Ivan Srdanović

Sto dvadeset dana na sat

„Gospodine Siperak, da se razumemo, Vi radite sporo i traljavo. Pogledajte i sami: autor rubrike ’Pisma čitalaca’ žali se da ne stiže ni da zapiše sve što mu padne na pamet! Crna Hronika kaže da mu je vreme u redakciji prekratko da bi opisao monstruozne zločine manijaka iz najužeg centra grada i vapije za pomoćnikom koji bi se bavio periferijiskim ubistvima! Iz redakcije kulture, bard kritičke reči, ’Bič Božiji’ već je spremio dva trobroja i jedan specijalni dodatak.

A Vi, gospodine Siperak?

Niko ne posustaje tako brzo kao Vi. Evo, pogledajmo šta ste uradili juče: ’Pasulj 8, Krompir 3.’ I to Vi nazivate izveštajem sa pijace? Naši čitaoci se sa pravom pitaju gde su tu spanać, šargarepa, kupus? Ima li tu mesta jajima i siru? Šta je sa mesarom? Tamo verovatno niste ni nogom kročili? Ne može to tako, gospodine Siperak! Najviše belina u listu ostavljate, a papir trošite kao kakav uvodničar!

Dok drugi izgaraju na poslu Vi samo ispunjavate tikete kladionice. Pa nije Vam ovo hipodrom već redakcija uglednog lista! Uostalom, da budem iskren, ja mislim da ste Vi, gospodine Siperak...“

Pošto ne volim da me vređaju pokušao sam da se odbranim, ali je urednik povisio ton:

„Zar tako? Drski ste i još pretite? Smesta napolje ili ću pozvati službu obezbeđenja!“

*

Kiša srećom nije padala, pa sam mogao da se švrljam ulicama do mile volje. Ožednevši u šetnji, poželeo sam da popijem pivo baš na izvoru moga jada. Tu, na pijaci, mogao bih da nemilu dogodovštinu osmotrim iz sasvim drugog ugla, ugla u kome je utočište našao kiosk jednog uglednog poljoprivrednog gazdinstva.

Već posle prvog gutljaja setio sam se svega što je uredniku trebalo još odavno skresati u lice.

„Kako da čovek ne traći vreme kad mu nad glavom stalno gamiže nekakav gmizavi urednik koji liči na kišnu glistu iz gnjecavih, gnjilih gnojišta?“, upitao sam prodavačicu tek da zapodenem razgovor.

Nisam računao da ću naići na razumevanje kolege koji je tik pored mene ispijao svoju flašu piva.

U znak saosećanja on mi je toplo i prijateljski podrignuo. Po kicoškim, prugastim pantalonama i kao sneg belim čarapama, videlo se da je u pitanju veoma otmen gospodin.

„U potpunosti Vas razumem. I sâm sam još koliko do nekoć nemilice traćio svoje vreme. Znam vrlo dobro kako je to: spavaj, pij, jedi i, kad pogledaš – prošao dan! Čoveku je slaba uteha to što zna da će mu i vlastiti život brzo proći. Uzmimo, eto, moj slučaj: ko zna šta bi sa mnom bilo da se nisam poslužio lukavstvom...“

„Zar je moguće da lukavstvo pomaže čak i na polju dugog vremena?“

„Kako da ne! Ja sam se, na primer, odlučio da postanem ljubitelj sopstvenog vremena i da baš uživam da ga provodim. Čim je osetilo moju dobrotu, vreme je brže-bolje požurilo da mi uzvrati rupicom kroz koju sam se provukao do prodavnice, popio pivo i vratio se kući a da to niko nije primetio! Čak ni voditelj zabavnog programa, koga od detinjstva pamtim kao strogog i neumoljivog čoveka, nije izustio ni jednu jedinu reč dok se ja nisam vratio na kanabe!

Od tada svaki čas koristim rupicu da se u međuvremenu malo osladim.“

„Oduvek sam želeo da istovremeno budem na više mesta!“, priznao sam.

„U svoje vreme otputovao sam na more i tamo se nedelju dana veoma lepo provodio. Svaki minut sam se po čitav dan kupao i sunčao a da to niko od mojih ukućana, koji su u to vreme ručali, nije ni primetio. Zapravo, da budem iskren, otišao sam posle supe a vratio se kada su već završavali sa kompotom. U početku sam, kao još nevešt vremeplovac, gotovo posle svakog izleta morao sam da jedem hladan ručak!

Danas istovremeno živim na čak tri kontinenta. Imam veliki broj ljubavnica, a žena i dece u preko sto zemalja. Stanujem u mnogim gradovima, selima, pa čak i u jednoj pustinjskoj oazi. Nije da Vam se hvalim ali moj rekord u osvajanju iznosi čak šezdeset osam žena u sekundi! Jeste da sam se rastrčao na sve strane sveta, ali je vredelo!

