Радоје Чоловић
Др Едуард Михел (1864–1915)
______________________________________________________
Аутор је академик САНУ и председник Српског лекарског друштва
______________________________________________________
Summary
Eduard Mihel (1864–1915) was born in Rihlov, Bohemia, where he finished grammar school. He registered with Medical school in Prague (Bohemia), then passed to Vienna (Austria), where he graduated in 1889. At the University he was distinguishing himself with logical critical thinking, outstanding intelligence, versatile education and good manners. After he graduated medicine, he came to Belgrade, admitted a Serbian citizenship and he got a post of a secondary doctor at the Surgical department of the Belgrade town hospital whose head was prominent Serbian surgeon dr Vojislav Subbotić. After a year, with an excellent mark in the „conduit“ list, he got a post of a secondary doctor at the Internal department whose head was dr Svetozar Atanasijević, where he spent a year and got an excellent mark as well. Then he got a post of a municipal doctor in Belgrade. In the mean time he was fully accepted into Belgrade higher society of intellectuals, artists, scientists and politicians, where he was regarded as one of the most educated and cultural man in the capital city. He married Olga Kumanudi–Stanišić and bought a house in the center of the city.
In Serbian medical community there was a special need for specialist for pathology, forensic medicine and bacteriology. Dr Mihel was chosen for the post, and was awarded a state scholarship and was sent to Vienna to specialize at professors Weichsenbaum and Hofmann. After Vienna, he moved to Freiburg and Paris where he completed the study.
After he was back in Belgrade, dr Mihel got a post of a Chief dissector of the Belgrade Military and Town hospital, where he started his work in forensic medicine and pathology. At the same time, he was appointed an officer in charge for hygiene at the Medical department of the Ministry of the interior, in whose responsibility for all medical affair of the state had been until the end of the First world war. So, from that time he dealt with pathology, forensic medicine, hygiene and bacteriology. He did over 4000 autopsies. With good knowledge of bacteriology, he was a leading consultant in prophylaxis and prevention of spread of the infectious diseases, particularly of cholera.
He was appointed a personal doctor of the King Aleksandar I of Serbia and he resign after King’s marriage with queen Draga, as he was against it for „medical reasons“.
Dr Mihel was a member at the national chapter for Serbia in the Committee of the Slavonic doctors that was formed at the XIII International medical congress in Paris in 1900. He was an active participant and lecturer at the First meeting of Serbian surgeons in 1907. and in preparation of the Second one.
He initiated a modernization of the Low for the regulation of people's medical care and for the protection of health introduced in 1881, in order to install in it modern developments in infection medicine and bacteriology. He was a member of a number commissions in charge to prepare a proposition for opening of the Infection hospital, and a member of commission for exam for the post of „fizicus“. He was appointed a regular member of the Main sanitary council of the Kingdom of Serbia. As a member of the council, he was a representative of Serbia at the Second international congress for asanation and healthy lodgings, held in Geneva from 22. to 26. at August in 1906. He was a member of Serbian delegation at the International conference for public hygiene held in Paris from 7th of November 1911. to 17th of January 1912, during which he presented a hygienic situation in Serbia and spoke about epidemics, particularly cholera, that threat Serbia in 19th century and about measures carried out by Serbia to protect, not only itself, but Europe as well. Leaving a good impression on the Presidency of the conference, he was chosen in the council with the task to analyze and prepare a Resolution on all aspects of fight against cholera.
Dr Mihel served in all there Balkan wars. During the war 1912. he was appointed a member of the commission to study the need for the vaccination of the Serbian army against cholera that flourished in Turkey and Bulgaria in 1913. The commission developed an Instruction for vaccination of the Serbian army against cholera.
In the rank of a major, he was appointed a commander and a doctor of the Hospital in reserve in Smederevska Palanka, where he got exanthemateous typhoid fewer, from which he died in 1915.
Dr Mihel was chosen a regular member of the Serbian medical society in 1890. and was one of the most active one. He gave over 100 presentations at the meetings of the Society. He was a referee for a number of articles and gave several overviews of the published medical books, scientific articles and wrote several „In memoriam” for leading European doctors. He wrote the reports from several international congresses he had attended and gave several excellent overviews of the development of some different medical disciplines that took place during the recent decades. He was a member of different commissions, a member of the Court of honor and a member of the Governing council of the Serbian Medical Society. He represented the Serbian medical society at the international congresses in Rome and Budapest.
Dr Mihel published 34 articles, 2 „Hydrocelle muliebus“, „Ein Betrag zür Frage von der sogenannten traumatishen Spatapoplexie“, in Wiener klinische Wochenscrift, 31 in Srpskom arhivu za calokupno lekarstvo (Serbian Archive for the entire medicine) the most important of which are: „O atrofiji i distrofiji mišića“, „Brozani šećerni dijabet“, „Savremeno stanje patološke anatomije i fiziologije“, „Nekoliko novih ideja o elementima i metodima ispitivanja centralnog živčanog sistema“, „Pravilnik za vršenje sudskih obdukcija“, „Predlog za reviziju čl. 18, 19, 20. i 21. zakona o uređenju sanitetske struke i o čuvanju narodnog zdravlja od 30. marta 1881. godine“, „Meningitis cerebro–spinalis epidemica“. One article under title „Ulcus rotundum ventriculi, ulcus duodeni, ulcus pepticum jejuni posle gastroenterostomije“ was published in Izveštaj o radu Prvog sastanka srpskih hirurga 22. i 23. XII 1907. godine (Report of the first meeting of Serbian surgeons held 22. and 23. XII 1907.).
О породици Михел
Према казивању Шарлоте–Каролине Михел, зване Лола, кћери Густава Михела, млађег брата др Михела, Михели су пореклом Французи из Нормандије. Први Михел звао се Мишел и служио је као седлар у Наполеоновој коњици. За време једне битке у Аустрији био је рањен и остао је ту да се лечи, а затим се населио у Чешкој, која је у то време била у саставу Аустрије. Он је основао породицу од које потичу Михелови.
Отац др Едуарда Михела такође се звао Едуард. Имао је завршену економску школу. Кад се кнез Милош Обреновић 1858. године вратио да влада Србијом желео је да организује двор на начин да може примати важне и угледне госте и стране посланике. Како је сматрао да таквог човека не може наћи у Србији, одлучио се да позове некога са стране. Избор је пао на младог Едуарда Михела, који је веома брзо и вешто организовао цео дворски домазлук у којем је био шеф кувара и кухиње. Едуард Михел је служио кнеза Милоша, кнеза Михајла и кнеза/краља Милана. У посебно добрим односима био је с кнегињом /краљицом Наталијом, која га је водила и у свој летњиковац крај Фиренце да јој води домаћинство кад би лети тамо ишла да проведе одмор. Едуард Михел никад није добро научио српски, али то му није сметало да своје дужности обавља добро и на време. Остао је у католичкој вери и желео је да се ожени с девојком из свог краја. Почео је да пише једној седамнаестогодишњој девојци чије се име не зна и после годину дана преписке она је с мајком, која је иначе била Немица, дошла у Београд где су се она и Едуард Михел старији венчали. Изродили су седморо деце, петорицу синова и две кћери. Кнегиња /краљица Наталија је једној од двеју Михелових кћери била кума на крштењу и дала јој своје име. Но, обе кћери су умрле још као бебе.
Најстарији син Едуарда Михела старијег такође се звао Едуард и постао је лекар.
Други син, Карло, завршио је војну академију у Паризу и био је пуковник. Оженио се Марицом Пероло. Његов син Сташа био је дипломата. Имао је сина који је отишао да живи у Америку.
Густав, трећи син Едуарда Михела старијег, завршио је фармацију у Бечу а затим је годину дана радио у чувеној апотеци Кребс. По повратку у Београд био је најпре дворски апотекар, а после је основао своју апотеку у приземљу куће на углу улица Краљевића Марка и Гаврила Принципа у којој је живео. Иначе, Густав је био и музичар аматер и музички критичар. О њему је писао мр Александар Васић (Музикологија 2004; 4:167–195). Густав се оженио Јеленом Шаповић, кћерком трговца из Трста, која је завршила клавир на конзерваторијуму у Прагу у класи Антоњина Дворжака. Давала је часове клавира деци кнеза Павла. Иначе, рођена сестра Јелене Шаповић, Нина, удата за Вјенцеслава Рендла, диригента војног оркестра, била је професор музичке школе „Мокрањац”. Густав и Јелена имали су двоје деце, ћерку Шарлоту–Каролину звану Лола и сина Николу. Живели су у улици Краља Милана, на месту где се данас налази палата „Београђанка”. Јелена, Лола и Никола су отишли у Париз 1927. године. Лола је у Паризу завршила балетску школу код Ђагиљева као друга у класи, а затим је отишла у Њујорк и била балерина у Метрополитен опери. Касније је прешла на рад у Уједињене нације и била дактилографкиња и секретарица генералног секретара УН, У. Танта. Умрла је јуна 2002. године на Флориди, САД. Њен Брат Никола (1908–1980) се 1938. године вратио у Београд и оженио се Вером Илић, која је у Првој београдској гимназији предавала француски и латински језик. Њихови потомци Мирјана и др Андрија — интерниста са породицама данас живе у Београду, односно Чачку.
Антон, четврти син Едуарда Михела старијег, завршио је права у иностранству (не зна се где), био је адвокат и није се женио.
Пети син Рудолф студирао је у Минхену, као „вечити студент” и бавио се књигама. Био је ожењен Будисавом, кћерком књижевника Лазара Комарчића, с којом није имао деце.
Биографија др Едуарда Михела
Едуард Михел (у неким документима Михл) рођен је 24. јуна 1864. године у Рихлову у Чешкој. Како тог имена нема у регистру градова и места у Чешкој, али постоји место Рихнов (Рyцхнов), могуће је да се ради о том месту. Нема података зашто је његова мајка отишла у Рихнов да се породи. Могуће је да су Михелови имали више поверења у чешке лекаре за случај каквих потешкоћа у порођају. У неким документима стоји да се школовао у Рихлову, где је завршио гимназију, а у другима да је гимназију учио у Београду и Рихлову. Такође није јасно зашто се млади Михел није школовао у Београду. Могуће је да су Михелови веровали да ће у Чешкој добити боље образовање. Медицину је уписао 1882. године у Прагу, а наставио у Бечу. Међутим, по казивању Шарлоте–Каролине Михел, студије медицине почео је у Берлину, а наставио у Бечу, где је дипломирао 1889.
На студијама се истицао вредноћом, оштрим логичким критичким размишљањем и расуђивањем, изврсном интелигенцијом, свестраним образовањем и лепим васпитањем. Поред матерњег чешког, Едуард Михел је одлично говорио српски, немачки, француски и енглески језик.
После завршене медицине дошао је у Београд. Сходно Закону о уређењу санитетске струке и чувању народног здравља из 1881. године, др Михел је примио српско држављанство и убрзо је био постављен за лекарског помоћника на Хируршком одељењу Варошке болнице на Палилули (данашња зграда Српског лекарског друштва, у улици Џорџа Вашингтона 19). Хируршким одељењем руководио је др Војислав Субботић, који је почетком 1889. године са места шефа Хируршког одељења и управника Земунске болнице прешао у Београд. Ту је започела сарадња и међусобно поштовање ове двојице истакнутих српских лекара. Михел је годинама био један од Субботићевих најзначајнијих сарадника.
После годину дана проведених на хирургији и одличних оцена у „conduit” листи, добијених од др Војислава Субботића, др Едуард Михел је премештен на рад на Одељење за унутрашње болести, којим је руководио др Светислав Атанасијевић, на коме је такође провео годину дана и за свој рад на том одељењу добио одличне оцене. После тога су га санитетске власти поставиле за општинског лекара у Београду.
У међувремену је био примљен у тадашње високо београдско друштво интелектуалаца, уметника, научника и људи од политике. Др Михел је важио за једног од најобразованијих и најкултурнијих људи Београда, па је био радо виђен гост на пријемима и састанцима на којима су се водили разговори о политици и стварала престоничка култура. Највише се дружио с угледним и утицајним породицама Жујовић, Аврамовић, Кумануди–Станишић. Оженио се Олгом Кумануди–Станишић, купио кућу у центру Београда (данашња зграда ресторана „Грчка краљица” у Кнез Михаиловој улици), у којој су се наредних година одржавали бројни састанци, разговори и пријеми. Са Олгом је имао кћер Веру, коју су звали Титика. Она се удала за једног Француза и отишла да живи у Белгију (по неким подацима у Француску) и о њој се ништа даље не зна. Олга Кумануди–Станишић је до смрти живела у својој кући у улици Страхињића Бана. Умрла је у Београду око 1980. године.
У српској медицини осећала се нарочита потреба за едукацијом лекара патолога, бактериолога и судских лекара. На састанку Српског лекарског друштва, одржаном 18. новембра 1889. године, др Војислав Субботић је предложио да „лекарско друштво умоли г. министра унутрашњих дела да се пошаље један или ђак питомац или један од лекара да се стручно спреми за патолошку анатомију, патолошку хистологију и судску медицину” (Срп. арх. целок. лек. 1895, св. 12:110). На 12. редовном састанку 2. децембра 1889. године (Срп. арх. целок. лек. 1895, св. 12:111) он је тај предлог поновио, у чему су га подржали др М. Радовановић и др Васић, а др Ђ. Јовановић је предложио „да се тај питомац спреми из нормалне и патолошке хистологије па и бактериологије”. Тада је др Субботић рекао да „без патолошког анатома код нас не може бити напретка у медицини”. Изгледа да су управо на његов предлог санитетке власти понудиле др Едуарду Михелу „да се усаврши у патолошкој анатомији, судскомедицинској струци и бактериологији”, што је он одмах прихватио те је као државни стипендиста упућен у Беч код професора Weichsenbaum–a и Hofmann–a, где је провео највећи део специјализације. Године 1896. из Беча је прешао на даљу специјализацију у Фрајбург, а затим у Париз.
По повратку са специјализације, указом краља Александра Обреновића, др Михел је постављен за главног стручног просектора Војне и Варошке болнице, тако да се у целом свом даљем професионалном животу др Михел бавио патологијом и судском медицином, али и бактериологијом. Ипак, његово главно занимање биле су патологија и судска медицина, у којима је стекао огромно искуство. Тачан податак о броју извршених обдукција није познат, али по нашем мишљењу тај број би морао бити између 4000 и 5000. Наиме, у свом реферату на Првом састанку српских хирурга 22. и 23. децембра 1907. године др Михел наводи да је до тада урадио 2400 обдукција. Реално је претпоставити да је током наредних 7 година морао урадити још толики број обдукција, пошто је постојала стална тенденција повећања броја свих медицинских процедура, па и обдукција.
