Петар Пауновић

Др Мићо Мићовић, први управник Хигијенског завода у Зајечару

Поводом јубилеја : 60 година од оснивања и почетка рада Хигијенског завода у Зајечару и 110 година од рођења његовог првог управника

Сажетак

Овај рад написан је на подстицај Секције за историју медицине СЛД у Београду, а у оквиру теме„Велики доктори у малих вароши“.

Када су 1953. године, Санитарно–епидемиолошке станице у Југославији постајале хигијенски заводи, у циљу јачања и професионализације превентивне медицине на подручју Тимочке крајине, од Санитарно–епидемиолошке станице у Зајечару, постаје — Хигијенски завод. Његов први управник био је др Мићо Мићовић.

Образован у школи „др Андрија Штампар“ у Загребу пре II светског рата, са искуством управника дотадашње Санитарно–епидемиолошке станице, уз велико практично искуство лекара–превентивца и специјализованим својим знањем превентивне медицине (микробиологија и хигијена), др Мићо Мићовић је као први управник Хигијенског завода у Зајечару, оставио дубок траг. На поменутој функцији радио је од 1961. године, а истовремено и као бактериолог, до 31. јануара 1964. године, када је пензионисан.

У време када је од Санитарно–епидемиолошке станице у Зајечару настао Хигијенски завод, а др Мићо Мићовић његов први управник, постојали су бројни здравствени проблеми који су угрожавали народно здравље. Ратом разорена привреда и инфраструктура, оштећене и осиромашене здравствене установе, мали број лекара и осталог медицинског особља, избеглице, вашљивост, туберкулоза, ендемски луес, епидемије цревних зараза на подручјима где није било хигијенски решено снабдевање водом за пиће и диспозиција отпадних материја и где је постојала , неразвијена здравствена свест народа били су велики изазови. Али, и велика прилика да се др Мића Мићовић још једном на делу покаже као лекар превентивне медицине.

Институције и установе у свом развоју пролазе кроз различите периоде. Оно шта су, шта раде, а посебно колико значе народу, у овом случају за народно здравље, одређено је многим чиниоцима. Овим радом покушава се да покаже од коликог је значаја улога појединца у развоју установа и институција и остварењу задатих мисија. Постављањем др Миће Мићовића за управника Хигијенског завода у Зајечару 1. јануара 1963. године, остварен је континуитет у развоју и раду превентиве на подручју Тимочке крајине, још од оснивања Самосталне бактериолошке станице у Зајечару 1922. и Дома народног здравља 1930. године.

Предан свом раду, обављајући истовремено посао из бактериологије, хигијене и епидемиологије, здравствени просветитељ, ентузијаста, професионалац par exellence, др Мићо Мићовић је показао пут развоја савремене, професионализоване, превентивне медицине на подручју Тимочке крајине, и тиме постао узор многим лекарима његовим настављачима у Заводу.

Кључне речи: Др Мићо Мићовић, превентивна медицина, Хигијенски завод у Зајечару, Тимочка крајина

I

Ово је прича о др Мићи Мићовићу, првом управнику Хигијенског завода и првом директору Завода за здравствену заштиту у Зајечару, у време снажних иницијатива државе за развој превентивне медицине. Хигијенски завод у Зајечару није први формиран у Југославији, али је почео да ради на подручју богатом догађајима превентивно–медицинског садржаја још од оснивања првих карантина у тек ослобођеној Србији од Турака. Тако да је др Мићо Мићовић постао један од значајних лекара Тимочке крајине који је традицију обогатио новим садржајима.

Рођен је у Барама, малом планинском селу у андријевичком срезу, у Црној Гори, од мајке Ружице и оца Милоње — мајора. Живео је у бројној породици са четворо браће и исто толико сестара. Жеља оца била је да се мушка деца школују, па су ускоро браћа кренула на школе и завршила их. Најстарији Вук, после је постао ректор Београдског универзитета, Саво — познати адвокат у Београду. Лука отишао је у Америку, пред Први светски рат, и тамо радио као банкарски чиновник.

По завршетку основне школе у свом родном месту, Мићо Мићовић уписује 1915. гимназију у Беранима, али га рат са Аустро–Угарском и окупација ометају да заврши II разред. Прекинуо је школовање све до краја окупације која је трајала до 1918. године. Школовање је наставио у Подгорици у веома тешким условима. Због лоших услова живота и штрајка ученика VII разреда, враћа се у Беране где наставља школовање и полаже велику матуру 1922. године. За време школовања, ђаци са села тешко су живели. Није било интерната, станови су били мали и влажни, сами су себи спремали јело, сами прали веш и сами, свакодневно радили све друге потребне радње и послове.

