбушног тифуса оболело 11 лица а први пет–шест јануарских дана 1953. било их је већ 28. Вест о појави епидемије узнемирила је јавност а опасност је повећавала дотрајала водоводна мрежа. Отуда су предузете бројне мере међу којима и вакцинација целокупног становништва од шест до 60 година старости. Већ 9. јануара 1953. године основан је Дом народног здравља у Ваљеву са следећим организационим јединицама: хигијенска станица, зубна амбуланта, амбуланта опште праксе, дечји диспанзер, диспанзер за жене, школска поликлиника и кожно–венерично одељење.[9]
На позив познатог партизанског првоборца и истакнутог комунистичког функционера, касније и председника Ваљевске општине Гроздана Ђукановића јуна 1953. године др Владимир Ђуровић је дошао у Ваљево за управника Градске болнице са задатком да уреди и води ту здравствену установу. У то време болнички рад у Ваљеву одвијао се павиљонски, на истом месту где су у Првом светском рату чињени подвизи у лечењу пегавог тифуса. Рад у њој био је праћен са пуно тешкоћа. Владали су у првом реду сиромаштво и несклад у организацији. Захваљујући самопрегору и стручним квалитетима тадашњих ваљевских лекара ипак су постизани добри резултати.[10]
Већ фебруара следеће 1954. године болница је пресељена из града у адаптирану зграду тзв „Руске болнице“[11], на периферији града. Та зграда сазидана је 1939. године, непосредно пред Други светски рат. До пресељења Болнице то здање коришћено је као самачки хотел Фабрике „Крушик“. Тако су становници ваљевског краја добили болницу са 450 постеља а она име Општа болница „Др Миша Пантић“.[12] Нова зграда одликовала се добрим функционалним решењима и била је модернија у сваком погледу.
За његово др Влајка Ђуровића везује се не само узлет ваљевске болнице, него и процват ваљевског здравства средином XX века. Од мале болнице, слабо опремљене, која је радила у тешким условима створио је савремену здравствену установу, за тадашње прилике добру опремљену и кадровски ојачану. Већ 1955. године Ваљевска болница „Др Миша Пантић“ имала је следећа одељења: интерно, хируршко, преднатолошко, очно, заразно, гинеколошко — акушерско, дечје, грудно, кабинет за трансфузију крви, антитуберкулозни диспанзер, пријемно одељење. Располагала је са 673 постеље, а у њој је радило 26 лекара. У првих десет месеци њеног рада на новој локацији лечено је 10.877 лица и оперисано 2.064 пацијента.[13]
Јула 1959. године при Општој болници у Ваљеву отворено је Одељење за рехабилитацију. Те године Болница је имала укупно 292 запослених. Одлуком Скупштине општине Ваљево, из децембра 1964. године, извршено је спајање Дома здравља и Опште болнице у Медицински центар „Др Миша Пантић“, који је почео да ради 1. јануара 1965. године.[14] Оснивањем Медицинског центра Ваљево које ће обједињавати све здравствене службе на територији Ваљевске општине, предвиђен је бржи развој мреже и проширење капацитета установа. Осим тога примена тимског метода рада у здравственој служби захтевала је и постојање комплексне здравствене установе са обједињеним установама опште медицине и специјализовану помоћ кроз диспанзерски рад, специјалистичку службу и стационарно лечење.[15]
За његовог директора постављен је др Радомир Станковић. Како је чином интеграције 1964. године престао самостални субјективитет болнице престала је и функција директора болнице примаријуса др Ђуровића. А како је он истовремено са функцијом директора обављао и функцију начелника болничке Хируршке службе, на тој другој дужности остао је све до 1969. године, до одласка у пензију. Упоредо са обављањем свакодневне руководеће лекарске службе, он се интензивно бавио и едукативним радом па био је истински учитељ многих здравствених радника пре свега лекара хирурга.[16]
Ђуровићево руководеће доба није било обележено само лекарским радом. Живот унутар болничког колектива био је испуњен дружељубљем и узајамним поштовањем. Није било партијске подвојености. Он никад није био члан СКЈ али му то није сметало да буде дугогодишњи директор и Ваљевске болнице и Средње медицинске школе. Злуради појединци су били склони да тврде да су га с времена на време позивали „важни другови“ из Комитета и Општине, да би му наложили шта треба да уради и он би то урадио.
