Зоран Вацић

Смедеревски „Лазарет Московских старообредника који примају свештенство“

Сажетак

Србија је 1876 године имала, у војном и цивилном санитету само 60 доктора медицине. Захваљујући помоћи друштава Црвеног крста из целе Европе, а нарочито из Русије, у Србију је за време рата са Турском дошао значајан број доктора медицине и хирурга.

Московски старообредници који примају свештенство обезбедили су 30 хиљада рубаља у сребру за формирање болнице од 100 постеља. Лазарет је почео са радом у Смедереву 6. августа 1876. У болници су радила два лекара–хирурга: др Г. Марконет (који је био и управник) и др Ј. И. Брадељ. Поред њих у медицинској екипи били су један апотекар, девет лекарских помоћника (од којих три студената и једна студенткиња медицине) и једна милосрдна сестра.

У Лазарету је лечено укупно 1.390 особа, од којих је рањених и повређених било 1.200 (умрло је 24), а 190 је боловало од разних болести (умрло је њих 9). Оперативним методама збринуто је 136 рањеника, док су остали збринути конзервативном методом. Ампутације су рађене само у неопходним случајевима и уз претходну сагласност рањеника. Урађено је укупно десет ампутација. По обављеној ампутацији умрла су три рањеника.

„Лазарет Московских старообредника који примају свештенство“ је затворен 26. новембра 1876. године, када је услед престанка војних дејстава за њим престала потреба. У складу са жељама донатора, комплетна болничка опрема предата је српској Влади, с тим да она обавезно у граду Смедереву организује општинску болницу под именом „Болница Московских старообредника који примају свештенство“. До оснивања ове болнице није дошло, а каква је судбина болничке опреме која је дарована граду Смедереву остало је неразјашњено.

Кључне речи: српско–турски рат, 1876, Смедерево, лазарет, московски старообредници

Summary
„Field Hospital (Lazaret) of Moscow Old Believers Admitting the Clergy“ in Smederevo

In the year of 1876, there were only 60 medical doctors in both military and civil service in Serbia. However, during the war with Turkey, a significant number of medical doctors and surgeons came to Serbia from different European countries through the help of the „Red Cross Society“ — especially from Russia.

Moscow Old Believers Admitting The Clergy collected 30.000 rubles in silver for organizing a fully equipped 100–bed field hospital (lazaret) for Serbia. This hospital began functioning in the town of Smederevo on August 6th, 1876, with two medical doctors — surgeons: Dr. G. Markonet (in charge of the hospital) and dr. J. I. Bradel. In addition to them, its medical staff consisted of one pharmacist, nine medical assistants (of whom: one female and three male medical students), and one nurse — sister of mercy.

This hospital treated 1390 patients in total — out of whom 1200 were wounded and injured (12 of them died), and 190 had different ailments (9 of them died). Surgical operations were performed on 136 wounded; the others were treated by conservative therapy. Amputations were performed only in cases of absolute indication to do so — and all of them only after obtaining an informed consent form the wounded patient. In total, ten amputations were performed — with 3 consecutive deaths.

After the end of military actions, and due to the lack of new admissions of patients this „Field Hospital of Moscow Old Believers Admitting The Clergy“ was closed on November 26. 1876. In accordance with the wish of donators, entire hospital equipment was transferred to the Serbian Government, under the explicit condition that the Government would organize a municipal hospital in Smederevo, named „Hospital of Moscow Old Believers Admitting The Clergy“. In spite of this, such hospital was never formed, and the fate of its medical equipment remains unknown.

Key Words: Serbian–Turkish War; 1876; Smederevo; Lazaret; Moscow Old Believers.

____________________________

Контекст

После устанака из 1804. и 1815. године рат са Турцима 1876. био је догађај од највећег значаја за Србе. „Дошао је онај суђени час да се једном обрачунамо с Турчином. [1]“ Велике наде су полагане у његов повољан исход, очекивало се да ће ратна победа донети слободу српском народу и другим хришћанима.

Насупрот великим надама стајала је недовољна, а у неким сегментима и потпуна неприпремљеност за рат.

Сем Црне Горе, Србија није обезбедила ни једног савезника за овај рат који је најављиван као „рат за ослобођење хришћана од вековног ропства под Турчином“. Велике силе, Аустрија, Русија и Немачка, су, свака из свог разлога, биле против рата и саветовале су Србију да се уздржи од провокација. На супрот њима Енглеска је подржавала Порту у ратоборном расположењу. Дизраели је сматрао да „Србију не треба одвраћати од рата, јер се она неће смирити, док јој се не пусти крв“ [2].

Ни у финансијском смислу рат није био добро припремљен. Србија је била мала и сиромашна земља која је морала да се задужује на страни да би покрила ратни трошак. Влада Кнежевине Србије је добила одобрење од Народне скупштине да се задужи за износ од 24 милиона динара. Покушаји да се добије кредит код страних банака није успео у потпуности. Једино је Русија дала кредит у износу од 5,325 милиона динара. Да би се прикупио неопходан новац за вођење рата прибегло се унутрашњем задуживању („добровољни патриотски зајам“ и „српски народни зајам“), привременој заплени свих депозита који су се налазили у Управи фондова, реквизицијама, одлагањем плаћања доспелих обавеза и смањењем чиновничких плата. За вођење овог рата потрошено је 27,5 милиона динара [3].

На самом почетку рата постало је јасно и да је Србија слабија од Турске и у стриктно војничком погледу (по квалитету оружја, броју и обучености војника, командном кадру)[1].

Србија је, дакле, ушла 1876. године у рат са Турском дипломатски, материјално и војно недовољно спремна.

Ни у санитетском погледу Србија није била спремна за рат.

