Драгиша Ђорђевић

Три века панчевачке медицине

Предавање са састанака Научног друштва за историју здравствене културе Војводине, одржаног 18. октобра 2014. у Панчеву.

Поштоване колегинице и колеге, данас ћемо направити кратку шетњу кроз последња три века панчевачке медицине. Данашњу тему сам изабрао на предлог др Владимира Сакача. Поменућу само значајније догађаје.

За период пре доласка Аустријанаца у ове крајеве 1716. године, немамо ваљаних извора који се односе на здравствене прилике у Панчеву и околини. За касније периоде извори су знатно богатији. На почетку мог излагања, желим да вам скрене пажњу да су географски положај Панчева и припадност овог града прво Аустрији и њеном Санитетском кордону према Турској, потом Угарској, па Краљевини СХС (односно Краљевини Југославији), а после 1944. Новој Југославији, значајно утицали на развитак здравствене службе у граду. Нарочито је погодовало то, што се после Првог светског рата Панчево нашло у непосредној близини престонице нове државе, а после 6. јануара 1929. ушло у састав Управе града Београда.

Но да се прво осврнемо на догађаје по доласку Аустријанаца. Панчево је 1717. имало 70 кућа и око 300 становника. Шаму Боровски наводи да је почетком 1728. У Панчеву радио ранар Бароњај, потом до 1729. ранар Петер Ракур, а од марта 1737. ранар Тандерлан. Панчево је августа 1738. захватила епидемија куге. У самом месту било је 280 умрлих, у околним селима 390. Епидемија ове болести се поново појавила 1743, а 1790/91. епидемија великих богиња однела је 310 људи.

Први значајнији догађај је отварање контумаца (са болницом) 1726. У почетку је Контумац имао једног лекара, Јохана Адама Рихтера који није био доктор медицине и неколико дезинфектора. Контумацки хирург Јегер први пут се помиње 1795, а први доктор медицине Јохан Лотеријус јануара 1801. Панчево је завојачено 1764. и ове, 2014. године, навршава се 250 година од тог догађаја. Током1767. Панчево је постало седиште 12. немачко-банатске регименте. Санитетска служба регименте је у потпуности променила здравствену заштиту у граду и околним селима.

По систематизацији регимента имала 1 пуковског лекара, 2 надлекара, 4 виша ранара и 8 подлекара. Убрзо је у Панчеву отворена и региментска болница.

У 18. веку отворена је и прва апотека у граду, по докторима Витигшлагеру и Ненадовићу 1792, по Милекеру1793. године. Међутим Стефан Гаманеску (из Карансебеша у Румунији), на 6. научном састанку Друштва за историју здравствене културе Југославије одржаном маја 1974. у Панчеву, наводи (а извор му је Ноглеров „Фармацеутски календар” штампан у Бечу 1916. године ) да је у Панчеву већ 1735 постојала апотека. Ако поверујемо овом извору, онда то значи да је прва апотека у данашњој Војводини отворена у Панчеву. И Срета Пецињачки у књизи „Панчевачки дистрикт 1717-1773.” пише „да је 1737. при болници вероватно постојала апотека”.

Најзначајнији догађај у 18. веку свакако је проглашење Панчева слободним војним комунитетом. јануара 1794. Овај догађај условио је да се град развије у значајни културни, трговачки и занатски центар Јужног Баната. Тада је Панчево први пут добило цивилну здравствену службу, градски физикат. Од тада су у граду, све до укидања Војне границе и Санитарног кордона 1. новембра 1872, постојале три посебне здравствене службе: војске, контумаца и градског физиката. Први приватни доктор медицине у Панчеву, Павле Цендрић, отворио је ординацију тек крајем 1833.

