Доходни односи — кохезиона снага културног стваралаштва

Доходак[1]) у култури условљен је позитивним законима друштвене репродукције у целини. Стога радне организације у области културе неминовно долазе у положај да се организују (самоиницијативом, рационализацијом постојећих квалитета, интеграционим процесима или неким другим видовима сарадње), да би привукле што већи број културних потрошача, одржавања, изграђивања и задовољења што квалитетнијих културних навика непосредних корисника.

Значи, закон дохотка у култури морају уважавати носиоци ове области (радни људи — ствараоци у култури) који ће тек на основу њега ступити у корективне односе са изворима ван доходних материјалних средстава. Овакав вид финансирања[2]) јавио би се само и једино као додатни и привремени приход, као средство стимулације, односно интервенције у крајњој инстанци. Може се очекивати да ће интервенција друштва, организованије и целисходније, на свим нивоима друштвено–политичких заједница, у блиској перспективи уступати улогу „коректива“ другим изворима (банке, зајмови, самоуправни договори и др.). То би биле и полуге културне политике у наредном периоду.

Уколико развој друштвено–економских односа иде у правцу елиминисања зависности ових области од државе и буџета[3]), са оријентацијом да се развој културе непосредније веже за целокупни друштвени и економски развој, јављаће се и јачати тенденција да организације удруженог рада ступају са организацијама из области културе у доходне односе у чијој би основи лежала структура потребе (то је објективна условљеност понуде) радника за културним добрима и квалитет задовољења њихових потреба.

У целини посматрано, култура је у фази да учини крупан корак ка изједначењу друштвено–економских услова својих делатности са преовлађујућим условима друштвене репродукције. Она је једна од сфера сложеног друштвеног рада и као таква неотуђива је од њених економских носилаца — радних људи.

Једино на тај начин култура би постала друштвено–економски равноправан чинилац у односу са произвођачем, радном организацијом у привреди односно организацијом удруженог рада и друштвено–политичком заједницом свих нивоа. Култура мора, једном речи, престати да буде брига уског броја заинтересованих људи који своју жељу усмеравају и спроводе упливом на политику њеног развоја, одржавајући буџетски менталитет, истина само у другом појавном облику. Развој културе не може зависити ни од чије добре воље, већ од објективне потребе, а тиме и тражње, за њеним творевинама, односно, произвођача као појединца или удруженог у разне асоцијације (основну организацију удруженог рада, предузеће, општину, републику, федерацију, заједницу у целини). Делатности културе морају се, тиме, окренути удруженом раднику, утицати на њега (у смислу интензивнијег развијања културних навика, односно повећања тражње културних добара) што би се одразило и на његовим одлукама у наведеним асоцијацијама, обезбеђујући другим речима, материјалне услове за даљи развој културе.

У противном, са становишта непосредних произвођача, развијаће се и даље уверење да су средства која се издвајају за друштвене делатности отуђени део њиховог валоризованог рада о чијим оквирима и формацијском распореду они не одлучују.

С друге стране, чињеница је да удружени радник ни у ком случају не може постати друштвено–економски субјект културе, која је његова основна људска потреба, у условима ниских личних доходака и нерасполагања вишком свога рада. То тражи економско ослобађање привредних организација, дебирократизацију и демистификацију свих финансијских обавеза према друштву и објективизацију положаја основних организација удруженог рада као економске силе која доноси вишак вредности.

Према томе, у крајњој инстанци „смисао борбе за самоуправне односе јесте да о вишку рада одлучују они који га стварају својим радом. Они ће га расподељивати по мери свог сазнања својих потреба у које спада и потреба за културом“.[4])

Међутим, очигледни су покушаји задржавања постојећих, етатистичких односа веома вештим замагљивањима и мистификацијама ове сфере. Искуствени материјал показује да су такве интенције живе, јер „држава се и даље јавља као посредник између произвођача који одвајају део свога дохотка за финансирање друштвених делатности и радних људи у тим делатностима. То има за последицу одржавање буџетског менталитета, недовољно рационално коришћење средстава, неадекватан развој појединих друштвених делатности и заостајање у примени дохотка, расподеле према раду и самоуправљања. Истовремено, то је сметња да се исправно схвати и постави улога ових делатности чији је развитак веома значајан за наш друштвени напредак“.[5])

