Александар Вучо

Љускари на прсима

Филм

Немогуће, 1930, с. 68-72.

ПРЕДИГРА КОЈА СЕ НЕ ИГРА

Нека позадина буде сенка или црни талас. Најбоље би још одговарала мукла ноћ, тај мрки појас вечитог зида који не одаје тајне. Мокра, тамно-мрка боја има добру особину да крије трагове злочина : она упија као сунђер пруге крвавих прстију. Нико према томе неће приметиги да се на печатима ољуштеног малтера, на том сифилису зидова, могу под лупом открити отисци и сумњиви, проблематични трагови. Задржавамо се дакле на тој боји.

Са десне стране, где се под једном бледом руком угасила свећа долази стрела. Она је путоказ и смрт, али није још ослобођена од полазне тачке, за коју је везује сребрни конац, који сумњамо, да ће ма ко видети. Конац полази из срца невине девојке, чије се груди као скривалице појављују на свакој слици: у испупченом облику камена, у шарама рибљих краљушти, у воденим борама, а још најчешће у димовима јутра, то јест у планинама које се сваког јутра на хоризонту скупљају. Зато је неопходно да се догађаји посматрају са свих страна, из сваког положаја, врло радознало и са највећом пажњом.

Девојка ће продужити да живи и после Великог Свршетка. То је врло важно. То право само њој припада. Хоћемо да објаснимо дз није тачно да све престаје кад срце прекине свој рад.

Да би се то потпуно осетило, потребно је лежати мирно и са притиснутим очима. Још је боље ако неко има љубавницу, вереницу или неку другу заљубљену жену. Те дрхтаве, нежне, узнемирене руке, у стању су, кад додирну очи, много да објасне.

Киша бије право у прозор. Окна се топе. Цела се соба покрива косим пругама кише. На средини собе, у којој још никога нема, додирују се три стола једнаке величине. На сваком се столу налази по једно стаклено звоно. Под првим звоном лежи једна бела, гумена рукавица. Под другим звоном једно запечаћено писмо и две коврџе плаве косе. Под трећим звоном кључ и једна мала, свилена, женска кошуља. Све су те ствари јако осветљене и необично чисте.

Истовремено, кроз јасне пропланке једне огромне шуме галопирају жедне жирафе. Пејзажи се врло брзо мењају. Река се налази иза пошумљеног брега, иза густе траве где су као муње пројуриле зебре. Сад у висини поред лишћа као облаци плове главе жирафа. Кроз густу траву пузе пругасте змије. Све је то врло пријатно и врло утешно. Моаре.

Преко кровова где се пуше димњаци, јури један човек у дугачкој пелерини. Он крије лице. Црна пелерина се вије иза њега као злослутна застава. На месту где престају редови кровова појављује се гвоздена конструкција једног великог моста. Човек скаче на тај мост и спушта се до његовог каменог свода. Под тим сводом, над самом водом која је црна, нагло се отварају једна мала врата. Иза њих стрме степенице. На прагу непознате собе, на месту где се обично остављају ципеле, стоје две женске ноге, отсечене до колена. Ноге су обучене у танке чарапе и сјајне, лаковане ципеле. Човек им прилази са огромним задовољством и додирује их благо. Затим свлачи своје ципеле и чарапе, које оставља на истом том прагу, узима ноге у наручја, и бос, још увек врло радостан улази у један пространи хемијски лабораторијум. Иза њега, на затвореним вратима остаје јако увеличано његово лице, окружено црном брадом и озарено дивним осмехом. У лабораторијуму човек постаје узнемирен. Нервозно баца женске ноге на један отоман, покривен белим чаршавом, и журно прилази великом акваријуму који се налази на другом крају собе. Акваријум је напуњен беличастом течношћу. Кроз његову средину разапета је жица, за коју је причвршћена једна птица, која потопљена у ту течност још живи, али сасвим малаксало маше крилима. Човек са брадом постаје јако уплашен. Очајно подиже руке, узима једну епрувету, из које сипа у акваријум неколико капи једног тамног раствора. Све је међутим узалудно: птица се последњи пут трза и гине. На цинканом столу до акваријума леже још две мртве птице. Човек са брадом се повлачи у сенку, згужван, немоћан, блед. Чује се његов сломијени глас: „О зашто ниси запливала птицо! Ево, већ три пуне године се мучим као марва... Испуњени су сви услови ... прорачун свих плућних дисања ... Вода-Ваздух... Рахмила, мила моја кћери!“

Рахмила стоји на отвореном прозору исте оне пругасте собе, у којој се на средини додирују три стола. Под стакленим звонима међутим, уместо оних предмета налазе се три црне птице. Ноћ је. Отварају се цветови, затим очи зверова, затим девојачки сексови. Дижу се завесе, покривачи са дечјих кревета, поклопци са финих кутија од емајла. Она је у великој недоумици и видно узбуђена. Најзад се решава. Почиње нагло да се свлачи. Она се управо не свлачи, већ само додирује хаљину, које нестаје под њеним рукама.

