Шта сељаку нудимо од културе

Чуди ме, а помало и забрињава, да се проблематика села на овом Конгресу мало третирала. Сматрам да су тамо проблеми толико велики да заслужују посебну пажњу. Пошто живим на селу, имао сам прилике да непосредно упознам прилике у њему, да их осетим, доживим, интимно објасним у дијалектичкој повезаности, не као његов теоретичар, већ практичар који је у прилици да доприноси стварању његове културне физиономије.

Шта нашем сељаку нудимо у културном погледу? Ономе сељаку који је био основ инспирације већине наших писаца прошлога и овога века. Сељаку на чијем се тлу стварао основ културе Србије. Наше данашње село доживљава плиму идејних утицаја. Намерно нисам рекао културних утицаја зато што сви ти утицаји нису културни. Ја од овог Конгреса очекујем много у смислу јасног диференцирања шта је то у нашем друштву, на селу, на пољу културе позитивно, а шта негативно, шта је васпитно, а шта не; шта поспешује васпитно–образовне моменте наших људи на селу, а шта их окреће странпутици. Сеоске средине, и поред напретка у свим областима живота, још увек живе временом које је прохујало, остало за нама, а његови остаци у психологији наших људи, нарочито оних старијих, су веома јаки.

Шунд–литература, помодарство у свим облицима живота, увоз лаке књижевне робе најчешће са Запада, делови радио, а посебно ТВ програма, који истичу у први план лаку зараду, понекад одлазак наших људи у иностранство, развој приватног угоститељства на селу и низ других противречности које намеће динамика развоја нашега друштва, понекада се врло успешно супротстављају акцијама домова културе, културно–просветних заједница, школа и других институција које се баве задовољавањем културних потреба села. Приватне кафане на селу су праве ћабе за многе наше људе — старе и младе. Симпатичне су им што тамо налазе отворена врата за „утапање“ својих проблема. То условљава стање у којем наш човек на селу нема могућности да доживи нашу друштвену стварност транспоновану кроз уметничку призму, те је мора доживљавати површно кроз садржаје дехуманизираних културних облика.

Наша генерација, мислим у првом реду на омладину — и то сеоску, која је због предрасуда подложнија разним утицајима, без обзира долазили они из прошлости, са стране, или се стварали ту, у нашим редовима, свесна је да је стари морал под којим се подразумевају и културне норме срушен и да на његовим рушевинама треба изградити нове културне вредности. Хтели признати или не, а морамо признати, јер је тако, нове моралне, идејне и културно–образовне норме нисмо још до краја изградили. Значи, налазимо се на оштрици времена када морамо изградити јасне футуролошке концепције развоја свих поменутих облика, у свим срединама, а посебно на селу. У том смислу је на селу неопходно потребно велико ангажовање на плану културе и систематско политичко просвећивање, јер се без тога не могу изградити неопходни програми привредне изградње. Неписмен и полуписмен човек је духовни роб, а то је горе него бити у ланцима. На ову чињеницу увек морамо рачунати све донде докле год наши ученици не буду 100% обухваћени основним школовањем. Ово питање је још трагичније ако имамо у виду хиљаде неписмених старијих годишта, чији су корени неписмености у предратном времену. Они су најотуђенији делови друштва. Сваког дана им живот намеће нове проблеме, а они их све мање разумеју. Због тога су ти људи, којих има највише на селу, престрављени од стварности. Спољашњи свет им све више личи на чељуст звери која хоће да их прогута.

Са овога Конгреса морамо поћи са јасним концепцијама о томе како омладини на селу обезбедити безусловну организациону самосталност. Чврсто сам уверен да без пуне самосталности омладина на селу неће моћи ни саму себе да изгради нити да се припреми да друштвени точак покреће напред. Нисам ни зато да не критикујемо грешке код младих којих, морамо признати, понекад има, али их критиковати слободно, другарски. Младима не смемо ласкати. Морамо им претходно отворити себе и стећи поверење код њих, личним примером доказати своју исправност моралну, интелектуалну и друге квалитете, па их тек онда исправљати. Како могу младима говорити о штетности алкохола ако сам сам склон алкохолу. „Ако волим светлост морам сам да светлим“. (Цитирам речи једног педагога.)