У Панчеву се до укидања Војне границе променило пет градских физикуса. Први је био др Франц Трапл, који је у Панчеву радио скоро 32 године, до своје смрти 6. октобра 1826. Затим су физикуси били доктори Франц Зоненберг, Фридрих Максилијан, Василије Петровић и најзначајнији, Константин Пеичић. Он је панчевачки физикус био од 17. јануара 1845. до краја јуна 1874. Да подсетим да је Пеичић почетком 1845. изабран за дописног члана Друштва српске словесности у Београду. Од војних власти је 18. маја 1855. добио одобрење да у Бечу шест недеља проучава начине лечења рака. Ово га сврстава у пионира српске онкологије, а знамо да је пионир био и у социјалној медицини. Овде треба споменути и Блазијуса Тира, првог сталног градског хирурга у Панчеву. Мада је био видар емпирик, он је од 16. Марта1815. четрдесет једну годину радио у физикату и у исто време водио панчевачку Грађанску болницу. Нарочито је био ангажован у вакцинацији против великих богиња. Више пута је похваљиван, награђиван и одликован. Од догађаја у 19. веку треба још поменути почетак вакцинације против великих богиња 6. априла 1803. године, увођење ревакцинације септембра 1835, затим отварање Грађанске болнице 1805. и велике Региментске болнице1831. Прву сталну заразну болницу град је добио између1897. и 1900. До тада су, према потреби, формиране само привремене заразне болнице. Треба споменути и први писани траг о систематским прегледима школске деце одстране градског физикуса од маја 1835, затим Упутство о употреби хлороформа и сумпорног етра које је у панчевачки физикат стигло 25. септембра 1855, излажење првог часописа из медицинске струке у Срба под називом „Домаћи лекар” од 1871. до половине 1873. (штампано је 30 бројева, а власници и издавачи су били др Константин Пеичић и др Љубомир Ненадовић, а један од сарадника био је и др Јован Јовановић 3мај), потом отварање посебне амбуланте за лечење трахома децембра 1898. и први рендген апарат у граду октобра 1900. (купио га је др Владимир Алексић).

После укидања Војне границе и Санитетског кордона затворени су Контумац и Региментска болница. Коначно је градска здравствена служба у потпуности прешла у надлежност цивилних власти, односно панчевачког Магистрата и Министарства унутрашњих послова Угарске. У последњој деценији 19. века у Панчеву је радило 14 доктора медицине. У већини околних села су, још у време Санитетског кордона, радили подлекари 12 немачко-банатске регименте, а после укидања Војне границе многи од њих су и наставили да ту раде. Крајем века села добијају и прве докторе медицине.

Током последњих деценија 19. века међу панчевачким лекарима све је више оних који проширују своје знање из појединих грана медицине. То нису биле специјализације у данашњем смислу те речи. Знање се стицало тако што би лекари проводили по неколико недеља или месеци на специјализованим клиникама у Бечу, Будимпешти или неком другом универзитетском центру монархије. По повратку у Панчево, почели су да развијају поједине специјалистичке гране. С почетка 20. века треба свакако поменути “Санаторијум и лечилиште хладном водом” познатог панчевачког лекара др Владимира Алексића, који је отворен1908. године. У то време то је била елитна установа са добро опремљеном хируршком салом, рендгеном и савременом опремом за физикалну медицину, са сопственим извором електричне струје, водоводом и купатилима. Да подсетим да је Панчево добило струју тек 1926. године. Наишао сам на податак да је у том Санаторијуму лечена и Исидора Секулић. У периоду између завршетка Првог и почетка Другог светског рата треба споменути следеће догађаје. Отворена је амбуланта Окружног уреда, али нисмо открили када се то догодило. Октобра 1920. почео да је ради Антитуберкулозни диспанзер, а новембра исте године дечја амбуланта. Очно одељење при Грађанској болници, са амбулантом која је била и антитрахомни диспанзер отворено је 1931, Школска поликлиника крајем 1931. (или почетком 1932), а Градска амбуланта (у којој су радили лекари физиката) средином четврте деценије 20. века. Пре отварања ове амбуланте, у болници је постојала амбуланта намењена грађанству и у њој је ординирао болнички лекар. На седници Градског већа Панчева 29. децембра 1938. донета је одлука да се при болници отвори Станица за хитну помоћ и трансфузију крви. Тридесетих година 20. века широм земље формирани су домови здравља, али у Панчеву установа овог типа није отворена. Највероватнији разлог томе је припајање панчевачке општине Управи града Београда, после 6. јануара 1929. Панчевачки Антитуберкулозни диспанзер је од септембра 1931. ушао у састав Централног хигијенског завода у Београду, а овај завод био је оснивач и поменуте Школске поликлинике у Панчеву. Панчевачка општина хонорарно је ангажовала једног, понекад и два здравствена радника, који се у општинским документима називају двојако, негде санитец, а негде санитет. Први пут се спомињу почетком треће деценије 20. века. Основна дужност ових службеника физиката била је контрола животних намирница на пијаци и у трговинама. Они су обављали послове данашњих санитарних техничара. Ови људи су квалификације стицали само путем обуке и провером стеченог знања од стране градског физикуса.