Године 1897. др Михел је указом именован за личног лекара краља Александра Обреновића. Ту дужност је обављао до 1900. године, када је дао оставку „из медицинских разлога”, јер се није сложио с женидбом краља Александра с Драгом Машин. После убиства краља Александра и краљице Драге др Михел је извршио обдукцију оба тела, а по неким подацима само тела краљице Драге.
Едуард Михел, референт за јавну хигијену и члан Главног санитетског савета
Указом краља Александра Обреновића, др Михел је постављен за „референта за јавну хигијену при Санитетском одељењу при Министарству унутрашњих дела”, у оквиру кога су санитетски послови иначе били све до завршетка Првог светског рата.
Др Едуард Михел је 1908. године био кандидован, а затим и именован за редовног члана Главног санитетског савета Краљевине Србије, тела које данас зовемо Судскомедицинским одбором. Реизабран је 1912. године и остао је члан све до смрти. Године 1911. постао је члан Комисије за полагање испита за физикуса.
Ценећи, између осталог, његово веома добро познавање бактериологије и инфективних болести, на предлог Министра унутрашњих дела Влада Краљевине Србије га је 1898. године именовала за члана комисије чији је задатак био да изради „Предлог за отварање инфективне болнице”. Др Михел се залагао да београдска општина суму од 20.000 динара, која је већ била уплаћена Управи фондова, уступи држави „која сада хоће да подиже болницу”, укључујући и „дечји павиљон” (Срп. арх. целок. лек. 1900; св. 7:386).
У својству члана Главног санитетског савета, др Михел је са др Митом Николићем био делегат на Другом међународном конгресу за асанацију и здравствено становање, који је од 22. до 26. августа 1906. године одржан у Женеви. Такође је, као члан овог савета, 1911. године именован за члана Комисије за полагање испита за звање физикуса која је, између осталог, била одговорна и за опште хигијенске прилике на свом подручју.
Године 1907. др Теофило Мирковић је на годишњем скупу поднео исцрпан реферат под насловом „Критички поглед на садашњи санитетски закон” и предложио његову ревизију. Том приликом је формиран Одбор за израду предлога о ревизији санитетског закона, у који су ушли др Ђока Николић, др Радивој Вукадиновић, др Јован Данић, др Теофило Мирковић, др Едуард Михел, др Милан Јовановић–Батут и др Хранислав Јоксимовић. Године 1909. др Ђока Николић је у име Одбора поднео „Извештај о новом нацрту санитетског закона”. После дискусије је изабран нови одбор, у који је поново ушао и др Едуард Михел, са задатком да изради коначан текст измена постојећег санитетског закона.
Др Михел је поред др Миленка Веснића и др Милана Јовановића–Батута био члан српске делегације на међународној конференцији за јавну хигијену, која је 7. новембра 1911. и 17. јануара 1912. одржана у Паризу. У име Владе Краљевине Србије др Михел је на конференцији 7. новембра 1911. говорио о хигијенским приликама у Србији. Током свог следећег иступања на овој конференцији говорио је о епидемијама (пре свега колере) које су у XIX веку преко Србије угрожавале Европу и о томе шта је све у Србији рађено да се од њих заштите не само Србија него и Европа. Др Михел је у неколико наврата дискутовао. Његов наступ је оставио тако снажан утисак да га је Председништво конференције изабрало за члана одбора који је имао задатак да анализира и припреми резолуцију о свим аспектима борбе против колере.
Др Михел је са др Војиславом Субботићем, др Јованом Данићем, др Љубомиром Стојановићем и др Ђорђем Нешићем био члан Националног комитета за Србију у Комитету словенских лекара, који је оформљен од делегата на XIII међународном лекарском конгресу 1900. године у Паризу.
Активно је учествовао на Првом састанку српских хирурга и у припреми Другог састанка српских хирурга који је требало да се одржи 1908. године и на коме је требало да реферише рад „Данашње стање питања имунитета”, али тај састанак није одржан јер су, како је др В. Субботић рекао, „политичке прилике омеле његово одржавање”.
Др Едуард Михел као војни лекар
Др Михел је примањем српског држављанства постао и војни обвезник Србије и одмах је добио чин санитетског поручника у резерви. Када је 2. августа 1896. године постављен за стручног просектора Главне војне болнице унапређен је у чин санитетског капетана II класе, а после Првог балканског рата у чин санитетског мајора. У сва три балканска рата др Михел је био активиран. По реферату др Ђорђа Николића на тему „Наш војни санитет у балканским ратовима” др Михел је био позван да се изјасни о „потреби пелцовања против колере”, која је 1912. владала у Турској, а 1913. у Бугарској. Као члан комисије, заједно са др Лазаром Генчићем и професором бактериологије др von Drigalskim из Беча, а на основу резултата испитивања извршених у Скопљу, препоручио је вакцинацију против колере, те је комисија израдила „упутство за вакцинацију у српској војсци”.
Кад је почео Први светски рат др Михел је у чину санитетског мајора био постављен за управника и лекара Резервне војне болнице у Смедеревској Паланци. У Српској војсци је владао пегави тифус, од кога су оболели многи српски лекари. Лечећи болеснике др Михел се и сам разболео од пегавог тифуса и умро 24. марта 1915. године у Резервној болници у Смедеревској Паланци, у 51. години живота. Тако стоји у свим документима. Међутим, у архиви породице Михел стоји да је он умро у Нишу и да је код њега, док је био на самрти, био његов млађи брат, већ помињани Густав.
Др Едуард Михел и Српско лекарско друштво (СЛД)
Др Едуард Михел је по први пут присуствовао редовном састанку СЛД 18. новембра 1889. године (Срп. арх. целок. лек. 1895; св. 12:106) као „гост”, а већ је на следећем састанку, одржаном 2. децембра 1889. године (Срп. арх. целок. лек. 1895; књига 12, стр. 111), иако „гост”, приказао једну жену која је услед порођаја добила везиковагиналну фистулу, а коју је оперисао др Казимир Гонсјаровски уз „задовољавајући резултат” (Срп. арх. целок. лек. 1895; св. 12:111).
На предлог др Војислава Субботића, датог 20. јануара 1890. године, на Главном годишњем скупу, одржаном 4. фебруара 1890. године, Српско лекарско друштво је изабрало др Михела за свога редовног члана (Срп. арх. целок. лек. 1895; св. 12:146), а на састанку 17. фебруара 1890. године прочитано је Михелово писмо у коме је изјавио да се са задовољством прима чланства (Срп. арх. целок. лек. 1895; св. 12:151). Др Михел је од самог почетка свој рад у СЛД схватио веома озбиљно. Тако је већ на састанку СЛД 14. априла 1891. године предложио да се за „друштвену књижницу набавља од ове године Архив за патолошку анатомију” од Вирхова, што је одмах било усвојено (Срп. арх. целок. лек. 1895, св. 12:259).
Иако практично тек лекар почетник, др Михел је зрелошћу својих приказа и квалитетом дискусија остављао снажан утисак на чланове СЛД и био веома цењен, тако да је већ 9. марта 1891. године изабран за сарадника др Милана Јовановића–Батута, новог главног уредника Српског архива за целокупно лекарство, и задужен за област патолошке анатомије, опште патологије и дечјих болести (Срп. арх. целок. лек. 1895, св. 12:252).
Очигледно је да је др Михел велики део своје енергије посветио Српском лекарском друштву и унапређењу његовог рада. Између осталог, трудио се да се библиотека Друштва обогати. Тако у записнику са Главног годишњег скупа СЛД за 1891. Годину, одржаног 19. јануара 1892, стоји да је за Друштво прикупио (вероватно књиге — примедба Р.Ч.): а) О терапији дифтерије од проф. Шринбиинга, б) О пателарном рефлексу код tabes dorsalis–а од проф. Ајхорста, в) Обољења кичмене мождине услед дегенерације крвних судова од др Емила Редлиха, г) О дифтерији од Хеноха, д) О средствима за исхрану мале деце од др Гензера, е) О лечењу великог кашља од др Унгара (Срп. арх. целок. лек. 1895, св. 12:294).
На Главном годишњем скупу СЛД 1898. године покренуо је питање да се активира рад библиотеке Друштва. Наиме, број књига и часописа у библиотеци Друштва стално се повећавао. Било је пуно посла око набавке књига и часописа, њиховог слања и издавања на читање по захтеву лекара, од којих су неки врло неуредно исте враћали библиотеци, па је др Михел предложио да Друштво ангажује сталног књижничара који би о свему томе водио бригу. До тога, нажалост, није дошло, тако да је проблем остао нерешен. Зато је у једном тренутку постављено питање да се забрани изношење књига и часописа из читаонице. Др Михел се с тим није сложио и заложио се да се Архиви могу носити из читаонице Друштва кући на читање, пошто се због обимности не могу читати у читаоници (Срп. арх. целок. лек. 1900; св. 12:616).
Др Михел је од почетка укључиван и у питања организације лекарске службе у Београду. Тако је једном приликом, после расправе о ноћној лекарској служби у Београду на једном састанку СЛД, заједно са др Митаном Радовановићем био одређен да припреми предлог како да се та служба организује. Они су 20. јуна 1892. године као чланови комисије дали предлог како да се уреди дежурство лекара у Београду. Након краће дискусије њихов предлог је прихваћен и послат Председништву општине Београда и лекарима с питањем да ли „пристају да се приме ноћног дежурства према поднесеном нацрту”, што се може узети као прва идеја о организацији службе хитне помоћи у Београду(Срп. арх. целок. лек. 1895, св. 12:327–329).
Др Михел је у СЛД сматран и за веома доброг представника Друштва на међународним конгресима. Тако је 19. фебруара 1894. године био одређен за делегата СЛД на Међународном лекарском конгресу у Риму, за шта му је дато 25 дин. „да положи као упис, како би Друштво добило све публикације мед. конгреса” (Срп. арх. целок. лек. 1898, додатак СА; св .7:590). Одређен је и у делегацију за VIII интернационални хигијенски конгрес у Пешти.
Др Михел је биран и у ужу Управу Српског лекарског друштва. Био је члан разних комисија Друштва и члан Суда части СЛД од 1905. године (Срп. арх. целок. лек. 1907; св. 3:168). На 38. главном годишњем скупу СЛД изабран је у Управни одбор (Срп. арх. целок. лек. 1910; св.11:449).
Др Михел се залагао да се строго поштује Устав Српског лекарског друштва и у томе је био понекад веома оштар. Тако је на Главном годишњем скупу 1905. године, залажући се да Друштво призна своју грешку зато што је искључило др Николу Хаџи–Николића, рекао да „друштво које не поштује свој Устав више није друштво него котерија” (Срп. арх. целок. лек. 1905; св. 1:107).
Др Михел се залагао за домаћинско економисање, па је тако на Главном годишњем скупу СЛД 1905. године био један од потписника предлога да се „досадашња главница не сме трошити” већ да се текући трошкови подмирују из друштвених прихода.
Да би се побољшао квалитет стручних састанака др Михел је сматрао да је веома важно да се дневни ред састанака најави знатно пре њиховог одржавања како би сви чланови Друштва могли да се припреме за дискусију. Тако је 11. марта 1900. предложио „да се од сада, када се прикаже какав случај у лекарском друштву, у исто време и закаже да ће се на идућем састанку о томе водити дискусија, као што се то ради и код других удружења ове врсте”, а што је једногласно прихваћено од присутних (Срп. арх. целок. лек. 1900; св. 6:330).
Др Михел је као делегат СЛД учествовао на XIII међународном лекарском конгресу у Паризу, који је одржан 2–6. августа 1900. године. Том приликом је присуствовао састанку учесника конгреса из словенских земаља, о чему је у Српском архиву објавио приказ чланка (Срп. арх. целок. лек. 1900; св. 9:477–481), који је објављен у чешком лекарском листу (види касније).
Др Михел се залагао за изградњу лекарског дома, са којим се доста каснило из разних разлога. Тако је 1901. године то питање поставио на састанку Друштва, али како није било задовољавајуће реакције, већ је на следећем састанку то питање поставио као „ствар хитну” (Срп. арх. целок. лек. 1901; св. 3:126). Расправа је одложена за Главни годишњи скуп, на коме је о томе било знатно више говора. С обзиром на тешкоће да СЛД самостално изгради лекарски дом, Михел се изјаснио да се прихвати предлог Инжењерског удружења о заједничкој изградњи, које је такође желело изградњу свога дома. Др Михел је сматрао да ће бити лакше добити одговарајући плац и да ће изградња бити јефтинија. Међутим, из саопштења председника СЛД на Главном годишњем скупу, одржаном 11. фебруара 1901. године, види се да до тога није дошло, пре свега зато што је др Владан Ђорђевић, који је тада био председник Владе Краљевине Србије, био против заједничке изградње са Инжењерским удружењем и преферирао самосталну изградњу лекарског дома (Срп. арх. целок. лек. 1901; св 5:229–230).
Др Михел је од стране СЛД сматран за веома компетентног рецензента. Тако је на захтев Друштва на састанку 5. марта 1904. реферисао о преводу др Васића „о отровним бактеријама, од Гамалаја”. Др Михел је био мишљења да ово дело, иако је мало застарело, треба да се одштампа у II одељку Архива, но с тим да преводилац погрешке које има у рукопису поправи (Срп. арх. целок. лек. додатак, 1898; св. 7:332). Поред тога, направио je приказе више домаћих и страних књига (види касније).
Као патолог, др Михел је био позиван да држи предавања, односно реферате и на појединим ужим састанцима. Био је учесник Првог састанка српских хирурга, који је одржан 22. и 23. децембра 1907. године, на коме је држао предавање о улкусу желуца, дуоденума и пептичком улкусу јејунума (види касније), а био је активно укључен и у припрему Другог састанка српских хирурга, који је био планиран за 1908. годину, а за коју је припремио тему „Данашње стање имунитета”. Нажалост, до тог састанка није дошло.
Михел је узимао активно учешће и у расправама о питањима санитетског законодавства, грађанским и војним питањима. Био је први који је схватио недостатке одредби 18, 19, 20, 21. и 22. Закона о уређењу санитетске струке и заштите народног здравља из 1881. године, које регулишу сузбијање заразних болести, тако да је написао веома опширно образложење о потреби њихове ревизије (види касније).