Владан Ђорђевић пише да је Србија почетком 1876. године имала „у а) војној служби 19 доктора, 5 лекарских помоћника, 1 апотекара, 4 апотекарских помоћника, б) у грађанској служби и самосталних: 41 доктора медицине, 25 апотекара, 5 лекарских помоћника, дакле да је имала само на расположењу 60 доктора медицине, 10 лекарских помоћника, 26 апотекара, 5 апотекарских помоћника, осем грађанских, који су морали остати у јавним апотекама. [4]“ Војни санитет није имао довољан број лекара и другог кадра ни за „редовну ,стајаћу‘ војску, а камо ли за 17 бригада народне војске од 150.000 људи. Није боље стајало ни са материјалном опремом војнога санитета. [5]“

На састанку Министарског савета одржаном 5. августа 1876, под председништвом Кнеза, одлучено је да министри спољних послова, војни и финансија преко изасланика Милосава Протића, замоле руску владу, славенске комитете и „уопште Русе о потреби: за лекаре, за официре, за добровољце... [6]“

Руска помоћ

Овај апел је био куцање на отворена врата. У Русији је глас о почетку рата изазвао опште одушевљење. „По улицама појављивале су се женскиње отменога света са кутијама за добровољне прилоге. По црквама су свештеници држали беседе, држали молебствија, а кад почеше стизати извешћа о погинулим војницима — и парастосе. [7]“

Узрок тог одушевљења, које је обухватало без изузетка све класе руског друштва, „били су јединство вере, племенско сродство и словенско срце“. Народна Русија, под вођством словенофила, пружила је средства и добровољце. Оформљени су и посебни Комитети; почело се, пре свега, са сакупљањем материјалних средстава и организацијом медицинске помоћи. Добровољни прилози су јако нарасли; сви су журили да нешто допринесу за праведну и свету ствар. Поврх свега, организоване су медицинске мисије и пољске болнице. Друштво Црвеног крста, Словенски добротворни комитети, као и приватне привремене организације у великим центрима такође су појачавали своју активност [8].

Колико је лекара и другог медицинског особља стигло из Русије у Србију, те ратне 1876. године није тачно утврђено.

Владан Ђорђевић пише да је „у течају целе 1876 године у српску војно–санитетску службу или бар на рад у српским болницама“ примљено „69 доктора медицине и хирургије, 49 лекара и врачева, 26 апотекара и апотекарских помоћника; 147 медицинара и осталих лекарских помоћника. (...) Српски војни санитет умножио се у течају ове ратне године са 291 лицем вишег лекарског образовања. (...) По народности дели се тај виши лекар. персонал овако: Руса (т. ј. Великоруса, Малоруса, Пољака и Немаца из Русије) било је — 123... [9]“

Сергеј Софотеров цитира податке руског Црвеног крста према којима је у Србију отишло 115 лекара (доцније још 8), 4 апотекара, 118 сестара, 41 медицинар, 70 лекарских помоћника [10]. Александар Недок, који за број чланова руских медицинских мисија користи исти извор као и Софотеров, наводи да је у Србију, сем руских, дошло и „46 лекара из више земаља: Румуна, Бугара, Енглеза, Италијана, Аустријанаца Немаца и Грка“ [11]. Миле Игњатовић, пак, износи следеће „Руско друштво за збрињавање рањених и болесних војника упутило је у Србију према руским изворима: 103 лекара, 114 фелчера, 77 сестара милосрђа. [12]“

Међу лекарима који су стигли из Русије у Србију били су и професори Склифосовски, Таубер, Марконет, доценти Студенски, Коломнин, Корженевски, Јакоби, Кузмин, Кузнецов. Сви они су најпознатији руски хирурзи тога доба. У првим медицинским екипама које су отишле у Србију налазиле су се и лекарке др Марија Зиболт и др Раиса Свјатловскаја [13]. Др Зиболт је од септембра 1876. била шеф и главни лекар болнице Српског женскога друштва и Црвеног крста у Београду, а др Свјатловскаја је била ординирајући лекар у тој болници [14].

Све руске болнице биле су у организационом смислу под управом опуномоћеног инспектора Руског друштва Црвеног крста тајног саветника Токарева[2], и под стручним надзором професора Склифосовског.

Руски хирурзи су донели са собом у Србију хируршке инструменте од чистог метала, без дрвених држаља, израђене у фабрици Швабе, у Москви. Ова фабрика је 1875. године почела да производи такве инструменте. После успешног тестирања у српско–турском рату, отпочела је њихова серијска производња [15].

У Србију су донети и планови за изградњу дрвених, преносних, барака за медицинске сврхе које су у Русији биле у употреби од 1844. године. У Србији су биле подигнуте у Топчидеру, Ћуприји и Смедереву, и служиле су за смештај руских мисија и рањеника [16].

Лазарет Московских старообредника који примају свештенство

Понети општим одушевљењем које је усталасало целу Русију по избијању српско–турског рата, Московски старообредници који примају свештенство[3] су, јула 1876, сакупили 30 хиљада сребрних рубаља за опремање и издржавање болнице са 100 кревета „на корист српског народа и владе“. Њено императорско величанство царица Марија Александровна захвалила је приложницима[4] [17].

Све што је потребно за болницу од 100 постеља, од најкрупнијих ствари до најмањих ситница, било је спремљено за транспорт за само десет дана. Болница је опремљена делом од прикупљених прилога Старообредника (утрошено је осам хиљада рубаља), а делом донацијама у опреми. Међу дародавцима се истиче индустријалац Ф. Швабе који је новоформираном лазарету поклонио, између осталог и 100 гвоздених склапајућих кревета и један метални операциони сто.