Током Другог светског рата, у структури панчевачке здравствене службе, није било већих промена у односу на предратни период.

У послератном периоду дошло је до импресивног развитка панчевачке здравствене службе. Амбуланта Окружног уреда, са гинеколошком амбулантом, наставила је свој рад до 1. 1. 1948. када је угашена и припојена Градској поликлиници. Од значајнијих догађаја у ванболничкој служби треба поменути отварање Окружне здравствене станице са Дечјим диспанзером, Школском амбулантом и Централном зубном амбулантом 1. јула1945. (од 1. 1. 1948. добила назив Градска поликлиника) и Санитарно-епидемиолошке станице 1. октобра исте године. Током 1946. обновљен је рад АТД, отворена је амбуланта за кожно-венеричне болести (која је од 1. 1. 1953. прерасла у диспанзер). Први Дом здравља отворен је 1. 1. 1953. под именом ДНЗ среза панчевачког, а од 1. 1. 1956. угашен је претходни, а основан је ДНЗ општине панчевачке. Ова установа је прву лабораторију добила 1. 1. 1955. У оквиру Дома је средином 1956. од гинеколошке амбуланте формиран Диспанзер за жене. ДНЗ је укинут 1. 7. 1959. и уместо њега основане су самосталне здравствене станице. ДЗ је поново формиран 1. 4. 1963. Од 1. 7. 1972. ушао је у састав Медицинског центра „Јужни Банат”, од 19. 9. 1991. у састав Здравственог центра „Јужни Банат”, од 1. 2. 2010. поново је постао самостална установа, а његова оснивачка права преузела је Општина Панчево.

Стоматолошка поликлиника Дома здравља отворена је 1. 2. 1968. У периоду од завршетка рата до 1. јануара 1969. отворено је десет здравствених станица медицине рада. ДЗ је, поред постојећих диспанзера, наставио да отвара и нове: онколошки 1969, интернистичко-кардиолошки и спортски крајем 1969 (или почетком 1970), за ментално здравље почетком 1970, за дијабет 1. 6. 1981. године. Служба за кућно лечење формирана је 24. 3. 1997, а Центар за превентивне здравствене прегледе маја 2004. Почетком 1972. интернистичка амбуланта добила је први флексибилни ендоскоп у граду. КВД је припојен ОБ 1994, а онколошки диспанзер 1. марта 2010. Почетком марта 2010. дошло је до укидања АТД, диспанзера за кардиологију, за дијабет и за ментално здравље, а њихове пацијенте преузела је специјалистичка служба ОБ.

У овом периоду, за здравствене станице у граду, подигнуто је осам нових зграда, затим објекти за АТД, Саобраћајни диспанзер и заједничка зграда за Стоматолошку поликлинику, Дечји, Школски и Диспанзер за жене. И седам села панчевачке општине добило је нове зграде за здравствене станице.

После доношења закона о приватној пракси 1990, у Панчеву су отворене многобројне приватне ординације. Приватна клиника „Панскенер” током 2003. године набавила је први скенер у граду

Од догађаја у болничкој служби треба поменути да је, убрзо по ослобођењу Панчева, Грађанска болница претворена у војну Болницу лаких рањеника. За цивиле је отворен стационар са 35 кревета у Змај Јовиној 10. Болница лаких рањеника затворена је 25. 2. 1946, а Грађанска болница је враћена у надлежност цивилне здравствене службе. Убрзо је преименована у Општу болницу. У почетку је имала интерно, хируршко, гинеколошко-акушерско, заразно и очно одељење, а првог лаборанта добила је средином 1952. Наредних деценија отварана су нова одељења и службе. Тако је одсек дечје хирургије отворен 1950, а дечје интерно одељење 1. јула 1951. На дечјем интерном одељењу су у наредним годинама отворени одсеци: неонатологије, пулмологије, гастроентерологије, кардиологије за одојчад, нефрологије, хематологије, неурологије, ендокринологије и пријемно ургентна служба. Прва два инкубатора стигла су на одељење 4. октобра1973.

