Саша Недељковић

Дубровник у Другом светском рату

Дубровник је бомбардован 6. априла 1941. г. Град је бранила противавионска батерија на Монтовјерни. Велики број добровољаца пријављивао се али их војска није примила. Фрањевац отац Тома Томашић са групом домагојаца разоружавао је на градским вратима од Пила војнике који су ишли својим кућама. Оружје је преносио у усташке центре. Прве немачке моторциклисте дочекао је ХСС–овски председник општине, адвокат Др. Јосип Баљкас и изјавио да је доживио најсрећнији дан у животу. Заштита ХСС и редарствена станица у Дубровнику ставиле су се на располагање НДХ. Заштитари су били наоружани и у цивилним оделима. У Дубровнику су бивши аустријски официри обновили домобранство (1). После Априлског рата Италија је окупирала Приморје. Соколима је забрањен рад а соколски домови одузети (Херцег–Нови, Бијела, Ђеновић, Зеленика ...) (2). Још првих дана окупације у Дубровнику скинути су сви натписи ћирилицом. Усташе су скинуле плоче посвећене стрељаним соколима и Српској војсци која је 13.11.1918. г ослободила Дубровник. Априла 1941. г спомен плочу палим добровољцима усташка тројка залила је црним мастилом, скинула, разбила и пренела кроз град. Разбијене плоче усташе су користиле за поправку плочника. Италијански команданти наредили су да се Мештровићев споменик (рељеф) краља Петра I брижно скине и стручно упакује (3). Италија је анектирала Боку, Мљет и део Конавала. Срби и Јевреји морали су предати усташама радио–апарате, фотокамере, машине за писање, грамофоне, налив–пера. У све српске и јеврејске установе и радње постављени су усташки комесари, са највећим овлашћењима. Карабињери су ухапсили 8 виђених националиста (са списка од 22 лица). Чували су их Италијани у хотелу Белведере, на Плочама. Доцније су их пребацили у Сплит, држали их неко време у затвору, а затим у конфинацији, уз полицијску контролу. После преузимања цивилне власти усташе су терорисале Дубровчане јуна, јула и августа 1941. г. Организатор терора био је усташки логорник професор Младен Каштелан, виђени члан Домагоја. Бранко Хопе, тајник Соколског друштва Дубровник убијен је 16. јуна 1941. г. Кулминација усташког терора у Дубровнику била је крајем јула и почетком августа. У хотелу Централ и у манастиру Св. Марије усташе су уредиле нове просторије за ухапшене (4). У Дубровнику усташе од 17 априла хапсе Србе појединачно, а током јуна, јула и августа масовно. Ухапшени Срби спроведени су 26 јуна у Сарајево, одакле их након 12 дана, заједно са Србима из Сарајева транспортују у логор Даница. После осам дана упућени су у логор Јадовно. У Дубровнику већи број Срба похапшен је од 27 јула до 5 августа. У ноћи 3 августа ухапшени су Милка, Милан, Гојко, Босиљка и Петар Иванковић, Загорка Тошовић, породица Спаравало, породица Чорлија. Ухапшени су затворени у гаражу куће Банац на Плочама. Око 4 сата изјутра одвезли су их аутобусом у Мостар. Заједно са другим ухапшеним Србима, жељезницом у сточним вагонима, преко Брода и Загреба, упућени су у Госпић, односно логор Јадовно. У „Изјави Милке Тошовић о хапшењу Срба у Дубровнику током јула и августа 1941 године и о свом заточеништву у усташким логорима“ датој комесаријату за избеглице у Београду од 25. фебруара 1942. г наводи се: „28. јуна 1941. г ушла је у Дубровник хрватска војска и преузела власт, а кратко време после тога усташе су почеле прогонити Србе како православне тако и римокатолике. Почетком месеца јула 1941. ухапшени су по усташама: Митровић Бошко, српско–православни прота, Кандић Мирко, поморски капетан, Херцеговић Михо, књижар, др. Буцоњић, адвокат и др. Венциловић Милан, лекар. Прва двојица су православне вере а потоња тројица римокатоличке. ... 1. августа 1941. ухапшени су по усташама: Тошовић Јово, књижар, ја, његова жена и наши синови Душан и Богдан, Корчуланин, приватни чиновник, његова жена и кћерка, један поморски капетан из Цавтата, којему не знам име, те још неколико Срба сељака римокатоличке вере из околице Дубровника, којима не знам име. Сви ми ухапшени 1. августа стрпани смо у један камион са везаним рукама на леђима и спроведени у Мостар. ...а потом смо сви отпремљени у Госпић.“ Милка Тошовић видела је како испребијане људе искрцавају из камиона. Бачени су у јаму Бадањ. Међу њима су били и њен муж Јово и синови Душан и Богдан. У јами код села Трстено 4.10.1941. г нађени су лешеви 13 особа (5). Међу првим жртвама усташког терора били су чиновници Српске банке у Дубровнику (Трговачко–индустријална банка). Усташе су ухапсиле све чланове управног одбора и чиновнике до којих су могли да дођу. Од директора до чистача. Ухапшени су Јово Бравачић, Стијепо Мурати, Никша Рачета, Душан Траживук, Драгиња Вукшић, Миљенко Лазаревић и Спасо Ромовић. Сви су везани поведени 7. јула у Загреб. Саву Миљановића, члана управног одбора банке, усташе су из воза бациле у Неретву, у којој се удавио. Ухапшени су сем Стијепа Мурати и Никше Рачете, били преклани 5. августа у Максимиру. Усташе су 4. августа похапсили 46 Срба, Јевреја и других њима непоћудних особа, у намјери да их упуте у логоре. Италијани су то спречили, а 7. септембра преузели су сву власт у Дубровнику. По налогу Италијана извјестан број дубровачких усташа кољача напустио је Дубровник (6). На помену у Саборној цркви у Београду страдалим Србима из Дубровника један познаник пришао је др Васи Пиперу и рекао му да није отишао из Дубровника он би био први на том списку. Они који су бежали од усташа склањали су се у Боку Которску. Националног борца Криста Доминковића ухапсиле су усташе 1944. г али је успео да дочека крај Другог светског рата (7). Све што се догађало у Дубровнику и околини у Бановини Хрватској било је увод у све оно што се дешавало у НДХ. Усташки прогони нису сломили Србе католике. У Дубровнику је деловао „Покрајински национални комитет за Херцеговину, Боку и Дубровник“, а Срби католици уписивали су се у Дубровачку бригаду Југословенске војске у Отаџбини, под командом резервног капетана Нина Свилокоса. Угледни фрањевачки проповједник отац Маријан Блажић отворено је величао четнике са проповиједаонице Мале браће, пред дупке пуном црквом вјерника. Део Дубровчана пришао је партизанима (старешина Сокола на Корчули др. Јуре Арнерић, Јозо Лујак, ...) (8). На седници Председништва АВНОЈ–а 24. фебруара 1945 године решено је: „Хрватска у границама бивше Савске бановине са 13 срезова бивше Приморске бановине и Дубровачким срезом из бивше Зетске бановине“ (9).