Одлука да се московски Лазарет стационира у Смедереву донета је на предлог српске Владе а уз сагласност инспектора руског Црвеног крста Токарева [18]. Смедерево је изабрано, пре свега, због његовог положаја на Дунаву који је омогућио да се лако допреми опрема неопходна за рад болнице те величине, као и добре комуникације са Београдом (воденим и копненим путем). Смедерево је, такође, било и удаљено од бојишта, те му није претила непосредна опасност од непријатељске војске [19].

Болница је смештена у зграде школе и суда, а за њене потребе изнајмљена је и једна башта у којој су се налазили шупа и дрвено крило уз шупу. Школа и суд су добијени без накнаде, а за башту са шупом плаћала се месечна кирија [20].

У Смедерево су стизали рањеници из болница које су биле ближе фронту. Рањеници су довожени таљигама, кочијама и санитетским колима. Из Смедерева су слати за Београд или кочијама и санитетским колима[5], или паробродима који су вукли шлепове на којима су се налазиле бараке које су имале превијалиште, болесничку собу са креветима, апотеку, кухињу, „ватерклозете“ итд[6] [21].

Рад смедеревског Лазарета

У смедеревском Лазарету радила су два лекара др Г. Ф. Марконет (управник) и др Ј. И. Брадељ; апотекар: Л. Л. Пољ; лекарски помоћници: Ф. М. Прокопович, И. Г. Вите, Г. А. Владиков (студенти Медико–хируршке академије), Л. А. Шпаковскаја (студенткиња Женске лекарске школе у Петрограду), И. И. Блински, Ф. О. Маковски, и Л. И. Манцевски (фармацеути); Н. Акимов и П. Соколов (фелчери који су вршили канцеларијске дужности); милосрдна сестра В. Н. Бакунина (која је бринула о рубљу и била домаћица у болници). За потребе болнице ангажовано је и 16 послужитеља (локално становништво), као и пречанин Адолф Стир, који је био задужен да надзире унутрашњи ред у болници.

Месечна плата лекара је износила 240 сребрних рубаља, апотекар је примао 75 рубаља, лекарски помоћници и надзиратељ по 45 рубаља, а послужитељи су добијали по два дуката цесарска. Др Марконет се одрекао плате желећи „да служи овом делу без накнаде“, за Л. А. Шпаковскају плату је обезбедио Петроградски Дамски комитет, који ју је и послао у Србију [22].

Лазарет Московских старообредника који примају свештенство почео је са радом одмах по доласку у Смедерево, 6. августа 1876. „Кад смо ми у Смедерево дошли, нашли смо рањенике у ужасном положају. Лежали су измешани са срдобољним и тифозним болесницима. Нико их није превијао по неколико дана. У истим собама где су лежали, болесници и рањеници вршили су и нужду. Нико их није служио, нико се није о њима бринуо, нечистоћа и смрад су достизали крајње границе. Људи које смо затекли били су крајње равнодушни и апатични; извести их из тог жалосног стања коштало нас је не мало труда и енергије“ [23].

Све до 25. августа, због затеченог стања и огромног прилива рањеника, лазарет је подсећао на завојиште, на коме се употребљавало све што под руку дође — шарпија, платно, фачле, крпе, без икаквог реда и система. Тек од 25. августа се успоставио предвиђени поредак и лазарет је отпочео са нормалним радом.

Како је Смедерево било удаљено од ратишта рањеници су долазили најраније 2 дана по рањавању, али је било и случајева да су долазили и 23. дана по рањавању.

Најмлађи рањеник је имао 17, а најстарији 57 година.

У овој болници пацијенти су лежали просечно по 6 дана. (Укупан број дана лежања је 8340). Мање од три дана у болници задржало се 806 пацијената. На основу овог податка можемо да закључимо да је смедеревски Лазарет имао и карактер етапне болнице.

Сви болесници и рањеници су по доласку у болницу уписивани у главни протокол, лекарски помоћник који је радио на пријему попуњавао је ординационе листе и спроводио их у собу. Пацијенти су пре него што су смештани у постељу окупани и обучени у болничку одећу.

Са рањеника су скидани стари завоји. Ране су испиране раствором калијум хипермангана. Затим су се из ране вадила страна тела ако их је било. Крварење је заустављано лигатуром, тампонадом или еластичним повезом.

Кад је било тешко да се одреди место где се куршум задржао, он није ни тражен. Остављан је у телу рањеника, „јер раније или касније куршум сам покаже где је“.

За превијање никада нису коришћени завоји који су већ били употребљивани, па потом прани. У извесним приликама, на пример, после операција, или при посебним индикацијама (услед појачаног гнојења итд), за превијање су коришћене салицилна и Брунсова вата.

За имобилизацију су коришћене шине (металне и дрвене) и гипсани завоји.

Од лекова за спољну употребу користили су се тинктура јода и лапис, а од лекова за унутрашњу употребу највише су се користили кинин, салицилна киселина (показала се као најбољи лек за лечење реуматизма и црвеног ветра), морфијум, хлоралхидрат и рицинусово уље.

„У опште, ми смо се придржавали конзервативне методе лечења. Колико је било случајева где нам се у први мах учинило да не остаје ништа друго до ампутације, кад после, брижљиво и стрпљиво негујући рањеника видимо, да је могло и без ње.“

Ампутације су рађене само у неопходним случајевима и уз претходну сагласност рањеника. Урађено је укупно десет ампутација. По обављеној ампутацији умрла су три рањеника.

Од периоду од 6. августа до 26. новембра у овој болници је лечено 1390 рањених и болесних војника и официра. (Табела 1)

Осим тога лекари су пружали помоћ и болесницима који нису били хоспитализовани. Таквих је било 499[7].