Чињеница је да „данас све више сазревају услови да се напусте постојећи облици финансирања друштвених делатности, које је социјализам био успоставио на ниској материјалној основици као свеопшту друштвену власт над њима“.[6]) Није више спорна могућност да се култура уклопи у систем основних социјалистичких продукционих односа кроз претпоставку и услов да непосредни и удружени произвођач одлучује о величини, начину формирања и расподеле средстава, уз пуно деловање економских услова и критерија, над издвојеним материјалним средствима.

Тиме би, најзад, и закон дохотка и у овој области остварио нове односе, на уштрб државних компетенција.[7])

У овим условима, оквир личног дохотка непосредног произвођача видно се проширује на рачун неекономске потрошње, увођењем економских односа у ту сферу. Стварају се услови за испољавање потенције законитости; личног дохотка радника, као регулатора економске репродукције друштва, а тиме и функције основног елемента закона дохотка.

У домену фискалне политике измене се морају развијати у правцу превазилажења неких нелогичности и економски неоправданих субјективности. Опорезивати доходак који су оствариле неке делатности културе и из тог прихода финансирати непривредне делатности у које спада и култура већ је одавно постало апсурд. Ова „трансакција“ се практично своди на то да се одузимају средства из дохотка културних делатности а затим поново враћају преко буџета и фондова.

Стога неће бити тешко одговорити на питање: како дефинисати изградити и разрадити тржиште културних добара, с једне стране, и сагледати све могуће сумње о штетности и слабости деловања тржишних односа, с друге стране, као и дилему: да ли социјалистичка робна производња, заснована на самоуправљању, односно доходни односи, доводе до дезинтеграције истих културних структура. Ову дилему разрешава чињеница да је постојећи, недовољно развијен тржишни механизам у животу културе делимично условљен понашањем културних установа којима је подобно постојеће стање, а посебно начин финансирања.

Полазећи од већ истакнуте објективности да у условима деловања робне производње ниједна сфера друштвеног рада не може (бар не дуже време) бити имуна од њених законитости, објективно је и то да се једино на тржишту може ефектно приказати (и мора задовољити) структура потражње и оправдати оријентација културне политике у правцу задовољења те тражње, односно у правцу директног утицаја на њен интензитет и смер. И овде се отвара простор за афирмацију културне политике, као јединственог инструментарија за отклањање диспропорције у тражњи и задовољењу културних афинитета. Значи, законито је јединство културне политике и специфичног културног тржишта.[8])

Постојање културног тржишта и усклађивање његових могућности узрочно је везано за ниво културних потреба и њихов даљи развој. Развој тих потреба брига је великог броја заинтересованих најпре радних организација у области културе. Те организације треба из дана у дан да се боре за кориснике својих творевина.

Тржиште „носи у себи“ и силу стихијности, усмерену у правцу комерцијализације псеудо културе, која запоставља истинске културне вредности. Конзумирање и усвајање истинских културних вредности не остварује се само по себи. Оно зависи од великог низа питања, међу којима се појављује као одлучујуће питање садржаја културне политике. Стога ће још дуго времена бити потребан активан утицај на специфично културно тржиште, да се на њему не појављује „шунд“ и „кич“ у економски повлашћеном положају. Овде се крије опасност дубоке деформације тржишних односа у сфери културе, фаворизовањем псеудокултуре на уштрб стварног културног стваралаштва. Перманентно избегавање деформације тржишта ствара могућност да оно делује као витални елемент културног прогреса.

Ствараоци културних добара и услуга, самоуправно организовани, на основу сопствених дотадашњих, тренутних и будућих тржишних искустава и критеријума, одредиће полазну цену својих творевина. Ова цена мора имати у виду и оптималну економску могућност радних људи и грађана за широко коришћење разноврсних културних творевина и услуга.

