Радоје Чоловић

Аћим Медовић (1815–1893)

______________________________________________________

Аутор је академик САНУ и председник Српског лекарског друштва

______________________________________________________

Резиме

Аћим Медовић је рођен 1815. године у Подвиздову у Галицији као Јоахим Медович. Гимназију је завршио у Подолини у Пољској, филозофију у Лавову (по неким документима у Бечу) и медицину у Бечу 1841. године и постао доктор медицине и хирургије и магистар акушерства. Није се вратио у родни крај већ је дошао у Кнежевину Србију, узео српско држављанство и добио посао „физикуса“ округа пожаревачког.

У Пожаревцу је остао до 1852. године, када је позван у Београд и добио место најпре привременог а затим и сталног секретара у санитетском одељењу Министарства унутрашњих дела, чији је начелник био др Емерих Линденмајер. Након смене др Линденмајера и доласка на његово место др Стеве Милосављевића 1859. године рад др Медовића је дошао до пуног изражаја. Он је био главни сарадник др Милосављевића на стварању нове, модерне санитетске регулативе Кнежевине Србије. 1870. године био је послат у Пруску да у току пруско–француског рата изучава пруску ратну санитетску доктрину, која је сматрана најбољом у Европи и свету тог времена.

Године 1865. др Медовић је био изабран за хонорарног а 1879. године за редовног професора судске медицине и хигијене на Великој школи у Београду, која је била претеча Београдског универзитета. За потребе наставе написао је књигу Судска медицина 1865. године, која је већ следеће (1866.) била проширена и штампана под називом Судска медицина за судијске, полицајне и санитетске званичнике, за адвокате и остале правнике. То је наредних неколико деценија био основни уџбеник за едукацију и рад ових профила стручњака у Србији. Др Медовић је држао и едукативне курсеве за „изучене бербере“ на тему О првој помоћи код прелома костију и ишчашења, јер у то време Србија није имала довољан број лекара да покрију стварне потребе становништва.

Др Медовић је био један од оснивача и први председник Српског лекарског друштва (1872. године), његов доживотни активни члан, коме је поклонио око 300 књига. Био је и дугогодишњи потпредседник Српског црвеног крста.

Године 1847. изабран је за дописног члана Друштва српске словесности, 1864. године, за редовног друштва Српског ученог друштва а 1892. године за почасног члана Српске краљевске академије.

Др Медовић је представљао Србију 1867. године на светском ветеринарском конгресу у Цириху, на конгресу мађарских лекара у Махадији 1872. године и на III међународном лекарском конгресу у Бечу 1873. године.

За члана Главног санитетског савета Краљевине Србије, основаном по Закону о уређењу санитетске струке и о чувању народног здравља изабран је 1881. године. Пензионисан је на личну молбу 1881. године у 66. години, а умро је 1893. године у Београду у 79. години живота, што се, у то време, сматрало дубоком старошћу.

Др Медовић се бавио и едукативним, публицистичким и научним радом. Испитивао је голубачку мушицу, која је повремено доводила до помора стоке у неким крајевима Србије. О томе је написао научну расправу коју је доставио влади Србије а она је проследила Академији наука у Бечу на оцену. Ова расправа је била и предмет провере мађарског ентомолога др Едмонда Темешварија а по захтеву мађарске владе кад се ова епизоотија поновила 1883. године.

Иако лекар, др Медовић је 1852. године написао и дело Окружије Пожаревачко са стране државописне и повестне (са придодатом картом Пожаревачког округа), који се сматра једним од најбољих описа овог подручија икад написаног.

Др Медовић је написао бројне чланке, прилоге о начинима народног лечења, о манама и недостацима нашег народа, о епидемији колере у Округу Пожаревачком, бројне едукативне књиге и прилоге, нарочито о дојењу и неговању деце, о воћу итд. Његову библиографију чини више научних расправа, књига, чланака и превода, што се за тај период сматра веома великом научном и публицистичком активношћу.

Биографија

Аћим Медовић (крштено име Јоахим Медович) је рођен 1815. године у Подвиздову, у Галицији. Као дан рођења у неким документима стоји 8. април 1815., у другим 15. мај 1815. године. Гимназију је завршио у Подолини у Пољској. Затим је завршио филозофију, по неким документима у Лавову, по другим у Бечу. Медицину је завршио у Бечу, у лекарској дипломи стоји 26. октобра 1841. године а у дипломи доктората 10. априла 1842. године и стекао диплому доктора медицине и хирургије и магистра акушерства. Др Медовић се није вратио у родну Галицију већ је дошао у Кнежевину Србију и 16. новембра 1842. Високославном Попечителству внутерни дела поднео следећу молбу:

„Подписати је решио се службу Народњу у Сербији примити како лекар, и препоручује се овим на опразњено место таквога у Окружију Смедеревском или Пожаревачком за окружног физикуса. Он своје искање подкрепљава сљедујућим разлозима:

Исти је по гласу његови Диплома, Доктор Медицине и родитељствене науке, и ученик је Високе Школе Бечке, од које је он своје учене степене получио још прије године дана.
За доказ његовога високога изображења, он је и сотрудник извеснога, у Бечу излазећега, од ондашњи Професора Медицине издаванога лекарскога списанија (Medicinische Jahrbücher des K. K. Oestereichsehen Staates), но и к томе још:
Он је Слав и знаде два Славска Језика, именно: Словачки и Пољски добро, зато ће му ласно бити ове земље језик у неколике недеље постигнути, каноти сродни онима. Његову ће вољу осведочити да би, ако му Високославно Попечителство благоволи уважити наведене разлоге, дати једно од оба поменута места њему милије било то, него ли где би он одма и Шпитаљ руководити добио.“

Попечителство 23 децембра 1842 (С. Н0 143) „уверено будући да је необходима потреба љекара окружију Пожаревачком имати, усуђује се овим препокорно Вашој Светлости Јоакима Медовића Доктора Медицине за физикуса предпоменутог окружија представити ради одобренија и наименовања истог.“

Молба му је прихваћена, те је 6. децембра 1842. године (на другом месту 6. јануара 1843. године) указом кнеза Александра Карађорђевића постављен за физикуса округа пожаревачког. Министарство унутрашњих дела о томе је известило Министарство финансија Кнежевине Србије и Начелство округа пожаревачког:

„В следству представленија Попечителства внутрени дела, благоволела је Његова Светлост премилостиви Књаз и Господар наш Александар Карађорђевић Указом својим од 6 т. м. С Н0 346 поставити за физикуса окружија Пожаревачког Јоакима Медовића Медицине Доктора с обичном платом окружног физикуса.“ Даље се налаже начелству, да по приложеној форми узме заклетву од Медовића и преда му декрет о постављењу и „у надлежну дужност уведе, давши му у том прописана правила с озбиљним налогом, да се по њима и по његовој заклетви у службеним својим одношенијама совестно и ревностно управљати има“ (С.Н0 од 11 јануара 1843).