Међутим, др Ђуровић иако се није бавио политиком о свим битнијим питањима имао је своје мишљење. Тако у ауторском тексту, објављеном 21. јануара 1954. године у ваљевском недељнику „Напред“, др Ђуровић указује на неопходност „децентрализације санитетске службе кроз стварање у окружним местима обласних санитетских центра за по неколико срезова“. Том приликом др Ђуровић је написао и ово: „Центар мора бити лечилиште, школа за младе лекаре и лекарске помоћнике, културно — просветна и хигијенско — здравствена школа свих који у њему раде и кроз њега пролазе. Центар мора да буде снабдевен свим уређајима, апаратима и инструментима за модерно лечење. Из центра ће да се шаљу у факултетске центре искључиво случајеви интересантни за наставу. У центар ће са целог подручја повремено да долазе на усавршавање лекари, болничари, лекарски помоћници, бабице и неговатељице. По потреби центар ће консилијарно позивати наше висококвалификоване стручњаке ради тежих и компликованијих проблема. Центар ће повремено да шаље своје особље у факултетске центре ради усавршавања и преношења модерних метода у своја места.“
Ванболничке активности др Ђуровић
Поред доприноса развоју и унапређењу здравствене службе у ваљевском крају прим. др Владимир Ђуровић је организовао и водио многе друге корисне акције. Током викенда организовао је радне акције на уређењу новог болничког круга, са многим дрвећем, које и данас красе велики парк. Основао је болничку економију која је најпре била лоцирана на левој обали реке Љубостиње, преко пута бивше Радничке колоније а сада стамбеног насеља „Милорад Павловић“ у Ваљеву, а потом у селу Попучке, око шест километара удаљеном од Ваљева испод садашње пруге Београд–Бар. На тој економији, која се најпре простирала на око 10,5 хектара добијених од Ваљевске општине, 2/3 чиниле су оранице, а 1/3 ливаде. На поменутој економији гајене су свиње за чију је исхрану коришћена преостала болничка храна (помије и сплачине). Захваљујући томе и умешности болничког кувара Борише Максимовића многи пацијенти би за недељу дана боравка у Болници добијали су у тежини по два–три килограма.[17]
На поменутој болничкој економији била је и болничка штала, најпре са једним, а потом са паром добрих коња. Коњ белац Омер дуго је вукао шпедитер са храном за свиње. Касније је набављен и један стари али дотеран и брижљиво одржаван фијакер. Тај фијакер је др Ђуровић са колегама користио за одлазак и повратак с посла. Њиме је управљао добродушни дебељко, коњушар Михаило, за кога проф. др Миодраг Ал. Живановић пише да је био „десна рука“ (често и обадве) управнику Ђуровићу. Презао је коње и дању и ноћу када је требало „газду“ и остале лекаре довести до Болнице „на периферији града“. Михаилу је др Ђуровић често претио да ће га разрешити његове дужности и запослити га „по казни“ на одељењу где су лежале нероткиње. Мада је имао само 37–38 година Михаило је да би избегао премештај, три пута тимарио коње, као да их припрема за војну параду.
Многи старији и средовечни житељи овог града на обалама Колубаре и данас се радо сећају др Ђуровића; памте како у задњем делу фијакера господствено седи затурен са шеширом на глави док лепи и гиздави коњи каскају познатим стазама. Није био ни мали број Ваљеваца који су са проласком др Ђуровића, у јутарњим часовима, подешавали своје сатове према њему, говорећи да је „тачан к о сат“.
Прим. др Владимир Ђуровић је био маркантна фигура, лепих црта, увек модерно обучен. Важио је за човека широке културе и финих манира. Скоро да није било одраслог становника овог града на Колубари који га није познавао и дивио му се.
На послу је био веома радан и одговоран, строг али правичан. Трудио се да се у Болници користе најсавременије методе лечења. Посебну пажњу поклањао је хигијени и односу болничког особља према пацијентима. Писац ових редова имао је прилику да види да је током јутарње визите др Ђуровић практиковао да се сагне, и да погледа да ли испод болесничког кревета или на каквом другом скровитом месту има прашине или паучине. Ако би му се неко од пацијената пожалио на однос и понашање особља према њему практиковао је да прекине визиту и предузме казнене мере. Умео је да у женском делу ходника Хируршког одељења построји болнички персонал да их оштро укори и да им по ко зна који пут одржи „предавање“ о односу према пацијенту. Ако би болесник препознао онога који му није пружио тражену услугу или се непримерено односио према њему др Ђуровић би му кратко саопштио: „Купи прње, јави се у Персонално, узми радну књижицу и иди кући!“.
