Милан Јовановић

Нова боја вестерна

Ван Хам и Росински, „Western“, „Darkwood“, Београд, 2013.

За разлику од већине других уметности, у стрипу су иза најуспешнијих дела често стајали тандеми аутора. Када би се догодио такав магични спој, читаоци би два аутора почели да доживљавају као једно биће са два потписа на насловници. Тако, увек када поменемо Удерза сетићемо се и Гошинија. Када се прича о Шарлијеу, прича се и о Жироу. У том контексту би се могло расправљати о Кристену и Билалу, Нолити и Ферију, Абулију и Бернету, могло би дуго да се набраја, али извесно је да би на попису најславнијих двојаца место у самом врху заузимали Жан Ван Хам и Гжегож Росински. Један је Белгијанац, а други Пољак, рођени су у времену када се свет поделио на Исток и Запад, сваки са друге стране у то време наметнуте границе. Али како то често бива у љубави, спорту, а можда пре свега на пољу стваралаштва, уметности, судбина је помешала карте тако да данас када чујемо њихова имена, помислимо на јединство које су ова два човека остварила, деценијама водећи Торгала кроз авантуре у једном од најпознатијих серијала савременог стрипа. Наша два аутора су у више наврата укрштала перо и кист, а последњи пут (до сада) снаге су ујединили да би начинили дело које је пред вама. За оне који тек улазе у бесконачни свет стрипа, ваља рећи понеку реч понаособ о поменутој двојици великана девете уметности.

Жан Ван Хам се родио у Бриселу, 1939. године. Своје школовање је усмеравао у правцу маркетинга и економије. Постао је ванредни професор политичке економије, а потом радио као саветник и директор у неколико великих мултинационалних компанија. На хоризонту се назирала успешна каријера у пословном свету, када Ван Хам, 1976. године, доноси на први поглед неразумну одлуку да све напусти и у потпуности се посвети писању. Том одлуком свет стрипа је добио бриљантног сценаристу, чија су дела преведена на бројне језике и доживела филмске екранизације. Свет бизниса је можда на губитку, али нас то нимало не интересује, јер је свет уметности, сигурно на добитку.

Искуства стечена у свету економије и политике инспирисала су Ван Хама да напише серијал романа Ларго Винч (Largo Winch), који ће касније бити адаптиран и у серијал стрипова, из чега ће на крају произаћи и играна серија. Највећу популарност и успех, као писац стрипова, Ван Хам је остварио са сценаријем за стрип Торгал. Гжегож Росински је 1980. године нацртао прву епизоду серијала који ће постати славан и наћи своје место на свакој од данас толико популарних топ листа стрипова које морате да прочитате пре него што умрете или вам се, не дај боже, деси нешто још горе. Реч је дакле о стрипу који је од прве епизоде стекао верну публику. Авантуре викинга Торгала, испричане у мистичној атмосфери средњег века, зачињене фантастиком и скандинавском митологијом, још увек трају. Ван Хам је међутим, након двадесет девет епизода, препустио посао сценаристе Иву Сенту (Yves Sente). Торгал је наставио живот независно од свог творца. Те епизоде још увек нису објављене у Србији, те још увек не можемо да дамо оцену колико успешно.

Након Торгала, тачније упоредо са њим, Ван Хам је наставио да ниже успехе. Уследио је од 1984. године, још један дуговечни серијал, под насловом XIII, у сарадњи са цртачем Вилијемом Вансом (William Vance). Шпијунски трилер, заснован на књижевном предлошку Роберта Ладлама (Robert Ludlum), такође још увек траје, али је након деветнаест епизода Ван Хам, 2007. године, престао да пише сценарија и препустио наставке истом сценаристи који га је наследио и на Торгалу. Године 1990, Ван Хам је започео нови серијал, Ларго Винч, заснован на поменутим романима са почетка ауторове списатељске каријере. Цртеж је поверен Филипу Франку (Philippe Francq), који је нацртао свих осамнаест до сада објављених епизода. Треба поменути и да је Ван Хам написао неколико прича за серијал Блејк и Мортимер. Осим ових неведених серијала Ван Хам је стигао да напише сценарије и за неколико, у једном албуму заокружених прича, попут Велике моћи малог Шнинкела (Le Grand Pouvoir du Chninkel) и Вестерна. Читаоци у Србији су имали прилике да Торгала читају у различитим едицијама, премијерно у Екс Алманаху, касније у Суперима и Стрипотеци, а од недавно и у Интегралима које је објавио Бели Пут, у чијем издању смо имали прилике да читамо и Шнинкела. Ларго Винча објављује Маркетпринт у Стрипотеци, а XIII смо читали У Суперу, Гиганту, Политикином Забавнику као и у издањима Маркетпринта – Стрипотеци и у засебним албумима.