На састанку СЛД, посвећеном извештају Одбора за израду пројекта санитетског закона 24. и 25. априла 1911. (Срп. арх. целок. лек. 1911; св. 8:456–481), др Михел је подржао већ више пута дате предлоге да се за санитетске послове формира Министарство народног здравља, односно да се санитетски послови коначно изузму из делокруга рада Министарства унутрашњих дела.
У дискусији, вођеној у Друштву, о новим предлозима организације српског војног и цивилног санитета, а у светлу дискусије о новопредложеном Министарству народног здравља, др Михел је сматрао да је поднети предлог недовољно јасно формулисан а да је „предмет врло компликован”, да ће „грађански лекари имати једног шефа, тј. министра народног здравља, а војни чак два, тј. још и министра војног. Лекари по тим погодбама неће ни ићи у војску!”, па поставља питање: „Како ће се дакле рекрутовати војни лекари? Двојство обавеза отежаће организацију и ток војно–санитетске службе”. Захтевао је „да предлагачи детаљирају ту одредбу” (Срп. арх. целок. лек. 1911; св. 8:462).
Др Михел је имао високе захтеве према стручном усавршавању лекара и њиховим моралним квалитетима. Поводом једне расправе, која је вођена о опадању угледа лекарског сталежа, др Михел је рекао и да „углед лекарског сталежа и поред напретка медицине опада, јер има лекара који се служе несолидним начином рада у пракси и занатском рекламом”. При томе „лекари треба да дигну свој углед усавршавајући се не само научно него и етички”. Он је сматрао да је „потребна установа лекарске коморе за сузбијање етичких иступа које не обухвата ни један од постојећих закона” и да се „постојећи Суд части за то показао као непродуктиван”, те је предложио да у „нови закон санитетски треба унети одредбу о установи лекарске коморе, која би имала дисциплинску власт на основи закона”. Др Михел се залагао и за пуну равноправност жена лекара. Тако је једном приликом поводом захтева др Еве Хаљецке да сва места санитетске службе буду доступна и женама, тражио да се „призна женскињу лекару једнакост и права и дужности”.
Стручни и научни рад у Српском лекарском друштву
Од оснивања СЛД, његов стручни и едукативни рад одвијао се углавном кроз демонстрационе састанке на којима су често приказивани сами болесници, како би остали чланови Друштва могли да их прегледају и дају своје мишљење. Доласком др Војислава Субботића на место шефа Хируршког одељења Варошке болнице у Београду број оваквих приказа се јако повећао, али сада најчешће не самих болесника него и ресецираних препарата одстрањених органа, тумора, микроскопских препарата и сл. Већ као лекарски помоћник, а нарочито као шеф просектуре, др Михел је дао многобројне приказе, било у сарадњи са другим лекарима одељења, па и самим Субботићем, било као једини референт. За те презентације, а касније и знатно озбиљније реферате др Михел се увек темељно спремао. Иако се све презентације и предавања не могу реконструисати, навешћемо само најважније.
Убрзо по укључењу у рад СЛД др Михел је приказао жену која је услед порођаја добила везиковагиналну фистулу, коју је с задовољавајућим резултатом оперисао др Казимир Гонсјоровски (Срп. арх. целок. лек. 1895, књига 12, стр. 111).
Наредне, 1890. године др Михел је учествовао у дискусији по реферату др Васића о вариолоиду, мислећи да се ту радило о варицели а не о вариолоиду (Срп. арх. целок. лек. 1895, књига 12, стр. 199), а такође је приказао и болесницу с Lichen ruber planus и „локалисаним чворугицама (нодулима)” по екстремитетима које не личе на лихен, елефантијатичним променама на ногама и оштећеним сензибилитетом на рукама (Срп. арх. целок. лек. 1895, књига 12, стр. 204), за коју се на хистологији показало да је била лепра (Срп. арх. целок. лек. 1895, књига 12, стр. 206).
Током 1892. године др Михел је дао највећи број приказа и постао један од најактивнијих чланова СЛД. Те године је приказао десну хемисферу мозга с апсцесом од око 20 цм пуним смрдљивог гноја, који је пробио на конвекситет мозга, у десни вентрикулум, па одатле кроз Corpus calosum у леви вентрикулум. Иначе, пацијент је имао грчеве у левој нози, који су затим прелазили на леву руку и леву страну врата и лица. Болест је почела пре 8 дана. Болесник је био афебрилан све док није „менингитис наступио”, кад је дошла грозница „а осим тога и општа туберкулоза” (Срп. арх. целок. лек. 1895, књига 12, стр. 316–317). Приказао је и леву хемисферу мозга на којој се види Endarteritis obliterans „arteriae fossae Sylvi”, који је довео до „Encephalomalacia lutea Insulae Reili” (Срп. арх. целок. лек. 1895, књига 12, стр. 317), и један cor bovinum са зидом леве коморе дебљине 3 цм услед инсуфицијентног аортног и митралног ушћа (Срп. арх. целок. лек. 1895, књига 12, стр. 317), као и случај болеснице која је умрла због супфреничног апсцеса (Срп. арх. целок. лек. 1895, књига 12, стр. 320–321). Приказао је и једног болесника који је умро са сликом хеморагичког синдрома с „Endarteritis ulcerosa“ (вероватно се мисли на ендокардитис — примедба Р.Ч) узрокованим пиогеним стрептококусом (Срп. арх. целок. лек.1895, књига 12, стр. 322 и 323), лумбални део кичме једног старца, који је боловао од Myelitis–a (Срп. арх. целок. лек.1895, књига 12, стр. 323) иједну анеуризму аорте испод „Tripus Halleri“, код умрлог, који је пре неколико дана био оперисан због болова у трбуху (Срп. арх. целок. лек.1895, књига 12, стр. 324).
Дана 12. септембра 1892. године демонстрирао је почетни део дебелог црева с почетним стадијумом дизентерије (Срп. арх. целок. лек. 1895, књига 12, стр. 331–332), а 30. новембра 1892. године реферисао је о 3 болесника који су примљени на Интерно одељење Варошке болнице а који су боловали од колере, од којих је једна болесница умрла и обдукована, те је приказао и њен обдукциони налаз (Срп. арх. целок. лек. 1895, књига 12, св. 6:336–341). Такође је5. децембра 1892. године прочитао „нацрт предлога мера против ширења дизентерије и шарлаха у Београду” за које је био задужен од СЛД (Срп. арх. целок. лек. 1896, св. 6:346–348).
Током 1893. године, на састанцима СЛД реферисао је ослучају Diabetes insipidusa после повреде главе (Срп. арх. целок. лек. 1896; св. 12:646), о интересантном случају пнеумоније, о једном случају Neuritis multiplex–а, о случају пнеумоније током које се појавио и неуритис и демонстрираоруптуру аорте код болесника који је патио од M. Bright–а и умро напрасно (Срп. арх. целок. лек. 1898; св. 1:35–36). Приказао је иоловну сачму коју је један болесник који је патио од затвора прогутао, а на лаксативе избацио (Срп. арх. целок. лек. 1896; св. 11:586),случај руптуре аорте у перикард, што је довело до тампонаде срца и смрти (Срп. арх. целок. лек. 1896; св. 11:590),известио о једном умрлом од туберкулозног менингитиса (Срп. арх. целок. лек. 1896; св. 11:588) иодржао предавање о дистрофији мишића (Срп. арх. целок. лек. 1896; св. 12:647 и 648).
На састанку СЛД 21. маја 1894. године Михел је реферисао о болеснику с прогресивном атрофијом мишића (Срп. арх. целок. лек. 1889; св. 8:388–389), дискутовао је о тумору који је др Ј. Јовановић с оваријумом одстранио (Срп. арх. целок. лек. 1898; св. 11:541), а на наредном састанку СЛД, одржаном 2. јуна 1894, дао је допуне о болеснику с прогресивном атрофијом мишића (Срп. арх. целок. лек. 1898; св. 8:390).
Године 1896. др Михел је приказао микроскопске препарате централног живчаног система и читао предавање „о неколико новијих идеја о елементима и методама испитивања централне живчане системе” (Срп. арх. целок. лек. 1897; св. 2:70 и 72).
На Главном годишњем скупу СЛД, одржаном 30. јануара 1898. године, каже се да је др Михел током 1897. године на састанцима СЛД приказао 1) један случај угушивања услед пушчаног устрела; 2) два случаја смрти „услед покварених гасова” и 3) један случај смрти услед „vomitusa” (повраћања — примедба Р.Ч) и демонстрирао већи број препарата органа и микроскопских препарата: парче плућа с антракозом, микроскопске препарате аденокарцинома плућа с метастатским карциномом, један препарат „Echinococcus cystae”, ректум болеснице умрле услед перфоративног перитонитиса, мозак умрлог са „малацијом целог centruma semiovalnog, цистом у темпоралном лобу леве стране и са једним ожиљком на врху те цисте”, као и „једњак с малим апсцесима једне туберкулозне жене”, фибросарком одстрањен са врата и препарат више органа једног обешеног (Срп. арх. целок. лек. 1898; св. 4:173–177).
И током 1898. године др Михел је имао богату активност у СЛД. Тако је већ 3. јануара 1898. године приказао обдукциони налаз једног обешеника код кога је, поред уобичајеног налаза, необично било то „што није било екстравасата, што се објашњује тиме што је смрт наступила моментално” (Срп. арх. целок. лек. 1898; св. 5:218). Већ 17. јануара реферисао је своје посматрање које се односи на „случај смрти угушењем услед устрелне повреде другог вратног обртња” (види касније) (Срп. арх. целок. лек. 1898; св. 5:219), а 28. фебруара 1898. године др Михел је приказао мождану опну и више можданих тумора једног болесника који је под „неодређеним знацима болести умро на унутрашњем одељењу Опште државне болнице” (Срп. арх. целок. лек. 1898; св. 6:263–264). На истом састанку приказао и случај „anevrizme Arteriae fossae sylvi” на месту одвајања од каротиде (Срп. арх. целок. лек. 1898; св. 6:264–265), а на крају и срце умрлог с тампонадом услед руптуре срца у перикардну кесу због „фиброзног миокардитиса” (Срп. арх. целок. лек. 1898; св. 6:265). Дана 30. маја1898. године учествовао је у дискусији поводом излагања др Јована Ј. Јовановића, који је приказао један оваријални тумор који је недавно кроз лапаротомију одстранио (Срп. арх. целок. лек. 1898; св. 11:541), а 7. новембра 1898. године реферисао је обдукциони налаз једне млађе жене, умрле услед искрвављења због плаценте превије (Срп. арх. целок. лек. 1899; св. 1:12–13), један велики ретроперитонеални тумор, сарком, затим један езофагус с флегмоном код умрлог после операције извршене због прогутане кости (Срп. арх. целок. лек. 1898; св. 1:13) и на крају случај уклештења трансверзалног колона у отвор на дијафрагми, који му је послао др Недо Нешковић, дописни члан СЛД.
Активност др Михела у Српском лекарском друштву током 1899. била је значајна. На састанку 30. јануара 1899. приказао је мозак умрлог у дијабетесној коми, али који је имао и псеудотумор — анеуризму мозга (Срп. арх. целок. лек. 1899; св. 3:118), 27. фебруара 1899. говорио је о начину како да се сузбија сифилис у источној Србији (Срп. арх. целок. лек. 1899; св. 4:157–158), а 3. априла 1899. демонстрирао је тумор бубрега који је др Субботић операцијом одстранио и за који се веровало да полази од надбубрежне жлезде (Grawitz–ов тумор). Том приликом он је дао један леп приказ о овим туморима уопште (Срп. арх. целок. лек. 1899; св. 6:295–296). И на састанку 22. маја 1899. др Михел је демонстрирао кесасту анеуризму аорте, величине човечје главе, умрлог на Интерном одељењу Опште државне болнице и при томе дао веома леп опис ових анеуризми (Срп. арх. целок. лек. 1899; св. 8:406). Дана 5. јуна 1899. године приказао срце умрлог због инсуфицијенције срца услед инсуфицијенције и стенозе аортне валвуле и демонстрирао микроскопске препарате карцинома оваријума (Срп. арх. целок. лек. 1899; св. 8:410–412).
Година 1900. била је година велике активности др Михела у СЛД. Тако је на састанцима приказао препарат срца с дисекантном анеуризмом аорте 2 цм изнад валвуле, величине око 3 цм (Срп. арх. целок. лек. 1900; св. 5:263–264), микроскопске препарате примарног тумора простате с бројним метастазама у костима (Срп. арх. целок. лек. 1900; св. 5:265–266), органе 26 година старог мушкарца који је умро од хеморагичне септикопијемије услед гангренозног стоматитиса а који је имао и улкус на желуцу, вероватно септични (Срп. арх. целок. лек. 1900; св. 5:266–267) и обдукциони налаз 14–годишње девојчице умрле од перитонитиса непознатог узрока (Срп. арх. целок. лек. 1900; св. 6:331). Такође је говорио о случају акутног гнојног циститиса (Срп. арх. целок. лек. 1900; св. 6:332), о једном случају „саркома” перитонеума (вероватно саркоидозе) (Срп. арх. целок. лек. 1900; св. 6:331), приказао је препарат јетре 19 година старог дечака с тумором јетре и метастазама по дијафрагми, медијастинуму и плеурама (Срп. арх. целок. лек. 1900; св. 7:385), препарат срца и аорте 45 година старог мушкарца с руптуром дисекантне анеуризме аорте у перикард, која је довела до тампонаде срца (Срп. арх. целок. лек. 1900; св. 7:385) и реферисао обдукциони налаз 17–годишњег дечака с туберкулозом и калцификацијама у јетри (Срп. арх. целок. лек. 1900; св. 10:515–516). Те године приказао је и случај примарног саркома простате код 14 година старог дечака, како тумора, тако и микроскопских препарата (Срп. арх. целок. лек. 1900; св. 10:516), случај устрела трбуха новом војничком пушком малога калибра (7 мм) (Срп. арх. целок. лек. 1900; св. 10:516–518), као и препарате (микроскопске) бубрега с Pyelitis calculosa, перинефритисом и паранефритисом (Срп. арх. целок. лек. 1900; св. 11:555–559). На једном од састанака реферисао је обдукциони налаз 38 година старог човека с карциномом плућа, туберкулозом плућа и карциномским метастазама у мозгу (Срп. арх. целок. лек. 1900; св. 12:615–616), приказао руптуру „хепатогастричног лигамента величине мушког длана с контузијом конвекситета јетре, руптуру хилуса јетре, руптуру хепатикуса и хематоперитонеум помешан с жучи” пацијента који је умро након операције (Срп. арх. целок. лек. 1900; св. 12:621–622) и реферисао обдукциони налаз умрлог од повреде врата ножем, укључујући и повреду кичмене мождине (Срп. арх. целок. лек. 1900; св. 12:622–623). На последњем редовном састанку те године приказао је и срце једне жене с аортним и митралним вицијумом, кардијалном цирозом, кардијалним асцитом и општом анасарком (Срп. арх. целок. лек. 1901; св. 2:70–71).
