Миле В. Пајић

Горостас

Шта је живот и откуда он долази? Ко је такав живот у овом облику смислио и дао нам га? Да ли је разум (или памет, како волимо да кажемо, да бисмо се још у првој примисли о себи и ономе што нас обележава као узвишенију врсту у односу на аморфне Божије творевине, или, пак, биљке и животиње, толико над њима самодопадљиво узвисили) крајњи домет људског савршенства, или има и изнад њега нечега још савршенијег и вишег?...

Ова и слична питања засигурно стотинама хиљада година заокупљају човека, али човек ни до данас на њих није пронашао задовољавајуће одговоре. Свест, подсвест, надсвест, емоције, разум, ум,... све је то сваком појединцу збркано, испреплетано, на моменте јасно, потом збуњујуће и поразно неухватљиво... Зашто се сваки човек толико мучи, прво сам са собом, па то преноси даље? Безброј зашто у свакоме од нас, а нигде путића, да нас изведе из таме... А не би требало да је тако: васељена, као део васионе, сигурно је уређена по једном савршеном систему (чим свака звезда мирно стоји на свом месту и ради оно због чега и постоји, чим свака птица лети по свом унапред одређеном путу, а пчела непогрешиво километрима иде до новог цвета, да би се без икаквог `контролног торња` сигурно вратила у своју кошницу, поред безбројних других пчела и кошница. Чим свака река, упркос сили трења, температурној разлици воде и ваздуха и колико-толикој упијајућој моћи њеног моћног, порозног корита, кренувши несигурно од свог извора-поточића, сигурно иде ка свом утоку, све већа, јача и моћнија, као да на њеном ушћу стоји само њен моћни магнет и из земљине утробе привлачи све јаче њене воде, које - гле чуда, успут нарастају и умножавају се, уместо да испаравају, пропадају у земљу, разливају се и на крају онемоћају, стану и нестану...), који, због нас тако сићушних, нама и не може простом логиком живота бити доступна и јасна. Које су то силе у морима, које их тако моћно и непогрешиво привлаче и воде ка себи, успут их повезујући међусобно, умирујући их и чинећи их кротким?!

Човек има разум, има и ум, мање или више доступан му, има и свест да уочи да се сопственом вољом може померити са место на место, чак левитирати изнад земље (као да је то нешто недоступно нашем плитком разуму!), донети одлуку да нешто уради, па је одмах променити и урадити нешто друго (да би само себи и никоме другом доказао да је моћ одлуке само његова!), уочити да му је овај цвет лепши од другог, мада не зна због чега...

Али, човек најчешће нема свест о томе да му је одузето право да води рачуна о основном: о сопственом утицају на одвијање живота у себи и из себе. Зашто?...

...Како занатлије живог света, лекари пре свих, уочише још прадавно, да нас кроз живот усмеравају централни и вегетативни нервни систем, главни покретачи и актери живота, али са раздвојеним и строго одређеним задацима, ова полазна стајна тачка човековог универзума ни данас није довољна да нас покрене у даљем промишљању о животу и његовој суштини за нас. Те занатлије-лекари нам то саопштише, и то не тако давно, али нам не рекоше ни до данас оно најважније: ко је ту поделу за нас удесио и због чега?

Одлучивши да централни нервни систем, који нам је дат да њиме можемо делом својих вољних активности управљати и на који има утицаја наш део воље, назове тим именом и прогласи га за важнији (јер је њему видљивији!), човек је учинио први грех, прогласивши се за централни центар живота. А онај други, назвавши га вегетативни, па он, зар, и није толико важан, јер срце куца, унутрашњи органи раде, додуше ми их не видимо, али знамо да је то тако, крв струји около-наоколо, ми смо живи, што сваког секунда потврђујемо себи, а за то време можемо да се бавимо хиљадама других, мислимо важнијих ствари... Вегетирати, ах, то је тако банално и досадно, зашто бисмо губили драгоцено време и на то!? Ми, дакле, а то је важније, јер смо тако сами одлучили, треба да управљамо собом, чим господаримо (подареним нам!) централним нервним системом...

Да нам Створитељ није то све у таквом распореду и уређењу несебично даровао, не би чудесни Антонио Вивалди (чију Јесен управо слушам, покушавајући да ове своје мисли некако уобличим у нешто сувисло - а и сам сам, узгред, у својој животној јесени) могао да створи, уроњен у Небеску тишину, тако савршено дело као што су `Годишња доба`, а да при томе води рачуна, док ствара, да ли му срце куца, да ли плућа раде, да ли хипофиза обавља своју чудесно сложену функцију, да би могао да доврши, у току њиховог `баналног откуцавања`, своје божанско дело. И многи други, безбројни богоугодни ствараоци...

