Брана Димитријевић

Реч Председника Секције за историју медицине српског лекарског друштва проф. др Бране Димитријевића, на свечаном отварању спомен плоче др Теодору Божину

Општа болница „Лаза К. Лазаревић, Шабац, 6. jун 2013.

Колегинице и колеге,
Даме и господо,

Ето, дођосмо вам у госте, ми чланови Секције за историју медицине Српског лекарског друштва, да вам помогнемо да се открије плоча великом српском хирургу доктору Теодору Божину, и да вас опоменемо да сте се једна од нахија у Србији која се још није на оружје дигла. Зар сте заборавили на силне културне доприносе Шапца мајци Србији, доприносе и дошљака и предака, којима може да се подичи и овај град и сва богата Мачва. Захваљујући господар Јеврему, брату Милошевом, у Шабац је дошао и ту неко време као лекар службовао др Јован Стејић, Србин из Арда, потоњи начелник санитета у обновљеној Србији. Исто тако, у Србију је први пут дошао и у Шапцу службовао, Словак др Карло Пацек, потоњи начелник санитета у обновљеној Србији, па Немац из Баната др Емерих Линденмајер, који нам је оставио своје драгоцене мемоаре; недавно преведене с немачког не и штампане, такође начелник санитета.

А међу свим тим горостасним лекарима из Прека истиче се и наш до јуче савременик др Теодор Божин.

Рођен је у Банату, у Модошу, који се данас зове Јаша Томић. Његов животни пут подсећа на Доситејев. А његови мемоари Од кројачке игле до хируршког ножа, на аутобиографско дело Михајла Пупина, Са пашњака до научењака, које је све до скора спадало у обавезну школску лектиру америчке омладине.

Теодор Божин био је по оцу његово седмо, а по мајци њено треће дете, што објашњава његову самосталност и одлучност, његову смелост. Изучивши кројачки занат, пешице ће прећи пут од Будимпеште до Братиславе, и од Братиславе до Беча, а одатле до Салцбурга, иако му је једна нога била нешто краћа, да би после Првог светског рата завршио медицински факултет и специјализацију хирургије у Немачкој. Тамо ће се, у Немачкој и оженити, доживотном својом животном сапутницом Илзом, из угледне и честите породице Гроте, и одмах похитати у тадашњу тек створену Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Службовао је у Ужицу, па у Ваљеву, али најдуже у Шапцу, у коме једна улица данас носи његово име.

За њега је још од детињства Србија била митска земља. Његов отац, сеоски кројач тајно је слао новац баш тој Србији, која је тада била Србија Слободија, у коју с вером и надом беху упрте очи све околне браће; коју реч (браћа) данас нажалост стављамо под знаке навода.

Заволео је Божин Шабац. И мислио је да ће заувек остати у овој вароши, с народом који је и њега заволео. Али, избија Други светски рат. Долази једна од најсуровијих окупација у Европи. Уведен је закон: сто за једног. Стрељати сто Срба за сваког убијеног Немца, педесет Срба за сваког рањеног. Избија устанак, потом неуспели напад на Шабац. Гину Немци. Стиже казнена експедиција, почиње одмазда. И Божин тада, готово чудом, спасава групу велику таоца од стрељања. Дуго би нам било причати сад о томе. Још дуже и потресније о првим данима по ослобођењу Шапца, кад је у овој болници било небројено много рањеника.

Све је то у његовом мемоарском делу описано.

Али, упркос свему томе, иако чак одликован, пензионисан је у својој шездесетој, и тада одлази заувек у Швајцарску, где ће неко још време наставити да ради као хирург. Умро је 1983. године.

Као хирург др Божин је радио све: од урођених расцепа усне, па преко ортопедске, ургентне, ратне, абдоминалне хирургије... ко да наброји. Објавио је на десетине радова из свих тих области. Штампали су га и на јапанском. Живео је у најдословнијем смислу речи не само један живот.

И, ево, ми му данас, тридесет година после његове смрти откривањем ове спомен плоче, одајемо дужну захвалност, питајући се истовремено: а у чему је била тајна једног тако богатог и плодоносног живота? Давао је и давао, а увек имао. За њега највеће светиње беху породица (мајка, жена и деца, син и кћер); и болесници, па и шире од тога, сва људска бића. А какве су ти мисли, каже отац Тадеј, такав ти је и сав твој живот. Божин свакоме желео само добро.

Угледајмо се стога, потрудимо се да и ми да следимо др Божина, да би нас наши потомци исто овако само по добру помињали.

И на крају, захвалимо се ћерци Божиновој, госпођи Јасмини др Пузол, де Сен Фар, која је овде с нама. Не само да је поднела сав трошак око ове спомен плоче, не само да је саучествовала стваралачки и у њеном изгледу, него је, преко свега тога, у потпису ставила, не своје име већ – Захвални Шапчани, одужујући се граду свог детињства.