На састанку 5. јануара 1901. године реферисао је обдукциони налаз умрлог од Perichondritis arytenoidea, при чему се није могао изјаснити да ли је био туберкулозне или луетичне природе, што ће тек наредних дана видети на патохистолошким препаратима који се налазе у припреми (Срп. арх. целок. лек. 1901; св. 3:124–125). Већ 24. марта 1901. године приказао је микроскоске препарате ехинококуса карличне кости болесника кога је оперисао и раније приказао др Војислав Субботић (Срп. арх. целок. лек. 1901; св. 7:315–316), као и сарком желуца који је др Субботић одстранио ресекцијом (Срп. арх. целок. лек. 1901; св. 7:317). На састанку одржаном 21. априла 1901. др Михел каже да је до тада урадио око 600 аутопсија, али да до сада није имао прилике да види примере стенозе пилоруса, коју је нашао код једног умрлог. Приказао је и лејомиом препилоричног дела желуца код умрлог од срчане инсуфицијенције (Срп. арх. целок. лек. 1901; св. 7:328–329). Дана 5. маја 1901. демонстрирао је вретенасту анеуризму аорте која је руптурирала у перикард и довела до тампонаде срца и смрти (Срп. арх. целок. лек. 1901; св. 8:359–360) и при томе је дао изузетно леп опис анеуризми аорте, а 19. маја 1901. приказао је препарат срца 20 година старог младића с конгениталном маном срца са дефектом септума између комора, тако да је аорта „излазила из обеју комора”, сужењем плућне артерије која је имала 2 валвуле и ендокардитисом (Срп. арх. целок. лек. 1901; св. 8:361–363). На истом састанку реферисао је о обдукцији умрлог са стенозом пилоруса, акутним едемом плућа, масном инфилтрацијом и дегенерацијом срчаног мишића, која је била „непосредни узрок смрти” (Срп. арх. целок. лек. 1901; св. 8:361–363).
Дана 15. септембра 1901. приказао је препарат јетре с епидермоидном цистом и препарат једњака са тракционим дивертикулумом код једног умрлог од милијарне туберкулозе и менингитиса (Срп. арх. целок. лек. 1901; св. 10:458), а 8. децембра мозак умрлог с цистом саћастог изгледа, која је била последица емболије arteriae fossae Sylvii (Срп. арх. целок. лек. 1901; св. 1:24), као и мозак са малацијом у коме још није дошло до формирања цисте (Срп. арх. целок. лек. 1901; св. 1:24).
Др Михел је 5. јануара 1902. године реферисао о тумору цекума и колона асцеденса који је др Субботић одстранио 22. децембра 1901. године и нашао да се ради о Sarcoma fusocellulare, без метастаза у околним жлездама (Срп. арх. целок. лек. 1902; св. 1:47). Двадесет трећег фебруара 1902. детаљно је представио једног 35 година старог човека с амиотрофичном латералном склерозом, а затим је говорио о томе шта се зна о овој болести и покушајима лечења које је углавном без ефекта (Срп. арх. целок. лек. 1902; св. 3:95–97). На састанку одржаном 6. априла 1902. године дискутовао је о сузбијању туберкулозе, а по реферату др Милана Јовановића–Батута (Срп. арх. целок. лек. 1902; св. 5:184–188). Четвртог маја 1902. године приказао је обдукциони налаз 86 година старе жене која је умрла од билијарног перитонитиса, условљеног аденокарциномом врата жучне кесе који се проширио на холедохус. Тумор се развио око жучног камичка који му је „служио као лежиште. У ткиву јетре већ се било развило неколико метастаза” (Срп. арх. целок. лек. 1902; св. 6:246–247). На састанку од 1. јуна 1902. године др Михел је читао свој реферат о значају паразита у проблему заразе (Срп. арх. целок. лек. 1902; св. 7:298) и донета је одлука да се као оригинални рад штампа у Српском архиву. Једанаестог новембра 1902. године др Михел је приказао случај смрти услед тампонаде срца, настале руптуром интраперикардног дела аорте, до које је непосредно дошло „под утицајем повећаног притиска, услед пневмоније у десноме плућу” на терену „старих ендокардитичних промена” аортног „дувара” (Срп. арх. целок. лек. 1903; св. 1:30–31). Затим је приказао агар, „справљен по предлогу Chantemesse–овом за брзо и успешно култивисање Ebertov–их и њему сродних бацила из воде или измета”, а који је он практично испробао „поводом сумњивих тифоидних случајева, који су се у последње време учестано појавили у једном делу савамалског кварта” (Срп. арх. целок. лек. 1903; св. 1:31–33). Дана 7. децембра 1902. године приказао је једну огромну хидатидну цисту слезине, која се простирала „од свода пречаге до карличног гребена” (Срп. арх. целок. лек. 1903; св. 1:31–33), а 21. децембра 1902. године гркљан једног повређеног 80–годишњег старца који је умро услед залогаја који се заглавио у ждрелу и зачепио улаз у гркљан (Срп. арх. целок. лек. 1903; св. 2:73–74) и затим и јетру с примарним карциномом који се развио „на циротичној основи” (Срп. арх. целок. лек. 1903; св. 2:74–75).
На Првом састанку Српских хирурга, одржаном 22. и 23. децембра 1907. године, др Михел је одржао уводно предавање о улкусној болести. Овај рад ће бити анализиран касније.
На састанку СЛД 4. априла 1909. године одржао је изванредно предавање о цереброспиналном епидермичном менингитису (Срп. арх. целок. лек. 1909; св. 5:192–196) и учествовао у дискусији о тој болести (Срп. арх. целок. лек. 1909; св. 6:225–227).
Поводом предавања др Војислава Кујунџића на састанку СЛД 9. новембра 1910. године под насловом „Васерманова реакција, њен значај и примена” др Михел је рекао да „она бар у своме садашњем облику никад неће моћи да уђе у круг рада практичних лекара”, да ће „остати везана за нарочите лабораторије”, да „та реакција није за сифилис нимало специфична, него само карактеристична” и да, као таква, има „само релативну вредност” (Срп. арх. целок. лек. 1910; св. 12:533).
На састанку 27. августа 1911. др Михел је говорио о напрецима у бактериолошкој дијагнози колере, носиоцима колерних вибриона и могућности преноса колере робом, водом и животним намирницама (Срп. арх. целок. лек. 1911; св. 10:543; Срп. арх. целок. лек. 1911; св. 11:659–661). Држао је предавања обактериолошкој и анатомској дијагнози азијске колере, колери у Србији 1911. године и напрасној смрти одраслих лица због природних узрока, која су штампана у Српском архиву. Поред тога, приказао је 3 болесника са 3 различите врсте цирозе јетре и при томе дао веома леп опис ових обољења (Срп. арх. целок. лек. 1911; св. 7:424–428).
Др Едуард Михел и Медицински факултет у Београду
Др Едуард Михел се активно укључио у припреме за оснивање Медицинског факултета у Београду. Најпре је са др Миланом Јовановићем–Батутом и др Миланом Радовановићем био члан поткомисије која је имала задатак да процени колико средстава треба прикупити да би настава на новоформираном факултету могла да почне. Комисија је проценила да је потребно 2–3 године издвајати по 200.000 динара да би се могле изградити зграде за клинике и институте. Но, како средства нису уплаћивана комисија је, немајући средства, престала са радом још исте године.
У марту 1914. године у комисији са др Војиславом Субботићем, др Миланом Јовановићем–Батутом и др Ђорђем Николићем, др Михел је обишао 17 медицинских факултета у више европских земаља: (Падова, Парма — Италија, Гренобл и Дижон — Француска, Лозана и Базел — Швајцарска, Тибинген и Јена — Немачка, Праг — Чешка, Букурешт и Јаши — Румунија и др.), са задатком да проучи „организационе припреме за отварање београдског факултета”. На основу поднетог реферата ове комисије министар унутрашњих дела, Стојан Протић, крајем маја 1914. године донео је решење о оснивању Медицинског факултета у Београду. Др Војислав Ј. Субботић је предвидео др Едуарда Михела за оснивача Катедре и првог наставника патолошке анатомије и судске медицине на планираном Медицинском факултету у Београду. То је потврдио и др Војислав М. Суботић у сећању на др Едуарда Михела, у коме каже и ово: „Његовом смрћу (1915. године — примедба Р.Ч) наш Медицински факултет у Београду у припреми и ишчекивању изгубио је своју наду и свог јединог кандидата за Катедру из патолошке анатомије и судске медицине” (Поменик погинулих и помрлих лекара и медицинара у ратовима 1912–1918, Српско лекарско друштво, издање поводом 50. годишњице СЛД, Београд 1922:73–74).
Одликовања
Др Михел је био носилац више високих одликовања. Орден лављег срца добио је од Иранског шаха док се налазио на дужности личног лекара краља Александра Обреновића. Године 1904. добио је орден светог Саве IV степена, а 1907. орден светог Саве III степена. Орден француске легије части добио је 1911, орден белог орла IV степена 1913, а крст милосрђа 1913. године.
Својеврсно одликовање представљају и речи др Војислава М. Суботића да је, поред одличних лекарских и интелектуалних способности, др Едуард Михел имао и челичан карактер, као и речи др Владана Ђорђевића који је рекао и ово: „Срце ме заболи када помислим колико је наш народ изгубио правих научника и правих хуманиста прераном смрћу таквих лекара као што је био др Едуард Михел”.
Библиографија
1890.
1. Mihel E. Hydrocelle muliebus. Wiener Allgem med Zeitung, 1890.
1894.
2. Михел Е. О атрофији и дистрофији мишића. Срп. арх. целок. лек. 1894; књ. 11:23–56.
1895.
3. Михел Е. Упоредна истраживања о одређивању јачине Берингова и Руова серума. Dr W. Janowski. Срп. арх. целок. лек. 1895; св. 7 и 8: 159–161.
4. Михел Е. О ботриоцефалусу и ботриоцефалус–анемији у Румунији. Приказ чланка V. Babes–a (објављеног у Virchow’s Archiv). Срп. арх. целок. лек. 1895; св. 19 и 20: 650–652.
5. Михел Е. Брозани шећерни дијабет. Срп. арх. целок. лек. 1895;бр.17 и 18: 521–531 и Срп. арх. целок. лек. 1895; бр.19 и 20: 609–617.
6. Михел Е. Савремено стање патолошке анатомије и физиологије. Срп. арх. целок. лек. 1895; бр.23 и 24: 831–843.
1896.
7. Mihel E. Ein Betrag zür Frage von der sogenannten traumatishen Spatapoplexie. Wiener klinische Wochenscr, 1896, No 35.
8. Михел Е. Неколико нових идеја о елементима и методима испитивања централне живчане системе. Срп. арх. целок. лек. 1896; св. 5:278–280, Срп. арх. целок. лек. 1896; св.6: 325–330, Срп. арх. целок. лек. 1896; св.7: 369–377 и Срп. арх. целок. лек. 1896; св.8: 423–426.
1897.
9. Михел Е. Едвард Хофман (1837–1897). Срп. арх. целок. лек. 1897; св.10: 528–531.
1898.
10. Михел Е. Смрт угушењем услед устрелне повреде II вратног обртња. Срп. арх. целок. лек. 1898; св.2: 49–54.
11. Михел Е. Правилник за вршење судских секција (Срп. арх. целок. лек. 1898; св. 9: 425–446). Правила и упутства за преглед и секцију новорођене деце (Срп. арх. целок. лек. 1898; св.9: 443–446). Правила и упутства у случајевима тровања и како се отправљају органи на хемијско испитивање и микроскопски преглед (Срп. арх. целок. лек. 1889; св.9: 447–449). Правила и упутства при издавању лекарских уверења (Срп. арх. целок. лек. 1898; св.9: 450–451). Практични примери (Срп. арх. целок. лек. 1898; св.9: 452–456). Лекарско мишљење (Срп. арх. целок. лек. 1898; св.10: 489–490). Практични примери (Срп. арх. целок. лек. 1898; св.10: 491–506). Формулар лекарског мишљења (Срп. арх. целок. лек. 1898; св.10: 507–510). Лекарско извешће за душевне болеснике (Срп. арх. целок. лек. 1898; св.10: 511–520).
1899.
12. Михел Е. Самоубиство вешањем или убиство ударцем у главу? Срп. арх. целок. лек. 1899; св.5: 223–225.
1900.
13. Михел Е. Састанак славенских лекара XIII међународног медицинског конгреса у Паризу 2. и 6. августа 1900. Časopis Lekaru českych, Čislo 34. Срп. арх. целок. лек. 1900; св.9: 477–481.
1901.
14. Михел Е. Шта знамо о бацилу трбушног тифа у води? Срп. арх. целок. лек. 1901; св.1: 1–11.
15. Михел Е. Макс Петенхофер (1818–1901). Срп. арх. целок. лек. 1901; св.3: 139–144.
16. Михел Е. Старачки бронхитис. Приказ књиге проф. др J. Thomayer–a. (Bronchitis osob starych. Sbornik clinicky 1901). Срп. арх. целок. лек. 1901; св.6: 271–272.
17. Михел Е. Stenosis laringea e carcinomate. Срп. арх. целок. лек. 1901; св.1: 21–22.
1902.
18. Михел Е. Хидатидне цисте у трудноћи, порођају и бабињама — др Јарослава Франта. Срп. арх. целок. лек. 1902; св.2: 45–47.
19. Михел Е. Приказ болесника с амиотрофичном латералном склерозом. Срп. арх. целок. лек. 1902; св.3: 95–97.
20. Михел Е. Значај паразита у проблему заразе. Срп. арх. целок. лек. 1902; св. 6:221–22 и Срп. арх. целок. лек. 1902; св.7: 261–270.