На дан 16. јануара 1843. Медовић је добио објавленије које гласи: „Показатељ овог физикус окружија Пожаревачког г. Јоаким Медовић полази на определеније своје у Пожаревац, по чему и препоручује Попечителство главном управитељству Поштанском, да оно поменутоме физикусу потребне му мезуланске коње даде до места надлежног, наплативши од истог таксу прописану“ (С.Н071 од 16 јануара 1843). После 10 дана, 26. јануара 1843. године шаље Високославному Књажевства Србског Попечителству внутрени дјела Началничество Окружија Пожаревачког извештај, да је увело у дужност и заклело Јоакима Медовића „за окружије ово физикуса, прописана правила с озбиљским налогом својим издало, да се он по њима и по његовој заклетви у службеним својим одношенијама совестно управљати има.“

Медовић је ушао у службу док је шеф санитетског одељења био др Јован Стејић. Линденмајер за њега каже да се „у месецу новембру јавио један бечки лекар Др Јох. Медовић, да би желео да добије службу у Србији, и пошто је Министарство са своје стране учинило предлоге и препоручило га за физикуса пожаревачког округа, који је остао празан, потврђен је од кнеза Др Јаћим Медовић 29 децембра за физикуса окружног.“

Из кондуит листа државних лекара у Србији 1844. године види се да је др Аћим Медовић 3. априла 1844. године имао 15 месеци службе, да је „сербски“ говорио „прилично, а читати и писати у средњем степену” и да извештаје „сочињава и сербски, но по вишој части на немецком језику”. Иначе, др Аћим Медовић је говорио матерњи пољски, затим словачки, немачки, француски и латински језик. Користио је литературу на енглеском језику, па је несумњиво да је и енглески морао познавати, бар у мери колико је то неопходно за коришћење стручне литературе.

Молбу за стицање српског држављанства поднео је 20. априла 1845. године, а држављанство му је додељено 22. маја 1845. године, када је положио и заклетву. У списак житеља српске вароши Пожаревац уведен је 8. јуна 1845. године.

Изгледа да је др Медовић примио и православну веру, јер у својим текстовима, а нарочито у тексту „Мане и недостаци нашег народа и начин како би се тима помоћи могло“, на више места каже, нпр. „православну нашу хришћанску веру...“ итд. Медовић је био човек изузетно лепог понашања, како у свакодневној комуникацији са људима, тако и са болесницима. Изгледа да је био врло побожан, али истовремено и реалистичан, велики противник сујеверја и других лоших особина нашег народа које из тога произилазе. Медовић је био искрени српски патриота, јер се у његовим текстовима свуда може видети његова жарка жеља за просперитетом српског народа и искрено жаљење што се то не дешава потребном брзином, да би се премостило вишевековно заостајање и сустигли напредни народи Европе.

Др Аћим Медовић је био врло стручан и савестан лекар, што се нарочито види из његовог практичног али и просветитељског и научног рада. За обављање лекарске праксе ишао је по рапортима начелства. Сваке друге недеље писао је извештаје о раду, а након три месеца писао је један општи, шири извештај. Дневне и недељне извештаје није подносио. Апотеку није поседовао. По потреби, издавао је и лекарска уверења. На захтев Министарства унутрашњих дела с краја 1846. године, др Медовић је 1847. године на терену извршио испитивање голубачке мушице и Високославном Совету поднео извештај (види даље).

Наредне 1848. године поднео је и један, веома солидан, извештај о колери. Др Емерик Линденмајер, секретар санитетског одељења у Министарству унутрашњих дела (у оквиру кога се у Кнежевини, односно Краљевини Србији санитет налазио све до после Првог светског рата) запазио је др Медовића, тако да га је после 10 година службе на месту физикуса округа пожаревачког, позвао у Београд, и он је 24. маја 1852. године био постављен за привременог „столоначелника у попечитељству внутрених дела“ а 15. маја 1853. године за сталног секретара санитетског одељења Министарства унутрашњих дела.

Његов рад у санитетском одељењу дошао је до највећег изражаја када је Кнез Милош, по повратку из изгнанства, на место смењеног др Линденмајера поставио др Стеву Милосављевића, који ће у наредним годинама значајно унапредити санитетску регулативу кнежевине Србије. Др Медовић је био главни сарадник, „десна рука“ др Милосављевића. Ускоро су донета „Правила за калемљење богиња“, „Височајше решење да се установи лабораторија у Санитетском одељку и звање хемика“, „Височајше решење о дужностима окружних лекара“ и друга. Сматра се да је др Медовић активно учествовао у припреми ових прописа али и других, које ће др Милосављевић донети наредних година (В. Станојевић, споменица 1872–1972). На рад и способност др Медовића рачунало се не само у мирнодопској санитетској регулативи него и у очекиваним предстојећим ратовима са Турском за коначно ослобађање, али и за проширење територије. Зато је Др Медовић, између осталог, као делегат владе Кнежевине Србије и био послат у Пруску 1870. године да, заједно са др Владаном Ђорђевићем, изучи организацију пруског војног санитета, који је сматран за најбоље организовани у Европи тог времена. Др Медовић је слат и на конгрес мађарских лекара 1872. и на III Међународни лекарски Конгрес у Бечу 1873. године, на којима је био представник, односно један од представника Србије (види даље).

Његов целокупни рад, али и за то време значајна публицистичка активност, препоручили су га да 28. децембра 1847. године буде изабран за дописног члана Друштва Српске словесности, а 29. јула 1864. године за редовног члана Српског ученог друштва и то у Одсек за науке природословне и математичке. Др Медовић је био секретар Одсека за науке природословне и математичке Српског ученог друштва у периоду од 1869. до 1870. године.

Поред тога, др Медовић је 1865. године био изабран, најпре за хонорарног професора судске медицине и хигијене на Великој школи у Београду, а 1879. године за редовног професора. Био је први редовни професор једног медицинског предмета на овој школи. Поред предавања на Великој школи 1867. године држао је курсеве из мале хирургије „О првој помоћи код прелома костију и ишчашења“ за „изучене бербере“, који су у оно време у Србији „самостално или као помоћници лекара пружали прву помоћ и мале медицинске услуге“. Наиме, лекара у Србији у то време није било у довољном броју да покрију потребе становништва, тако да су се још неко време толерисали и бербери, који су вадили зубе и вршили мале хируршке услуге. На допунским курсевима су се морали подучавати шта и како нешто да ураде али и шта никако не смеју да ураде.

Крајем шездесетих а нарочито почетком седамдесетих година XIX века, др Медовић је био активан у оснивању и раду Српског лекарског друштва, чији је први председник био (види даље) и у раду Црвеног крста чији је дугогодишњи потпредседник био. (У више извора стоји да је др Медовић превео књигу „Шта је Црвени крст“ од Моањиа. Међутим, на књизи, која је иначе посвећена њеном височанству кнегињи Наталији, стоји да је књигу превео Милан Медовић).