Др Ђуровић је имао веома близак и срдачан однос са пацијентима, нарочито онима који су били на дуготрајнијем лечењу. Умео је да са њима „заподене“ разговор на разне теме, и да се нашали. Отуда има много анегдота о његовом односу са пацијентима. Тако га је једног дана чувени мионички кафеџија и познати шерет Предраг Јосимовић алијас Драган Кевић, замолио да га преко викенда пусти кући. Др Ђуровић му је разложно и учтиво објашњавао да не може то учинити овог викенда јер је он, Предраг. озбиљно болестан и неопходно му је строго мировање. А Кевић му на то шаљиво добаци: „Учините ми то, молим Вас, јер како друкчије да уверимо своје Мионичане да и неко жив не изађе из ове болнице“. Наравно сви који су присуствовали том дијалогу слатко су се насмејали а др Ђуровић је само симпатично завртео главом. И запослени и пацијенти су га изузетно поштовали и волели.
У време др Ђуровића није било мита и корупције. Флаша љуте ракије, запушена чокотом од окруњеног кукуруза и увијена у новине, представљала је најчешћи израз захвалности. Понекад је бивало по двадесетак јаја или мања количина кајмака. Један пут је захвални пацијент донео печено прасе, са све ражњем. Прислонио га уз врата пријемне канцеларије, а док је он унутра завршавао неке административне послове непознати појединац „уклонио“ је прасе, па не би коме је намењено него коме је суђено. Коначна судбина тог прасета окончана је на заједничком обеду током ноћног дежурства. Ипак, ражањ са левом плећком сачуван правом поклонопримаоцу.[18]
О др Ђуровићу пуно говоре и ове речи познатог хирурга и универзитетског професора др Миодрага Ал. Живановића који је своје радно ангажовање почео на Хируршком одељењу Ваљевске болнице, односно код примаријуса др Владимира Ђуровића, „громовника и газде“ како је у шали волео да каже.
„Сама помисао на њега уливала је извесно страхопоштовање у сваког младог оновременог лекара. Тај страх је током времена ишчезао али поштовање према њему живи и данас, и после моје дугогодишње хируршке праксе. Др Ђуровић је био изузетна личност чији се животни кредо сводио на „рад, рад и рад“ и који је високо уздигла квалитет рада у овој за ваљевски крај веома важној установи“ — написао је проф. др Миодраг Ал. Живановић у чланку Здравство објављеном у Ваљевском алманаху за 1998. годину.
Др Ђуровић је био учитељ највећем броју младих ваљевских хирурга који су своју каријеру почињали педесетих и шездесетих година прошлог века. Поседовао је изванредне педагошке квалитете тако да су многи уз њега научили своје прве кораке и временом постали одлични хирурзи. После Ђуровићевог одласка они су на својим плећима понели хирургију и здравство уопште у Ваљеву и ваљевском крају. Међу њима посебно су се истицали примаријуси др Славко Јевђеновић из Зајечара и др Војислав Воја Ракић из Београда. Иако рођењем нису били Ваљевци они су се, поставши ваљевски зетови, својски одужили Ваљеву. Уз њих су стасавали и други млађи попут: др Миодрага Ал. Живановића, др Мирка Поповића, др Милована Јовановића, др Живка Борића. Они су отишли из Ваљевске болнице да би у новим срединама где су потом радили постизали завидне резултате и заслужено стицали висок углед. То је важило и за др Димитрију Миту Станковића, др Зорана Благојевића и још неке.
Много млађих, већ поодавно искусних хирурга, остало је у Ваљеву да би се стручно и савесно борили са тегобама хируршког позива. Развили су ваљевску хирургију до завидних резултата и при томе се и лично афирмисали. Међу њима посебно су запажени примаријуси др Душан Николић, бивши управник Ваљевске болнице и др Илија Трипковић, вишегодишњи директор Здравственог центра Ваљево.