У то време, отац и најстарији брат, као учесници Мојковачке битке били су заробљени. У ропству су остали од 1916. до 1918. године. И млађи брат је био осуђен. За то време Мићо Мићовић ради као земљорадник.

После завршене гимназије, 1922. године, Мићо Мићовић уписује Медицински факултет Београду, баш у време његовог оснивања. Било је тешко тада студирати медицину јер су новоформирани институти тек почињали са радом. Уџбеника није било. Пошто му родитељи нису могли дати довољно пара за живот у Београду, морао је да сам зарађује. Стога се прихвата посла асистента–дневничара на Патолошком институту.

Студентских домова није било. Живео је скромно, предан студијама медицине Само студенти Београђани могли су да се посвете студијама не мислећи на све остало. Студенти богатијих родитеља студирали би у иностранству, а сиромашнијих у земљи, чак и када су били даровити. Ни стипендију није лако било добити. Стипендије су добијали протекционаши и радикали којима није припадао Мићо Мићовић.

Упркос свему, био је међу најбољим студентима медицине. Две године проведене на Институту за патологију, двоструко се исплатило. То му је помогло да у почетку студија дође на идеју да се посвети стручном усавршавању и бављењу теоретским студијама медицине. Његов стручни рад „Фактори морфогенезе секундарних сексуалних карактеристика“ награђен је од Њ. Величанства Краља Александра 27. јануара 1926. године. Поводом тога, беше позван на двор, као гост Њ. Величанства Краља, на доручак, 27. јануара и на свечану забаву у Стари двор 9. јануара 1927. године.

II

Медицински факултет у Београду завршио је фебруара 1928. године, а исте године одслужио је војску. Лекарски стаж је обавио као стажер Опште државне болнице Хигијенског завода у Београду 1929. године. Без добрих веза и протекције није му се остварила жеља да се бави теоретским студијама медицине у некој великој болници или институту; био је распоређен 21. октобра, као санитарни референт преспанског среза у Македонији, где остаје до априла 1931. године када бива распоређен као срески лекар у Криву Паланку. То је и почетак његовог рада у превентиви. У то време срески лекари су имали значајну улогу у заштити народног здравља. Бавили су се проучавањем здравствене културе становништва, кретањем цревних заразних болести, ендемског сифилиса, туберкулозе и маларије, затим начином живота становништва: какву воду народ пије, како се храни, где и како станује, отклањања измет... Постојало је статистичко праћење свих тих појава. Да би у томе био што успешнији било му је потребно додатно образовање. Зато 1932. године одлази у Загреб у школу „др Андрија Штампар“ где завршава шестомесечни курс из хигијене.

Боравак у Кривој Паланци, у којој остаје до 1939. године, биће од великог значаја за живот Миће Мићовића. Ожениће се Маријом, рођеном Владимировић, учитељицом из Криве Паланке. Са њом ће добити сина Предрага, потоњег професора Медицинског факултета у Београду, оснивача Института за социјалну медицину и доживотног експерта Светске здравствене организације. Занимљиво је поменути да је др Мићо Мићовић, вредан и предузимљив, за време боравка у Кривој Паланци завршио и курс из зубарства. Потом је отворио зубарску ординацију, помажући и тако људима, јер у Кривој Паланци није било зубара.

Као срески лекар у Кривој Паланци, учествовао је у многим противепидемијским акцијама За ангажовање у борби против пегавог тифуса, одликован је Орденом Светог Саве III реда. Пошто је болница у Куманову била далеко, обављао је у месту где је радио интервенције из мале хирургије и породиљства. Због свега тога уживао је симпатије народа и углед „народског лекара“.

III

По потреби службе, премештен је 1939. у Хигијенски завод у Скопље. Чинило се да се најзад испунила жеља др Миће Мићовића да ради у некој значајној установи, где би могао да се бави и теоретским аспектима медицине. Све што је до тада радило чинило му се да је био посао „обичног лекара“. Али само неколико месеци касније, пошто није хтео да постане члан радикалске странке, добија премештај у Дом народног здравља у Приштини. Одбио је да иде. Жалио се Министарству здравља. Жалба му је уважена. Остао је у Хигијенском заводу у Скопљу, чврсто се држећи принципа да „стручњаци најбоље користе народу ако се посвете својој струци“.

У Хигијенском заводу у Скопљу, највише се бавио бактериологијом. Упознао је добро дијагностику кала–азар–а, маларије, сифилиса и туберкулозе, и других заразних и паразитарних болести, што га је определило да постане специјалиста бактериологије. Радећи у том заводу, завршио је курс из микробиологије 1940. године. Звање лекара специјалисте бактериологије добиће много касније, 29. децембра 1948. године.