После неколико тренутака потпуно је гола. У истом том часу, поред самог прозора, спушта се један падобран. Она има још само толико времена да скочи кроз прозор. Постепено, под том белом печурком она нестаје у ноћи.

II

Једна велика, мирна вода без обала. По њој гази до појаса младић у кошуљи. С времена на време он се сагиње и вади са дна по једно зрно крупног бисера. Сваки бисер погледа презриво, и са изразом: „нисам то тражио“, баца га натраг у воду. То се понавља неколико пута. Одједном, његово лице добија израз: „нашао сам“. Брзим скоком он зарони кроз воду, и после неколико секунди појављује се пресрећан, са белом рибицом у руци. Излази на обалу која се сада појављује посута сјајним металним новцем, величине дводинарки. У тренутку кад се приближује обали металне паре се претварају у алке, брзо се приближују, везују, извијају као змије, и најзад постају дугачки ланчеви, који се такође приближују, скупљају, везују, покривајући целу површину песка огромном металном мрежом, која се местимично и с времена на време покреће и уздиже као да живи. Младић се страшно љути. Окреће се и прилази води у коју са највећим гњевом пљуне неколико пута. То међутим није доста. Све бешњи, он ломи и откида прсте са своје леве руке и баца их такође у воду. И то је узалуд. Сасвим изван себе, он избезумљено чупа мишиће из своје леве руке, из снажних бутина и са широких, испупчених груди. Опет узалуд: жилава мишићна ткива претварају се у његовој руци у пепео. Рупе на местима где је ишчупано месо испуњују се постепено малим морским раковима који се лењо и језиво покрећу. Младић је побеђен и очајан полази некуда ивицом воде. Једна велика риба плива кроз воду.

Пуста улица поред реке. Дугачак ред голих дрвета. Под једним дрветом на самој средини стоји човек у бради, потпуно мокар, као да је сад баш изишао из воде. Он гледа у гране које су начичкане непокретним чавкама. Све су гране покривене тим црним птицама. Одједном из побочне улице долази један човек. Он је лепо обучен и кад се приближи препознајемо младића који је сада сасвим сед, али још увек врло младолик. Лева му је рука у завоју. Он прилази човеку са брадом, скида свој завој са руке и брише му мокро чело. Човек са брадом му се захваљује и нешто му значајно шапуће на уво. Младић је разумео. Једним снажним покретом десне руке он затресе дрво, са кога у огромном броју падају чавке као гњили плодови. Оне су живе, али ни једна не може да полети. Човек са брадом се сагиње, вади из џепа једно парче канапа, на који ниже једну по једну чавку врло пажљиво и са највећим задовољством. Младић хоће да пође, али га човек са брадом силом задржава. Говори му врло убедљиво и тихо : „Ја ћу те излечити ... Чујеш, излечити!.. Ја, ја...“. Младић најзад пристаје и полази с њим. На улици леже нанизане чавке...

Полуосветљен хемијски лабораторијум. На дивану леже отсечене женске ноге које младић одмах не примећује. Човек са брадом пред једним огледалом, које се сада први пут види, прави неке чудне покрете. Нешто између молитве и шведске гимнастике. Покрети су тужни и мало комични. У огледалу се појављује један дечко од 8 до 10 година. Он понавља те покрете врло озбиљно и савршено тачно. Младић стоји и гледа их зачуђено. У истом тренутку у кавезу једне зоолошке баште преврћу се мајмуни. Одмах затим на једној се ливади спарују коњи. Слике се врло брзо мењају, преплићу и утапају једна у другу. Човек са брадом који је престао са чудним покретима има израз: „е сад је добро“. Нагло прилази младићу са леђа и једним оштрим ножем расеца му капут, који одмах пада на земљу. Младић се окреће го до појаса. На телу му се виде ране, покривене малим морским раковима који мрдају. Човек са брадом прилази акваријуму и једном цевчицом од сламе увлачи у уста беличасту воду. Са напуњеним устима он опет прилази младићу и прска га по ранама. То међутим ништа не утиче на мџле ракове, који се и даље језиво покрећу. Младић је очајан. Полази, али у том тренутку угледа женске ноге на дивану. Једним наглим скоком он је већ крај њих, узима их нервозно и не обраћајући више пажњу на човека са брадом отвара врата и заједно са ногама испод мишке јури преко степеница као луд, са избезумљеним изразом лица: „нашао сам, нашао сам^а.

Великоварошка станица под стакленим кровом. Неколико дивних локомотива под пуном паром. Један дугачак воз, спреман за полазак. На перону пуно света. Пиштаљка већ свира за полазак, кад се у гомили, пробијајући се бесомучно појављује младић у врло дугачкој, црној пелерини. (Ову је пелерину у почетку носио човек са брадом.) Под њом се примећује дугачак предмет, који младић пажљиво крије. На средини воза он нагло застаје. Погледа плашљиво око себе и онда врло пажљиво, скоро побожно извлачи испод пелерине две женске ноге, које полако полаже преко шина, испред самих точкова вагона. Воз полази. Један по један вагон одмиче поред младића који сасвим близу, непокретно стоји. Кад је прошао и последњи вагон, на шодеру између шина леже прсти од једне мушке руке и једна бела, гумена рукавица. Младић узима прсте и сасвим мирно их намешта на своју леву руку. Сваки прст на своје место. После тога, још мирније, на исту ту руку навлачи гумену рукавицу и без икаквог узбуђења, савршено прибраним корацима упућује се ка излазу. На перону нема ни једног човека. На шинама ни један воз. Станица је потпуно празна.