У основи те цене нужно ће лежати и елементи економске цене, чија ће потврда резултирати из дуела понуде и тражње (као и осталих доходних законитости) на културном тржишту.

Цена културне услуге мора бити валоризовани финансијски еквивалент интелектуалних и креативно–стваралачких напора и резултата на тржишту. У овом случају, кредити и зајмови се могу јавити као коректив тренутног економског неуспеха или предуслов нове политике. Из тога произилази да се закон дохотка у једној својој појавној потенцији јавља као закон кредитних односа.

Значи, уколико цена остварена на тржишту не буде садржала и елементе проширене репродукције, друштвена интервенција се јавља у виду фондовних или кредитних могућности.

Утврдити полазну цену културног добра и услуге значи створити предуслове за друштвено валоризовање (на основу економских критерија) тих добара и услуге на културном тржишту. Критерији валоризације за различита добра и услуге су врло различити. Истоврсна добра и услуге морају доћи под „микроскоп“ истих критерија.

На тржишту су валоризована само она културна добра и услуге који долазе у додир са потрошачем, што објективно рађа потребу да ствараоци културних добара и услуга активно брину о том контакту и теже да га у највећој мери прошире (новим корисницима) увећавајући материјални ефекат. Овде је већ сада уочљиво ново расположење креатора културних ефеката да међусобно ступе у различите односе ради бољег задовољења потреба својих потрошача.

Радни људи из области културе најнепосредније организују општи амбијент у коме се одвија процес стварања културног добра. Они су ствараоци културних добара која се, у условима тржишних односа, самостално економски потврђују на специфичном културном тржишту. Ти радни људи нису мотивисани само већим дохотком већ и емотивним, интелектуалним, креативним и другим интензивирањем радних ефеката. Производња културног добра је танана операција у којој се супротставља интелигенција и креативна способност творца жељи конзумената (купаца) за поседовањем добра или услуге. Жеља за већим дохотком сразмерно рађа и потребу стварања тржишних критеријума.

Треба, дакле, развити нове односе у којима културни ствараоци активно учествују у стварању програма културних акција на свим нивоима, на изради дугорочне политике у области културе и формирању културне политике, а с друге стране, корисницима културног добра или услуге обезбедити: а) да и они непосредно учествују у том стварању, б) и да на тржишту дају најширу верификацију обиму, садржини и другим особеностима поменутих културних активности.

Радне организације у области културе треба да уоче да савремено испољавање социјалистичке робне производње на нивоу предузећа омогућује нову изградњу односа, јер предузећа постају економски све снажнија, у сравњењу са осталим сферама друштвеног рада тако да дају оптималне резултате. У складу са уочавањем овога, делатностима културе је отворена неслућена могућност придобијања нове публике изградњом нових програма (културне политике), прилагођених свим специфичностима поменуте публике и усмерених у правцу подизања њиховог културног нивоа.

Да би оствариле овај главни задатак, радне организације из области културе треба да се кадровски припреме и организују за ефикасно, стручно проучавање културних специфичности једне организације удруженог рада и на основу тога спроведу организовање културног рада. Под културном специфичношћу подразумева се, између осталог, расположење и могућност контакта радних људи са културним творевинама. Организовање културног рада подразумева и активан рад на буђењу интересовања и стварању полазних предуслова за разумевање сложеног културног дела.

Ниво образованости се појављује као полазна тачка при изради програма културне акције. Он мора бити проткан тежњом за вишим културним нивоом, посматраним као дугорочни циљ.

Остваривање усвојеног принципа по коме сваки радни човек треба истовремено да буде и корисник културних добара, подразумева постојање развијеног система културног образовања, пре свега у самој радној организацији. Ово образовање се одликује специфичним методама: оно се остварује праћењем појединих културних манифестација, систематски организованих по сложености.