Доласком др Владимира Ђуровића, међутим, осетио се напредак не само у домену хирургије већ и других служби. Интерно одељење развијало је уско специјалистичке гране на челу којих су били познати лекари специјалисти др Александар Софронић, др Радован Симић, др Аца Поповић, др Влада Живковић, др Мире Митровић... Гинеколошко–акушерско одељење већ је имало своју традицију и еминентне специјалисте као што су др Божа Станојловић, др Дуле Степановић, др Вера Јовановић, др Богдан Врховец, касније и др Живко Илић за кога се у шали говорило да је растом мали човек али велики стручњак за жене. Равномерно су се развијале и друге службе, па је захваљујући томе Ваљевска болница у потпуности задовољавала народне потребе на ширем подручју.[19]
Оснивач, професор и директор Средње медицинске школе у Ваљеву
С преласком ваљевске Болнице у зграду такозване „Руске болнице“, и проширењем болничких капацитета потребе за стручним помоћним кадровима постају све израженије. Из тих потреба, а на иницијативу др Ђуровића, најпре се оснива Школа за болничаре при Општој болници „Др Миша Пантић“. Ишколовала је неколико генерација болничара, који су тада носили послове неге болесника. У тој школи превасходно су предавали професори и болнички здравствени радници.[20]
Из ове Школе за болничаре 1958. године, настаје Средња медицинска школа, односно Школа за медицинске сестре и медицинске техничаре „Др Миша Пантић“ у Ваљеву, која и сада постоји и успешно ради. О потреби за образовањем здравствених кадрова у сећањима др Ђуровића пише и ово: „ У време 1953. када сам примио дужност управника Болнице и постао шеф Хируршког одељења један од великих недостатака били су кадрови: 4 старија лекара, један секундарни лекар, а остало стажери. Лекарских помоћника било је троје: Етелка на Интерном одељењу и два стара лекарска помоћника на Хируршком одељењу. Услед малог броја старијих лекара та дужност и поред најбоље воље није се могла обављати правилно. Нега болесника није могла да буде на висини услед недостатака средњег медицинског кадра. Тај кадар ми није одобрен, јер су и остале болнице оскудевале у истом. Решено је да се при већим центрима оснују школе медицинских сестара и техничара и тако и Ваљево добија Средњу медицинску школу.“[21]
Решење (бр. 08–9005/2) о отварању ове школе донето је на седници Народног одбора среза Ваљево од 17. јула 1958. године. Тим поводом ваљевски недељник „ Напред“, у броју 15. августа 1958. године, је писао:
„Народни одбор среза Ваљево, разматрајући потребе за средње образованим медицинским кадром донео је одлуку да при Општој болници „Др Миша Пантић“ отвори Средњу медицинску школу. Са убрзаним развојем здравствене службе у ваљевском срезу се осећају потребе за већим бројем средњестручног медицинског особља. На територији среза већ сада има 39 здравствених установа. У њима је запослено 76 лекара и 74 средње медицинска радника, а у самом Ваљеву на 37 лекара долази 38 средње медицинара, што значи да је однос исти, мада не би требало да буде такав. Потребан је већи број радника са средњом спремом. Народни одбор среза, Управни одбор здравствених установа, Српско лекарско друштво, синдикалне организације здравствених радника разматрали су у неколико наврата овај проблем. Најзад, дошло се до закључка да се питање не може решавати кадровима одговарајућих школа из других места, јер ни покушај са стипендирањем није донео жељене резултате. Отуда је дат предлог за отварање школе, а сагласност добијена“.
Од почетка рада ове школе школовање у њој трајало је три а убрзо потом четири године. У школу су примани ученици са завршеном нижом и два разреда више гимназије. Одзив је био добар а услови рада веома скромни. Ипак, знањем, вољом и енергијом прим. др Ђуровића, а превасходно иницијативом и добром организацијом, од једне учионице и канцеларије, школа је израсла у велику, добро опремљену и савремену установу. По оценама компетентних она се већ дуже време сврстава међу најбоље школе ове врсте у Републици Србији.