Др Медовић је убрзано старио те је 1881. године пензионисан на личну молбу, у 66. години живота.

За почасног члана Српске краљевске академије изабран је 15. новембра 1892. године.

Умро је 11. маја 1893. године по старом (23. маја по новом календару) у Београду у 79. години живота.

Др Аћим Медовић и Српско лекарско друштво

Први покушај стварања Српског лекарског друштва (СЛД) учињен је 1868. године од стране др Јована Валенте и др Аћима Медовића, али они „због тадашњих прилика нису могли успети“ (Срп Арх Целок Лек 1879; св. 7;стр. 383). Почетком 1872. године на оснивању СЛД радио је млади и полетни др Владан Ђорђевић, који се недавно вратио са студија и специјализације из Беча. Његову идеју прихватило је неколико лекара у Београду, међу којима је био и угледни и утицајни лекар, др Аћим Медовић, секретар у Санитетском одељењу Министарства унутрашњих дела. Др Медовић је био први потписник писма Министру унутрашњих дела у коме је изнета намера 13 лекара потписника да „у наточ својега огромног посла, који троши скоро целокупно време њихово“, ипак желе да „држе корак са сувременим напредовањем целокупног лекарства и јевтаственичких наука помоћница“ и да оснују Српско лекарско друштво „жудећи да тим именом отворе поље за међусобно обавештавање и унапређивање, не само београдских лекара него и свију дипломисаних лекара, који станују где српски народ живи, и свију научењака који се интересују за развијање медицинских наука на српскоме језику, који би пожелели томе друштву приступити“.

На првом претходном састанку 22. априла 1872. године др Аћим Медовић је изабран за привременог а на првом Главном скупу 22. јула 1872. године за сталног председника.

Већ у септембру те године, др Медовић је Српском лекарском друштву поклонио 5 вредних књига на немачком и мађарском језику (Срп Арх Целок Лек 1872; књ. 1; стр. 17).

У самом почетку, у Друштву се повела расправа о терминологији којом ће се оно служити, пре свега у часопису Друштва „За лекарску књижевност“, тј. у Српском Архиву за целокупно лекарство. Наиме, како је Србија до тада имала скоро потпуно неразвијену медицину, није уопште имала ни своју медицинску терминологију. У тој расправи, др Медовић је, иако председник Друштва, издвојио своје мишљење и залагао се да се, где год је могуће, користе народни српски термини. Том приликом др Медовић је узео учешћа у дискусији. У записнику са састанка стоји следеће:

„Језик српски као и сваки други језик, има своје народне особине. У тим особинама има своје рођене законе, а тим законима обележене су границе „јединој слободи“, коју може да ужива овај што хоће српски да пише, особито кад хоће да детерминише што.

Овако омеђана слобода писања не даје се ни сузити ни раширити, вазма самовластно. Но на ово потоње није позван нико, ни појединац, ни у друштву с другима. Ко то чини, гази и квари језик насплице. Тако је радило негдашње „друштво српске словесности“ у почетку свог бића. Наредба му је наравно пропала, али очевидно не са рационалности, него са аутократности поступака.

Медовић не жели да том стазом пође и „друштво српских лекара“, већ је рад: да га од тога одврати.

Он претпоставља да друштво поштујући особине језику није за то: да се слобода писања ограничава или раширује писцима, те с тога ни за то, да оно изабере и да прокламује каку особиту терминологију. Ако је тако, онда он не увиђа: зашто друштво одлучи, да се у чланцима штампају сви новосковани термини? и нашто да се по гдекоји од тих термина пропраћају још и примедбама друштва? –Оним првим усваја се раширена слобода писања, што не сме да буде ; другим супроти се првоме !

Са своје тачке посматрања М. налази, да је по сврхе друштву најпробитачније:

а) да се друштво служи оним терминима, којима се служи народ, па у колико још нису прибрани, да их оно за своју потребу и у напредак прибира у народу ;

б) термини новосковани да се не предају штампи, докле у друштву не издрже критику у међама напред означене слободе писања, а

в) место осталих народних термина, докле их друштво не сазна и место новоскованих термина, који се не усвоје, да се и у напредак задржавају грчки и латински термини, као што то чине највећи научењаци у других народа.

На овај начин друштво ће српских лекара сачувати језик од квара, стране термине заменити мало по мало српским речима и временом учинити, да ће му списи угодно прожети и саме мирјанске кругове. А то је управо крајња сврха друштву, почем су резултати његовог рада пре свега намењени народу српском“. (Срп Арх Целок Лек 1872; књ. 1;20–21).

Др Медовић је заједно са др Јосифом Панчићем био одређен за рецензента превода др Владана Ђорђевића Анатомије човека (историја анатомије, наука о костима и њиховим свезама, наука о судовима за крв), који је написао бечки професор анатомије Hirtl (Срп Арх Целок Лек 1872; књ1. стр. 28).

Због сукоба са потпредседником Друштва др Машином, др Медовић је 14. априла 1873. године поднео оставку на место председника, јер како је рекао „због непријатних околности, које су му се појавиле, не може бити председник друштва, барем за време не“ (Срп Арх Целок Лек 1872; књ1. стр. 46). Како је тада и др Машин чак и иступио из Друштва, др Медовић је већ 17. маја 1872. године предложио да се на првом друштвеном скупу учини допуна у Уставу Друштва „за случај кад председник и подпредседник у један мах престану вршити те дужности у Друштву“ (Срп Арх Целок Лек 1872; књ1. стр. 48). Др Медовић је нешто касније, кад су се смириле страсти, био замољен од др Јанковића да се поново прими функције председника али то није прихватио (Срп Арх Целок Лек 1872; књ 1. стр. 51), иако је остао активан члан СЛД све до смрти.

Дана 13. октобра 1873. године др Медовић је поклонио Друштвеној библиотеци још две књиге. Тог дана је и у писменој форми поднео предлоге „о променама и допунама друштвеног устава, који је он спремио за главни годишњи скуп“ а које су прихваћене с малим изменама (Срп Арх Целок Лек 1872 ; књ 1. стр. 67). Ти предлози су усвојени на Главном годишњем скупу СЛД одржаном 28. октобра 1873. године (Срп Арх Целок Лек 1872; књ 1. стр. 87–89).

По задужењу Друштва, др Медовић је извршио рецензију рада „Говеђа куга“ др Стевана Мачаја, дајући мишљење да рад није за штампу у Српском Архиву за целокупно лекарство, „осим ако би писац пристао да га према садашњем стању науке преради“ (Срп Арх Целок Лек 1875; књ 2. стр. 24).