Грудно одељење један отворено је септембра 1951, грудно одељење два 1959, ОРЛ одељење 1 јуна 1955, Специјалистички центар и рендген кабинет 1. јануара 1959, кабинет за трансфузију крви јула 1959. (са једном медицинском сестром, а први лекар у Кабинету почео је да ради 1960. ), служба патологије 1. априла 1960, уролошко одељење 1. јануара 1970. (мада је први уролог почео да ради четири године раније на одељењу опште хирургије), ортопедско одељење 1. септембра 1968, кабинет за физикалну медицину и рехабилитацију 1969. (током 1982. прерастао у одељење), коронарна јединица 15. септембра 1977, ултразвучни кабинет средином 1983. (према сећању др Миленка Важића, једног од двојице лекара који су први почели да се баве ултразвучном дијагностиком у болници, овај кабинет је био други по реду у данашњој Војводини), одсек за хемодијализу 4. октобра 1985, одељење за пластичну и реконструктивну хирургију 1986. и неуролошко одељење 1992.

Интерно одељење добило је први флексибилни ендоскоп октобра 1973. (откупљен је од Дома здравља), хирургија први стуб за лапароскопске интервенције 1981, радиолошка служба први мамограф марта 2002, а први скенер марта 2004. Током 2011, од Министарства здравља Србије, болница је добила 2, а Дом здравља 1 мамограф, за скрининг програм рака дојке. Ове године болница је добила модеран стуб за лапароскопске интервенције. Краће време по завршетку рата очно одељење било је у саставу болнице, а од августа 1947. одвојено је и проглашено установом покрајинског значаја, под називом Централни антитрахомни диспанзер АП Војводине. Овај диспанзер и његов директор др Ђорђе Павковић Бугарски, одиграли су велику улогу у ерадикацији трахома у Војводини. Од фебруара 1953. ова установа изгубила је статус централног диспанзера и прешла је у надлежност панчевачке општине. Од 1. октобра 1955. Очна болница је угашена и поново је постала одељење Опште болнице. Потом је једно време била ООУР МЦ „Јужни Банат”, а данас је поново одељење болнице.

Према подацима из статистичког одељења ОБ, ова установа данас има 660 кревета и 142 лекара са специјализацијом, од тога 23 са супспецијализацијом. Прошле године урађено је 6.429 операција. Да подсетим да је болница 2005. навршила два века постојања.

У послератном периоду, за болничку службу, саграђено је више објеката: за Очну болницу крајем 1955. (отворена 19. јануара 1956. ), за Специјалистички центар крајем 1958. (отворен 1. 1. 1959. ) за дечје одељење крајем 1965. (отворено1. 1. 1966. ), за заразно 1969, за хируршке гране, службу патологије, рендгенологије и лабораторију 1972. (отворена је 6. 10. 1972), за интерно одељење, физикалну медицину и рехабилитацију и Завод за здравствену заштиту 1974, за Службу за трансфузију крви 1986. (отворена 6. маја), за централну кухињу и вешерај 1988. Нова топлана завршена је 2007. Прошле године завршена је и нова зграда Завода за јавно здравље, али пошто није уведено грејање још није усељена.

Болница је до 30. јуна1972. била самостална установа, а од 1. јула постала је део новоформираног МЦ „Јужни Банат”, а од 19. септембра 1991. ЗЦ „Јужни Банат”. Поново је постала самостална 1. фебруара 2010, а њена оснивачка права преузело је Извршно веће АП Војводине.

На самом крају треба рећи да је знатан број лекара Панчеваца стекао висока наставна звања. Професори су постали Миша Албрехт, Александар Грчић, Војислав Дринчић, Срђан Живојиновић, Војислав Жижић, Владимир и Илија Јорга, Вјечеслав Казмин, Ђорђе и Марко Контић, Јоксим Мартиновић, Миодраг Митровић, Рудолф Папић, Живојин Перишић, Ружди Рамадани, Слободан Савић, Бранко Станков и Бранко Стефановић. Звање доцента су стекли Дејан Алексић, Душан Бирманац, Драгољуб Вучић и Мирослав Гранић.