Табела 1. Лечени у смедеревском Лазарету

	Примљено	Отпуштено	Умрло
Рањених	1128	1104	24
Повређених	72	72	–
Болесних	190	181	9
Свега	1390	1357	33

Рањених ватреним оружјем било је 1126, хладним оружјем двојица. Код повређених њих шесторица су била са преломима, двојица са опекотинама и 64 са убојима.

Турски куршуми који су извађени из рана били су разнолики. Најчешће су то била оловна зрна коничног облика дужине 2,5 см а у основи широка 1,5 см. Основа је била шупља, а у шупљини се налазио дрвени клин. Тај клин је често остајао у рани и после уклањања оловног зрна, што је доводило до додатних компликација. Било је и куршума који су се распрскавали у рани „међу тим, да ли су баш то били прави тако звани ,рапрскавајући‘ куршуми, не могу са сигурношћу да кажем, јер немам доказа за то“[8]. Један руски официр је рањен округлим куршумом са шест карика металног ланчића. У питању је „куршум синџирлија“ који су Турци користили у овом рату[9].

Највише пацијената је било из Србије (1180), потом из Русије (167). Официра и подофицира је било 40 (један Србин и 39 Руса).

Од 1390 пацијената који су лечени у овој болници умрло је њих 33 (1,7%). Остали су као излечени или опорављени отпуштени из болнице.

Због пијемије је умрло њих десет, због анемије и изнурености девет, дизентерије пет, тифуса и тетануса по три, упале плућа, менингитиса и септикемије по један.

Од 190 болесних у овој болници највише њих лечено је од тифуса 88, реуматизма 27, катара црева 24, срдобоље 19. Из болнице је отпуштен 181 болесник, а умрло их је девет (4,7%).

Највећи број рана чине ране горњих екстремитета (574). Треба напоменути да је у овај број укључено и 300 рањеника — „прсташа“. Највећи број ових рана је последица саморањавања[10].

Дистрибуција рана по делу тела дата је у Табели 2.

Табела 2

Место рањавања	примљено	отпуштено	Умрло
Глава	44	43	1
Врат	12	12
Груди	41	36	5
Абдомен	9	9
Полни органи	4	4
Леђа	26	26
Горњи екстремитети	574	571	3
Карлични појас	38	36	2
Доњи екстремитети	378	365	13
СВЕГА	1128	1104	24

Урађено је 136 операција, остали су збрињавани конзервативним методама. У овој болници је сваки девети рањеник оперисан.

Преглед операција које су извршене у смедеревском Лазарету дат је у Табели 3.

Табела 3.

Оперативни захвати	Број	умрло
Ексартикулација прста	46
Извађено куршума	39
Секвестротомија	36
Ампутација бута	4	1
Ампутација мишице	3
Лигатура артерије илијаке	1	1
Ресекција главице хумерусове	2	1
Ампутација лакта	1	1
Ампутација бута (метода Грити)	1
Ампутација потколенице	1	1
Операција уретралне фистуле	1
Екстирпација ока	1
Укупно	136	5

Код 383 рањеника ране су компликоване преломом костију, а код 817 рањеника повређени су само меки делови тела.

Најчешће су фрактуре надлактице (89), потколеничне кости (76), ручног зглоба (74), бутне кости (64) [24].

Марконет у свом извештају наводи и 19 најзанимљивијих случајева. У овом раду навешћемо три.

1. Прострељен лакат (antibrachium) и лакатни зглоб. Кости поломљене. Ампутација лакта. Оздрављење.

Стеван Црнкић, Србин, стар 21 годину, средњег раста, рањен 8. августа, примљен у болницу 31. августа. Кости лакта и лакатни зглоб смрскани. Огољен зглоб лакта. 7. септембра ампутација по средини надлактне кости, кружном методом. Хлороформ. Есмархова повеска. Лигатуре свиленим концем. Дренажа. Метални шав. Завој салицилном јутом. После 8 дана шавови скинути. Већи део ране зарастао. Потпуна цикатризација ране. Изашао из болнице 22. октобра 1876. Оператор Др. Марконет [25].

2. Потколеница прострељена. Ампутација више колена. Оздрављење.

Стојан Бановић, Србин, стар 38 година, рањен 8. августа, дошао у болницу 25. августа. Људескара, као џин. Куршум му размрскао десну потколеницу. Кост преломљена. У рани је нађен куршум. Нога је отекла. Никакве наде нема да ће нога моћи да се сачува. Рањеник неће ни да чује за ампутацију. 17. септембра обилно артеријско крварење. Рањеник пада у несвест. Болничари мисле да је умро и пале му свећу. Крволиптање заустављено еластичним повезом. Рањеник сутра дан пристаје на ампутацију. Ампутација бута у доњој трећини кружном методом. Хлороформ. Еластични повез. Свилене лигатуре. Дренажа. Метални шав. Завој са салицилном јутом. Шавови скинути осмог дана после операције. Двадесети дан после операције појавио се црвени ветар. Потпуна цикатризација ране. 7. новембра рањеник отпуштен из болнице. Оператор Др. Марконет [26].

3. Прострељена нога, стопало. Ампутација потколенице. Смрт.

Арсеније Ристић, Србин, стар 34 године, слабог телесног састава. Рањен је 20. августа. Дошао у лазарет после 11 дана. Куршум је прошао кроз стопало и размрскао кости. Скочни зглоб огољен. Рањеник је у тешком стању, („страхота ослабио и процедио се“). Ампутација потколенице обављена тек 9. септембра по добијеном пристанку. Хлороформ. Еластични повез. Лигатуре свиленим концем. Метални шавови. Дренажа. Завој са салицилном јутом. Трећег дана шавови поскидани. Део режња изумро, виде се огољене кости. Индикација за другу ампутацију, али је рањеник крајње малаксао. Тринаестог дана после операције смрт. Оператор Др. Марконет [27].