У Средње медицинској школи у Ваљеву др Ђуровић је у њеним нижим разредима предавао анатомију и физиологију а у вишим хирургију. По потреби предавао је и друге стручне предмете, чак и стране језике, пре свих француски и латински. Истовремено је од оснивања па до 1972. године вршио и дужност директора те школе. Енергију, радну дисциплину, савесност и стручност др Ђуровића упамтиле су многе генерације ученика и предавача у овој школи. Све што је долазило од њега, значило је увек исто: похвала или казна, добра или лоша оцена а заједничка им је била љубав и жеља да своје „академике“, како је каткад ословљавао поједине ученике изведе на прави пут. Као еминентан здравствени стручњак и педагог, веома је много допринео стручном уздизању свих профила кадрова у области здравства на овом подручју.[22]
Био је сјајан педагог који је своје знање лако и мудро преносио на млађе. Посебну пажњу поклањао је скоро свакодневном практичном раду ученика у градским здравственим и социјалним установама. Обичавао је да ученике старијих разреда, уз надзор инструктора или искусних и проверених здравствених радника, стави на тешка искушења. Маестрално је предавао анатомију и хирургију. Да би ученицима олакшао и омилио предмете држао је допунску наставу, више пута понављао исте лекције, организовао јавна квиз такмичења из својих предмета итд. Ученицима био је више од родитеља па његове топле и мудре савете не могу никако да забораве. Радо и често је говорио: „Поштујте друге да би и вас поштовали и не заборавите, децо моја, у људском животу најдрагоценији је човек“.
Одморе између часова обично је проводио у сусретима и разговорима са ученицима. Чини се да их је све лично познавао и о сваком од њих знао све што је битније. Ретко кога би ословљавао по имену или презимену, обично је то чинио са „Бато“ или „Секо“ а при том обично додавао место из кога ови потичу. Радо је одговарао на сва ђачка питања али и практиковао да дели конкретне савете из свог богатог животног и радног искуства. Тако је, на пример, имао обичај да каже „медицина не признаје промају а ја вам саветујем чувајте се“. Често је говорио и о штетности пушења и алкохола али је знао да нагласи да је једна чашица ракије вишеструко корисна посебно на гладан стомак и пред оброк. Готово редовно је подвлачио то важи само једну јер већ друга тражи трећи и може да смета. Био је веома хуман и драг човек а знао је да нађе речи оправдања за ђачке несташлуке и да их уз благи прекор опрости.
Ова школа све време представља је прави расадник квалитетног средњег медицинског кадра. Већина од њих је лако налазила запошљење како у земљи, тако и ван њених граница. Зато и данас има доста њених ученика који живе и раде у Немачкој, Швајцарској, Француској, Аустрији, па и САД и Канади. Без обзира где су потом живели и радили сви њени бивши ђаци били су цењени као стручњаци како од колега, тако и пацијената. Нема сумње да у томе велике заслуге има васпитање и образовање које су стекли у школи. Док су многи од њих одмах по завршеном школовању тражили и добијали посао није мали број ни оних који су настављали даље образовање на некој вишој школи (медицинској, педагошкој, дефектолошкој, за социјалне раднике...) или неком од факултета (медицинском, фармацеутском, стоматолошком, биолошком, ветеринарском, па и политичких наука...). Као наставници ове школе често су били ангажовани многи здравствени радници па и поједини млађи лекари. Њих је директор Ђуровић стално „држао на нишану“ желећи да однос ђак–наставник буде на достојној висини.
Мада је дуго радила у скученим просторијама и са скромном опремом ова школа се истицала разноврсном и богатом и ваннаставном активношћу. По речима првог сталног радника ове школе, најпре стручне учитељице, а потом професорке, па директорке Александре Ане Марјановић, удате Тадић, печат тој разноврсности давао је директор школе прим. др Владимир Ђуровић. По њеним речима „...њега су као човека красиле врлине: љубав према позиву, радна дисциплина, доследност. Сви смо га поштовали као изузетног човека, поносни што је на нашем челу“.[23]
Ни признања га нису мимоишла
Иако је доста и неуморно радио стално је тежио учењу и стручном усавршавању. Имао је обичај да каже „Није довољно само завршити школу и затворити књигу, мора се и даље читати, радити и усавршавати, јер наука иде брзим кораком“. Рад је био извор његових радости и надахнућа. Радио је пуне 43 године. После одласка у пензију своју друштвену активност наставља у Медицинској школи. Због старости и нарушеног здравља 1972. године повлачи се са свих функција.
Поред свакодневних обавезао написао је објавио више стручних и научних радова из разних области медицине, а посебно из области хирургије. Звање примаријуса хирургије добио је још 1958. године. Истовремено је многим лекарима помогао је у усавршавању и специјализацији. Учествовао је у раду више стручних организација у Београду и Ваљеву. Био је члан одбора Српског лекарског друштва, Хируршке и канцеролошке секције, председник Подружнице Српског лекарског друштва у Ваљеву[24] итд.