21. Михел Е. Зашто Београд још није каналисан? Срп. арх. целок. лек. 1902; св. 7:278–292 и Срп. арх. целок. лек. 1902; св.8: 309–319.
22. Михел Е. Рудолф Вирхов (1821–1902). Срп. арх. целок. лек. 1902; св.10: 442–448.
1903.
23. Михел Е. Др Вјенцеслав Стејкал: Једна нова хипотеза о лечењу туберкулозе плућа. Срп. арх. целок. лек. 1903; св.1: 45–52.
24. Михел Е. Др Алекса Стојковић: Народно здравље у округу Ужичком за 1901. годину. Срп. арх. целок. лек. 1903; св.3: 149–152.
1905.
25. Михел Е. Предлог за ревизију чл. 18, 19, 20. и 21. Закона о уређењу санитетске струке и о чувању народног здравља од 30. марта 1881. године. Срп. арх. целок. лек. 1905; св.1: 1–11 и Срп. арх. целок. лек. 1905; св.2: 69–79.
1907.
26. Николић М. и Михел Е. Извештај г. министру унутрашњих дела о II међународном конгресу за асанирање и здравственост станова, одржаном у Женеви од 22. до 28. августа 1906. године. Срп. арх. целок. лек. 1907; св.1: 51–58. Срп. арх. целок. лек. 1907; св.2: 98–106. Срп. арх. целок. лек. 1907; св.3: 157–167.
1908.
27. Михел Е. Ulcus rotundum ventriculi. Ulcus duodeni. Ulcus pepticum jejuni после гастроентеростомије. Извештај о раду Првог састанка српских хирурга 22. и 23. XII 1907. године, Београд, 1908: 1–24.
1909.
28. Михел Е. Meningitis cerebro–spinalis epidemica. Срп. арх. целок. лек. 1909; св. 5: 192–196 и Срп. арх. целок. лек. 1909; св.6: 225–227.
1910.
29. Михел Е. О бактериолошкој и анатомској дијагнози азијске колере. Срп. арх. целок. лек. 1910; св.12: 469–473.
30. Михел Е. Тумор хипофизе. Срп. арх. целок. лек. 1910; св.2: 95–97.
1911.
31. Михел Е. О напрасној смрти одраслих лица из природних узрока. Срп. арх. целок. лек. 1911; св.5: 251–267 и Срп. арх. целок. лек. 1911; св. 8: 439–455.
32. Михел Е. Цироза јетре по њеној морфолошкој и етиолошкој страни. Срп. арх. целок. лек. 1911; св.7: 424–428.
1912.
33. Михел Е. О силовању деце. Срп. арх. целок. лек. 1912; св.5: 157–170 и Срп. арх. целок. лек. 1912; св.6: 191–197.
1919.
34. Михел Е. Смрт услед злостављања или из природних узрока? Срп. арх. целок. лек. 1919; св.1: 2–12.
Анализа најзначајнијих стручних и научних радова
1. Mihel E. Hydrocelle muliebus. Wiener Allgem med Zeitung, 1890.
Први научни рад, „Hydrocelle muliebus”, др Михел је написао за времe рада као лекарски помоћник на Хируршком одељењу Варошке болнице на Палилули, а објавио га је у Бечу.
2. Михел Е. О атрофији и дистрофији мишића. Срп. арх. целок. лек. књ. 11, 1894:23–56.
Овај рад је, у ствари, штампани реферат који је др Михел у два наставка — предавања одржао у Српском лекарском друштву. Он је „потекао из намере” да прикаже „један занимљив случај хроничног, општег невритиса” који је посматрао у Општој државној болници. Међутим, да би се припремио за ово предавање др Михел је „прелиставао новије публикације о том предмету”, па се у њему јавила жеља да обухвати све врсте мишићних атрофија и мишићних дистрофија и да представи садашње стање „овог питања, које нарочито у последње време живо занима све невропатологе”. Већ на почетку др Михел каже да „не претендује ни на какву личну оригиналност” већ „да покаже оригиналност туђих назора”. Материја је у основи подељена на три дела. У првом је најпре описао спиналну амиотрофију, а у оквиру ње Poliomyelitis anterior acuta, Poliomyelitis spinalis acuta, субакутни и хронични облик полиомијелитиса који доводи до прогресивне атрофије мишића и на крају амиотрофичну латералну склерозу. У другом делу др Михел је говорио о општем неуритису (neuritis multiplex Leyden) и прогресивној неуритичној атрофији (Hoffman) која је подељена у 5 група: токсичну, токсемичну, ендемичну, реуматичну и кахектичну. У трећем делу је описао миопатичну групу као заједнички појам и клиничку јединицу установљену у последње време, пре свега Ербовим радовима, а која је позната под именом Dystrophia muscularis progressiva. У свим одељцима Михел је дао опис ових болести користећи 54 референце, од којих су неке уџбеници а неке научни радови, што је несумњиво захтевало огроман напор и пажљиво изучавање тако обимне литературе.
3. Михел Е. Упоредна истраживања о одређивању јачине Берингова и Руова серума. Dr W. Janowski. Срп. арх. целок. лек. 1895; св.7 и 8: 159–161.
У овом приказу, који је др Михел приредио за време свог боравка у Паризу, анализира се рад др Јановског из Варшаве у вези са одређивањем јачине Беринговог и Руовог серума против дифтерије. Немачки Берингов и француски Руов серум давани су у различитим дозама и по различитој шеми. Поред тога, Берингов серум је имао три, а француски само једну јачину. Јановски је извео испитивања у Пољској и нашао да, иако се серуми примењују у различитим дозама, дају врло сличне резултате. Упоређујући их, Јановски је у ствари нашао да Руов серум одговара Беринговом серуму, па су, према томе, неопходне различите количине ових серума да би се постигла слична или иста концентрација серума у крви. Испоставило се да се Берингов серум даје у мањој дози, а да је Руов серум јефтинији. То је била последица различитог метода проучавања јачине серума.
4. Михел Е. О ботриоцефалусу и ботриоцефалус–анемији у Румунији. Приказ чланка V. Babes–a (објављеног у Virchow’s Archiv). Срп. арх. целок. лек. 1895; св.19 и 20: 650–652.
У овом приказу др Михел прво полази од уверења које је до тада владало — да су југоисточна Европа, а посебно Балканско полуострво, били поштеђени цревног паразита Botriocephalus latus, који понекад доводи до смртоносних анемија. Те, 1895. године, V. Babes је у Румунији нашао јаја Botriocephalus–a у измету једне жене која је патила од хроничне анемије. После тога је нашао јаја овог паразита и у измету друге пацијенткиње, која је имала и Taenia solium. Био је уверења да се човек инфестира преко недовољно печеног или куваног рибљег меса, у коме је Babes доказао бобице Botriocephalus–a. Паразит понекад изазива јаку анемију и симптоме кардиоваскуларнe симптоме (диспнеју, тахикардију, слабост, несвестицу, едеме, хеморагије и екхимозе на слузокожама). Душевно оболеле особе су биле пријемчивије за овај паразит, можда и „што често невероватне ствари гутају”. Пошто паразити не морају увек да проузрокују анемију, Babes је мислио да то зависи од броја и дужине паразита. Могуће је да они стварају извесне токсичне супстанце које изазивају „промене у виду пернициозне анемије”.
Babes је у чланку препоручио да се у случају анемије код пацијената у доњем делу Дунава мисли и на Botriocephalus и ако се он докаже да се на подесан начин уклони. Нема сумње да је Михел овај чланак приказао управо у Српском архиву за целокупно лекарство, у уверењу да ако се тај паразит налази у Румунији вероватно га има и у Србији и да о томе наши лекари треба да мисле кад имају пацијента с анемијом нејасног порекла.
5. Михел Е. Брозани шећерни дијабет. Срп. арх. целок. лек. 1895, бр.17 и 18: 521–531 и Срп. арх. целок. лек. 1895, бр. 19 и 20: 609–617.
У раду „Брозани шећерни дијабет”, термин за који др Михел сматра да је „према данашњем стању ствари сразмерно најзгоднији”, он дефинише три обавезне компоненте ове болести: „хипертрофичну цирозу јетре, меланодермију и шећерни дијабет”. То је обољење које су 1882. описали Hanot и Chauffard код двоје оболелих. Михел наводи да је до тада описан сразмерно мали број случајева (скоро сви у Француској) и да су узроци ове болести сасвим непознати. Болест се јавља претежно код одраслих мушкараца старих између 35 и 70 година и код доста болесника је често налажен алкохолизам. Михел даље описује клиничку слику, патолошко–анатомске и хистолошке промене у „појединим ткивима у бронзаном шећерном дијабетесу”, које су тако „особене да кад би дијагноза болести до микроскопског прегледа остала сумњива, прост поглед у микроскоп сваку би сумњу морао отклонити”. Следи опис макроскопских и микроскопских промена у многим органима и ткивима. Чланак се даље бави разним претпоставкама о патогенези. Из испитивања Lapieque–a јасно је било да ткива садрже велику количину гвожђа, али како до тога долази није било јасно. Тек ће се касније утврдити да се ради о поремећају регулације ресорпције гвожђа која се увећава и до 10–15 пута, услед чега се оно таложи у ткивима, кожи и којој даје карактеристичну боју. Таложење гвожђа у јетри доводи до цирозе, а таложење у панкреасу до дијабетеса који има особене карактеристике, различите од обичног „шећерног дијабетеса”. Ово је још један студиозан текст др Михела, настао након пажљивог изучавања до тада објављених радова.
6. Михел Е. Савремено стање патолошке анатомије и физиологије. Срп. арх. целок. лек. 1895; бр. 23 и 24: 831–843.
Крајем XIX века дошло је до тада невиђеног развоја свих грана медицине, како је Михел добро приметио — да их није било могуће пратити, посебно практични лекар, кога притискају многобројне обавезе у свакодневном раду, па је по њему тадашњи појам „доктор целокупног лекарства” добио „апстрактно значење”. Михел је с правом приметио и да превелика специјализација, која је јасно била на видику, носи опасност од других крајности, па каже да „ништа није штетније за медицину као примењену науку, од једностраног специјализирања” и закључује да „ако је дакле, с једне стране немогуће обухватити целокупну лекарску науку, ...не може се опет с друге стране одобравати ни настрано специјалисање, ако би са њиме била скопчана опасност да се изгуби целина”. У тој дилеми између две крајности др Михел у патолошкој анатомији и патолошкој физиологији види ону спону која спаја све гране медицине, те за потребе практичног лекара у Србији тог времена приказује развој и достигнућа ових наука до којих је у последње време дошло, при чему се највише задржао на патофизиологији циркулације.
Кад прочита ову расправу, читалац стиче утисак да је написао један велики и искусни клиничар, а не млади др Михел, који је медицину завршио тек пет година раније.
У раду је истакао значај ових медицинских дисциплина, наглашавајући „да само онај који познаје опште принципе науке о дегенерацијама и запаљењима” може „лако разумети оне патолошке процесе који се збивају у ма ком дегенерисаном и запаљеном органу”.
7. Mihel E. Ein Betrag zur Frage von der sogenannten traumatishen Spatapoplexie. Wiener klinische Wochenscr, 1896, No 35.
Овај рад др Михел је написао за време специјализације у Бечу код професора Хофмана. У њему пише о изливима крви који се дешавају после повреда које су довеле до потреса и контузије мозга, али не непосредно након трауматизма већ неколико дана, па чак и недеља после повреде. Др Михел полази од онога што је Duret раније приметио. Наиме, ударци у лобању производе нагло кретање цереброспиналног ликвора од места ударца и њеног нагомилавања на извесним другим местима, све до најфинијих периваскуларних простора. Но, како су отвори кроз које би ликвор могао напустити лобању сувише мали, тај притисак ликвора се преноси на мозак и његове крвне судове, тако да могу настати капиларна крварења, трауматско оштећење мождане масе и накнадно размекшање малих делова мозга. Та следствена некроза и мало крварење доводе до накнадног смртоносног крварења, како је то Bollinger раније већ објаснио.
Др Михел налази велики судскомедицински значај овог накнадног крварења и наводи пример једног 65 година старог радника који је на дан повреде чак нормално радио у фабрици, наредна три дана се одмарао, а затим поново почео да ради, да би после 2–3 дана дошло до појаве главобоље, повраћања, несвестице и леталног исхода после 2 сата. Обдукциони налаз је показао оштећења мозга, излив крви до кога је дошло услед нагњечења и накнадног размекшања тог дела мозга, а код кога је накнадно крварење довело до смрти. Михел елаборира и могући додатни утицај атеросклерозе крвних судова, хроничног бронхитиса, адипозе срца, цирозе јетре и хроничног алкохолизма. Он сматра да је могуће и да се најпре радило о потресу мозга, на који се касније надовезала апоплексија.
8. Михел Е. Неколико нових идеја о елементима и методима испитивања централне живчане системе. Срп. арх. целок. лек. 1896; св.5: 278–280; Срп. арх. целок. лек. 1896; св.6: 325–330; Срп. арх. целок. лек. 1896; св.7: 369–377; Срп. арх. целок. лек. 1896; св.8: 423–426.
Овај опсежан прегледни рад објављен је у Српском архиву у четири наставка, након што га је као предавање одржао у Српском лекарском друштву. У њему др Михел прати развој знања о живчаном систему до кога је дошло у XIX веку, од када је Stilling 1842. године почео да ради танке резове кроз кичмену мождину, па преко Gerlach–a, који је почео бојење резова кармином, помоћу кога је Deiters утврдио постојање две врсте израштаја и продужетака нервних ћелија и који је први описао неуроглију. У даљем тексту Михел прати развој нових метода испитивања и истиче заслуге појединих истраживача који су допринели да су крајем XIX века структура и функционисање неурона и целог живчаног система били доста добро познати. Овај рад је за наше лекаре имао посебну вредност јер су у њему били сабрани сви дотадашњи напреци у познавању грађе и функције живчаног система. Да би се овакав рад уопште могао написати било је неопходно врло студиозно изучавање оригиналних радова већег броја научника у овој области. Рад је илустрован с више веома добрих цртежа и јасних објашњења.
9. Михел Е. Едвард Хофман (1837–1897). Срп. арх. целок. лек. 1897, св.10: 528–531.
