Славчо Маленов и Рита Флеис

Професор Славчо Маленов о поимању своје уметности

Славчо Маленов и Рита Флеис

Професор Славчо Маленов о поимању своје уметности

Разговор је водила Рита Флеис (Суботица, 6. 12. 2007. у 15 часова)

Суботицу је ових дана посетио Славчо Маленов, редитељ, професор бугарске Националне академије позоришта и филмске уметности Бугарске (Национална академия за театрално и филмово изкуство – НАТФИЗ), члан ансамбла приватног луткарског позоришта, писац многих стручних монографија и, најзад, добитник бројних награда у струци, како у Бугарској, тако и у иностранству. У Суботицу је дошао на позив Дечјег позоришта да одржи семинар о вођењу и прављењу марионета за раднике позоришта.

Како сте се определили да будете луткар?

Никако, одједном. Дуго сам покушавао да будем драмски глумац. Онда је један човек питао зашто се не пријавим на луткарство. Прво сам се увредио. Сматрао сам да ћу само једну годину ту да останем, а после ћу да се препишем. Али када смо почели да радимо, видео сам да је интересантно. Професорица Николина Георгијева је понудила да пробам на режији. Тада сам кренуо једним правцем који ми је био занимљив и схватио сам да сам то тражио. Ја сам се занимао за музику, писао сам текстове и поезију, а бавио сам се и техничким стварима. Пробао сам глуму на Младешки театар, позоришту за младе. Тамо сам имао могућност да пратим процес стварања драме, да пратим глумце, то је била магија. Тамо сам видео да ми ова професија даје све, да трошим своју енергију, да будем користан са тиме, чиме се бавим.

Луткарство, то је огромна територија. Било којим правцем кренеш, видиш да има простора . да се развијеш и увек има неоткривених простора. Једном је неко рекао да се у позоришту увек нешто дешава, баш је то интересантно: чим има успеха, одмах видиш да има и других могућности. Човек крене, уђе и не може да изађе. То је као магија. Пуно људи сматра да смо луди. Али то је то. Како се каже: тај човек има скоро шездесет година, а још увек се бави луткама. Вероватно, као у Јапану што сам гледао у отвореном позоришту код манастира, њихов традиционални бунраку театар. Тамо је био један веома стар човек. Као што се зна, у том театру се чита текст једног човека. Он се зове гидају. Тај човек зна све улоге. Он већ није могао ходати. Донео га је младић на леђима. И он је једва говорио, али је био једини ко је умео то да ради, био је мајстор свог заната. У томе постоје правила и јако је тежак посао. И то показује да луткарство не дозвољава да се човек одмара, до задњег момента — човек нема времена да умре, тако те ухвати луткарство.

Шта је предмет ваше режије?

Зависно од тога како се гледа: професионалац естетски. У професионалном аспекту: то је манипулација сценског простора. У естетском аспекту: то је лепота предмета, наиме, да можемо да откријемо лепоту предмета, да се играмо, да је осетимо својим чулима. Сама моја утопија, манипулација сценског простора је огроман простор, која укључује у себе и филозофију и психологију и педагогију, јер сценски простор је појам у којем се у сваком тренутку дешава нова стварност и ми морамо бити свесни тога.

А ваша поетика?

Мени је свака лутка нова тема, јер лутак је материјализација једне поетике и она све повлачи са собом, као на пример еротика лутке: нежност, крхкост, узвишеност, зависност, јер је лутка као људско биће. Ја сам највише радио с марионетама, али и са онима, које се воде страга, које ја називам 'задња марионета'. Сви ме питају како то. То су занимљива питања у принципу. Терминологија луткарства није јединствена. Руски се каже 'верховије кукли' (верховые куклы), што значи горње лутке, оне које се налазе изнад луткара (јавајке, гињоле). Чеси кажу да су то 'spodove loutke', тј. које се воде с пода, одоздо. А реч је о истим луткама. Да ли је битно одакле се води или где се налази? А што се тиче марионета, оне се воде 's hora', одозго. А такође, постоје и 'spodove' марионете, које се воде одоздо. То су лутке са нитима, које се воде одоздо. Идеја долази од јапанског театра „каракури“, механичке лутке. То је нека средина између марионете и јавајке. Онда имамо марионете које се воде одозго, одоздо и задњу марионету. Све је питање тога, одакле се воде. Тако је и код људи. Неки се манипулишу одозго, неки одоздо, а неки страга.

За који узраст најрадије режирате?

То је помало чудно питање. У суштини, ја режирам за децу. Али за време социјализма, ми смо кроз дечје сижее могли да прогуравамо идеје, што није могло кроз драмско и тако смо могли да проширимо оно што се зове адресанти. Оно што се односило на децу, то је било прихватљиво и за одрасле. У првом тренутку развила се интрига за децу. Актуелност проблема намењена је за одрасле, јер деца не схватају шта је проблем. А одрасли разумеју и у политичким, људским и у друштвеним аспектима. Ја радим за децу, али укључујем и остале. Сви смо деца.