Као члан „сталног лекарског одбора“ заједно са др Ђорђом Клинковским, др Јанковићем, др Лазаром Докићем, др Јованом Валентом и др Казимиром Гонсјаровским, др Медовић је проучио и дао мишљење „о предмету регулисања проституције“ у Кнежевини Србији, који је Министар унутрашњих дела упутио СЛД и захтевао мишљење. Одбор је закључио „да проституцију у интересу народног здравља законом треба тачно регулисати, јер ће се само тако моћи она зауздати и контролисати“. Стални лекарски одбор се, на захтев Министра унутрашњих дела, састао 13. маја 1879. године да направи формуларе за „извешћа окружних болница и окружних, среских и општинских лекара“. Тај посао су обавили др Медовић, др Клинковски, др Докић и др Гонсјаровски.

У извештају са Главног годишњег скупа одржаног 21. новембра 1874. године стоји да је, у оквиру „књижевног рада“, штампано дело „Говеђа куга“ Аћима Медовића (Срп Арх Целок Лек 1875; књ 2, стр. 49). У више текстова о Аћиму Медовићу такође стоји да је у Српском архиву за целокупно лекарство за 1879. годину штампан његов рад под горе поменутим насловом. Међутим, аутор овог текста није пронашао тај рад у поменутом часопису. Могуће је да је рад био прихваћен за штампу, али из неких разлога до штампања чланка није дошло.

На главном годишњем скупу СЛД 13. јануара 1880. године каже се да је Друштво примило „Жигмандијев извештај о нашим минералним водама“ од др Аћима Медовића (Срп Арх Целок Лек 1880; књ 6, одељак 1 стр. 18).

Првог септембра 1879. године Министарство унутрашњих дела формирало је комисију за проучавање поднетих законских предлога „О чувању народног здравља“ у саставу: др Медовић као председник и др Јанковић, др Клинковски, др Валента, др Гонсјаровски, др Јасневски, др Кужељ и др Бенђик као чланови. Комисија је одржала 13 седница и већ 24. септембра 1879. године поднела извештај Државном Савету (Срп Арх Целок Лек 1880; књ.6, стр. 257–258) с бројним предлозима и побољшањима законских решења.

У Закону о уређењу санитетске струке и о чувању народног здравља од 31. марта 1881. године, одлуком Скупштине, одређено је да Српско лекарско друштво кандидује редовне и ванредне чланове заменике тек установљеног Главног санитетског савета Краљевине Србије (Срп Арх Целок Лек 1887; књ 9, стр. 16). На састанку СЛД одржаном 4. априла 1881. године за редовне чланове изабрани су: др Аћим Медовић, др Ђорђе Клинковски, др Лазар Докић, др Сава Петровић, др Радмило Лазаревић и др Павле Стејић (Срп Арх Целок Лек 1887; књ 9, стр. 17) а већ 6. априла 1881. године потврђен је избор предложених чланова Главног санитетског савета.

Библиотеци–читаоници Српског лекарског друштва др Медовић је поклонио укупно око 300 књига, и то део лично он а део његова породица након његове смрти.

Др Аћим Медовић као војни лекар

Др Аћим Медовић је у српско–турским ратовима организовао резервне болнице за збрињавање рањеника и болесника, због чега су му, између осталог, додељена многобројна српска одликовања.

Др Медовић је заслужан за развој Друштва српског црвеног крста чији је дугогодишњи потпредседник био.

Учешћа на конгресима

Као делегат Владе Кнежевине Србије др Медовић је учествовао на ветеринарском конгресу у Цириху 1867. године. Године 1872. био је делегат Кнежевине Србије на конгресу мађарских лекара у бањи Махадији, а 1873. уз др Јована Валенту и др Владана Ђорђевића, др Медовић је био један од делегата Србије на III међународном лекарском конгресу у Бечу, где је и говорио о рђавој пракси продавања лекарских диплома магистрима хирургије на немачким медицинском школама.

Тада је др. Медовић рекао следеће: „Проф. Бенедикт је именовао и навео подунавске кнежевине; камо спадамо и ми, који се у ванредном, изузетном стању находимо. Ми нисмо досад у стању били да медицинску школу оснујемо, али ми потребујемо лекара, јер имамо санитетских закона, требамо окружних, среских и варошких лекара, требамо их у свима случајевима као што то и у другим земљама законска наређења прописују. Ми смо принуђени лекаре примати како нам се јављају из Аустрије, из Немачке, а ту налазимо разни ступањ лекарске образованости, разне испите, разне дипломе.

За нас је следећи факт значајан: лекари који су у аустријским школама добили најнижи ступањ, патронат хирургије, добију дозвољење на практику под надзором окружног или варошког физикуса, разуме се да је такав надзор у практици илузоран, да се не да извршити. Ова господа чим су себи толико заслужила, да мисле имају сад доста, оду у Немачку, донесу за 1–2 месеца диплому доктора целокупне медицине. Шта да се мисли о таквим лицама кад се зна да је фактично немогуће за 1 –2 — 3 месеца стећи знање, а извор овакој злоупотреби је само злосретни обичај у Немачкој, за паре продавати дипломе за стране земље и за то би предложио: да се ова злоупотреба бар укине.

У осталом зна се, да таква диплома ни у Немачкој не даје право на практику и да се нико не сме у Немачкој таком дипломом поносити, јер би му се смејали, али дође ли амо код нас он претендира право на сва државна звања, и тражи да буде равно с онима оцењен, који су најтеже испите положили. Истина и код нас постоји комисија, која има задатак колоквирати са таком господом! Али о предности таког колоквирања сваки зна сам судити.

Зато би добро било и да престане овака мера: то да се више дипломе у Немачкој не продају.

После ове дискусије Трећи међународни лекарски конгрес донео је одлуку: „да жели видети слободу практиковања лекарског остварену, признаје у исто доба као главни услов: да начини предавања, ступањ образовања и строги испити буду свуда подједнаки“ (Срп Арх Целок Лек 1874, књига 1, страна 272–273).

Библиографија

1845.

1. Медовић А. О начину коим народ код нас овце од строке чува. Београд 1845.8⁰,10.Нов. Б 268, бр. 1368.

1848.

2. Медовић А. О овогодишњој колери, њеном вештеству и лечењу у окружју пожаревачком. Подунавка, 1848. бр. 46; 186–188 и бр. 47; 189–191.

3. Медовић А. О болести Јаникари (carbunculus malignus). Чича–Срећков лист, 1848.

4. Медовић А. О одбијању деце. Чича–Срећков лист, 1848.

5. Медовић А. О избору дојкиње. Чича–Срећков лист, 1848.

1852.

6. Медовић А. Мане и недостаци нашег народа и начин како би се тима помоћи могло. Београдски Велики календар, 1852; 38–55 и 1853;179–184.

7. Медовић А. Окружје Пожаревачко са стране државописне и повестне (са придодатом картом Пожаревачког округа). Гласник Друштва србске словесности, 1852. св. 4; 185–218.