„Културне навике треба стицати и развијати од детињства, од ђачких дана. То је систематски, стрпљив и изнад свега друштвено одговоран посао. Отуда су и разумљиви напори да се акције за развијање културних навика групишу у школи. То је инвестиција за будућност, за нову публику која тек долази и која ће, уверени смо, умети да користи све оно што је у културу стрпљиво улагано. Међутим, данас, у нашем друштву има много радних људи који нису имали могућности да се културно уздижу у школи, а ипак су самоуправљачи и од њихове способности зависи успех друштва у целини. Зато треба учинити све да се културне навике развију и у њиховим редовима“.[9])

Када се утврде видови и структура задовољења заједничких културних потреба, потребно је одвајати средства у те сврхе, с тим да се удружени радници брину о њиховом правилном трошењу. Средства намењена надокнади културних услуга, односно културном задовољењу радника морају постати део фондовних средстава радне организације намењених за те потребе, односно средства дугорочне политике сваког таквог предузећа.

Радна организација која тек почиње да финансира делатности културе мора ићи на програмирање културних потреба и одвајање средстава за њихово остваривање у фонд, а никако на ad hoc одвајање средстава за појединачне манифестације. Највећа ефикасност показала се у условима ступања радних организација у доходне односе са организацијама из области културе. На тој основи заснива се структура потребе радника за културним добрима и квалитет задовољења те потребе. На овом плану производне радне организације остварују друштвени договор за међусобно финансирање заједничких културних потреба.

Из овога произлази да је однос привреда — култура суштински везан за:

а) препуштање организовања међусобног интереса радним организацијама у обе сфере друштвеног рада. Потражња за културним добрима зависиће од: организације и специфичности производног процеса, услова у којима се одвија производња, степена успеха, односно удела организације у валоризованој тржишној вредности друштвеног рада, степена техничко–технолошке основе рада — процеса (нивоа и специфичности аутоматизације);

б) достигнути степен самоуправних односа, уско повезаних са степеном еманципације радника од процеса у коме се он осећа ако пуки додатак машине (степен разотуђења, могућношћу организовања и усклађивања појединачне тражње за културним добрима, одвајањем материјалних средстава за њихово задовољење и, на крају, избором од могућних, понуђених културних добара, уз прилагођавање и расположење према њима). Да би се у овом успело, није довољно полазити од општих начела дохотка него их треба конкретизовати на сваку поједину културну делатност, поступајући врло брижљиво, анализирајући конкретне облике и односе који се успостављају између културних радника и корисника, с једне стране, и културних делатности и друштва с друге стране.

Тржишни односи се могу усмеравати само путем активне културне политике која у себи носи оптималне културне потребе. Оптималне културне потребе уско су везане за; ниво економског развоја, укупни тренд животног стандарда и скраћивање комплекса радног времена под утицајем техничко–технолошке револуције. Развој економске основе као предуслов извора средстава за културне делатности треба да пружи виши образовни ниво радних људи што представља извесну гаранцију интензивнијег конзумирања резултата културе.

Из наведеног се може закључити да културне потребе имају најшири опште–друштвени карактер. Оне се не остварују само на нивоу једног конзумента културног добра или услуге. Интеграција појединачних интереса, на различитим организационим нивоима наше Републике и заједнице у целини у општедруштвени интерес и његов одраз у свим видовима формирања културне политике, води, у случају успешног остварења те политике, оптималном подизању културног нивоа. Није спорна, у овом смеру, ни организована интервенција друштва на развијању и усмеравању културног тржишта израженог кроз развијање кредитних, зајмовних и, још за кратко време, фондовних услова.

Тржишни механизам у области културе, ако искористи расположиве потенције, развиће се до те мере, да ће створити хомогено јединство културе са свим сферама друштвене репродукције што претпоставља и могућност егзистенције позитивних законитости робне производње.

„У сваком случају предстоји нам даље теоријско истраживање начина како закон дохотка пробија себи пут као закон радниковог рада, и како конституише друштвени рад у разним сферама у јединствен друштвени рад. Међутим, закон дохотка постаје реалност, у настајању, али реалност. Па кад се изрази у једном вишем степену, показаће се онда да је бесмислица, са гледишта друштвених односа, расправа око тога који је рад значајнији, односно који је рад производан, а који рад није производан.“[10])

Учвршћење самоуправљања као основног друштвеног односа и процеса у радној организацији у области културе, а тиме и културе у целини развијаће се учвршћивањем егзистенције доходних односа и његових законитости правцем уздизања културе производног процеса, непосредног коришћења добра и услуге, културе живљења и бављења културним деловањем (аматерски рад).

