Радослав Лазић

Луткарство у Црној Гори

Традиција позоришта у Црној Гори има своје древно поријекло још од античких времена. У Рисну је постојао антички театар. У XVI вијеку пред катедралом Св. Трипуна у Котору игране су представе „црквеног театра“ на народном језику. Овдје је у вријеме Наполеона маршал Мармон, 12. X 1808. поклонио граду Котору позоришну зграду, једно од најстаријих до данас сачуваних театарских здања на Балкану. 12. ИИ 1829. у Которском позоришту, у поподневним часовима, изведена је прва луткарска представа, како биљежи др Дарко Антовић, у тексту Котор у историји позоришта, 2002. Десет фестивала позоришта за дјецу, 1993–2002, Котор, 2002.

Велики пјесник Петар Петровић Његош ( 1813–1851) у свом филозофском спјеву Луча микрокозма ( Београд, 1845) записао: „Свијет је овај страшно позориште“. Богата је црногорска фолклорна и обичајно–обредна баштина, као и у другим јужнословенски земљама, о чему ријечито свједочи „народно глумовање“. Можемо замислити да су у мноштву појавних облика „народног театра“ лутка и луткарство заузимали примјерено мјесто, и самом чињеницом, да је култ дјетета и дјетињства представља високу етичку вриједност народне традиције.

Религиозно–обредна–фолклорна традиција свједочи да почетком XVII стољећа вертеп или Исусове јаслице, познатије као Бетлехем, са елементима луткарства, били су распрострањени у јужнословенским крајевима. У 18. вијеку у раздобљу рококоа, то се односи и на црногорске просторе, посебно у Боки Которској и древном Котору, о Божићним празницима приказиван је Вертеп, код православних и Бетлехем, код католика. У доба комунистичке владавине, од 1945. до 1991. године, замрла је и готово ишчезла ова обредна традиција.

Позната зграда цетињског позоришта, названа „Зетски дом“, изграђена је 1892. Повремено су овдје приказиване и луткарске представе. Она данас носи назив Краљевско позориште „Зетски дом”.

Руски позориштник и редитељ Василиј Иванович Шћућкин, (Новочеркаск, 1896 — Титоград, данас Подгорица, 1969), дошао је у Црну Гору 1936. Он је утемељивач многих позоришта на овим просторима. Оснивач је и првог позоришта за дјецу, на Цетињу, 1939. године. Шћућкиновом заслугом одржана је 12. И 1951. прва премијера, Црвенкапе, у режији Мирка Сирнића. Тада је основано Пионирско позориште. Ова професионална позоришна кућа континуирано ради све до данашњих дана. 1959. године Пионирско позориште се интегрисало са Дјечијом библиотеком у Пионирски културни центар, а 1994. г. позориште се осамостаљује и добија ново име, Дјечије позориште, Вечерњом сценом — поред Драмске сцене за дјецу и Луткарске сцене за дјецу. 2002. трансформисано је у Градско позориште, са три сцене: Драмска сцени за дјецу, Луткарска сцени за дјецу и Вечерња сцена. На луткарској сцени су на репертоару 4 представе: Игра с лутком, текст и режија Љубомир Ралчев; Оро из бајке, текст и режије Боњо Лунгов; Чаробни камен, текст и режија Давора Драгојевића; Могли, Радјарда Киплинга, режија Боњо Лунгов.

.

Фестивал позоришта за дјецу, Котор — основан као Југословенски фестивал позоришта за дјецу, 1993. (Котор, од 2. до 10. јула) — Фестивал се одржава ради ,,неговања позоришног стваралаштва за децу, развоја естетског васпитања младих, афирмисања вредности створених радом и стваралаштвом у овој области, као и подстицања развоја дечијег стваралаштва уопште“. Сваке године се на фестивалу прикаже на десетине позоришних представа и пратећих програма, а програм прате на хиљаде гледалаца који расту заједно са овим фестивалом.

Фестивал позоришта за дјецу, Котор — основан као Југословенски фестивал позоришта за дјецу, 1993. Фестивал се одржава ради његовања позоришног стваралаштва за дјецу, развоја естетског васпитања младих на амбијенталним просторима града Котора, где се приказује драмске представе за дјецу и луткарске представе намијењене дјеци у затвореном простору.

На Катедри за Предшколско васпитање на Педагошкој академији, сада Филозофски факултет у Никшићу 1972. уведен је предмет Сценски израз и луткарство, касније преименован у Увод у луткарство. Заслуга за вредна практична, уметничка и теоријска сазнања будућих васпитача о луткарству као уметности припада проф. др Зорану Копривици, који је у кратком раздобљу остварио са својим студентима преко 700 гињол лутака.