Ово је некролог професору судске медицине на Медицинском факултету у Бечу код кога је др Михел специјализовао судску медицину. Чех по пореклу, завршио је медицину у Прагу, а почео је као асистент код професора Popel–a у Прагу, после чије смрти је предавао судску медицину на чешком (па Михел за њега каже да је био „Словенин”), наставио као доцент државног лекарства у Инсбруку, а затим 1875. био је позван да преузме упражњену Катедру судске медицине у Бечу, коју је држао до смрти, 1897. године. То је било време када су значајни професори стварали поједине медицинске дисциплине. Михел каже да Хофман управо припада тој групи великих професора. Он је био „научник и учитељ”, „један од најутицајнијих представника судске медицине”. од које је „створио самосталну дисциплину и ујамчио јој оно угледно место које данас заузима”. Хофман је био један од оних који су својим радовима показали да, „иако судска медицина елективно пробира своју грађу из свију грана медицине”, она „заслужује један засебни положај” и „своју велику и заслужену оправданост”. Заслуга Хофманова је што је „извојевао данашњи положај судске медицине”, што је „у ту струку увео модерне методе научног испитивања” и иза ове науке оставио време у коме је она, при решавању каквог тежег проблема, „помагала себи спекулацијом и конструисањем могућности”, често „за писаћим столом”. Хофман је у ову струку увео експеримент и микроскоп. Он је писац уџбеника судске медицине, који је сматран за најбољи у то време и преведен на француски, руски и италијански. Михел даље наводи његове научне радове (више од 70) и друге активности. Он подсећа да је Хофман био почасни члан Српског лекарског друштва и да је више пута консултован у решавању тешких судских случајева код нас.
10. Михел Е. Смрт угушењем услед устрелне повреде II вратног обртња. Срп. арх. целок. лек. 1898; св.2: 49–54.
У овом раду др Михел најпре даје обдукциони налаз једног 23 године старог мушкарца, самоубице, који је себи испалио метак из револвера у уста, што је убрзо довело до смрти, а при том ни мозак ни кичмена мождина у пределу врата нису били повређени. Узрок смрти је било угушење сливањем крви у трахеобронхијално стабло. У раду др Михел даје једну лепу анализу случаја, поготово што се могло десити да не буде очевидаца случаја или да неко уклони револвер којим је самоубиство учињено. Посебно указује да није било спољашњих знакова повреде, да се лако могло десити да повреда буде превиђена и да нису сви органи врата у целини уклоњени и прегледани, што се често у обдукционој пракси дешава. Он посебно наглашава и да се при обдукцијама веома ретко отвара кичмени канал. Циљ овога рада био је не само да се прикаже један редак и необичан ток пројектила и исцрпљивање његове енергије пре него је отворен кичмени канал већ и да се укаже на значај детаљне и пажљиве обдукције, без које су могуће врло озбиљне грешке у тумачењу узрока смрти и механизма умирања.
11. Михел Е. Правилник за вршење судских секција. (Срп. арх. целок. лек. 1898, св.9: 425–446). Правила и упутства за преглед и секцију новорођене деце (Срп. арх. целок. лек. 1898, св.9: 443–446). Правила и упутства у случајевима тровања и како се отправљају органи на хемијско испитивање и микроскопски преглед (Срп. арх. целок. лек. 1889, св.9: 447–449). Правила и упутства при издавању лекарских уверења (Срп. арх. целок. лек. 1898, св.9: 450–451). Практични примери (Срп. арх. целок. лек. 1898, св.9: 452–456). Лекарско мишљење (Срп. арх. целок. лек. 1898, св.10: 489–490). Практични примери (Срп. арх. целок. лек. 1898, св.10: 491–506). Формулар лекарског мишљења (Срп. арх. целок. лек. 1898, св.10: 507–510). Лекарско извешће за душевне болеснике (Срп. арх. целок. лек. 1898, св.10: 511–520).
Поводом доста честих проблема с писањем лекарских уверења, др Владан Ђорђевић је 30. јула 1890. године рекао „како у нас нема мануала за практичне лекаре, како да се пишу лекарске сведоџбе и протоколи секција” (мисли се на обдукције — примедба Р.Ч.) и сматрао да би била „дужност лекарског друштва да се такав мануал напише”. С њим се сложио и др Милан Јовановић–Батут, јер иако у „Судској медицини др Аћима Медовића има неколико примера како ваља писати сведоџбе, у међувремену се десио напредак науке, те је потребно да се такав мануал напише”. То је реализовао др Михел по свом повратку са специјализације. Сматрао је да је неопходно да се обдукције стандардизују, те је израдио „Правилник за вршење обдукције”. Правилник и његови додаци су објављени као посебно издање и у Српском архиву за целокупно лекарство 1898. године. Дуги низ година служио је као руководство при вршењу обдукција у Србији. Састоји се из више одељака: правила и упутства за преглед и секцију новорођене деце, правила и упутства у случајевима тровања и како се отправљају органи на хемијско испитивање и микроскопски преглед, правила и упутства при издавању лекарских уверења, практичних примера, лекарског мишљења, примера за разне ситуације. Она су издата као званични документ државе и у издању које је штампано у Српском архиву нису ауторизована. Поуздано се зна да је Правилник за вршење судских секција написао Михел. Међутим, вероватно је да је он написао и остала упутства. Могуће је да су у изради појединих, горе наведених упутстава учествовали и други лекари, али по нашем уверењу не може бити сумње да су она највећим делом написана од стране др Михела, јединог квалификованог обдуцента и судског лекара у Србији тог времена.
12. Михел Е. Самоубиство вешањем или убиство ударцем у главу? Срп. арх. целок. лек. 1899, св.5: 223–225.
У питању је приказ чланка др Владимира Славика, објављеног 1898. године у часопису чешких лекара поводом насилне смрти једног четрнаестогодишњег дечака. Извршена је судска обдукција од стране два лекара који су дали мишљење да је „дечко прво убијен ударцем у потиљак и затим је тек на дрво обешен”. На захтев вишег суда двојица вештака су дала мишљење да „није ни сигурно ни вероватно да је дечко умро услед ударца у главу и да је вероватније да се сам обесио”. На крају је затражено мишљење чешког Медицинског факултета у Прагу, који је дао дефинитивно мишљење да се радило о вешању.
Преводом и приказом оваквих чланака др Михел је вероватно желео да укаже на велику одговорност судског лекара када даје мишљење о оваквим случајевима и на значај студиозне анализе свих детаља и процену њиховог значаја при доношењу дефинитивног закључка.
13. Михел Е. Састанак славенских лекара XIII међународног медицинског конгреса у Паризу 2. и 6. августа 1900. Časopis Lekaru českych, Čislo 34. Срп. арх. целок. лек. 1900; св.9: 477–481.
Ово је приказ извештаја са састанка представника словенских земаља који су присуствовали XIII међународном медицинском конгресу у Паризу, а који је објављен у часопису чешких лекара. На њему је дискутовано о питањима оснивања савеза словенске штампе, издавању једног словенског лекарског листа, периодичном одржавању састанака словенских лекара и питању лекарске терминологије код појединих словенских народа.
Занимљиви су предлози о међународној, народној и међусловенској терминологији, тако да се најпре „прикупи постојећа грађа из народа и да се штампа на дотичном језику”, да се „из целокупне грађе сагради, ако је могуће, заједничка терминологија”, чувајући „дух, језикословне законе и правила појединих језика”, а, ако се покаже да је то немогуће, „ваљало би склопити народне славенске терминологије из речи по могућству сличних” и огласити их „као сталне и обавезне”, па кад „терминологије једном буду усвојене, ваљало би их стално употребљавати у уџбеницима и лекарским делима”. Такође је предложено да „појединци не кују нове речи или да стварају народну терминологију” јер „ниједан славенски народ не би требало да ради на својој терминологији без познавања терминолошке грађе других славенских народа”, као и да „ради лакшег разумевања лекарских радова... ваљало би за сад при употреби мање познатих народних термина ставити у заграду међународни одговарајући израз”.
Ово смо навели као илустрацију утицаја панславистичких идеја на словенске лекаре тог времена.
14. Михел Е. Шта знамо о бацилу трбушног тифа у води? Срп. арх. целок. лек. 1901, св.1: 1–11.
Овај рад је био израз његовог рада у Главном санитетском савету и осећаја потребе да укаже на важност добре организације санитета у спречавању ове цревне заразе.
Поводом скорашње појаве два нова случаја трбушног тифуса код две младе раднице (старе 20 и 22 године), које су недавно дошле из Моравске, извршена су испитивања два бунара у кругу фабрике шећера и тзв. Давидовићеве чесме у близини фабрике. Након врло педантних и систематичних бактериолошких испитивања нађена је потпуна исправност водоводске воде и богата флора у бунарској води, али не и бацили тифуса, па је др Михел закључио да се највероватније радило о загађењу бунарске воде водом из Саве, које се дешава повремено а што објашњава повремене појаве трбушног тифуса, па је предложио да се обезбеди водоводска вода у кругу фабрике, да се радништво едукује у погледу опасности од заразе из сумњивих бунарских вода и да се отпадне воде из фабрике претходно пречисте пре него буду пуштене у реку Саву.
15. Михел Е. Макс Петенхофер (1818–1901). Срп. арх. целок. лек. 1901, 3: 139–144.
Др Едуард Михел је написао некролог великом хигијеничару Максу Петенхоферу, који је извршио самоубиство а који је био први који је указао да је спречавање болести много важније него њихово сузбијање када се појаве. Та је истина данас „као друге велике истине и сувише банална, те изгледа чисто чудновато и да се неко морао наћи, који ће и тако што морати да проповеда и да доказује. Али није сувише далеко иза нас време кад је та истина била не само нова него је тек ваљало делом показати и доказати колико је и тачна”. Михел је мислио да, „како се ствари развијају, изгледа да будућност припада тој превентивној страни лекарске науке”. У некрологу др Михел даје биографију Макса Петенхофера, а затим говори о доприносима науци овог великана који је, по Михеловом мишљењу, „засновао хигијену као науку о здрављу”.
16. Михел Е. „Старачки бронхитис”. Приказ књиге Проф. др J. Thomayer–a (Bronchitis osob starych. Sbornik clinicky 1901). Срп. арх. целок. лек. 1901, св. 6: 271–272.
У приказу књиге „Старачки бронхитис” др Михел наглашава став професора Томајера да су наступи отежаног дисања у току старачког бронхитиса често у вези са слабошћу срца, да их треба сматрати као наступ срчане (кардијалне) астме, да они престају давањем средстава која „подстичу радњу срца, као строфантус, дигиталис итд.” и да се наступи кашља могу спречити превентивним давањем поменутих средстава, наравно, уколико постоји срчана слабост.
17. Михел Е. Stenosis laringea e carcinomate. Срп. арх. целок. лек. 1901, св.1: 21–22.
У овом приказу обдукционог налаза анализиран је налаз тешке стенозе ларинкса са ларингоезофагеалном фистулом и пнеумонијом, вероватно аспирационом, која би, по Михеловом мишљењу, могла бити и луетичне етиологије.
18. Михел Е. Хидатидне цисте у трудноћи, порођају и бабињама, др Јарослава Франта. Срп. арх. целок. лек. 1902, св.2: 45–47.
Ово је приказ монографије др Франта, базиране на 37 случајева хидатидних циста које су правиле сметње током трудноће, порођаја и бабиња, а које су биле објављене по разним публикацијама. Оне „сразмерно ретко сметају при порођају”, зависно од величине, броја, лежишта цисте, положаја при порођају, њихове покретљивости и стишљивости. Наводи да су цисте које су сметале на порођају обично биле „непокретљиве”. Даље се разматрају терапијски поступци код отежаних порођаја, лапаротомија или пункција цисте. Разматра се међусобни утицај циста на трудноћу и обрнуто и препоручује када и како поступити кад хидатидна циста постане препрека порођају. На поступак свакако утиче и стање плода. Кад је дете живо препоручују се радикалније мере, укључујући и царски рез, а кад је дете угинуло предлаже се краниотомија, с тим да се циста не дира.
19. Михел Е. Приказ болесника с амиотрофичном латералном склерозом. Срп. арх. целок. лек. 1902, св.3: 95–97.
У овом предавању приказао је клинички ток амиотрофичне латералне склерозе код 35 година старог мушкарца која је почела пре 2 године, а развијала се прогресивно. Затим је описао промене у предњим роговима кичмене мождине и „пирамидној прузи и то нарочито у њеном латералном делу”. Даље описује развој клиничке слике ове болести, говори о рђавој прогнози, дијагнози и лечењу које се „своди на симптоматичне мере”.
20. Михел Е. Значај паразита у проблему заразе. Срп. арх. целок. лек. 1902; св. 6:221–22 и Срп. арх. целок. лек. 1902, св.7: 261–270.
После открића Пастера и Коха у другој половини XIX века настала су могобројна открића у бактериологији која су „отворила нове хоризонте, потиснула све дотадашње доктрине и пробудила највећа очекивања” и тако „створила читав преврат не само у науци о врењу него и у савременој патологији”.
Као човек који се у српској медицини највише разумео у бактериологију и у њој радио, др Михел се осећао позваним да за чланове Српског лекарског друштва, који су по природи посла о томе мање знали, у два предавања и раду штампаном у Српском архиву представи тадашње виђење значаја паразита (мислећи на бактерије) у проблему настанка заразе. И ово, као и ранија слична предавања, приказују др Михела као студиозног, интелигентног и добро информисаног лекара о кретањима у бактериологији, ништа мање него у патологији и судској медицини, које су му биле уже области рада.
21. Михел Е. Зашто Београд још није каналисан? Срп. арх. целок. лек. 1902, св.7: 278–292 и Срп. арх. целок. лек. 1902, св.8: 309–319.
На месту референта за јавну хигијену др Михел је решавао и неке врло практичне проблеме. Тако је, након једне мање епидемије цревних инфекција, као члан комисије учествовао у прегледу бунара за снабдевање водом у кругу фабрике шећера у Београду и том приликом претпоставио могућност уласка савске воде у водовод фабрике. Схватио је да је то само врх леденог брега и да је главни проблем што у Београду није решено питање канализације, па пише један оштар полемички чланак под насловом „Зашто Београд није канализован?”, у коме је оштро критиковао дванаест година дугу расправу око тога где одвести канализацију, у Саву или у Дунав испод Карабурме, као и бројне расправе које су вођене у Београдском варошком суду.
22. Михел Е. Рудолф Вирхов (1821–1902). Срп. арх. целок. лек. 1902, св.10: 442–448.