Rupica je, dakle, za mene postala veliki izvor svakojakih uživancija! Evo vidite: Hop! Vi ništa niste primetili, a ja sam upravo otišao do Ria kod moje prijateljice koja tamo igra sambu i fino se sa njom ispričao i zabavio, jedino što mi je avion u povratku mnogo kasnio, pa vam se stoga moj lik možda malčice zamaglio.

Zbog mene i nekolicine mojih kolega savremenika, pogrešno se misli da na zemlji ima mnogo više ljudi. Nije ni čudo kada sam ja čas ovde, čas tamo.“

„Istina je: nekome je svaki dan podne, drugome je čitav život medeni mesec, a mi, obični ljudi brinemo šta ćemo sutra da jedemo. Meni se vreme uvek nekako izmakne, izmigolji i tek što se spremim da nešto radim, ono odmah stane da se presipa iz šupljeg u prazno!“, požalio sam se.

„A, eto vidite“, nastavio je vremeplovac veselo, „ja često zaboravim da uzmem neku od plata koje me tu i tamo čekaju. Dođem tako kod šefa bagerista u amazonskoj prašumi, a on me samo zapita: ’Pa dobro gde ste Vi, čoveče, čekamo Vas već deset minuta?’, a ja samo prebrojim pare i – švić, odmah odem negde da ih u slast potrošim. Vratim se kroz mesec dana, a moj šef još nije ni trepnuo. Pustim ga da malo trepne, kaže neku dosetku koju ću negde kasnije u Rimu ili Ulan Batoru lepo da prevedem, smislim masan, duhovit, pravi bagerijski odgovor i vratim se na vreme u džunglu da mu ga na amazonskom narečju skrešem u brk.

Tako se ja stalno provodim po svetu i uživam sa lepoticama, dok drugima za to vreme kazaljka na satu ne mrdne s mesta!“

Čuvši sve ovo, kupio sam još par piva i predložio mu da i mene oproba kao vremeplovca u međuvremenu, bar na dan, dva, recimo ˗ bar juče i sutra.

Ljubazno podrigujući objasnio mi je da je to prevelik zalogaj za jednog početnika.

„Čak i oni najuspešniji među nama,“ rekao je, „zadovolja-vaju se time da samo skupljaju i razvlače duge dane, a malo ko se od vremeplovaca osmeli da ide tamo-amo po prošlim i budućim ćorsokacima. No, kako vidim da ste čovek na svom mestu, predlažem da, za početak, o mom vremenu, skoknete na koji minut kuda Vam drago i da se onda lepo vratite ovamo na pivo. To bi, smatram, za Vas početnika bilo sasvim dovoljno upoznavanje sa međuvremenom.“

Poslušao sam ovaj, na izgled, mudar savet: posle samo dva piva obuke provukao sam se između tezgi, došao do ćoška, pa uzbrdo ulicom sve do zgrade u kojoj sam se liftom vinuo do ušuškane kancelarije. Na brzinu sam rekao sve što sam mislio o uređivačkoj politici lista, a onda razbacao papire koji su ležali na stolu i oborio šoljicu kafe koja se tu zatekla. Kako u džepovima, na žalost, nisam našao ni jedan pištolj kojim bih krunisao svoje reči, vratio sam se na pijacu sa osećanjem praznine, nedore-čenosti i nedovršenosti.

„Eto vidiš, išao si kuda si hteo a sve je kao i pre. Čak sam ti i pivo ostavio. Sad bi bio red na tebe da kao novajlija častiš!“

Popili smo tek tri-četiri piva, a on mi je postao nekako mutan i magličast. Posumnjao sam da je opet zdimio negde, i da, dok ja ovde gubim vreme slušajući ga, on sad uživa na nekoj plaži.

Pade mi na pamet kako bi, pre nego što odrešim kesu za novu turu piva, trebalo da poverim da li je ova pametna glava još uvek tu...

Naravno, prevario me je, zviznuo sam flašom u prazno!

Da bi moj položaj postao još gori, tokom mlataranja izgubio sam oslonac i podršku u kiosku.

Srećom, već sam bio upućen u osnovne tajne međuvremena pa sam mogao da padam do mile volje. Usmerio sam se ka stogu pijačnog đubreta koga su vredni radnici čistoće sakupili tik pored našeg improvizovanog šanka. Lagano se rušeći posmatrao sam vremeplovca kako podrugljivo piški po stražnjem zidu piljarnice. Bilo mi je toliko krivo što sam bezdušno prevaren da sam u jednom trenutku pomislio da od svega odustanem.

Došlo mi je da se jednostavno uhvatim za tezgu, pored čijih sam oštrih ivica padao, uspravim koliko mi to snaga u rukama i nogama bude dozvolila, i pođem kući.

Ipak, čvrstoća karaktera nadjačala je razum pa sam se negde u sumrak, pred zatvaranje pijace, konačno srušio u već prokisao zeleni otpad.

iz knjige Ivana Teodorovog Srdanovića "Čitanka za drugi razred brzog voza", Beograd, 2018. (drugo izdanje)