1. Мато Јакшић, „Дубровник 1941“, стр. 7–12, 19, 20, 37,42,50, Београд 1966

2. Небојша Рашо, „Српски соко Херцег Нови“, стр. 82, Херцег– Нови, 2008

3. Мато Јакшић, Исто, 32–33; Милан Ж. Живановић, „Дубровник у борби за Уједињење“, стр. 97, Београд 1962;

4. Мато Јакшић, Исто, стр. 37–40,60,66,75,76,98;

5. Др. Ђуро Затезало, „Јадовно: комплекс усташких логора 1941 књ. I“, стр. 296–298; „Јадовно зборник докумената књига II“, стр. 735, 814, Београд 2007

6. Мато Јакшић, Исто, стр. 80, 97, 98;

7.Д. Гавриловић, „Доминковић, Кристо П.“, стр. 347, Српски биографски речник, том 3, Нови Сад, 2007

8. Фикрета Јелић–Бутић, „Четници у Хрватској 1941–1945“, стр. 169, 236, 237, Загреб, 1986; Милослав Самарџић, „Борбе четника против Немаца и усташа 1941–1945“, Други том, стр. 102, Крагујевац 2006; Мато Јакшић, Исто, стр. 24,1 46;

9. Коста Чавошки, „Згажени устав“, стр. 22, Београд 2003