1858.

8. Медовић А. О неговању деце у првим годинама живота. Родољуб, 1858.

1865.

9. Медовић А. Судска медицина за правнике и лекаре део I (по Бергману). Београд 1865.

1866.

10. Медовић А. Судска медицина за судске, полицајне и санитетске званичнике, за адвокате и остале правнике. Београд 1866.

1869.

11. Медовић А. Мале хирургијске услуге и прва помоћ у повредама тела, за изучене бербере у Кнежевини Србији. Београд 1869.

1871.

12. Медовић А. Санитетска полиција према начелима правне државе (по Ширмајеру) са неколиким примедбама и назначењем постојећих у кнежевини Србији санитетско–полицијских закона, уредаба и настављења главнијих прописа и поука за полицајне и санитетска званичнике. Београд 1871.

1872.

13. Медовић А. Јагодичасто воће. Тежак 1872 бр. 20; 157–159 и бр. 22; 173–177.

14. Медовић А. О минералним водама у Србији. Извештај Вилхелма Жигмундија. Срп Арх Целок Лек 1879; књ. III;117–129.

Анализа рада и одабраних публикација

1. Испитивања голубачке мушице

Поред бриге о здрављу становништва и општим здравственим приликама које је као физикус округа пожаревачког имао, др Аћим Медовић се 1847. године бавио испитивањем голубачке мушице која је изазивала болест код стоке и штетила општој економији Србије, која се далеко у највећој мери базирала на пољопривреди.

Занатство је било како тако развијено али индустрија скоро да није ни постојала. Та необична, и од 1787. године позната епизоотија, с времена на време је у Аустроугарској и Србији доводила до великог помора говеда, оваца, коза, свиња и коња. Колику је штету економији земље голубачка мушица наносила види се из извештаја др Јована Стејића, шефа грађанског санитета који је у годишњем извештају за 1843. годину написао: „Домаћа стока овога пролећа је у источним окружјима Србије највише од злосрећне голубачке мушице пострадала. Само окружје Гургусовачко (Гургусовац — данас Књажевац, примедба Р. Ч.), Алексиначко и Црноречко, изгубило је приликом те напасти до 11.327 комада које говеда, које оваца и коза, које свиња и коња“. Иако није имао никакву стручну литературу ни микроскоп, Окружном начелству у Пожаревцу издата је наредба да се голубачка мушица испита на терену. Било је то крајем новембра 1846. године, али се испитивање морало одложити до пролећа наредне године. Др Медовић, као окружни физикус, био је одређен да проучи и достави податке о томе како и када се ова мушица роји, да је опише и да препоручи мере за њено уништавање, а све у циљу да се уклоне велике штете које она наноси сточарству. После проучавања, које је трајало око 5 месеци, Медовић је Министарству унутрашњих дела поднео извештај које је 31. октобра 1847. године проследило Совјету. Према том извештају, мушица се ројила дуж 6 потока низводно од остатака града Голупца. Утврђено је време њене појаве и описан њен макроскопски изглед. Медовић није располагао са микроскопом, тако да је микроскопски опис изостао. Његова научна расправа упућена је бечкој Академији наука на мишљење. Она је послужила „В. Колар–у као основа за реферат у бечкој Академији наука“, што је било схваћено као „велико признање, како за др Аћима Медовића, тако и за српски санитет“. Кад се ова епизоотија поновила 1883. године мађарска влада је „на терен упутила свог ентомолога др Едмонда Темешварија са налогом, да провери добивене Медовићеве резултате научних истраживања, нарочито у погледу средстава и начина предложених за уништавање те мушице“ (В. Станојевић, споменица 1872–1982).

У овом раду, написаном на старосрпском језику, говори се о 19 случајева обољевања у округу пожаревачком, „која су се за колеру држале“. Болест се појавила у четири мање епидемије, на различитим местима и у различито време. Медовић је, најпре, описао субјективне симптоме, а затим и објективне знаке, како их је код оболелих нашао, као и развој клиничке слике, све до смртног исхода, који се десио код четворо оболелих. „Болест ова нападала је понајвише сиромахе и оне, који су и онако слабога здравља били“. Он, даље, говори о томе каквог су психо–физичког склопа биле особе склоне обољевању и о доприносећим факторима спољне средине.

Овај извештај је настао у време кад се о узрочнику колере ништа није знало, тако да се под појмом „колера“ стављао широк спектар обољења која су на њу личила. Тога је био свестан и др Медовић, који каже да „заиста нико у струци вешт доказивати неће, да је болест горе описаних знакова права азијатска колера“, која је „толике стотине хиљада људи сатрла“. Медовић сврстава описане случајеве болести у прелазне форме између „азијатске“ и „нашинске“ колере. Наиме, она није била „онако страховито опасна као права азијатска колера и што су јој многи знаци азијатске колере недостајали“, а са друге стране, од „нашинске колере“ разликовала се по томе „што је много опаснија, наглија и што неке знаке има које наша колера нема“. Због свега тога, Медовић је сматрао да болест „данас ништа друго не представља него образац веома веома умекшане, првобитне азијатске колере (микроколере, колероида)“. Он даље износи став да је „као и све остале епидемичне болести примила и азијатска колера блажи вид свог појављивања, који ће, следствено, све више и више блажи бивати“. На крају чланка Медовић говори о ефекту одређених лекова које је код оболелих примењивао.

3. Медовић А. Окружје Пожаревачко са стране државописне и повестне (са придодатом картом Пожаревачког округа). Гласник Друштва србске словесности, 1852. св. 4;. 185–218.

Овај рад представља резултат Медовићеве дугогодишње студије пожаревачког округа, у коме је 10 година био физикус. То је једна изврсна географско–историјска студија. На почетку, он даје опис географске позиције округа и његових 5 срезова.

Затим следи историја пожаревачког округа, од најстаријих времена до најновијег времена, у коме је студија писана. Нарочито су детаљни и добри описи историјских догађаја из римског времена и времена старе српске државе под Немањићима, и касније, Кнезом Лазаром и Стефаном Лазаревићем. После кратког описа периода под Турцима следи веома исцрпан опис догађаја из периода Првог и Другог српског устанка и периода савремене кнежевине Србије.

4. Медовић А. Судска медицина за правнике и лекаре део I (по Бергману). Београд 1865.

Кад је 1865. године изабран за хонорарног наставника новоосноване катедре за судску медицину и хигијену на Правном факултету Велике школе, др Медовић је био први лекар професор на овој школи и као такав заиста одиграо је пионирску улогу. Он је веома савесно приступио овој новој обавези. Предавања је припремао темељно и она су већ исте године била одштампана. Њих је бележио практикант Министарства правде М. Протић, дао их на литографисање и објавио под називом „Судска медицина“. Право на прештампавање задржао је др Медовић. Та предавања (односе се на први, припремни део) била су припремљена по угледу на немачког аутора Ц. Бергмана. Каже се да је др Медовић излагања пропратио са 40 „каменорезачких слика“.