За свој рад одликован је Орденом рада II реда и Орденом рада са златним венцем. Један је од добитника Септембарске награде Ваљева, дуго година највишег признања ове општине[25].
У Ваљеву је становао у Улици др Пантића раније број 103, а сада број 117. Била је то кућа познатог револуционара и хуманисте др Милоша Мише Пантића и његове супруге др Јулке Пантић–Мештеровић, коју је она по ослобођењу поклонила друштву. Користио је простран стан на спрату те куће, а у приземљу је неколико година била његова приватна ординација са рендген кабинетом, све док није укинута приватна пракса у Србији крајем педесетих година прошлог века[26].
Умро је у Београду 14. фебруара 1974. године.[27] Сахрањен је на Новом гробљу у Београду, у породичној гробници, заједно са супругом.
Син — колега, познати спортиста и спортски радник
У браку са Богданком, рођ. Остојић из Жировница на Кордуну добио је сина Алексу, познатог лекара, запаженог спортисту и познатог спортског радника. Алекса је рођен 24. октобра 1936. године у Београду. Основну школу и гимназију учио је у Београду, Зајечару и Ваљеву. На Медицинском факултету у Београду дипломирао је 1966. године. Специјализовао је интерну медицину и завршио субспецијализацију из нефрологије. Као лекар цео свој радни век провео је у Регионалној општој болници у Ваљеву, где је извесно време био и шеф нефрологије са хемодијализом.
По угледу на оца и сам се бавио педагошким радом. У два наврата (1972–75) и (1977–78) предавао је стручне предмете у Средње медицинској школи у Ваљеву.[28]
Седам година радио је као спортски лекар у ОКК „Београд“ и Кошаркашкој репрезентацији Југославије. Помагао је и кошаркашима „Борца“ (Чачак), „Босне“ (Сарајево), „Олимпије“ (Љубљана), ФК „Слобода“, КК „Слобода“, ЖКК „Јединство“ (Тузла), „Будућност“ (Подгорица), „Партизан“ (Београд) и већем броју значајнијих ваљевских спортских колектива.
Са „плавима“ био је на Европском кошаркашком шампионату у Београду (1961), Светском кошаркашком првенству у Рио де Жанеиру (1963), на неколико балканских и медитеранских игара. На Светском кошаркашком првенству у Манили 1978. године био је сарадник професора Александра Николића. Највише је бринуо о здрављу сјајне генерације кошаркаша Кораћ, Данеу, Гордић, Николић, Кићановић, Славнић, Далипагић, Јерков, Ћосић, Делибашић...
У младости активно се бавио кошарком, великим и малим рукометом у Зајечару и Ваљеву („Омладинац“, „Раднички“ и „Металац“). Био је тренер КК „Металац“ из Ваљева у сезони 1967/68. године када се клуб такмичио у Другој кошаркашкој лиги Југославије. Председник тог истог клуба био је петнаестак година касније, почетком деведесетих година када је ваљевски КК „Металац“ поново изборио статус члана Прве савезне лиге.[29]
Женио се четири пута. У браку са Зорицом Вукадиновић, прво медицинском сестром а потом дипломираном правницом има кћи Марију, лекара–гинеколога у Клиничком болничком центру Црне Горе у Подгорици. Из брака са Мирјаном Лазаревић, правницом из Ваљева кћи Ану, службеницу у Швајцарској.
Изненада је преминуо је у Ваљеву 31. јула 1999. године. Сахрањен је 1. августа 1999. године на Новом гробљу у Ваљеву.[30]
[1] Проф. др Миодраг Ал. Живановић у чланку „Здравство“ објављеном у Ваљевском алманаху за 1998. годину.
[2] Четири деценије у служби Хигије. Споменица четрдесетогодишњице рада Медицинске школе „Др Миша пантић“ Ваљево, Ваљево, 1998, 139.
[3] „Ин мемориам: Примаријус др Владимир Ђуровић“, Напред, Ваљево, 1309, 22. фебруар 1974, 9.
[4] Бранко Вићентијевић: „Др Владимир Ђуровић у споменици Ваљевска болница, о њеној 140. годишњици (1867–2007); Ваљево, 2007, 230–234
[5] По другим изворима Хаермана,
[6] Четири деценије у служби Хигије. Споменица четрдесетогодишњице рада Медицинске школе „Др Миша Пантић“ Ваљево, Ваљево, 1998, 139.