Да ли више волите да режирате тужне или веселе драме?

Сви сматрају да дете треба да се радује у позоришту, да се смеје и пуно има режисера, који шкакљају децу да се деца смеју. Деца се стално смеју, а они то сматрају великим успехом. А кад изађе и питаш га 'Шта си гледао?', не сећа се. Мислим да је боље да им покажем страшне, чак тужне ситуације. А кад те ситуације прођу, онда се дете радује, јер је доживело разрешење ситуације. После тога оно дуго времена памти како је било страшно и како се разрешило. На тај начин се дете учи размишљању. Јер живот није ни роза, нити црн, он је шарен. А ипак, позориште је животна школа.

Какав треба да је однос текста, речи и целе представе?

То треба да се памти да луткарско позориште мора да користи речи где не може да каже то без речи. То је главна разлика драмског казалишта и луткарског. У драмском казалишту јунаци коментаришу живот, а у луткарском казалишту тражи се уопштење целине драмске ситуације. Оно што се каже у драмском позоришту на десет страна, у луткарском позоришту се може рећи у једној или две реченице. То је изговорено некако тачно и ствара то уопштење. То је најтеже за оне који пишу драме за луткарство, јер они крену да пишу и не могу се зауставити, а лутка то не може да издржи, мора да стане, да размисли, па да изговори као филозофске сентенције. И то постаје смешно како је открила животне истине. То је увек смешно кад лутка нема сазнање да је манипулисано биће, троши своју слободу у сентенцијама.

Која су ваша најдража изражајна средства?

Ћутање. То је тзв. зона ћутања. То је једна могућност која се ретко користи на сцени. Глумци воле да пуно говоре сматрајући да тиме врше неку радњу. Радња није у говору. Радња је у процесу мишљења, а да би човек, људско биће, пренео процес мишљења лутке, мора познавати процес владања пажњом и унутрашњом енергијом. То је део моје теорије о манипулацији сценским простором и кроз владање духовном енергијом можемо стићи до психолошких акцената у радњи са луткама. То је нешто, што се обично одбацује, јер се каже да лутка не подноси психологију. Тако се каже. И кроз концентрацију духовне енергије можемо доћи до тзв. сугестије код лутака, баш у тим зонама ћутања.

Мене је то увек занимало и кад успем да дођем до таквих тренутака, веома сам сретан. Тада мислим да сам нешто открио. Али кад се глумац опусти, нема довољно концентрације, ти тренуци ћутања се претварају у мртве тренутке. Радња је непрекидан психо-физички процес, чему треба много енергије.

У овом разговору професор Маленов представио је сложеност посла организовања луткарске делатности. Но, како се то у појединачном случају одвија, тема је о којој вреди разговарати другом приликом посете професора Маленова нашем граду. Драго нам је што је своје искуство поделио са нама.

Поводом позоришта „Атеље 313“

Наше позориште „Атеље 313“ основано је 1989. као једна експериментална формација за музику, плес и театар. Оснивач је драмски глумац Рашко Младенов, који је тренутно директор Државног сатиричног позоришта у Софији.

Од 1992. за уметничког директора је био позван Петар Пашов – познати луткарски редитељ и педагог на академији. Он је допунио артистички кредо позоришта укључујући коришћење маске и лутке. С Петром смо веома блиски колеге и пријатељи – радили смо заједно у Државном позориште лутака у Пловдиву скоро 8 година – па ми је тада он понудио да кренемо поново заједно у ово ново позориште. Имали смо и мали буџет од општине и 6 радих мјеста (за глумце). Позвали смо неколико младих глумаца. Већина њих су била наши бивши студенти и сложили су се да раде пола радног времена. Било нас је укупно 12 људи. Сви смо заједно, својим рукама опремили и средили сцену и салу (са 120 седишта), сами смо израдили лутке и декорацију за нашу прву представу. Било је то сјајно доба.

Радили смо представе за дјецу – „Мала Вила“, „Ко вуче нити?“, „Божићно Дрво“, „Данадесат Мјесаци“, „Пепељуга“, „Кад ће доћи Деда Мраз“, „Принцеза и Свињар“ „Пустоловке Чиполино“, „Буратино“ – али смо имали и представе за одрасле као што су: „Кјентарвилски Дух“ према Оскару Вајлду, „Мајстор и Маргарита“ према Михаилу Булгакову и „Часна мускетарска реч“ од Валерија Петрова итд. Имали смо пуно успјеха, јер су наше представе били необичне, модерне и веома живе. Добили смо пуно значајнијих националних и међународних награда. Све је ишло супер.

Дан пре него што је требало да славимо десетогодишњицу позоришта (били смо спремили премијеру представе „Часна мускетарска реч“), позвали су директора и јавили му да ће наше позориште бити затворено.