Чија је то воља одлучила да нам подари живот и да он тече, а да нас истовремено сваког секунда тог нашег живота ослободи обавезе да случајно заборавимо да удахнемо ваздух, или да кажемо срцу да откуца један свој циклус, како бисмо могли да на основу једног, и још једног, и још једног... откуцаја урадимо ово или оно, или да излучимо сваких неколико сати нову количину смоле у ушима, која нас штити од невидљивих спољашњих опасности, или да нам невидљива, сићушна фабрика изнад бубрега проструји телом чудотворни адреналин, којим можемо брдо да померимо малим прстом, само када бисмо знали где да га поставимо???

Наука каже да је човек створен по обличју и особинама Створитеља. Као потврду ове највеће милости Божије према човеку, али и највеће обавезе човека према Њему, Господ Исус Христос нам је, између осталог, указао на своју двојну природу: божанску и човечанску, указујући тиме на суштинско порекло рода људског - на његово богочовечанско порекло.

Вегетативни нервни систем, онај који управља животом, датим од Бога, први је и прави центар живота, па зато и не можемо (а и не морамо, Богу драгоме хвала за то) својом вољом, својим мислима, својим егом, на крају, да наредимо срцу да стане, или плућима да не дишу. Значи ли ово да нам је забрањено да својом малом вољом, својим плитким разумом, својим незнатним умом, својом неразвијеном полусвешћу - угрозимо Божје дело?

На жалост човека, а на срећу по живот – то је тако од сада, па и за вечност, мерено нашим системом мера, иначе бисмо до сада крхки живот безброј пута уништили.

Централни нервни систем, онај део живота који је дат на вољу и старање човеку (али који нам је Господ несебично подарио као Слободу), изолован је од оног много важнијег, вегетативног, који живот даје и који животом до конца управља, како човек својом несавршеношћу не би угрозио Божје дело. Сва историја и искуство до данас нам казују колико је човек својим деловањем, следећи богочовечанско надахнуће, успео да се издигне изнад прохујалих стотина хиљада година свог разумског постојања, као што нам сведочи о томе колико се крвавих ратова и свакаквог разарања до данас догодило, када је тежио да своју малу аутономију, подарену му од Бога, стави изнад Њега...

Како би само све јасније и разговетније било да им је човек, тим центрима, у својој опијености, заменио имена! Центар живота није човек, пошто човек није ни створио живот. Он још увек, несвестан дара који је добио, вегетира између ових двају полова: невидљивог и видљивог ја, између којих је, у слепилу, на централно место сместио себе, и суштинског и пречесто му невидљивог Створитеља, који над нама бдије и помаже нам, ако то заиста срцем желимо, да откријемо у себи истоветно порекло и идентитет Онога, од кога сви потичемо..., и подредио све својој `величини`. Величини човека.

Занатлије-лекари убеђују нас и даље да смо ми центар, не објашњавајући при томе дубински одакле им дође та тврдња, која ни математичком логиком нигде није утемељена, а поготову не метафизичком свешћу... Неке друге занатлије убеђују нас у нешто друго, и тако у бескрај, чије нас мноштво прекрили и створи мислену навику да је то заиста тако. За њима се поведосмо и ми, као и већина. Створитељу хвала на томе - то не значи да је све заиста тако како нам се привиђа.

Онај ко није видео да на страни глобуса супротној од нас, негде у земаљском бескрају, негде испод Анда и негде у хладу, под дрветом, у снено поподне, лежи и одмара мисли од бројних загонетки живота известан, нама непознат човек, али реалан у животном калеидоскопу као и ми овде, јер нема вид да допре тако далеко – не значи да он не постоји. Ми, једноставно, својим видом не можемо досегнути, са тачке на којој опстојимо, некога који нам је далеко, али који заиста постоји, као и ми, са друге стране, али њему недоступни.

Онај чијем виду је он доступан, а таквих међу нама има, потврђује да тај тамо и постоји... На крају (или на почетку?), ми ни себе не видимо, осим када станемо пред варљиво огледало, али знамо да постојимо и имамо представу о себи на основу неког свог унутарњег гласа, па га непрекидно упоређујемо са оним представама које слушамо о себи од других. Најчешће, представе других о нама одбацујемо, само сопствене су нам важне... Јер, наш вид је праволинијски, значи несавршен. Мудрост нам казује да је животни циклус, као и већина других ствари у животу, круг у коме се све креће и по њему окреће...

Када бисмо само, као вазда радознали и сазнања жељни људи, успевали у непрекидном настојању да своји вид исто тако непрекидно подижемо и усавршавамо - шта ли бисмо све могли њиме да досегнемо и да обухватимо..?