Вратимо се сада у Белгију с краја седамдесетих, вероватно најзначајнији период за нашу причу. Тамо и тада Жан Ван Хам је упознао пољског цртача Гжегожа Росинског и оформљен је двојац без кормилара, који ће своје вештине уградити у историју стрипа, а своја имена уписати у све значајније енциклопедије опште културе. Гжегож Росински је рођен у 1941. године у месту Сталова Вола, на југоистоку Пољске. Сталова Вола је млад индустријски градић, изграђен тек коју годину пре него што се Росински родио. Нажалост, убрзо ће ово место задесити потпуно другачија од планиране судбине. Сталова ће бити један од центара покрета отпора и важно уточиште славне Армије Крајова. У мрачном крајолику Другог светског рата, одвијало се најраније детињство Росинског. Када размишљамо докле сеже човеково сећање, ослањамо се на конкретне догађаје, док најраније доба остаје у сликама похрањено у скривеним одајама подсвести. Ако бисмо покушали да се играмо психоанализе, можда би могли да закључимо да није необично што је дечак чије су прве слике овога света били призори разарања, касније потражио склониште у уметности. У свету маште и стварања, свету који сам може да уређује према свом нахођењу. Росински је 1967. дипломирао на Факултету ликовних уметности, а потом и на Академији лепих уметности у Варшави. Наредних десетак година, радио је као илустратор у бројним публикацијама. Већ тада је започео и каријеру цртача стрипова, те су његови радови објављивани у разним стрип магазинима. Као цртач је радио на популарном пољском серијалу Капетан Жбик (Kapitan Żbik, о авантурама полицијског капетана Јана Жбика). Нацртао је и првих пет епизода серијала Пилот хеликоптера (Pilot śmigłowca, о авантурама војног пилота Славомира Карскиега, који ради као спасилац у цивилној служби. У позадини авантура читаоци могу да прате његову романсу са лепом новинарком). Осим поменутих радова, у „пољској фази“ каријере Гжегожа Росинског посебно се истиче рад Росинског на илустровању серије Легендарна пољска историја (Legendarna historia Polski), према сценарију Барбаре Сеидлер. Ово дело је доживело репринте и сматра се класиком пољског стрипа. Уз све поменуто, важно је рећи и да је Росински покренуо и уређивао магазин Relax, први магазин на пољском језику посвећен искључиво деветој уметности.

Оно што бисмо могли да назовемо „белгијском фазом“ маестрове каријере, започело је 1976. године, када је Росински добио белгијску стипендију за усавршавање. У Белгији је упознао Жана ван Хама, свог будућег сапутника кроз свет невероватних авантура. Сваки рутиниран уводник би се овде окитио бајатом метафором да је све остало историја. Али можда је боље посегнути за клишеом, него у потери за оригиналношћу умањивати значај неког догађаја.

Реч је наравно о рађању Торгала, серијала који траје већ више од три деценије. За 2013. годину је најављен тридесет трећи албум ове саге. Претходна тридесет два је без изузетка цртао (понекад је боље рећи сликао) Гжегож Росински. Мирне савести можемо рећи да је Торгал постао прва асоцијација на рад Росинског. Али то није једино што нам је овај цртач дао. Под псеудонимом Росек, објављивао је стрипове у Спиру магазину. Исте године када је са Ван Хамом започео Торгала, са Андре Полом Дишатоом (André-Paul Duchâteau) је покренуо такође успешан серијал Ханс. Године 1988, опет са Ван Хамом, подарио нам је још један бисер у низу, који на задовољство читалаца још увек траје. Реч је о стрипу Велика моћ малог Шнинкела, библијски поучној причи у томе како и они који су у нашим очима најмањи могу бити велики, па и највећи. Шнинкел није серијал, већ прича у једном самосталном албуму. One Shot што би рекли Американци или Једнопуц, како воле да парафразирају домаћи колекционари. Овде није крај попису славних дела која је цртао Росински. Следи серијал, покренут 1992, са сценаристом Жаном Дифоом (Јеан Дуфауx), У потрази за изгубљеним пустарама (La complainte des landes perdues). Овај кратки серијал, код нас је објавила Маркетпринтова Стрипотека.

Након свега побројаног, јасно вам је због чега смо поносни што можемо да вам представимо стрип који је нацртао Гжегож Росински према сценарију Жана Ван Хама. Вестерн је свеж специјалитет за љубитеље стрипа. Објављен је први пут 2001. године. Долази из пера два аутора која су се као што је речено, опробала у готово сваком жанру. И зато сви ми љубитељи вестерна као жанра, а сигуран сам да се убрајате у такве чим у рукама држите ово издање, можемо да дамо одушка својој радости. Јер вестерн у новије време слови за жанр у ком је све речено и од кога не треба више очекивати изненађења. Ко вам буде рекао тако нешто слободно му пружите у руке Вестерн Ван Хама и Росинског. Има ту клишеа, као и у сваком вестерну, али ако под клишеом подразумевате то да људи Дивљег запада носе шешире и понашају се мало неотесаније него ликови у неким другим жанровима. Сем тога, Вестерн није само вестерн. Вестерн је још једна Ван Хамова прича о „малом“ човеку, о укрштеним судбинама, о љубави... Уз све то Дивљи запад је у нашем Вестерну осликао Гжегож Росински. И то са таквом лепршавошћу, разноврсношћу примењених техника и слободом у руци, коју поседује само неко ко ужива у ономе што ради. Свако поглавље стрипа пред вама почиње великом илустрацијом на двоструком панелу. И свака од њих је мало ремек дело сликарства. Прва таква илустрација, одмах након пролога приказује шуму под снегом. Гледајући је, подсетила нас је једне анегдоте коју је испричао наш сликар Љуба Поповић. Он је педесетих студирао у класи нашег великог сликара, професора Косте Хакмана. У истој класи је сликарство студирао и Милић од Мачве, који се још на студијама представљао именом под којим ће касније досегнути славу. Професор Хакман је својим студентима дао задатак да покушају да на својим радовима насликају снег. Када је оцењивао њихов учинак, Милић од Мачве није био присутан, иако је његов рад био изложен међу радовима осталих колега из класе. Професор Хакман је обилазећи платна стао испред Милићеве слике, загледао је пажљиво и онда строго запитао „Чије је ово дело?“ Студенти су му рекли да је то дело Милића од Мачве. Коста Хакман је још мало гледао слику, а онда рекао: „Кажите ви том Милићу, да снег није бео!“. Када будете прочитали пролог Вестерна и стигнете до поменуте илустрације Росинског, запитајте се, које боје треба да буде снег да би ми, читаоци у њему и видели снег? Чини се да је Росински нашао одговарајућу боју.