Наш човек на селу има највише слободног времена у зимском периоду — пре и после сезоне пољских радова. Ишао би у дом културе, али овај не може да га прихвати, јер нема ни најосновнија средства за то. (Због недостатка времена и простора не желим рећи ништа о слободном времену као услову културног иживљавања човека уопште, а посебно човека у нашем селу). Библиотека и читаоница, ако и постоји у саставу дома културе, крајње је неуређена. Књижни фонд мали, дотрајао и застарео. Дом у целини мало личи на дом културе. Његове просторије користи како ко хоће само не савет дома. У редовима чланова месне заједнице нема довољно ентузијаста који би овај проблем сагледали, а дом културе је по неком апсурду под месном заједницом као једно од поља њеног рада. Један два или три човека не чине ништа у односу на значај овога питања. Ако омладини не омогућимо приступ у просторије дома или школе она ће се наћи у кафани, на пијанци, томболи или неком другом облику коцке, што понижава човека као личност.

Људима на селу треба створити објективне услове за организован процес окупљања и учења с циљем да се резултати учења материјализују у животу сваког појединца на општем побољшању његовог става према свим питањима живота и производње. Тако бисмо створили услове да свака мрвица знања, стечена у добро опремљеној читаоници, дому културе или некој другој институцији која се бави задовољавањем културних потреба на селу, захтева усвајање новога знања. То би био пут да образовање и култура код наших људи на селу буду саставни део и органска потреба њихове личности, као што је потреба за храном водом и ваздухом.

Општина Петровац на Млави издваја скроман финансијски фонд за задовољавање културних потреба свог становништва, чини све што је у њеној моћи да што више задовољи ове потребе, али их то ни из далека не може задовољити. Културно–просветна заједница исте општине такође чини све да што боље задовољи културне потребе свог становништва. Неопходно је потребно ангажовање месних заједница, јер су оне затајиле. Рекао бих да, у највише случајева, културну проблематику не схватају довољно, те би их требало обавезати да својим финансијским плановима издвајају већи проценат за културне потребе, да схвате да динар дат за културу није бачен–непродуктиван, већ саставни део целокупног развитка села. Домске просторије ослободити за потребе дома, а за оне запоседнуте платити закупнину савету дома и тако дому створити нови извор прихода.

Када се то буде обезбедило, потребно је поразмислити о кадровским питањима. Лица која би дошла на кормило домова културе морала би имати високе образовно–културне и креативне способности. Са повећаним ангажовањем свих — целе сеоске заједнице — на оправци и дотеривању дома, домови културе би добили у функционалности. Сматрам да су библиотеке најбољи пут подизања опште културе сеоских маса. Када кажем библиотеке, мислим на оне добро опремљене, а то значи са богатим фондом књига, часописа и новина, лепо уређеним просторијама, шах–гарнитурама и осталим облицима разоноде младих. Чак бих ишао толико далеко да бих допустио да се у библиотекама могу продавати безалкохолна пића, али са обавезном строгом контролом да се библиотеке не претворе у кафане. Разуме се да би библиотеке морале бити опремљене свим аудио–визуелним средствима и средствима јавних комуникација: радио и ТВ пријемник, магнетофон, грамофон, кино–пројектор, бар онај шеснаестомилиметарски, звучници, појачала, грамофонске плоче, рото–пројектор, дијапројектор, епидијаскоп — да библиотека и читаоница буду опремљени као најбоље опремљена учионица једне савремене школе. Све ово уз мало више воље и разумевања, није тешко постићи, и то у рекордно кратком времену.

Овакво учење кроз организован рад маса имало би свој одраз на пољу моралног васпитања. Млади би се другачије опредељивали према свом личном развитку. Овакво образовање, поред других облика образовања у ширем смислу, постаје егзистенцијално питање моралног васпитања. То би био најбољи пут сасецања корена деликвенције малолетника.

Наш сељак кроз повећање културе треба да добије могућност да зна да више производи, да нашу друштвену стварност која је веома сложена и из дана у дан све сложенија, зна доживети транспоновану кроз уметничку призму. Да одбацује од себе спорост, немарност, неурбанизованост, догматизам, верску затуцаност. Да продуктивност рада у сваком нашем домаћинству доживи своју ренесансу.

Сваки систематски рад на културној афирмацији села ствара код људи сталну потребу за новим знањима, за даљим образовањем, за новим стваралачким мотивима.

Слажем се да су услови за развој културе у нашим селима веома различити. Од оних који крајње охрабрују до оних који забрињавају. У мојој дискусији пошао сам он оних најчешћих.

Изјава једног пољопривредног произвођача на Конгресу у тренутку усвајања амандмана, а у вези са стањем домова културе, је аутентична слика културних прилика у нашим селима.