Ово је некролог Рудолфу Вирхову, једном од највећих патолога свих времена, који је „био срећан човек” јер му је „природа подарила генијалност и довољно живота да у потпуној хармонији духа и тела ужива плодове свога рада”. „Сјај његових идеја, научне тековине које је за собом оставио, заслуге којима нас је задужио и душевни утицај који је имао на читаве генерације, све му је то за живота осигурало положај који је могао задовољити и највеће научне амбиције”. Да би истакао Вирховљеве заслуге, он најпре анализира како је изгледало превирховљево време „хуморалне патологије”, које је било наставак Хипократових и Галенових идеја. У даљем приказу Михел документовано побраја заслуге и доприносе Рудолфа Вирхова, истичући његову највећу научну тековину, целуларну патологију. Михел је затим говорио о његовом доприносу јавној хигијени, антропологији и другим областима, закључујући да ће „Вирхов у медицини XIX века за вечита времена представљати једно доба трезвености, критике и напретка” и да ће „као какав угашени вулкан наговештавати будућим лекарским покољењима ону еру душевне ерупције, у којој је смела, научна критика слистила догматичност и плодно посматрање потиснуло јалову спекулацију”.
23. Михел Е. Др Вјенцеслав Стејкал: Једна нова хипотеза о лечењу туберкулозе плућа. Срп. арх. целок. лек. 1903, св.1: 45–52.
Ово је приказ књиге др В. Стејкала невеликог обима, која је издата у Београду у издању књижаре М. Стајића. Он најпре анализира основне поставке Стејкалове хипотезе, постављене само на размишљањима аутора и помиње његову намеру да тек почне са опитима на животињама. Михел каже да се „чак ни хипотезе не граде за писаћим столом, него се оснивају на претходним испитивањима”, да „савремена лекарска наука није нимало спекулативна” и да она „никад не поступа дедуктивно, него свакад чисто индуктивно”. У даљем приказу др Михел систематично побија поставке др Стејкала, да би закључио да у његовом прегледу по досадашњем искуству види управо супротно, не сузбијање него „најпоузданији метод за директно потпиривање туберкулозног процеса”, те да „с нестрпљењем очекујемо обећано (опширну верзију књиге — примедба Р.Ч.) пишчево дело, а дотле нека нам допусти да у тачност његове хипотезе не верујемо”.
24. Михел Е. Др Алекса Стојковић: Народно здравље у округу Ужичком за 1901. годину. Срп. арх. целок. лек. 1903, св.3: 149–152.
Ово је приказ књиге објављене у Београду 1903. године. У њему др Михел хвали аутора што је „урадио нешто веома оригинално”: да „у једноме документованом прегледу, приређеном по службеним подацима и сопственим посматрањима, представи стање народног здравља у округу Ужичком за 1901. годину”. Михел каже да књига „није досадно низање сувопарних статистичких података, чија је тачност махом равна њиховој занимљивости” и да „његове примедбе и опаске одају човека бистра, окретна и критична, који јасно каже шта мисли и нимало не зазире да призна недостатке и празнине својих посматрања”, те да се зато књига „пријатно чита и подстиче на размишљање”. Даље анализира све одељке књиге (12 одељака) и истиче низ добрих запажања аутора, која говоре не само о здрављу народа у том крају у то време и о лекарској служби него и о општим приликама, хигијени, начину исхране, санитетском уређењу града Ужица итд. Хвали мишљење аутора да је најбољи начин сузбијања алкохолизма „пропаганда личним примером од стране лекара, свештеника, учитеља и других школованих људи”. Михел на крају позива и друге лекаре да следе пут др Стојковића, а њега моли „да у започетом правцу и даље продужи”.
25. Михел Е. Предлог за ревизију чл. 18, 19, 20. и 21. Закона о уређењу санитетске струке и о чувању народног здравља од 30. марта 1881. године. Срп. арх. целок. лек. 1905, св.1: 1–11 и Срп. арх. целок. лек. 1905, св.2: 69–79.
Крајем XIX века дошло је до великог броја значајних открића која су доводила до брзих промена и погледа на разне, нарочито заразне болести и њихово сузбијање, тако да су, како каже Михел, постепено „истиснуте магловите спекулације о узроцима зараза и замењене стварним појмовима”. Зато је одбачена ранија подела заразних болести на контагиозне и мијазматичне. И карантини, као једини начин за спречавање епидемија, губили су на значају. Начин сузбијања болести се мењао, тако да се указала потреба да се нове мере предохране и сузбијање зараза уграде и у ново законодавство, јер се „убрзо показало да успешна примена тих идеја није нимало проста. Руковање новим, усавршеним оружјем није било лако. Пређе је увођење карантина била једна колико проста толико и брутална мера. Затвори се граница, подвеже се цео саобраћај без обзира на битне, личне и материјалне интересе грађана и тиме је било учињено све што се у датом случају могло да учини. Сада је ваљало радити сасвим другачије. Ваљало је сачувати становништво од заразе без битних сметња по саобраћај!”.
Али сада је требало нове мере за сузбијање заразних болести озаконити и обезбедити да се „њихово практично извођење стварно ујемчи и њихова озбиљност санкционише строгим мерама”. Нове мере се понекад „јако дотичу важних интереса грађана”, али се културне земље „нимало не устежу да ограниче обична права, па чак и личну слободу појединаца, ако је у питању колективни интерес”, а често не само појединаца, него се „надлежна власт меша у основна права самоуправних општина...”, нпр. у Енглеској, и „личну слободу, право својине и самоуправна начела”, нпр. у Француској. Чланови 18, 19, 20. и 21. нашег закона из 1881. године за новонастале околности били су сасвим превазиђени, тако да, како каже Михел, „...ми управо и немамо никаквога правог закона за чување јавног здравља од зараза, него имамо извесне норме, које скоро искључиво важе за предохрану и сузбијање великих богиња, у којима се само узгред и веома површно помињу још неке заразне болести. Одредбе у чл. 18. и 19. потпуно су застареле. Велики број расписа, који су издати, од како овај закон важи, најбоље показује колико су постојећа законска наређења за сузбијање заразних болести непотпуна и несавремена”. Цитирајући одредбе закона који регулишу ову материју у неколико европских земаља, Немачкој, Француској, Белгији, Угарској, Швајцарској и Норвешкој, Михел указује на неопходност да се што пре измене чланови Закона 18, 19, 20. и 21. да би се „бар приближно дотерали према савременим захтевима науке”. Задивљујуће је како је Михел ово питање студиозно проучио и по оновременим ставовима науке образложио.
С данашње тачке гледишта, несумњиве су и неке тадашње погрешке и заблуде науке, па и др Михела у сузбијању болести. Показало се да није тачно тадашње гледиште да „бактериолошко доба не познаје више карантине” и да није довољно да „чим је болест констатована, неопходно је потребно да се иста пријави, да би се што пре могле предузети одлучне мере, које се састоје у издвајању извора заразе и уништавању њених изазивача дезинфекцијом”. Показаће се да то нису свемоћне мере већ да ће за сузбијање ширења неких болести морати да се примењује и карантин, наравно у модернизованом облику.
26. Николић М. и Михел Е. Извештај г. министру унутрашњих дела о II међународном конгресу за асанирање и здравственост станова, одржаном у Женеви од 22. до 28. августа 1906. године. Срп. арх. целок. лек. 1907, св.1: 51–58, Срп. арх. целок. лек. 1907, св.2: 98–106 и Срп. арх. целок. лек. 1907, св.3: 157–167.
У извештају о раду поменутог међународног конгреса, на коме су делегати Србије били Мита Николић и Едуард Михел, они дају детаљан преглед рада Конгреса који би и сада могао бити пример одговорног односа према научним скуповима.
Извештачи истичу огромну промену која се дешавала у свести народа и водећих земаља. Наиме, сузбијање заразних болести, пре свега туберкулозе, није више била само брига лекара, болесника и њихових породица, уз дотадашњу „равнодушност јавног мишљења”. Тако извештачи наводе да је „питање о сузбијању туберкулозе у тој мери разбуктано да се ничим више не може да угуши. Покренуто је као у крсташким ратовима све што се могло покренути. Пробуђено је интересовање и државе и општина и појединачне и удружене иницијативе”. И оне су „почеле да увиђају да хигијена на артији има само платонску вредност и да су јавна средства, уложена у здравствене установе, далеко најплодније инвестиције”. Чак је и „приватна иницијатива ставила своја обилата средства у службу јавне хигијене”.
У том духу, Конгрес је разрађивао стандарде за „асанацију блокова нездравих кућа, ...примену санитарних одредаба на нездраве станове, ...природне, биолошке начине пречишћавања, ...вештачко пречишћавање хемијским средствима и ...вештачко пречишћавање биолошким путем”. У извештају се посебно говори о сеоској и школској хигијени, хигијени касарни, болничкој и фабричкој хигијени и хигијени на железницама. Следи констатација да су закључци Конгреса од великог интереса за Србију, те аутори предлажу велики број мера, са препоруком да се оне спроведу.
27. Михел Е. Ulcus rotundum ventriculi. Ulcus duodeni. Ulcus pepticum jejuni после гастроентеростомије. Извештај о раду Првог састанка српских хирурга 22. и 23. XII 1907. године, Београд, 1908: 1–24.
Овај рад је, у ствари, штампани уводни реферат посвећен улкусној болести о којој су, поред др Михела, говорили и др Д.Т. Николајевић и др В.Ј. Субботић на Првом састанку српских хирурга, одржаном 22. и 23. децембра 1907. године.
Др Михел је најпре и највише говорио о желудачном улкусу, дајући изврстан патоанатомски и патохистолошки опис, којем би се и данас тешко могло нешто додати. Даље је размотрио учесталост болести, али не само на бази литературе већ је дао и сопствене податке на 2400 обдукција, колико је до тада урадио. Даље говори о појави ове болести у разним узрастима и локализацији улкуса у појединим деловима желуца. Следи детаљно разматрање истраживања о етиопатогенези ове болести, компликацијама, пре свега акутним (крварењу и перфорацији) и хроничним (сужењу пилоруса, постперфорационим апсцесима у трбуху, апсцесима и флегмони зида желуца и дивертикулума желуца), као и о малигној алтерацији желудачног улкуса, коју је нашао код 8 од 31 случаја желудачне гризлице, тј. код 26%.
У другом делу реферата на исти начин је, у нешто краћем обиму, говорио о дуоденалном улкусу који је у то време био знатно ређи од желудачног, тако да је на 2400 обдукција нашао само 6 дуоденалних улкуса, 5 пута мање него желудачних.
У трећем, последњем делу реферата говори о пептичком улкусу јејунума после гастроентеростомије, облику болести који је „створила оперативна техника” јер „док се није почела вршити гастроентеростомија, ниједан патолошки анатом никад није видео ulcus pepticum jejuni”. Михел наводи да је први случај описао Braun 1899. године на Хируршком конгресу у Берлину, да је Tiegel 1904. прикупио 22 описана случаја, чему треба додати 3 случаја Чачковића и 2 случаја Mayo Robson–a, дакле укупно мање од 30 случајева. У даљем делу реферата он разматра време појаве, патолошке особине и могуће узроке ове врсте улкуса.
28. Михел Е. Meningitis cerebro–spinalis epidemica. Срп. арх. целок. лек. 1909, св.5: 192–196 и Срп. арх. целок. лек. 1909, св.6: 225–227.
Ову болест изазива бактерија Meningococus, која је откривена 1887. године, дакле 12 година пре овог реферата др Михела. Током тог периода овај узрочник је доста добро проучен па је Михел, као најбољи познавалац и практично наш први бактериолог, сматрао да наше лекаре треба упознати са свим познатим особинама ове бактерије, начином њеног ширења и о цереброспиналном менингитису који она изазива. Указао је да је пнеумококе веома тешко култивисати и преносити с подлоге на подлогу јер су трошни и лабилни, осетљиви на више и ниже температуре, светлост, сувоћу и дезинфекциона средства, па се не могу ни множити ни одржавати ван људског тела, због чега су слабо патогени у иоле неповољним приликама. Пнеумокок не ствара токсине већ се они ослобађају при распадању менингокока (ендотоксини). Изазива епидемични менингитис. Михел затим даје детаљан опис ове болести, која погађа децу и младе особе. Указао је на многе нејасноће у вези с овом бактеријом, као и да има више питања на која узалуд тражимо одговор: „Зашто се та болест јавља поглавито код деце и млађих особа? Зашто само у извесно доба године? Шта сачињава диспозицију? Каква је једначина заразе? Осетљивост менингокока може донекле да објасни његову сразмерно слабу патогеност, али нам не објашњава његов паразитизам без икаквих последица у ждрелу здравих људи. Зашто је менингокок у неким случајевима индиферентан епифит, док је у другим један од најопаснијих патогених микроорганизама? Докле та питања остану нерасветљена, дотле ће се и профилакса сводити само на оне опште мере које се примењују код свију осталих зараза, а дотле ће заразни менингит бити и даље болест која се поред свега нашег етиолошког знања и унаточ свима хигијенским напорима све јаче шири. Оне мере за њено сузбијање које би према ступњу нашег знања налагала логика ствари махом су у пракси неостварљиве, а оне које нам у границама остварљивости стоје на расположењу, имају тек да покажу шта вреде”. У дискусији поводом предавања др Љ. Стојановића (4. април 1909) Михел каже да је тачно да и други микроорганизми могу да изазову гнојни менингитис, али увек као секундарно и никад као примарно обољење и да је једино менингокок способан да изазове примарни менингитис. Даље говори да је за дијагнозу важно бојење по Граму јер се менингокок не боји, за разлику од већине других бактерија, и да налаз диплокока у ликвору који се боје по Граму оправдава сумњу на менингокок. Он даље говори о аглутинацији менингокока серумом и лечењу менингококног менингитиса серумом који је, срећом, не само бактерицидан него и антиендотоксичан.
29. Михел Е. О бактериолошкој и анатомској дијагнози азијске колере. Срп. арх. целок. лек. 1910, св.12: 469–473.