Захвалност оснивачима смедеревског Лазарета (1)

Рад руских лекара у Смедереву није остао непримећен. Захвалност оснивачима смедеревског Лазарета упутио је најпре, 11. октобра, Митрополит српски г. Михаило:

„Милостива Господо!

Почињем Вам посланицу моју, светим речима вољеног ученика нашег Господа Исуса Христа: који Бога воли, воли и брата свога.

И Ви, браћа наша, посведочили сте своју љубав за Бога, делима љубави према ближњима својим.

Судбина оних наших ратника, који су штитећи оружјем веру отаца својих и животе браће своје под неподношљивим ропством безбожних Агарјана, дирнула је Ваше братољубиво срце, и покренула Ваше човекољубље. И, Ви сте — не жалећи ни труда, ни средстава, опремили болницу која ће многим ратницима рањеним у борби против најзлобнијих непријатеља истине, правде и човечанства, милошћу Божијом спасити и продужити живот, који је толико потребан општој ствари.

Ваша болница се налази у Смедереву, у близини Београда, и захваљујући њеном шефу, главном лекару доктору Марконету, као и целом одреду — болница је у нас стекла почасно име.

Зато, сматрам да ми је дуг да Вам се јавим, Милостива Господо, овом својом посланицом, да Вам посведочим о захвалности — како мојој, тако и Народа Српског и рањених Ратника његових, који су у тој Вашој болници наишли на братски пријем, срдачно лечење и милосрдну негу.

Захваљујући Вам за то све, молим Вас да будете убеђени да смо сви ми — Ваша браћа, да смо ми без Руса — усамљени, сирочад на свету овом. Зато — не заборављајте нас ни убудуће, браћо наша, већ нам помажите, кад Вас је Господ благословио срећом овоземаљском, како бисте стекли и спасење небеско, о чему смирено молимо Господа.

Столећа, хиљаде година, безбројни непријатељи нису могли да униште наше сродство ни сећања о братству нашем. Пролазиле су године, на наш многострадални народ су ударале многе несреће — и шта? Господ нас је још очувао, Словени су остали живи, и надамо се — одатле ће минути тегоба њиховог мученичког живота, а доћи ће им боље време, када се општа свест о роду и братству нашем објавила са тако силним изразима љубави у корист све — и ближе и удаљеније браће.

Са овим добрим жељама и молитвама, призивајући на све Вас и Ваше домаће благослов Господа и изражавајући Вам поштовање и захвалност част ми је бити

Ваш Богомољац

Митрополит Српски Михаил [28]“

И Кнез Милан Обреновић је оснивачима смедеревског Лазарета послао писмо захвалности 22 новембра 1876. године:

„Господи Изборним Представницима Московских Старообредника који примају Свештенство.

Милостива Господо, веома поштовани Иван Ивановичу, Козмо Терентјевичу и Тимофеју Савичу.

Ви сте, покренути хришћанском љубављу похитали у помоћ својој патничкој браћи по вери и народности. Нисте жалили ни труда, ни средстава како бисте олакшали тешке ране задобијене у борби за слободу и веру ваше угњетене браће. Ваш санитетски одред, под руководством вредног и искусног лекара Гаврила Феодоровича, господина Марконета, указао је велике услуге нашим рањеним ратницима и тиме заслужио право на вечно признање.

Ценећи те услуге које су биле омогућене захваљујући вашој издашној помоћи, сматрам да ми је најпријатнија дужност да Вам, Милостива Господо, а преко Вас и целом Вашем поштованом Друштву, у Моје и име Кнегиње Наталије и целог Народа Српског изразим дубоку захвалност, уз молитву Свевишњем да Вас он благослови и награди за те Ваше богоугодне жртве.

Вечито Вам пун признања

Кнез Српски

М. М. Обреновић [29]“

Престанак рада смедеревског Лазарета. Поклон смедеревској општини

26. новембра са престанком војних операција и отпустом последњих пацијената престала је потреба за даљим радом. Лазарет Московских старообредника који примају свештенство је затворен, а сав болнички инвентар је по изричитој жељи самих оснивача (донатора) предат српској влади, с тим да она обавезно у граду Смедереву оснује болницу под именом „[Болница]Московских старообредника који примају свештенство“, у спомен на догађаје из 1876. године [30].

Тим поводом одборници смедеревске општине упутили су лекарима Марконету и Брадељу следеће писмо:

„Главном Доктору Лазарета Московских Старообредника у Смедереву, Доктору Медицине Г.Ф. Марконету и доктору Ј.И. Брадељу.

У разним околностима, као баш и сада поводом рата Српског народа са непријатељем хришћанства, азијатским тиранином, руски народ је указивао — и сада указује Српском народу не само своју симпатију, него, као јединоверна и истокрвна браћа, и своју велику издашност и помоћ са циљем ослобођења и уједињења Српства и ширења цивилизације на истоку, чему ће на својим страницама историја српског народа доделити почасно и достојно место.

Једна од тих сродничких веза великог Руског народа је и жеља Московских Старообредника да овде, у Смедереву организују меморијалну, градску болницу под именом „Болница Московских Старообредника“.

То велико саосећање руског народа још је и милије српскоме, пошто је и Његова Светлост Премилостиви Господар Кнез Српски Милан М. Обреновић IV одобрио то.

За уређење те добротворне установе, Ви сте многоуважавана Господо, као они који изражавају ту добротворну жељу Московских Старообредника, изволели бесплатно уступити Смедеревском Друштву све што је потребно за добро уређену болницу, као: апотеку, хируршке инструменте, кревете са креветнинама, кухињу са свим посуђем и сав завојни материјал који се сада у болници налази.