[7] Бранко Вићентијевић: „Др Владимир Ђуровић“ у споменици Ваљевска болница, о њеној 140. годишњици (1867–2007); Ваљево, 2007, 230–234
[8] Снежана Радић: „Развој здравствене службе и рад здравствених установа у Ваљеву и Ваљевском крају 1944–1965.“ у зборнику Ваљево 1945–1965, (Саопштења са научног скупа „Развој ваљевског краја 1945–1965“, одржаног 19. октобра 1996. године у Ваљеву), Ваљево, 1997, 56.
[9] „Ваљевска болница“ — Споменица о њеној 140. годишњици (1867–2007), Ваљево, 2007, 42.
[10] Проф. др Миодраг Ал. Живановић у чланку „Здравство“ објављеном у Ваљевском алманаху за 1998. годину.
[11] Здравко Ранковић: Ваљевски крај у XX веку — Хронологије, Ваљево, 2002, 197
[12] Снежана Радић: „Развој здравствене службе и рад здравствених установа у Ваљеву и Ваљевском крају 1944–1965.“ у зборнику „Ваљево 1945–1965“, (Саопштења са научног скупа „Развој ваљевског краја 1945–1965“, одржаног 19. октобра 1996. године у Ваљеву), Ваљево, 1997, 56.
[13] Ваљевска болница — Споменица о њеној 140. годишњици (1867–2007), Ваљево, 2007, 45.
[14] Историјски архив Ваљево, Фонд СО Ваљево (1944– ) Записник седнице СО Ваљево од 30. децембра 1964. кут, инв. бр. 127.
[15] Снежана Радић: „Развој здравствене службе и рад здравствених установа у Ваљеву и Ваљевском крају 1944–1965.“ у зборнику „Ваљево 1945–1965“, (Саопштења са научног скупа „Развој ваљевског краја 1945–1965“, одржаног 19. октобра 1996. године у Ваљеву), Ваљево, 1997, 62
[16] Милорад Радојчић: „Ђуровић Владимир“, у Биографском лексикону ваљевског краја, Ваљево 1999/2000, књ. II, стр. 11. и 12.
[17] Проф. др Миодраг Ал. Живановић у чланку „Здравство“ објављеном у Ваљевском алманаху за 1998. годину.
[18] Проф. др Миодраг Ал. Живановић у чланку „Здравство“ објављеном у Ваљевском алманаху за 1998. годину.
[19] Проф. др Миодраг Ал. Живановић у чланку „Здравство“ објављеном у Ваљевском алманаху за 1998. годину.
[20] Четири деценије у служби Хигије. Споменица четрдесетогодишњице рада Медицинске школе „Др Миша Пантић“ Ваљево, Ваљево, 1998, 33.
[21] Четири деценије у служби Хигије. Споменица четрдесетогодишњице рада Медицинске школе „Др Миша Пантић“, Ваљево, Ваљево, 1998, 39.
[22] „In memoriam: Примаријус др Владимир Ђуровић“, у листу Напред, Ваљево, 1309, 22. фебруар 1974, 9.
[23] Четири деценије у служби Хигије. Споменица четрдесетогодишњице рада Медицинске школе „Др Миша Пантић“ Ваљево, Ваљево, 1998, 119. и 120.
[24] Четири деценије у служби Хигије. Споменица четрдесетогодишњице рада Медицинске школе „Др Миша Пантић“ Ваљево, Ваљево, 1998, 140.
[25] „Добитници Септембарске награде Ваљева“, Напред, 1078, 19. септембар 1969, 5.
[26] Б. Вићентијевић: „Др Владимир Ђуровић“ у споменици Ваљевска болница о њеној 140. годишњици (1867–2007); Ваљево, 2007, 230–234
[27] Техничком омашком у Биографском лексикону ваљевског краја (Ваљево, 1999/2000, књ. II, стр. 11. и 12.) пише да је умро 1984. године
[28] Четири деценије у служби Хигије. Споменица четрдесетогодишњице рада Медицинске школе „Др Миша Пантић“ Ваљево, Ваљево, 1998, 150.
[29] Б. Вићентијевић: „Ђуровић Алекса“, у Биографском лексикону ваљевског краја, Ваљево 1999/2000, књ. II, стр. 10 и 11.
[30] „In memoriam: Др Алекса Ђуровић“, у листу Напред, Ваљево, 2636, 6. августа 1999, 19.
Датум последње измене: 2013-04-20 15:13:47