Овај текст је настао у време кад је запретила опасност да се колера из суседних земаља унесе у Србију и појави у епидемијској форми. У циљу сагледавања које радње треба предузети и како се за могућу појаву колере припремити одржан је ванредни састанак Српског лекарског друштва на коме је говорио и др Михел. Истакао је да су за колеру по Коху неопходни Vibrio cholerae asiaticae и склоност особе ка овој бактерији. Даље наводи значај контроле заражених и на заразу сумњивих лица и контролу саобраћаја, нарочито путева ширења, посебно воде и река, из чега проистиче велики значај раног дијагностиковања и откривања првих случајева обољења. Даље анализира на основу чега треба сумњати на ово обољење и на који се начин доказује изазивач у што краћем времену и наводи да се то у Београду постизало за око 30 сати. На основу текста је јасно да се то доказивање одвијало управо у лабораторији којом је Михел руководио и највероватније је да је доказивање узрочника и лично изводио.
30. Михел Е. Тумор хипофизе. Срп. арх. целок. лек. 1910, св.2: 95–97.
Овај текст је, у ствари, приказ обдукционог налаза 56 година старе жене код које је нађен тумор хипофизе. Уследио је приказ ове жлезде и констатација да се ради о жлезди с унутрашњим лучењем. Иако се тада мало знало о бројним хормонима ове жлезде, последице туморске хиперфункције су биле добро познате. Управо о њима Михел доста добро пише, чак и са гледишта данашњег лекара. У тексту има више вредних клиничких запажања, која су у то време очигледно била реткост у лекарској пракси, што објашњава благодарност председавајућег на „инструктивном предавању”.
31. Михел Е. О напрасној смрти одраслих лица из природних узрока. Срп. арх. целок. лек. 1911, св.5: 251–267 и Срп. арх. целок. лек. 1911, св.8: 439–455.
Овај рад је објављен у два дела, у две свеске Српског архива. У првом је др Михел дао општу дефиницију напрасне смрти услед природних узрока и указао на спољне и унутрашње моменте који могу бити изазивачи, као и о односима обдуцента према питањима те врсте. У другом делу је изнео анализу 185 случајева напрасне смрти које је обдуковао. У анализи која следи нашао је да је најчешћи узрок напрасне смрти услед природних узрока везан за разне болести срца, па постаје јасно зашто је она најчешћа била између 40. и 60. године живота. Анализа је даље показала да су по учесталости на другом месту крварења у мозак из разних разлога. Ту престаје свака сличност са најчешћим узроцима смрти у данашње време, јер се патологија током последњих 90 година значајно променила. Није чудо што су даљи узроци у Михелово време били хеморагични пахименингитис, епилептички статус, крупозна пнеумонија, едем глотиса и сл., али то много говори о том времену и условима под којима су људи тада оболевали и условима под којима су тадашњи лекари радили.
32. Михел Е. Цироза јетре по њеној морфолошкој и етиолошкој страни. Срп. арх. целок. лек. 1911, св.7: 424–428.
У овом тексту др Михел јеговорио о основној структури јетре, а затим о патолошким променама у циротичној јетри, о разним облицима цирозе јетре (атрофичној — Laennec–овој цирози, билијарној, оној код бронзаног дијабетеса и сифилистичној) и демонстрирао препарате свих наведених облика цирозе.
33. Михел Е. О силовању деце. Срп. арх. целок. лек. 1912, св.5: 157–170 и Срп. арх. целок. лек. 1912, св.6: 191–197.
У овом раду др Михел даје изврсну анализу проблема силовања деце, дела које су кривични закони свих земаља, па и Србије, третирали с великом строгошћу, без обзира да ли су такве радње извршене уз примену силе, претње или уз пристанак по наговору. Сходно томе, јасно је да Михел види и велику одговорност лекара при утврђивању да ли је силовање покушано, да ли се догодило и какве су му последице. Даље даје једну изванредну анализу првог питања, из које се јасно види како при постављању дијагнозе силовања пред лекаром стоји огромна одговорност, између осталог и због могуће злоупотребе и лажне пријаве овог насиља. Тек кад ту студиозну анализу прочита, читаоцу бива јасно како је лако могуће донети потпуно нетачан закључак, било да је закључено да ли се силовање десило, да ли је било потпуно или непотпуно, да ли покушано или да до покушаја уопште није ни дошло. Ту се Михел користи и ставовима страних ауторитета у овој области. Даље анализира да ли је било последица силовања и, према ондашњим мерилима, задржава се само на венеричним болестима као практично јединој последици што је, наравно, с данашњег гледишта недовољно. За такав став може се имати разумевање јер се последице одређених догађаја процењују у историјском контексту, па су оне у разним временима биле сасвим различито процењиване. Као експерт за судску медицину, др Михел указује на озбиљне последице давања неодмерених мишљења, па сасвим оправдано препоручује да у захтеваном мишљењу о постојању ове врсте насиља над децом лекар „сме казати само што је у стању и доказати” и као пример даје детаљну анализу једног таквог инкримисаног дела, код кога је један од лекара дао неутемељено мишљење.
34. Михел Е. Смрт услед злостављања или из природних узрока? Срп. арх. целок. лек. 1919, св.1: 2–12.
У овом раду Е. Михел даје анализу узрока релативно нагле смрти 13–годишњег дечака који је неколико дана раније био физички злостављан. У једном веома солидном и крајње педантно приказаном обдукционом налазу, у контексту већ покренуте полицијске истраге, др Михел даје једну изврсну анализу којом је искључио повреде и злостављање као узрок повреде и смрти. У даљој темељној анализи, уз преглед релевантне стране литературе, елаборира узроке сада доказане природне смрти услед болести, којој се, према тадашњим сазнањима, не би ништа могло приговорити. Из данашње позиције била би могућа много прецизнија анализа стварног узрока смрти, несумњиво ненасилне природе. Највише импресионира како је др Михел студиозно искључио насиље као узрок смрти и тако онемогућио да цео догађај добије погрешне судскомедицинске импликације.
Литература
1) Казивање Шарлоте–Каролине Михел. Флорида, 2002. године
2) Неауторизовани текст о др Едуарду Михелу (10 страна). Архива Музеја српске медицине, фасцикла бр. 42, Београд
3) Архива породице др Андрије Михела
4) Васић А. Музички критичар Густав Михел. Музикологија 2004; 4: 167–195.
5) Станојевић В. Др Едуард Михел. У: Ликови и дела истакнутих лекара од оснивања Српског лекарског друштва до данас. Српско лекарско друштво. Споменица СЛД, Београд, 1972: 231.
6) Субботић ВМ. Др Едуард Михел. Поменик погинулих и помрлих лекара и медицинара у ратовима 1912–1918. Српско лекарско друштво. Издање поводом 50. годишњице СЛД, Београд, 1922: 73–74.
7) Савићевић М. (гл. уред.). Професори Медицинског факултета од оснивања до педесетих година XX века. Медицински факултет, Београд, 2003.
8) Петковић С, Ђорђевић СП, Божовић БР. Педесет година рада Медицинског факултета Универзитета у Београду. Српско лекарско друштво, Београд 1970: 29.
9) Субботић ВМ. Педесетогодишња историја Српског лекарског друштва (1872–22. IV (5. В)–1922). Српско лекарско друштво. Београд, 1922: 45–46.
10) Записници са састанака Српског лекарског друштва. Српски Архив за целокупно лекарство за 1889 (књига 11), 1895 (књига 12), 1896, 1897, 1898, 1899, 1900, 1901, 1902, 1903, 1904, 1905, 1906, 1907, 1908, 1909, 1910, 1911, 1912, 1913, 1914.
11) Conférence sanitaire internationale de Paris. 7. novembre–17. janvier 1912. Procés verbaux. Ministere des afaires étrangeres. Imprimerie nationale. Paris, 1912.
12) Mihel. E. Hydrocelle muliebus. Wiener Allgem med Zeitung, 1890.
13) Михел Е. О атрофији и дистрофији мишића. Срп. арх. целок. лек. књ. 11, 1894: 23–56.
14) Михел Е. Упоредна истраживања о одређивању јачине Берингова и Руова серума. Dr W. Janowski. Срп. арх. целок. лек. 1895; св. 7 и 8: 159–161.
15) Михел Е. О ботриоцефалусу и ботриоцефалус–анемији у Румунији. Приказ чланка В. Бабеса (објављеног у Virchow’s Archiv). Срп. арх. целок. лек. 1895; св. 19 и 20: 650–652.
16) Михел Е. Брозани шећерни дијабет. Срп. арх. целок. лек. 1895; бр. 17 и 18: 521–531, и Срп. арх. целок. лек. 1895; бр.19 и 20: 609–617.
17) Михел Е. Савремено стање патолошке анатомије и физиологије. Срп. арх. целок. лек. 1895; бр. 23 и 24: 831–843.
18) Mihel E. Ein Betrag zür Frage von der sogenannten traumatishen Spatapoplexie. Wiener klinische Wochenscr, 1896, No 35.
19) Михел Е. Неколико нових идеја о елементима и методима испитивања централне живчане системе. Срп. арх. целок. лек. 1896; св. 5: 278–280, Срп. арх. целок. лек. 1896; св. 6: 325–330, Срп. арх. целок. лек. 1896; св. 7: 369–377 и Срп. арх. целок. лек. 1896; св. 8: 423–426.
20) Михел Е. Едвард Хофман (1837–1897). Срп. арх. целок. лек. 1897; св. 10: 528–531.
21) Михел Е. Смрт угушењем услед устрелне повреде II вратног обртња. Срп. арх. целок. лек. 1898; св. 2: 49–54.
22) Михел Е. Правилник за вршење судских секција (Срп. арх. целок. лек. 1898; св 9: 425–446). Правила и упутства за преглед и секцију новорођене деце (Срп. арх. целок. лек. 1898; св. 9: 443–446). Правила и упутства у случајевима тровања и како се отправљају органи на хемијско испитивање и микроскопски преглед (Срп. арх. целок. лек. 1889; св. 9: 447–449). Правила и упутства при издавању лекарских уверења (Срп. арх. целок. лек. 1898; св. 9: 450–451). Практични примери (Срп. арх. целок. лек. 1898; св. 9: 452–456). Лекарско мишљење (Срп. арх. целок. лек. 1898; св. 10: 489–490). Практични примери (Срп. арх. целок. лек. 1898; св. 10: 491–506). Формулар лекарског мишљења (Срп. арх. целок. лек. 1898; св. 10: 507–510). Лекарско извешће за душевне болеснике (Срп. арх. целок. лек. 1898; св. 10: 511–520).
23) Михел Е. Самоубиство вешањем или убиство ударцем у главу? Срп. арх. целок. лек. 1899; св. 5: 223–225.
24) Михел Е. Састанак славенских лекара XIII међународног медицинског конгреса у Паризу 2. и 6. августа 1900. Časopis Lekaru českych, Čislo 34. Срп. арх. целок. лек. 1900; св. 9: 477–481.
25) Михел Е. Шта знамо о бацилу трбушног тифа у води? Срп. арх. целок. лек. 1901; св. 1: 1–11.
26) Михел Е. Макс Петенхофер (1818–1901). Срп. арх. целок. лек. 1901; св. 3: 139–144.
27) Михел Е. Старачки бронхитис. Приказ књиге Проф. др J. Thomayer–a. (Bronchitis osob starych. Sbornik clinicky 1901). Срп. арх. целок. лек.1901; св. 6: 271–272.
28) Михел Е. Stenosis laringea e carcinomate. Срп. арх. целок. лек. 1901; св. 1: 21–22.
29) Михел Е. Хидатидне цисте у трудноћи, порођају и бабињама — др Јарослава Франта. Срп. арх. целок. лек. 1902; св. 2: 45–47.
30) Михел Е. Приказ болесника с амиотрофичном латералном склерозом. Срп. арх. целок. лек. 1902; св. 3: 95–97.
31) Михел Е. Значај паразита у проблему заразе. Срп. арх. целок. лек. 1902; св. 6: 221–22 и Срп. арх. целок. лек. 1902; св. 7: 261–270.
32) Михел Е. Зашто Београд још није каналисан. Срп. арх. целок. лек. 1902; св. 7: 278–292 и Срп. арх. целок. лек. 1902; св. 8: 309–319.
33) Михел Е. Рудолф Вирхов (1821–1902). Срп. арх. целок. лек. 1902; св. 10: 442–448.
34) Михел Е. Др Вјенцеслав Стејкал: Једна нова хипотеза о лечењу туберкулозе плућа. Срп. арх. целок. лек. 1903; св. 1: 45–52.
35) Михел Е. Др Алекса Стојковић: Народно здравље у округу Ужичком за 1901. годину. Срп. арх. целок. лек. 1903; св. 3: 149–152.
36) Михел Е. Предлог за ревизију чл. 18, 19, 20. и 21. Закона о уређењу санитетске струке и о чувању народног здравља од 30. марта 1881. године. Срп. арх. целок. лек. 1905; св. 1: 1–11 и Срп. арх. целок. лек. 1905; св. 2: 69–79.
37) Николић М. и Михел Е. Извештај г. министру унутрашњих дела о II међународном конгресу за асанирање и здравственост станова, одржаном у Женеви од 22. до 28. августа 1906. године. Срп. арх. целок. лек. 1907; св. 1: 51–58, Срп. арх. целок. лек. 1907; св. 2:98–106 и Срп. арх. целок. лек. 1907; св. 3: 157–167.
38) Михел Е. Ulcus rotundum ventriculi. Ulcus duodeni. Ulcus pepticum jejuni после гастроентеростомије. Извештај о раду Првог састанка српских хирурга 22. и 23. XII 1907. године, Београд, 1908: 1–24.
39) Михел Е. Meningitis cerebro–spinalis epidemica. Срп. арх. целок. лек. 1909; св. 5:192–196 и Срп. арх. целок. лек. 1909; св. 6: 225–227.
40) Михел Е. О бактериолошкој и анатомској дијагнози азијске колере. Срп. арх. целок. лек. 1910; св. 12: 469–473.
41) Михел Е. Тумор хипофизе. Срп. арх. целок. лек. 1910; св. 2: 95–97.
42) Михел Е. О напрасној смрти одраслих лица из природних узрока. Срп. арх. целок. лек. 1911; св. 5: 251–267 и Срп. арх. целок. лек. 1911; св. 8: 439–455.
43) Михел Е. Цироза јетре по њеној морфолошкој и етиолошкој страни. Срп. арх. целок. лек. 1911; св. 7: 424–428.
44) Михел Е. О силовању деце. Срп. арх. целок. лек. 1912; св. 5:157–170 и Срп. арх. целок. лек. 1912; св. 6: 191–197.
45) Михел Е. Смрт услед злостављања или из природних узрока? Срп. арх. целок. лек. 1919; св. 1: 2–12.
Датум последње измене: 2014-05-06 01:06:36