Делатност у области наивне уметности на подручју Светозарева и околине

У целокупном стваралаштву светских наиваца југословенска наивна уметност заузима једно од првих места. Иако временски знатно млађа од наивне уметности појединих народа, она овако висок ранг достиже неоспорно захваљујући свом високом квалитету, снази и аутентичности. Савремена југословенска наивна уметност јавља се тридесетих година нашег века, готово паралелно, мада, без икакве међусобне повезаности, у два просторно знатно удаљена центра наивне уметности, Хлебинама и Опарићу. Резултати које је дао или индиректно условио овај други центар од огромног су значаја за даљи развој наивног сликарства у Србији. Први почеци наивног сликарства ничу овде пре готово четрдесет година, а везани су за личност сликара–сељака Јанка Брашића, у годинама после рата, оснивача „Опарићке школе“ наивних сликара. Сликарски рад Јанка Брашића између два рата и после рата представља не само прве почетке, већ, по постигнутим резултатима, језгро српског наивног сликарства, а и жижу која је анимирала и друге данас познате наивце из осталих крајева Србије. Рад ове стваралачке групе и друштвена заинтересованост за њен рад, као и признање ове уметности, условили су већ 1960. године оснивање Галерије самоуких ликовних уметника у Светозареву. Као седиште Галерије одабрано је Светозарево, пошто Опарић највише гравитира Светозареву као граду. Међутим, док делатност групе сликара обухвата подручје око Опарића и Светозарева, Галерија је врло брзо знатно проширила подручје своје активности у односу на оно које покрива „Опарићка школа“. Галерија врло брзо проширује своју делатност на ужу Србију а и на Војводину. Као прва и једина оваква институција у Србији, Галерија је одмах почела са прикупљањем дела наиваца, стварајући на тај начин специјализован музеј наивне уметности. Поред прикупљања дотле већ насталих дела „опарићких сликара“, као и оних који су до њеног оснивања радили у потпуној анонимности у најудаљенијим крајевима Србије, Галерија се оријентисала и на дела Словака из Ковачице који почињу да сликају уочи рата а познати су под именом „Ковачичка школа“, затим сликарки из Уздина, као и осталих појединаца који раде независно од ових центара. Поред сликарских, Галерија је сакупила и низ вајарских дела српских наиваца–вајара који са Богосавом Живковићем представљају посебне и нове вредности, и то не само српске наивне уметности. Захваљујући делатности Галерије известан број наивних уметника започео је свој рад по њеном оснивању, одржавајући контакте са њом.

Али, без обзира на стваралачку делатност, српска наивна уметност је до оснивања Галерије највећим делом била непозната. Стога, паралелно с колекционирањем, Галерија ради на афирмацији ове уметности. Ова афирмација почиње најпре отварањем изложбе српских самоуких сеоских сликара 1960. у Београду, која представља прво заједничко наступање ових сликара, а у историји уметности је забележена као једна од наших најзначајнијих поратних изложби уопште. Следи затим отварање сталне изложбе у Светозареву, а већ 1961. Галерија учествује на међународној изложби наивне уметности у Баден–Бадену, 1966. у Братислави, 1969. у Лугану. Додајмо овом и организовање југословенских изложби наивне уметности у разним светским центрима, као што су Стокхолм, Вестерос, Шарлроа, Намур, Анверс, Токио, Фиренца.

Изложбе у свету као и огроман број колективних и самосталних изложби у земљи пропратила је Галерија низом стручних чланака о наивној уметности објављеним у разним публикацијама.

Не мали допринос на афирмацији српске наивне уметности дала је сарадња Галерије са југословенском штампом, радиом и телевизијом који су кроз низ стручних и популарних приказа, ТВ–емисија и ТВ–филмова много допринели популарности ове уметности.

Данас Галерија у Светозареву представља центар наивне уметности Србије, јединствен музеј у коме се стално чувају и излажу највреднија дела српске наивне уметности.