Књига је садржавала следеће одељке: Увод. Појам и обим судске медицине (§§ 1–10). Припремни део (§§ 11–121). I правничка припрема (§§ 11–34). 1. Лекарски персонал (§§ 11–19). 2. Облик судско–медицинског поступка (§§ 20–27). 3. Границе између радње и вештака и између радње судијине (§§ 28–34). –II из физиологије и анатомије (§§ 35–221). 1. О организму уопште (§§ 35–48). Хернија (§§ 35–47). Ткања (§§ 48). 2. Нешто више о саставу и пословању тела човечијега (§§ 49–221). Мишићи и кљетно ткање (§§ 49–53). Костур (§§ 54–68). Описање (§§ 56–62). Развијање (§§ 63–66). Зуби (§ 67). Нервна система (§ 69). Нерви, састав (§§ 69–70). Полаз (§§ 71–73). Функција, покретачки и осетљиви нерви, повратна покретања, органски нерви (§§ 74–85). Средосредњи делови, отношаји (§ 86). Облоге (§§ 87–89). Облик (§§ 90–92). Функција (фенологија) (§§ 93–96). Чулни органи (§§ 97–108). Уопште (§§ 97–99). Опажање простора (§§ 100–101). Око (§§ 102–106). Орган за слух (§ 107). Орган за мирисање и кус (§108). — Крв и крвни судови (§§ 109–125). — Цревни канал и варење (§§ 126–141). — Истурања, дисање (§§ 146–167). — Животињска топлота (§ 168). — Преглед (§ 169). Расплодни делови (§§ 170–194). Зачеђење (§§195–198). Развијање (§§ 199–200). Јаје и плод (§§ 201–210). Рођење (§§ 211–213). Развијање после рођења (§§ 214–215). Смрт (§§ 216–221).

На крају лепо литографисаних предавања Аћима Медовића постоји Додатак –за преглед целог костура.

Поред осталог, у уводном делу својих излагања Медовић је истакао: „Француским лекарима имамо захвалити на важном обогаћењу судске медицине. Знаци смрти, промене на лешини од труљења, докази за идентичност једнога човека, начин како утичу смртне повреде, понашање душевно болесних итд., разјаснише понајвише француски судски лекари“.

5. Медовић А. Судска медицина за судске, полицајне и санитетске званичнике, за адвокате и остале правнике. Београд 1866.

Године 1866. штампано је његово главно дело Судска медицина за судске, полицајне и санитетске званичнике, адвокате и остале правнике. Издата је у Београду а штампана у државној штампарији, на квалитетном папиру и одличном повезу. Књига је врло обимна, на 433 стране (без садржаја који је иначе врло детаљан).

У уводу од 4 стране, др Медовић говори о односу појединца према друштву и обрнуто, друштва према појединцу. Он каже да живећи у друштву појединац уступа „нешто од обима својега природног права на живот“ ... али „да за то ужива заштиту његову“ (мисли се на друштво, примедба Р. Ч.), а право предато „државној власти, постаје њојзи дужност према појединима“ (тј. појединцу, примедба Р. Ч.) „и она чувајући то право испуњава дужност своју не само према појединима, него и према општости, која само подржавањем општега правног стања постојати може“. Разна права појединца се од разних народа различито прихватају и тумаче, али су основна права која сви прихватају и која држава мора да штити су право на живот и здравље. У том циљу друштво се користи превенцијом и репресијом коју остварује преко полиције и правосуђа.

У области заштите здравља у склопу „науке о државном лекарству“, како је Медовић назива, превенција се остварује преко поуке о здрављу или хигијене а репресија преко судске медицине са заједничким циљем да се „служи друштвеној идеји“ и општем благостању.

Сама књига „Судска медицина за судске, полицајне и санитетске званичнике, адвокате и остале правнике“ садржи следећа 4 дела: „Приступ“, „I Припремни део“ са два одељка, „Правничка припрема“ и „Јестаственичка припрема“ и „Специјални део“ и „Додатак“. Сваки одељак подељен је на параграфе.

Приступ садржи 4 параграфа: Појам (§§ 1), Развитак (§§ 2), Важност (§§ 3) и Обим (§§ 4), који се односи на судску медицину као науку.

I Припремни део садржи правничку и јевтаственичку припрему.

Правничка припрема обухвата одељак „Лекарски персонал“ у оквиру кога су параграфи: Нужна разлика (§§ 5), Избор лекара (§§ 6), Број лекара (§§ 7) и Стална лекарска комисија (§§ 8). Други одељак под насловом „Облик судско–лекарског поступка“ садржи 7 параграфа: Узрок дозивању лекара (§§ 9), Заклетва (§§ 10), Форма примања доказа (§§ 11), Делови радње судских лекара (§§ 12), Истрага (§§ 13), Наход (§§ 14) и Судско–лекарско мишљење (§§ 15). Трећи одељак „Границе између радње вештака и између радње судијине“ обухвата 5 параграфа: Судија и лекар (§§ 16), Задатци суца (§§ 17), Оцена (§§ 18), Шта је још судчево (§§ 19) и Пресуда (§§ 20).

Други део или Јестаственичка припрема садржи 3 одељка: „О организму у опште. Хемија“ (§§ 21–25), „Нешто више о саставу и пословањима човечијег тела“ (§§ 26–73) и „Полни круг живота“ (§§ 74–104) у којима др Медовић даје основну анатомску структуру и физиолошке функције човечјег тела, сагласно са тадашњим, разумљиво, врло ограниченим знањима у медицини.

У специјалном делу судске медицине (§§ 105–212) др Медовић објашњава истражне радње са становишта судског лекара, најпре на живима у разним физиолошким стањима, истражне радње лекара патолошких стања (Повреде, Тровања, Спорне телесне и Спорне душевне болести), а затим и на мртвима (судска танатологија), истрагу на одраслима и на новорођенима.

На крају књиге је „Додатак“ у коме је дата „шема за протокол у судској истрази на мртвима и за судско–лекарска мишљења“, затим су дати „примери“ за судско вештачење у неколико различитих ситуација и на самом крају је „Такса“ која представља неку врсту ценовника.

Несумњиво, данашњи лекар треба да зна да су гледишта у тој Медовићевој књизи била одраз најбољих сазнања медицине тог времена.

Судска медицина и упутства дата у „Додатку“ била су основно руководство лекарима у Србији при судско–медицинским истрагама, обдукцијама, издавању судско–лекарских мишљења и вештачењима уопште, све до 1898. године, кад су, највећим делом, од др Едуарда Михела припремљена, а од санитетских власти издата нова упутства, која су укључила достигнућа медицинских наука током последњих деценија 19. века.