 

[1] Доходак је израз јединства социјалистичке робне производње и самоуправљања, историјски облик деловања закона вредности који губи битну, одлучујућу карактеристику слепе стихијности, ексцеса, фетишизма али садржи тенденцију подруштвљавања и присвајања према потребама, као и тенденцију разбијања старих односа етатистичких, натуралистичких по себи и за себе, њихових заступника и носилаца који слабе економски положај радника. Као такав, он садржи у себи моћ продубљивања социјалистичких друштвено–економских односа, а тиме и организовање борбе (у овим условима) против етатизације и бирократизације друштвене репродукције.

[2] Један од видова финансирања су фондови. Фондовима управљају самоуправна тела састављена од заинтересованих произвођача, културних радника и представника друштвено–политичких заједница. Веома је битна демократска атмосфера која треба да доминира њиховим радом а тиме и пружа могућност испољавања културних потреба широког слоја произвођача, а не мањих групица. Још увек се потхрањује могућност субјективистичког испољавања процеса и жеље ужег броја, по свом положају привилегованијих субјеката од чијих одлука у крајњем случају зависи перспектива културе — а не широке асоцијације удружених радних људи.

Оно што треба имати у виду је отуђеност културних ствараоца од потреба за културним добрима јер се фондови јављају као амортизер потреба друштва, као филтер кроз који се врши „надувавање“ потреба неколицине за одређеним културним добрима. И највише од чланова управних одбора односно савета, који активно учествују у процени који је програм друштвено кориснији за који одвојити средства из фондова, од њихових схватања, жеља па чак и културног афинитета зависи разноврсност и интензитет културне акције. Друштвено валоризовање субјективне процене доминантно је у раду фондова.

У основи фондови играју функцију посредника између радника и културе, тј. изведеног облика етатистичко–буџетских односа?

[3] Одржавање буџетског менталитета финансирања и његов утицај на регулисање важних развојних процеса у домену културе пресудно деформишу самоуправне (и доходне) односе, како у самој њој тако и према њој.

[4] Види: Вукашин Мићуновић „Културна политика самоуправног друштва и СКЈ“. — Београд, „Комунист“, 1969. године, стр. 86.

[5] Јосип Броз Тито: Реферат на IX конгресу СКЈ: „Актуелни унутрашњи проблеми и улога СКЈ у социјалистичком систему самоуправљања“. — „Комунист“, 1969. године.

[6] Др Миладин Вујошевић: „Економска основица репродукције друштвених делатности“. „Социјализам“, 2/1969. године.

[7] Са аспекта друштвено–економских односа култура обухвата разнородна подручја:

а) Радне организације из области културе, у којима нема посредника између конзумената културних добара и стваралаца, послују на принципу доходних односа: законитости дохотка незадрживо се пробијају, постављајући тржишне односе да доминирају и стварајући специфично културно тржиште (издавачка делатност, дистрибуција и приказивање филмова, производња грамофонских плоча),

б) радне организације чија је висина прихода тачно одређена (радио–телевизија, претплата и остали приходи фиксно су одређени),

в) радне организације и установе које се финансирају махом из друштвених фондова (музеји, галерије, јавне библиотеке, службе заштите споменика културе, архивска служба и др.).

[8] Тржиште, у које је уграђен економски смисао социјализма, овде се јавља као валоризација квалитета културног стваралаштва и свих са њим везаних самоуправних одлука, а преко реализованог дохотка и носилаца економског расположења за акумулацију.

[9] Милош Јефтић: Културни живот. — Београд, „Едиција за друштвено–економско образовање“, 1968. године, стр. 16.

[10] „Културна политика самоуправног друштва и СКЈ“, реферат др Љубисава Марковића: О систему економске репродукције културе. — Београд, Институт за политичке студије, 1968. године, стр. 69.