„Како то, зашто? Зар нисмо успешни?“ ¸

„Нема везе што сте успешни.“ – одговорили нам – „Има и других, који су такође успешни, али ми ћемо и њих затворити.“

Разговарали, писали, објашњавали – „Не!“

Нисмо јавили ништа глумцима, да не бисмо покварили радости празника. Премијера је прошла сјајно. Званично је прошло и слављење, али процес затварања је већ био покренут.

На Међународном фестивалу за представе за одрасле – Пјеро 2000 у Старој Загори, наша нова представа „Часна мускетарска реч“ је добила нове значајне награде: за режију, сценографију и колективну глумачку награду, али ипак су позориште затворили.

Успели смо једино да сачувамо име и да у се региструјемо као приватно театрално удружење с идејним циљем. Онда смо закључили уговор с општином и наставили смо радити у истим просторијама, али већ без субсидије. Тако ми радимо и дан данас.

У позоришту су једни од најбољих професионалаца у оквиру луткарства. Неки од њих раде и као педагози, као што су: доцент Петар Пашов, доцент Жени Пашова (једна од најбољих глумица у Бугарској); сценографи: доцент др Васил Рокоманов и Силва Бачварова – педагози и Националној академији за ликовност; сјајни глумац Георги Спасов – педагог за глуму; наравно међу педагоге спадам и ја.

Наше позориште није у центру града, него у једном од последњих квартова Софије. Ми радимо у тесној сарадњи с многим малим приватним формацијама и помажемо свима који желе да раде и развијају своју уметност. Сви они отварају на нашој сцени своје пројекте и показују своје представе. Од 2000. до сада смо остварили преко 15 нових пројеката и освојили смо још пуно награда. Имамо своју популарност, али је јако напорно радити без новца.

Свако би рекао да је то једна тужна прича, али ја мислим да је увек било тако (барем код нас) – за нерад се пуно плаћа, а онај ко ради мора да сам себе платити. То је то – право позориште се ствара упркос свега.

CURRICULUM VITAE
Професор Славчо Маленов – режисер

Рођен – 9. јун 1950. г. у Софији

Завршио -1978 магистратура (режија за позориште лутака) у Вишем институту за позоришну уметност – ВИТИЗ „Крастјо Сарафов“ (сада Национална академија за позоришну и филмску уметност – НАТФИЗ), Софија, у класи проф. Николине Георгијеве

Специјализирао -1986 у (Marionnette, Musique et Dance) Institut International de la Marionnette, Charlevelle-Mezieres, France.

Уметничка делатност:

- стално запослени режисер у ДКТ (Државно позориште Лутака) – Варна, ДКТ – Пловдив, Централнопозориште лутака – Софија и Позориште „Атеље 313“, Софија.

- гост режисер у ДКТ – Јамбол, ДКТ – Плевен, ДКТ – Сливен, ДКТ – Благоевград, Театро МУФ – Мексико, ДКТ – Видин, ДКТ – Бургас, „Соло-Театар“ – Софија, Позориште „Велинови“ – Софија, Позориште Лутака „Пинокио“ – Земун, Драмско позориште– Пловдив, Театар 199, – Софија, Мини-Театар – Љубљана, Градско казалиште лутака – Сплит, Театар „Таптое“ – Гент, Дјечије позориште – Бања Лука, Позориште лутака – Мостар и др.

- Стално запослени предавач у НАТФИЗ „Крастјо Сарафов“ – Софија.

Реализовао – 82 различите представе за децу и одрасле у разним луткарским и драмским позориштима у Бугарској и у иностранству.

Учествовао са представама на различитим међународним фестивалима у Бугарској, Грчкој, Србији и Црној Гори, Хрватској, Словенији, Босни и Херцеговини, Чешкој, Словачкој, Пољској, Аустрији, Шпанији, Швајцарској, Немачкој, Француској, САД, Канади, Куби, Мексику, Тунису, Индији, Јапану, Северној и Јужној Кореји.

Награђен са више од 40 националних и међународних награда.

Аутор:

- 20 драматизација за децу и одрасле, остварених у различитим професионалним позориштима;

- публикација у домаћим и међународним новинама и часописима;

- дисертационих радова: „Манипулација сценског простора“, „Од драматургије до марионете“ и научних студија „Сценско умјетничко светло“, „Марионета“ .

- Књига о режији позоришта лутака „Труд М“, 2005 Софија

Педагошка делатност:

1980 – асистент код проф. Николине Георгијеве.

1984 – главни асистент код проф. Атанаса Илкова.

1994 – приватни доцент.

1998 – редовни доцент.

2003 – редовни професор.

Предмети: „Луткарска режија“, „Глума за луткарство“, „Драматургија луткарства“, „Технологија и анимација марионете“, „Сценско Светло“.

Страни језици: бугарски, руски, српско-хрватски, енглески.

Члан: Савез бугарских глумаца, УНИМА (Међународни Савез Луткара), члан Савјета УНИМА-е, екс-члан Извршног комитета УНИМА-е, Председник Бугарског Центра УНИМА.