Ваше писмо са данашњим датумом које нас обавештава о том поклону, Друштво је са великим задовољством саслушало и сматрамо за част то што је великодушност Московских Старообредника пала Смедеревској Општини у удео.

Ова изузетна издашност још више јача нашу љубав према нашој најстаријој браћи — Русима, и обавезује нас на искрену и топлу захвалност.

Ми, долепотписани представници Смедеревске Општине, примајући тај братски поклон из руку Вас — као повереника Московских Старообредника, овиме Вам у име Смедеревске Општине изражавамо нарочиту захвалност и молимо да пренесете и друштву Московских Старообредника ову нашу захвалност и братску љубав.

Заседање одборника Смедеревске Општине 24. новембра 1876. године у Смедереву, № 4.564.

С поштовањем, Ваша Истоверна и истокрвна браћа:

Председник Општинског Суда и Одборника Гаврило Чупић

Одборници: Коста Т. Панић, Ковачић, Таса Миленковић, Јован Спасић, Јеврем А. Марковић, Димитрије Чобановић, Ђорђе Величковић.“ [31]

О овој донацији постоје записи у Регистру и Деловодном протоколу за 1876/1877. годину. Из њих се види да је Начелство округа (бр. 12519 од 9. децембра) јавило Министарству унутрашњих дела да су Московски старообредници уступили смедеревској општини сав болнички инвентар Лазарета да би се у граду основала варошка болница под именом „Московских старообредника који примају свештенство“. Према деловодном протоколу бр. 1953 под 15. децембром 1876. год. МУД је препоручило смедеревском начелству да санитету пошаље списак ствари и о свему извести Министарство војске по чијем су налогу и примљене ствари. Начелство је 3. јануара 1877. послало списак болничких ствари које су уступљене [32].

Захвалност оснивачима смедеревског Лазарета (2)

До оснивања варошке болнице није дошло. Милан Радовановић бележи да је био члан комисије „овде у војеној болници, која је имала да прими апотеку Московских старовераца и да је причисли овд.[ашњој] апотеци војеној“ [33].

Шта се догодило са осталим болничким стварима није могуће са сигурношћу утврдити, јер о томе нису сачувана документа. Можда се одговор на ово питање налази у запису Владана Ђорђевића: „...закључи се и мир између Србије и Турске, те са престанком врховне команде престаде и даљи рад њенога санитета. Сада овлада у свима круговима, осем највишег, тако јако убеђење да Србија за много година не ће бити у стању ратовати, да су скупоцени намештаји разних болница, који су набављени о државном трошку или беху поклони богатих страних приватних друштава за помоћ ратним рањеницима и болесницима, почели продавати на добош, разуме се у бесцење, као ствари које неће никад више требати.“(подвлачења В. Ђ.) [34].

---

[1] Народном војском су командовале народне старешине, а не школовани официри. Међутим, и у официрском кору, па и међу главнокомандујућим, ситуација није била сјајна. На пример: „Ибарска војска [је] имала најмање среће, очевидно за то, што је на челу своме имала једног конфузног Генерала [Франтишек Зах], који је војничком занату био савршено стран.“ — Ристић Ј. Дипломатска историја Србије за време српских ратова за ослобођење и независност 1875–1878, Прва књига, Први рат, Београд, 1896, стр. 124

[2] Према табели рангова, коју је 1722. издао Петар Велики, државни чиновници у царској Русији били су разврстани у 14 разреда. Тајни саветник је био трећи чиновнички разред, ословљаван са „преузвишени“ и титулом „грађански генерал“. Ову напомену дајем, јер се код Владана Ђорђевића и аутора који некритички цитирају Ђорђевића, Токарев титулише искључиво као „ђенерал“, што може да доведе до забуне да је Токарев био војни или санитетски генерал. Иначе, руска штампа оног времена није била задовољна радом Токарева, нападала га је због тврдичлука и користољубља. Руски конзул Карцов је Токарева окарактерисао као чиновника–формалисту, али поштеног и савесног човека. Владан Ђорђевић није о раду Токарева имао високо мишљење. У Историји српског војног санитета књ. 2 св. 1 пише да се „ђенерал Токарјов начини у санитету оно што је ђенерал Черњајев био у војсци т. ј. држава у држави.“ (стр. 285)

[3] После реформи које је спровео патријарх Никон (XVII век), долази до раскола у Руској православној цркви. Противници Никонових реформи остају верни старом обреду. Старообредници се деле на две струје, оне који су имали свештенике и оне који нису имали свештенике. У Москви је, иначе, био центар гране која је (пр)имала свештенство (тзв. „Белокринницкое согласие“). Ову грану су у говорном језику називали „беглопоповци“ — јер су прихватали (примали) „одбегле“ попове званичне (државне) православне цркве који би се покајали због своје јереси.

[4] „У име Њеног Императорског Величанства Господарице Императорке, господин Московски Генерал Губернатор, Његово Сијатељство Кнез Владимир Андрејевич Долгоруки је објавио Свемилостившу захвалност приложницима, на чије је трошкове организован Смедеревски Лазарет — Московским Старообредницима који примају Свештенство; они су уз то добили обавештење, уз ниже наведени напис господина Московског Обер–полицмајстора локалном господину Полицмајстору:

Московски Старообредници који примају Свештенство су, преко својих опуномоћеника, трговаца, Ивана Бутикова, Карпа Рахманова и осталих, изјавили господину Московском Генерал Губернатору о томе да су приложили (30 хиљада рубаља) за организацију покретног Лазарета за рањене Србе.