После уласка Немаца у Југославију и доласка Бугара у Скопље, др Мићо Мићовић, је изложен малтретирању и прогону. Стога напушта Скопље 1941. године и као избеглица стиже у Србију са женом и децом „без игде ичега“. У Србији је распоређен у Дом народног здравља у Јагодини, где као в. д. управника остаје до 1942. година, а потом прелази у Зајечар.

IV.

У Зајечару, др Мићо Мићовић, ради као лекар у Дому народног здравља све до краја рата. У августу 1944. године бива осумњичен да је предао партизанима аутомобил Дома народног здравља, због чега бива ухапшен. Саслушавали су га, претресали му стан, а припадници војске ДМ спровели су га у Бољевац, а онда у Звездан. Ослободили су га партизани 5. септембра.

Рат још није био готов. Војсци су били потребни лекари. На списку лекара из Зајечара, нашло се име и др Миће Мићовића. Иако слабог здравља морао је на извршавање нових обавеза.

Кратко време после рата, од октобра 1944. до новембра 1945. године, лекар је команде места Главног штаба Србије у Зајечару, Крагујевцу и Београду. После тога враћа се у Зајечар на место лекара Дома народног здравља. У једном документу из 1945. године помиње се др Мићо Мићовић као управник Дома народног здравља у Зајечару. Једно време, током 1946. године, ради и као железнички лекар у Зајечару. У Дому народног здравља у Зајечару ради до ради до јула 1947. године када Дом престаје да постоји, а на његово место формирана је Санитарно–епидемиолошка станица. С обзиром на своја знања и искуства из превентивне медицине, постаје управник Санитарно–епидемиолошке станице (СЕС). Истовремено ради као окружни санитарни инспектор.

Сви ти разноврсни послови и задужења избрусили његове способности и вештину борца за народно здравље. Због тога је био најспремнији, у стручном погледу, да преузму место првог управника Хигијенског завода у Зајечару после његовог формирања 1. јануара 1953. године. Када је Хигијенски завод, променио име и постао Завод за здравствену заштиту, др Мићо Мићовић је био његов први директор, на којој функцији је остао до 1. октобра 1963. године. Једно време, по одласку у пензију 31. јануара 1964. године, био је постављен за начелника Одељења за микробиологију и епидемиологију поменутог Завода. Пошто јер био слабог здравља одлази у Београд ради лечења. Умро је 30. маја 1966. године у Београду где је и сахрањен.

V

Др Мићо Мићовић је током своје лекарске каријере, поред рада у микробиолошкој лабораторији, обављао многе послове у превентивној медицини. Међу активностима од значаја за народно здравље, у периоду 50–их и 60–их година XX века, вреди побројати:

– ерадикацију ендемског сифилиса, где је Хигијенски завод активно учествовао са својим екипама предвођених др Мићом Мићовићем. Превентивно–медицинским активностима откривања и лечења оболелих од сифилиса, обухваћено је око 200.000 људи и жена. Била је то прва масовна употреба пеницилина у лечењу сифилиса,

– борбу против заразних и паразитарних болести, посебно организација у спровођење систематских вакцинација против великих богиња, дечје парализе, Ди–Те–Пер–а и других,

– предузимање против–епидемијским мера у бројним епидемијама цревних заразних болести, заразне жутице и друго, коришћењем дезинфекције, дезинсекције и дератизације,

– унапређење хигијене средине изградњом водовода и асанацијама бунара, извора и чесама,

– здравствено васпитање народа предавањима и чланцима у новинама и поукама на локалним радио станицама. Сматрао је да је здравствено васпитање главни предуслов унапређења народног здравља.

– организовање и учествовање у едукацији здравствених радника на курсевима и семинарима и као наставник Средње медицинске школе у Зајечару.

У условима у којима је живео и радио, др Мићо Мићовић обављао је активности из све три превентивно–медицинске области: бактериологије, епидемиологије и хигијене. Као руководилац Завода, имао је обавезе да обавља и социјално–медицинске активности (организацију здравствене службе на подручју Тимочке крајине). Није се либио да ради и као лекар који лечи ако би то затребало.

Био је добар стручњак, вредан, радан, педантан, одговоран, поштен, и због свега тога поштован од здравствених радника и народа. Био је активан члан Српског лекарског друштва. Говорио је течно немачки , а служио се и француским језиком. Знао је да се понаша људски са сарадницима. Поштовао је човека у свакоме. Волео је да се шали. Они који су га знали –памте га по добром. Увек се изјашњавао као Србин и био поносан због тога. Личним примером, прожео је све активности Завода на чијем је челу био, највише својим — ентузијазмом.

Извори:

1. Ист. архив у Зајечару. Архива завода, 1/141/1, 6.II 1964.