6. Медовић А. Мале хирургијске услуге и прва помоћ у повредама тела, за изучене бербере у Кнежевини Србији. Београд 1869.

Године 1867. др Медовић је држао предавања на Великој школи за изучене хирурге–бербере, о указивању прве помоћи после кога су кандидати морали полагати испит на основу кога им је било дозвољено да раде извесне лекарске услуге, јер у то време Србија није имала довољан број лекара и зубара да задовоље потребе становништва на целој својој територији. Две година касније, та предавања Медовић је објавио у горе поменутој књизи. Била је то прва штампана књига те врсте код нас. Ради се о једном доста обилном делу.

У уводном делу Медовић говори „о човечјем телу уопште“, у коме износи основне анатомске податке, неопходне за разумевање грађе и функције људског тела.

У другом делу књиге Медовић описује „мале хирургијске услуге“ и у пододељцима говори о завојима, пуштању крви, вађењу зуба, „фонтанели“, „провлаки“, „везикари“, „синапизму“ и клистирању, у којима је описао индикације , контраиндикације и начин извођења поступака лечења.

У трећем делу књиге говори се о првој помоћи у повредама тела. У том делу говори се о „ранама“, „преломима“, „угонима“, „обамрлости“ и „осталим удесима“.

Ову књигу Медовић завршава следећим пасусом: „Остало лечење посао је позваноме лекару и што у овом погледу наложи лекар, те ће изучени берберин дужан бити тачно да изврши као што не сме заборавити, да је дужан увек, кад год ма који од поверених му послова радио буде, да га изради онако и свагда у оним границама које су му овом књигом одређене“. Очигледна је намера др Медовића била да овим курсом и овом књигом, не само подучи изучене бербере у извођењу одређених медицинских поступака, него да их подучи и строго им укаже до које границе они у том послу смеју ући и које никако не смеју прелазити.

7. Медовић А. Јагодичасто воће. Тежак 1872. бр. 20; 157–159 и бр. 22; 173–177.

Овај чланак написан је по новом правопису, а штампан је у листу Тежак, илустрованом листу за пољску привреду. Говорећи о јагодичастом воћу, Медовић на почетку истиче да је током последњих неколико десетина година „веома много учињено за његово усавршавање“, и да се „сваке године држе стотине изложаба које се ничим другим не занимају, већ само оценом и досуђивањем награда његовим одгајиоцима“. Медовић, затим, даје опширан текст о јагоди, малини, купини, рибизли и грожђу, у коме је описао све врсте јагодичастог воћа, њихове особине, врсте земљишта на коме успевају, начин гајења и остало, укључујући и припрему неких производа за исхрану од овог воћа. Медовић је очигледно схватио да је Србија погодно поднебље за гајење овог воћа, па је сматрао неопходним да се уводе нове, квалитетније сорте, које дају много веће приносе, и све друге благодети које из тога произилазе. Описујући поједине врсте јагодичастог воћа које се гаји у развијеним земљама, паралелно са врстама које се код нас гаје, Медовић је желео да читалац буде у могућности да увиди колико би се могло добити више овог воћа бољег квалитета, са истим или сличним обимом уложеног рада.

8. Медовић А. Мане и недостаци нашег народа и начин како би се тима помоћи могло. Београдски Велики календар, 1852; 38–55 и 1853;179–184.

Овај рад је написан на старословенском језику и штампан у Великом Београдском календару за 1852. годину. У уводном делу, Медовић са одушевљењем говори о великим променама које су се у животу Србије и српског народа десиле у кнежевини Србији, и укратко их пореди са стањем у време турске владавине. Међутим, Медовић је сматрао да пред Српским народом стоји огромна обавеза да се „потрудимо, да постанемо знањем и вештином богатији, у раду приљежнији и уреднији а у имању нашем имућнији; да се потрудимо да будемо у свему богатији него што смо сада“. Он, даље, наставља, да је „исто тако и са читавим земљама. Која је земља у свему богатија, она је и силнија и јача, него свака она, која је у свачему сиромашна“.

Но међутим, Медовић је сматрао да ми то лако не можемо постићи, јер „има у нас много различитих мана и недостатака, које су се или од старине затекле, или су се небрижљивости омладине поткрале, па нам смећу и не даду нам, да са народима другим у изображењу и обогаћивању наше земље напредујемо“. Медовић је сматрао да наш народ има много таквих недостатака, и да би се о њима могла написати читава књига. Због тога се определио „за опис најважнијих мана наших и препоруке како се њих отрести можемо“.

Као једну од највећих мана нашег народа, коју је видео као препреку у напретку, Медовић је сматрао ту „што ми преко године онолико дана празнујемо и у те дане ништа, ни у пољу ни у дому не радимо, ако те дане празновати, ни наша црква, ни наш хришћански закон не заповеда и не налаже“. Од почетка марта до краја октобра, дакле за осам месеци, за време пољопривредне сезоне тих празничних дана било је 45, што на 20 000 домова у пожаревачком окружју износи 900 000 дана, а цела земља од 136 571 дома изгуби 6 135 695 дана, што за годину износи 40 000 000 талира. Уз овај губитак од 45 дана за 8 месеци долази и 45 дана црквених празника на које се не ради. што заједно износи 100 нерадних дана од укупно 240, дакле скоро половина. Медовић објашњава како је до тога у прошлости дошло, али налази да светковати све дане које су наши стари светковали „значи код Бога у немилост, код наше свете цркве у инат, код целога пак хришћанског света и света образованог у покор и подсмех долазити. Светковање ово, најпосле, причињава нам у садашње време велику и ненадокнадиву штету“.

Медовић даље наводи и низ других погрешака у домену пољопривредне производње, које резултирају великим губицима у привреди земље, која се највећим делом заснива на пољопривреди и сходно томе даје одговарајуће препоруке за њихово уклањање.

Наредне 1853. године у Београдском Великом календару штампан је други наставак овог рада, у коме Медовић говори о манама и недостацима нашега народа „у обзиру лекарском“. Највећим делом, он пише о великој мани „у целом народу нашем“, која се састоји у томе „што народ уопште врло мало поверења има ка лекарима, и што тек када сва средства покуша, дакле врло касно, и тек најпосле ка докторима и лекарима, које је само високославно правитељство за такове признало и у сваком окружију наместило, за помоћ долази“. У тексту даље Медовић објашњава те погрешне навике нашега народа и аргументовано саветује да се тих мана наш народ реши.

На крају овог текста стоји да ће наставак бити штампан у календару наредне године („ До године биће још“). Међутим ми нисмо били у могућности наставак тог чланка пронаћи.

9. Медовић А. Санитетска полиција према начелима правне државе (по Ширмајеру) са неколиким примедбама и назначењем постојећих у кнежевини Србији санитетско–полицијских закона, уредаба и настављења главнијих прописа и поука за полицајне и санитетска званичнике. Београд 1871.