Пошто јој је о том прилогу Московских Старообредника најподаничкије реферисано, Њено Императорско Величанство, Господарица Императорка је Свемислостиво пожелела да се приложницима захвали. У име Њеног Величанства, о том Височајшем наређењу ми је саопштено прилогом №3896 Његове Светлости, па обавештавам Ваше Високоблагородије, као допуну мом допису № 1900, ради одговарајућих наређења за обавештавање Попечитељима Рогожског Сиротињског Дома, с тим — да они о овоме обавесте оне који су се на ту тему обратили поменутом молбом господину Генерал–Губернатору. Генерал Лајтнант Арапов; Управник Канцеларије Собољев“ — Марконеть Г. Отчеть о дъятельности Лазарета московскихь старообрядцевь пріемлющихь священство вь Сербіи, вь г. Смедеревъ, вь 1876 году. Изданіе Московскихь старообрядцевь пріемлющихь священство, Москва, 1877, стр. 48 (превод др Јован Качаки)

[5] Енглеско Народно друштво за помоћ болесним и рањеним у Првом српско–турском рату поставило је у Смедереву „баш на самој обали дунавској, покрај главне џаде што води у Београд“ велики пољски болнички шатор. „Овај шатор служи управ као станица за опорављање и поткрепљење рањеника, који идући за Београд пролазе кроз Смедерево, па се ту по два три дана одмарају, док се опет на таљигама и воловским колима даље не крену. Таким рањеницима ми дајемо храну, доносећи је из оближњег хотела. (...) Та је цела ствар под непосредним надзором српске полиције и главног ђумурукџије, јер је баш до нашег шатора и ђумрукана. Најзад, као главни надзорник и контролор јесте барон Мунди. Из наше транспортне касе ми плаћамо трошкове, који у осталом нису велики.“ Из Извештаја Барингтона Кента управника одељења за транспорт Народног друштва поднетог 11. октобра 1876. члану парламента пуковнику Лојд Линдзеју председнику комитета Народног друштва. — Радовановић ММ. Белешке, књига друга, Српски архив за целокупно лекарство, одељак II, књ.V, Београд, 1877, стр. 44

[6] Илустрације ради наводимо део из истог извештаја Барингтона Кента из кога се види како су транспортовани рањеници са бојишта у Првом српско–турском рату у болнице. Рањеници су са фронта допремани у сабирни центар који се налазио у Параћину. Из Параћина су за Београд транспортовани како следи: „Наш влак кренуо је се [4. октобра] у 1 сахат по по дне и у Брзан приспео је око 9:30 у вече. У Брзану је била добра вечера спремљена. Лекар, који је транспорт пратио, чинио је за то време своје, обилазећи рањенике у колима, из којих их нисмо хтели кретати, само што смо их добро ћебадима покрили. Како су сва кола била под арњевима, то смо слободно могли рањенике преко ноћ у њима оставити; тим пре, што су ћебета била тако добра, да је рањеницима морало бити под њима и топло и лепо. Сутра дан [5. октобра] у 6 сахати пре по дне изда се доручак свим рањеницима, па се ондак у 7 сати цео влак напред крене. Дошавши у Орашје близу Велике Плане, у по дне, видимо да нам је спремљен дивни ручак. Ручасмо дакле ту, и одморисмо се сат и по, па се опет кренусмо. Напред иђасмо ја и Барон Мунди да видимо је ли у Смедереву све за дочек приправљено. Транспорт дође у Смедерево око 8:30 пред вече, и заустави се на баиру уз који је стојала наша болничка лађа. После једног сахата од прилике сви су рањеници у лађу пренесени били, и сада лежаху ту мирно на постељама њиховим, и одмараху се, пошто су их с нашим лекарима и лекари једне смедеревске амбулантије завили и прегледали. Ови смедеревски лекари дођоше нам драговољно у помоћ. У то стиже и вечера, која је за рањенике зготовљена била. Сутра дан, 6–ога октобра, не прође Дунавом у крај Смедерева ни један пароброд који би у Београд ишао, и који би лађу нашу са рањеницима повући могао; тако, да је лађа наша морала тај цео дан пропустити, чекајући на води. На лађи је био као старешина лекарски др. Поповић, који је транспорт спроводио. Најзад, 8–ог октобра један аустриски пароброд приста уз смедеревску обалу, и после договора са капетаном, закачи нашу лађу с рањеницима и одвуче је у Београд, где приспе у 6 сах. после подне. У Београду на обали дочекаше нас два наша лекара из наше болнице с колима која су сеном напуњена била. Истог дана до 7 сахати у вече сви су рањеници већ у болницу пренесени били, где их ишчекиваше спремљено топло купатило. Ту им после купања одмах све ране лепо завише, даше им вечеру, и не прође мало па се и сан спусти на наше уморне путнике, који после толиких мучења и незгода на путу, лежаху сад на меким, чистим постељама. К томе могу још додати, да је транспорт овај обратио на се велику пажњу. (...) Пре тог, рањенике су просто товарили на таљиге или махом на воловска кола, наравно без арњева, па су их по двојицу или по тројицу слали, нек иду, сами, како их Бог учи, у Смедерево или у Београд.“ — Радовановић ММ. Белешке, књига друга, стр. 41–43

[7] Токарев пише 1. септембра 1876. управнику Болнице руског Црвеног крста у Топчидеру, др Величковском: „Владатељка Царица Госпођа дознала је да се Српски становници мало обраћају руским лекарима за помоћ, јербо они траже да им се труд плати. У след тога, Њено Величанство изволело је најмилостивије изразити потпуно уверење своје, да ће руски лекари у Србији у помоћ притицати сваком страдајућем, ма ко он био, без икакве награде за то.

