Грађевински радници и култура

Ја имам податке истраживања културне акције међу грађевинским радницима Београда. Већина тих предузећа представља Југославију у малом, како се то данас популарно каже, јер су састављена од свих нација и националности Југославије, а грађевинска оператива Београда броји 30 до 40 хиљада радника.

Та истраживања везана су за конкретне дане, државне празнике, слободне суботе и недјеље. Посјете ли се суботом и недјељом ближа београдска излетишта или сам Калемегдан одмах се да запазити из којег краја наше земље потичу ти излетници, тј. радници. Ту се започне своја пјесма, игра, обичај. Закључак је јасан; сами себи организују културни живот.

Или, други податак. Када је најјача грађевинска сезона, август, а како сам добио податак по црквеном календару Св. Илија, тога дана грађевински радници масовно напуштају радна мјеста да би пошли до свог села на традиционални сеоски вашар, а када се врате на посао, синдикат и раднички савјет засједају и критикују, али нико се не запита одакле је тај радник дошао прије извјесног времена, јер, како сам тај радник каже, то је једини његов културни живот.

Прије извјесног времена тешко је било одвести раднике албанске националности да виде неки филм, па макар он био и ремек–дјело, па је Раднички универзитет „Ђуро Салај“ почео да приказује филмове, да одржава књижевне вечери и позоришне представе на албанском језику и — резултати су изванредни. Увијек; пуна дворана.

„Култура без националне форме је бесмислица. Интернационалне идеје могу постати блиске радничкој класи само ако су прилагођене језику којим радник говори и конкретним националним условима у којим радник живи“ — рекао је Лењин.

Не треба се чудити што су концертне дворане увијек пуне када је у питању народна пјесма, што, у сваком случају, није култура. Но чини ми се да се неки концерти са извјесним умјетничким нивоом могу добро искористити. Ево једног примјера. Овог прољећа организован је забавно–музички концерт за младе грађевинске раднике Београда, а гост концерта био је Миша Јанкетић. Сутрадан је потекла иницијатива од самих тих радника који су слушали и гледали концерт, да им се организује позоришна представа у којој игра Миша Јанкетић. То је и учињено. Млади радници су видјели „Злочин и казну“ у Југословенском драмском позоришту. Сала пуна. Значи, „произведен“ је нови гледалац, јер је 70% тих младих радника први пут видјело позоришну представу.

Позната је ствар да је Лопе де Вега на раскршћу села са пјесмом уз гитару окупљао своје сељаке да би им послије тога приказивао класична дјела. А данас су гласне заблуде неких теоретичара да треба посебно формирати културу за раднике, дати им посебну књигу. Е, заиста ми није јасно, да ли библиотека „Ђорђе Јовановић“ има неке посебне књиге, јер кад се радницима организује библиотекарски пункт, тамо гдје они раде и живе, онда се онај библиотекар чуду не може начудити како то да има толико читалаца и то све радника. Значи, једна мала ствар, само мало рада, па се брзо заблуде разбију. Сматрати да је култура двострука, велика је грешка, а сматрати да за радничку класу треба организовати полукултуру, страшна је заблуда и мислим да ти теоретичари не мисле добро нашем друштву.

Ако радник није разумио неко умјетничко дјело, што се дешава, грешка је у томе што није припремљен за такав умјетнички доживљај, односно, што није умјетнички образован. Како каже Маркс: „Ако желиш да уживаш у умјетности, мораш да будеш умјетнички образован.“ А позната је чињеница да и врхунски интелектуалци понекад не разумију нека умјетничка дјела, или их не прихватају, јер су отуђена, па зашто онда за радника организовати полукултуру? Ствар је јасна: треба га припремити за умјетност. „Умјетност је васпитна уколико је умјетност, а не уколико је ’васпитна умјетност’, јер у том случају не представља ништа, а ништа не може васпитавати ...“

А сада долазим на друго питање. Питање: ко у радној организацији треба да умјетнички образује радника односно да га припреми? Чини ми се да знам ко и чини ми се да ми у том не може нико противурјечити. Прво, човјек који ће тај позив бескрајно вољети. А тај неко мора бити школован, значи, бити стручан. Београд, Србија, односно Југославија имају такве кадрове. Они се школују на Академији за позориште, филм, радио и телевизију. Значи, никако не допустити да бригу о култури у радној организацији спроводи синдикална подружница или, најчешће, један синдикалац који организује једанпут годишње фолклорни концерт, и то је читава културна акција. А чести су случајеви да тај синдикалац буде биран и у заједнице културе и у културне форуме, а у свом животу никад није видио ниједну позоришну представу.

Једино је исправно да радна организација води бригу о култури тј. спроводи је преко читавог колектива односно органа управљања који ће је дати у надлежност одређеној служби. Тада ће радни колектив бити укључен у многе културне институције које дјелују на нивоу општине, града, комуне и програмирати културу према потребама самих радника и интервјуисаних и анкетираних људи, јер то су методи научног истраживања, којима се служи социологија умјетности. Значи, органи управљања статутом предузећа и систематизацијом радних мјеста морају предвидјети једног човјека — референта — нека се зове како хоће, али главно је да он ради.

На крају, сматрам да је овај Конгрес културне акције задужио привреду и да ће се то привреди добро вратити.

Пошто сам о књизи хтио да говорим а нема се времена, послужићу се цитатом Андре Жида који поручује читаоцу у „Плодовима“: „Нека те моја књига научи да се интересујеш више за самог себе него за њу — а потом више за све друго него за себе“.