На Факултету драмских умјетности Цетиње, у оквиру Катедре за глуму, уведене су компаративне студије луткарства, естетике и историје луткарства, 2009–2010, али су услед недостатка стручних кадрова ове драгоцене и преко потребне студије обустављене.

Свој еколошки луткарски театар Позориштанце „Шкатула“ у Игалу успјешно води аниматор Жељко Вавић већ више од 20 година. Своје луткарске представе приказао је више од 5000 пута, међу којима су: Принц Марципа, Славуј и кинески цар, Каријус и Бактус, Ивица и Марица чувари природе, Мала Сирена и друге. Представа Црвенкапа Игора Бојовића, у режији Горана Булајића, премијерно изведена 20. маја 2013. у Музичкој школи у Никшићу. Ријеч је о првој продукцији новооснованог Никшићког луткарског позоришта „Шћућкин“, које је покренуто на иницијативу Фондације „Ћано Копривица“.

Први Међународни фестивал луткарства основан је у Подгорици, 2012. у КИЦ „Будо Томовић“. Фестивал посјетило око 7. 000 најмлађих и њихових родитеља, од чега око половине из Подгорице, а остатак из Тузи, Цетиња, Тивта, Бијелог Поља, Рожаја, Херцег Новог, Колашина и Петровца. Улаз на све представе је бесплатан. Идејни творац и главни аниматор овог Фестивала је глумац и редитељ Давор Драгојевић.

У Матици црногорској, Огранак у Херцег Новом, приказан је луткарски игроказ и изложба лутака и сценографија за представу Марије Чолпе Жижула и Чичак, 24. IX. 2013, „Повртну бајку са воћним завршетком“. Ова луткарска бајка је преведена на руски, док су аутори лутака луткарски умјетници из Ст. Петерсбурга, који живе у Херцег Новом. У луткарској колонији „Поди арт“ начинили су сценографију, лутке са модератором и преводиоцем Еленом Јурковић. Лутке наратора маслину и шипке стражари начинила је — Елена Јурковић, Жижулу и Раштана — Ирина Јаблочкина, Чичка и Магињу — Татјана Соломатина, Њешпулу и Тикву — Катерина Омнина, Зузу и Смокву — Наталиа Белyукова, Хобу (неман) и Хобу (морску вилу) — Вера Носокова. Ово је први пут да се сарадња у луткарском игроказу истовремено игра на народном и руском језику. Едукативни центар из Будве „Каћуша“ са основцима, уприличили су ову луткарску игру. Овај пројекат је подржан од Академије за аудио визуелну умјетност ЕСРА Њујорк — Париз — Скопље, гдје ауторка Марија Чолпа завршава своју магистратуру. Свакако да је овим успјешним спојем међународних умјетничких сензибилитета отворено питање и заказана сарадња на амбициозном грађењу професионалног луткарског позоришта у Херцег Новом.

С обзиром на значај позоришне традиције у Црној Гори осјећа се потреба за оснивањем јединственог репрезентативног репертоарског професионалног луткарског театра, у име права најмлађих на сопствену умјетност и естетско васпитање, за остваривање позоришне културе у цјелини.

Вриједне теоријске огледе, о луткарству као умјетности, у хоризонтима естетике, антропологије, семиологије, филозофије, пише др Синиша Јелушић, професор Факултета драмских умјетности на Цетињу.

Литература

Десет фестивала позоришта за дјецу, 1993–2002, Котор, 2002. Радослав Лазић, Уметност луткарства, Београд, 2007; Култура луткарства, Београд, 2007; Пропедеутика луткарства, Београд, 2007; Луткарски Theatrum Mundi, Београд, 2010; Феноменологија лутке и луткарства у свету детета — Phenomenology on puppetry in a child’s word, Нови Сад, 2013; Синиша Јелушић, Онтологија лутке — The ontology of the puppet, Нови Сад, 2010; Онтологија игре: естетика или психологија контроверзе појма луткарског театра „за децу“ — The ontology of play: aesthetics or psychology controversies related to the term „puppet theatre for children“, Нови Сад, 2011; Мудрост лутке: Пинокио аналитичка психологија и теологија — The wisdom the puppet: Pinocchio analytical psychology and theology, Нови Сад, 2012; Постмодерна и текст „за децу“, контроверзе читања? — Postmodernism and text “for children“ reading controversies?, Нови Сад, 2