Ја са своје стране сматрам за дужност саопштити Вам поштовни господине ово уверење свемилостиве Госпође Царице Владатељке о руским лекарима, молећи Вас покорно да га изволите објавити господи лекарима који су у Вашем санитету.“ — Радовановић ММ. Белешке, књига прва, Српски архив за целокупно лекарство, одељак други, књига четврта, Београд, 1879, стр. 151

[8] Марконеть Г. Исто, стр. 19

[9] Овакви меци су коришћени и у Балканским ратовима. „Арнаути су употребљавали синџирлије у пушци острагуши. Спајањем зрна, извађеног из метка, са зрном у метку, они су добили после испаљивања два метка везна танким ланчићем. Оба зрна су летела више или мање паралелно, затежући ланчић, који, када би наишао на меке делове, кидао би их и скидао тако, да су повреде у меким деловима биле ужасне. Само се по себи разуме, да су те ране биле загађене“ — Др Михаило Петровић. Моја хируршка искуства у ратовима 1912–1918, у Станојевић В. Историја српског војног санитета&Наше санитетско ратно искуство, Војноиздавачки и новински центар, Београд, 1992, стр. 626

[10] „Прсташи“ назив за рањенике којима је метком разнешен кажипрст десне руке. О овоме Марконет пише „„Много је било писано а још више говорено о одбијеним прстима за време српско–турског рата. Нема сумње да су многи себе ранили у прст. Опрљена ивица ране, барут у кожи и т. д. не једном су доказали да је рањеник своје оружје на себе окренуо. Међу тим, ја не могу а да не искажем овде своје убеђење да се јако варају они који све ране руку и прстију убрајају у намерне повреде. Сам начин вођења рата много је припомогао да су највише од свих делова тела рањавани горњи удови (руке). Срби и Турци једнако су се гађали иза бусија, иза клада, шанца, дрвета, и т. д., тако, да су непријатељу на нишану највише биле руке у којима је пушка.“ — Марконеть Г. Исто, стр. 25

Извори и литература:

[1] Андра С. Книћанин, Ратни дневник, први рат 1876–1877, књига прва, Београд, 1880, стр. 1

[2] Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића, књ. II, Сабрана дела Слободана Јовановића књ. VIII, Просвета, Београд, 2005, стр. 7

[3] Слободан Јовановић, Исто, стр. 28

[4] Ђорђевић В. Историја српског војног санитета књига друга: Историја војно–санитетске службе у Првом Српско–турском рату 1876, свеска прва, Српски архив за целокупно лекарство, одељак II, књига ХХV, Београд, 1895, стр. 284

[5] Ђорђевић В. Laboremus! — Поздрав Првом конгресу српских лекара и природњака — Првих 100 година у развитку лекарске струке у Србији, Српски архив за целокупно лекарство, X, 1904, 12:519

[6] Записи Јеврема Грујића. Књ. III Друга влада Обреновића и Турски ратови, СКА, Београд, 1923, стр. 206

[7] Карцов ВС. Иза кулиса дипломације. Дело, 1911, ХVI, 60:68

[8] Вл. Маевский. Взаимоотношения России и Сербии. Том Первый. Издание Исторического кружка Нью Йорк 1960.“, необјављени превод на српски језик др Јована Качакија.

[9] Ђорђевић В. Историја српског војног санитета књига друга, стр. 283

[10] Софотеров С. Хируршке успомене на 50–годишњицу првог Српско–Турског рата 1876 г, Српски архив за целокупно лекарство, ХХVIII, 1926, 1:612

[11] Недок А. Руска санитетска помоћ Србији у њеним ослободилачким и одбрамбеним ратовима XIX и раног XX века (1804. до 1917. године), Војносанитетски преглед, 2009; 66, 7:589

[12] Игњатовић М. Српско ратно хируршко искуство (1876–1918). I део: Ратна хирургија у Србији у време српско–турских ратова. Војносанитетски преглед, 2003; 60, 5:632.

[13] Софотеров С. На истом месту.

[14] Радовановић ММ. Белешке, књига прва, Српски архив за целокупно лекарство, одељак II, књ. IV, Београд, 1879, стр. 3

[15] Софотеров С. Исто, стр. 619

[16] Софотеров С. Исто, стр. 620

[17] Марконеть Г. Отчеть о дъятельности Лазарета московскихь старообрядцевь пріемлющихь священство вь Сербіи, вь г. Смедеревъ, вь 1876 году. Изданіе Московскихь старообрядцевь пріемлющихь священство, Москва, 1877, стр. 1

[18] Марконеть Г. Исто, стр. 9

[19] Марконеть Г. Исто, стр. 10

[20] Марконеть Г. Исто, стр. 12

[21] Марконеть Г. Исто, стр. 10

[22] Марконеть Г. Исто, стр. 8

[23] Марконеть Г. Исто, стр. 18

[24] Марконеть Г. Исто, стр. 20–25

[25] Марконеть Г. Исто, стр. 31

[26] Марконеть Г. Исто, стр. 35–36

[27] Марконеть Г. Исто, стр. 33

[28] Марконеть Г. Исто, стр. 50–51

[29] Марконеть Г. Исто, стр. 49

[30] Марконеть Г. Исто, стр. 47

[31] Марконеть Г. Исто, стр. 52–53

[32] Павловић Л. 110 година болнице и апотеке у Смедереву, Смедерево, 1968, стр. 49

[33] Радовановић ММ. Белешке, књига прва, стр. 62

[34] Ђорђевић В. Историја српског војног санитета у Другом српско–турском рату 1877–8, Српски архив за целокупно лекарство, одељак II, књ. IХ, Београд, 1880, стр. 8

Захвалност: Аутор се захваљује др Јовану Качакију за превод цитираних писама из књиге Г. Ф. Марконета.

(Изговорено на XXXI Смедеревским лекарским данима 30. марта 2013. године)