III

Пругаста соба. На средини се додирују само два стола, са двема црним птицама испод стаклених звона. На једном великом кревету, који раније није био у соби, лежи Рахмила. Поред ње једна исто тако лепа девојка, само нешто пунија, мало старија, приметно грубља. Оне се страсно љубе, стежу, припијају, понашајући се врло перверзно. Напољу је ужасна олуја. Ветар подиже густу прашину, суво лишће и невероватно велики број побацаних хартија. Хартије се нагло претварају у црне птице, које су у почетку сасвим мале, па све веће, тако да је одједном цело небо покривено огромним црним крилима. На улици расту сунђери и потковице.

Из једне округле, црне рупе уличног канала пењу се успорено узане мердевине. Оне се крећу косо, у правцу прозора пругасте собе, али се пред прозорским окнима не задржавају, већ ломећи стакло продиру у собу. У том се тренутку појављује из канала рукау гуменој рукавици. Она се пење тим мердевинама, скаче са једне попречне летве на другу, отсечним, брзим скоковима скакавца. Рахмила и њена пријатељица сада стоје на средини собе, поред столова, још једнако чврсто припијене. Милују се врло зналачким интимним додирима тела, дрским, бестидним рукама. Девојка је клекла и припија своју главу на Рахмилин трбух. Рука у рукавици скаче право са прозора на кревет, где истог тренутка нестаје. Мердевине се повлаче, сломијена се стакла састављају у цело прозорско окно. У истом том часу на кревету лежи и спава младић који није више сед. Девојка која још клечи примећује га изненада. Нагло одгурне од себе Рахмилу и седа на столицу која се налази до кревета. Рахмила плаче у једном углу собе, савијена као змија. Младић се буди, пријатно се протеже и љубавним, зачуђеним очима гледа право у девојку, која је такође изненађена и задивљена. То траје доста дуго. Одједном се девојка растужује, диже се са столице и полази ка вратима. Младић је забринут. Да би је задржао показује јој младеж на врату, кап сузе на длану, један мали, отворени перорез. Девојку то ни најмање не интересује. Она хоће да пође и већ притискује кваку на вратима. Младић се изненада нечега сети. Прилази прозору и кроз стакло које се не ломи провлачи руку, коју одмах затим враћа натраг са једним крупним зрном бисера на длану. Девојка је сад озарена, прилази му љубазно, узима зрно бисера и прогута га. Младић поново провлачи руку кроз прозор, пружа јој ново зрно бисера, које она такође прогута. То се понавља неколико пута. Најзад та игра престаје. Девојка је луда од радости и окреће се у круг на врховима прстију као у балетској тачци. Застаје затим у финалној пози, покривена по целом телу, по лицу, по очима, по коси крупним зрнима бисера. Младић је згранут, разочаран. Очајно шири руке, хвата се за главу и бежи у угао собе где још плаче Рахмила. Девојка се више ни мало не интересује за њега. Она поново почиње да игра, још бешње, још брже. Рахмила и младић се први пут виде. Она се упија у њега очима пуним суза, устаје полако и љуби га врло нежно и дуго право у уста. Младић је подиже на рукама, са намером да је однесе, али она изненада ишчезава. На његовом левом лакту, у црној бори од капута лежи сада једна мртва бела рибица. Младић се благо смеши на њу и одлази кроз врата са уздигнутим рукама као да још носи девојку и са погледом који се не одваја од те беле рибице. Девојка покривена бисерима непрестано игра. На столовима, под стакленим звонима појављују се две мале шкорпије. Оне расту, и растећи прождиру птице, прождиру затим стаклена звона, прождиру столове и најзад падају на земљу где се спајају и постају једна велика, гнусна шкорпија, која, са уживањем сите животиње, лењо мрда. Око ње једним пакленим темпом игра девојка у бисерном панциру.

IV

Пуста улица крај голог дрвореда. Тамна река. Средином по колском путу иде човек у бради, сасвим мокар, са огромним, разапетим црним крилима, која су му прикачена за кичму. Крила с времена на време успорено машу. На самој средини једно дрво начичкано белим рибама. Под дрветом спава младић, покривен до појаса малим морским раковима који се језиво покрећу. Лице му је чисто, ведро, озарено бескрајном љубављу.

Један ред ђака, преко пута ред милосрдних сестара. Један ред војника, преко пута ред белих коња. Један ред робијаша, преко пута ред црних попова. Сви ти редови корачају парадним маршем, прелазе као у кадрилу једни другима, клањају се достојанствено, повлаче се и затим нестају као однешени ветром са суве земље једне огромне, празне пољане.