То је једна врло опсежна књига (422 стране), на изврсном папиру, штампана у државној штампарији, одлично опремљена. На известан начин она представља наставак његове књиге „Судска медицина“. Књига има неколико делова. На почетку, у уводном поглављу „појам о санитетској полицији, њен циљ и њен однос са полицијом уопште и са државом“, говори се о држави и државним циљевима, посебно у правној држави и основном устројству правне државе и начинима како правна држава треба да решава питања из домена санитетске струке и где је место санитетске полиције у њој. Књига је подељена на три дела.

Први део односи се на „јавно неговање здравља“ и уклањање узрока који доводе до болести. Део је подељен на три главе. У првој глави говори се о „потпуном уништењу узрока од којих долазе болести“ са два пододељка. У првом пододељку, говори се о спречавању наследних болести а у другом о отклањању спољашњих утицаја. У другој глави, детаљно се говори о одбрани од „прилепчивих болести“, а у трећој о одбрани од „мијазматичних болести“, што је у то време био назив за болести чији узрок није био познат.

У другом делу књиге говори се о „јавном неговању болесника“. Овај део је подељен на два одељка. У првом одељку, говори се о набављању средстава за лечење, школовању лекара, њиховом даљем образовању, о школовању и даљем образовању апотекара, о набавци лекова, о осталим здравственим радницима, установама од јавно–хигијенског значаја, о болницама, о надрилекарству и др. У другом одељку, под насловом „Остали удеси“, говори се о помоћи код опекотина, повреда при паду са висине, уједима бесних и отровних животиња, о тровању и др. Трећи део односи се на „Уредбе лекарства државног или санитетском Уставу“, у коме се говори о организацији санитетских власти.

Литература

1. Медовић А. О минералним водама у Србији. Извештај Вилхелма Жигмундија. Срп Арх Целок Лек 1879; књ. III;117–129.

2. Ј Валента, В Ђорђевић. Извештај о трећем међународном лекарском конгресу. Срп Арх Целок Лек 1874; књ. 1; 243–278.

3. Др Аћим Медовић. Срп Арх Целок Лек 1898; sv. 1; 37–39.

4. Др Аћим Медовић. Годишњак Српске краљевске академије; 1893, 181.

5. Свечани дан Српског лекарског друштва (22. јуни 1897). Срп Арх Целок Лек 1897; sv.7; 21–23.

6. Свечана прослава 25–то годишњице Српског лекарског друштва. Срп Арх Целок Лек 1897; sv. 8; 25–45.

7. Суботић М. В. Педесетогодишња историја српског лекарског друштва. Српско лекарско друштво, Београд, 1922, 45.

8. Станојевић В, Станојевић Б, Ђорђевић С. Осамдесетогодишњица Српског лекарског друштва и Српског архива за целокупно лекарство. Српско лекарско друштво, Београд 1952, 4–6.

9. Кандић Љ. Даниловић Ј. Историја Правног факултета (1808–1905). Београд 1997.

10. Др Аћим Медовић (1815–1893). Срп Арх Целок Лек 1956; св. IX; 1082–1084.

11. Грујић В. Допринос др Аћима Медовића Медицинско–стручној књижевности. Acta Historica medicinae, pharmaciae, veterinae 1970;10:115–122.

12. Станојевић В. Др Аћим Медовић. Споменица 1872–1972. Српско лекарско друштво. Београд, 1972; 37–38.

13. Драговић С. Пољаци лекари у Србији у XIX веку. Зборник радова са јубиларног научног скупа. Катедра за славистику филолошког факултета Универзитета у Београду. Славистичко друштво Србије. Београд 1996;229–232.

14. Свечани дан Српског лекарског друштва (22. јун 1897.). Срп Арх Целок Лек 1897; св. VII;21–23.

15. Постављење др Јаћима Медовића. Неауторизовани текст. Музеј Српске медицине. Фасц. 56, 2. страна.

16. Др Аћим Медовић. Први председник Српског лекарског друштва. Неауторизовани текст (2 стране). Музеј Српске медицине. Фасц. 56.

17. Записници са састанака Српског лекарског друштва: Срп Арх Целок Лек од 1872 до 1887. (Срп Арх Целок Лек 1879; св. 7;стр. 383. Срп Арх Целок Лек 1872; књ. 1;стр. 17. Срп Арх Целок Лек 1872; књ. 1;20–21. Срп Арх Целок Лек 1872; књ 1. стр. 28. Срп Арх Целок Лек 1872; књ 1. стр. 46. Срп Арх Целок Лек 1872; књ 1. стр. 48. Срп Арх Целок Лек 1872; књ 1. стр. 51. Срп Арх Целок Лек 1872; књ 1. стр. 67. Срп Арх Целок Лек 1872; књ 1. стр. 87–89. Срп Арх Целок Лек 1872; књ ***. стр. ***. Срп Арх Целок Лек 1872; књ 6, одељак 1 стр. 18. Срп Арх Целок Лек *****; књ 6, стр. 257–25. Срп Арх Целок Лек 1887; књ 9, стр. 16. Срп Арх Целок Лек 1887; књ 9, стр. 17).

18. Кастратовић Д. Историја медицине пожаревачког округа (1822–1914.). Пожаревац 1991:26–33.

19. Јовановић М. А. Медовић писац првог научног зоолошког рада у Кнежевини Србији. Пола века науке и технике у обновљеној Србији 1804–1854:178–181.

20. Станојевић В. Историја српског војног санитета; наше ратно санитетско искуство. Београд 1992.

21. Михајловић В. Из историје санитета у обновљеној Србији од 1804–1860. Српска академија наука, Београд 1951.

22. Грујић В. Лицеј и Велика школа. Српска академија наука, Београд 1987.

23. Ђорђевић Ж. Студија на паразитским и патогеним протозоама. Српска краљевска академија. Гласник 77 (1909.):201–256.

24. Аћим Медовић. Медицинска енциклопедија. Књ. 6. Лексикографски завод ФНРЈ, Загреб 1962:588.

25. Павловић Б. Историја српске медицине. УП Службени лист СРЈ и Световид Београд 2002:87–93.

26. Гавриловић СВ. Прва српска књига о указивању хитне помоћи. Зборник радова са XIV научног састанка научног Друштва за историју здравствене културе Југославије. 1965; 248–255.

27. Михајловић В. Из историје санитета у обновљеној Србији 1804–1860. Српска академија наука, Београд 1951; књ. 4:218–234, 437.

28. МУД–С–II–18–1845. Архив Србије, Београд. Предмет о пријему др Аћима Медовића у Српско поданство 1845.

29. Совет–60–1848. Архив Србије, Београд. Голубачка мушица.

На Растку објављено: 2014-05-04
Датум последње измене: 2014-05-05 15:37:10