Поеме у прози
Садржај
Балада о унутрашњем мору
У плавом капуту, ти си се враћао, лукав ко Одисеј, заљубљен као покисла сенка. У модру колевку Света, у срце Европе, Африке и Азије, ти си носио своје медитеранско срце, ти си носио наранџе и сунце у својим зеницама. Ко стару барку водили те вали, од Леванта до Магреба, од Босфора до Гибралтара. Био си тужан ко португалски фадос и ведар ко италијанска тарантела. Тражио си ме у мирисним вртовима поред Ђенове, и у маслињацима на Пељешцу, у плавој шпиљи на Малти и пред зидинама старе цркве на Крфу. Тражио си ме да певам ти песме. И зато сад слушај мој умилни глас.
Ти си од сунца и од мрежа, ухваћен у замку као бакалар, спаваш у тишини с коралима у руци док твоји дечаци играју балоте. Превелики си да видиш несташне и блудне, превелики да загрлиш потонуле лађе. Био си љубавник Сиријских принцеза и Афричких плавих црнкиња, удовица са Корзике и сељанчица са Кавказа, био си безобразник који је богиње љубио у усне. У твојим одајама оне су се купале у миртином крему и јеле пињоле, док си их миловао топлим ветровима, док си им дирао колена палминим лишћем, горд као светионик. Био си опасан морепловац који је изабрао свет за своју шкољку, када си отворио Херкулова врата и послао птице за бродом Фортуна. На великим трговима, дочекивали су те острвски људи, излазили из својих камених кућа и махали ти са балустрада. Никада ниси био плачљива сенка, али си волео мелодије сетне. Волео си када ти нека старија госпа, негде у сумрак поклони своје скривене мисли. Баш она госпа што плете на балкону, сребрним концем ћилиме од вина, она госпа што пред спавање скида са кревета златне прекриваче и на постељи љуби свог несталог мужа.
Твоје је море, унутрашње море, и у њему се кажу купа сва планета. Усред ноћи, негде иза пучине од уља, док се ватрена земља напиње од страсти у твојој коси рађају се звезде. Њен крик кога чују само само усамљени, њен крик опонашају зрикавци. А поред мора падају маслине и од њиховог уља сви путеви бљеште. У маслињацима оставио си фруле боговима да буднима свирају до зоре. Пан је ту свиралу понео низ Тракију све до бедема Калимегдана, славећи твоје велико име. Свуда успут садио је винову лозу, да би се жедни напили вина. Чак и меандри на Дунаву са својим старим аласима знају да цене твоју топлину, док им се вино цеди низ усне и док рибља крљушт сија усред ноћи. А ти налакћен на палубу брода, гледаш ка пучини и чекаш да те зовем. Унутрашње море, промена.
Ти прави велики жути Медитерану, осунчан си и преплануо као искусни морски галеб који зна да у његовом мору нема много рибе. На твојим просторима кажу да људско тело стари брже од духа. Од пшенице, маслине и винове лозе правио си трпезу својим изгладнелим посвећеницима, сужњима својим који су у твом крилу породили мудрост. На твојим бедрима рађала се историја западног света. Магија и лепота ту су се препирале са разумом. На твојим леђима свет сада стоји. Лаган као пустињски ветар, из Либије или Египта, стизао си на Грчка острва и будио древне успаване људе. Јео си лубенице са филозофом из Милета, са првим глумцима бацакао си се по прашини одевен у јарчеву кожу, стајао си у златним сандалама пред гротлом вулкана заједно са Епикуром, а великог Питагору учио тајни целих бројева. Сву мудрост света дао си за еротику. Младе девојке чекале су те као кишу, дивљи месец, распомамљене чекале су те да прођеш и да те ухвате својим рукама. Зар се ниси ти играо са мојим другарицама сиренама и учио нас да морнарима певамо умилне песме? Слао си Диониса по црвено вино, док су тирани дрхтали на власти, док су се љуљали бедеми Троје, док си са сатирима играо у колу. Зар ниси ти био тај који је вилама миловао груди? Зар ниси ти учио младе дечаке да после поноћи не бораве у шуми, јер сан летње ноћи дозива демоне, који су ти блиски. Зар ниси ти, ко божанско биће, љубио у пољу сребрне нимфе, и трчао с њима све до обала Луне, да би их жељне потапао у пену? Колико је жена плакало пред тобом, и молило те да им вратиш одбегле морнаре?
На острву Дјерби мирисао си на лимун, а на Ибици на парфеме фенси дизајнера, у Мароку угостио си јунаке најлепшег љубавног филма и мирисао на слатка сећања. На острвима миришеш на смолу и лаванду када у сумрак заплове барке. Не знам да ли познајеш туристе кармина, ни да ли познајеш пророке из Персије. Да ли намерно бисквит од сунца утапаш у море чим ти се љубавник месец приближи са леђа? Не знам да ли се сећаш једне вечери на Корчули када си послао спарину на градску калдрму, када је из порте оближње цркве изашла нечија љубав замотана у свилу. Док су свуда су около беле јахте љуљале воду. Ти си наговорио нечију бившу драгу да се осмехне на скалама, и касније јој пробрао шаролико друштво за журку на плажи, господина Завист, лепотицу Срећу и манекена Носталгију. Ти си наговорио нечију бившу драгу да на пустом острву остави свог драгог. Видео си бисер у његовим сузама. Увече одлазио си са локалним момцима у диско да као успаљени фрајери ловите Немачке принцезе, Валкире прегореле на жестоком сунцу, опасне рибетине без стида и поноса. Када им сунце уђе у вене, и сва чула им се отворе као латице ружа, науљена тела траже друга тела. Искусни момци користе жегу да задовоље своје приземне страсти, а доконе даме баш то и желе. Јер доле јужно много је сунца. Толико сунца да страст господари, толико сунца да Мерсо подиже револвер, толико сунца да Кармен игра фламенко, толико сунца да Албанац даје бесу, толико сунца да Медеја полуди, толико сунца да заигра Зорба. Ти, у свом оделу од сунца, са валовима плавим у очима гледаш мале људе како се муче и зовеш свог друга, буцмастог Еола да одува све бриге далеко од света.
Кад удаљени громови најављују буру све се за тили час претвори у тамну опасну масу која се ваља. Ти чиниш да лежерни господин устаје са стене, јер му је ветар одувао пешкир, ти чиниш да блажена, умилна музика природе постане сурови бич божији, ти чиниш да се преврћу галије царске и големо благо гураш на дно. Због тебе брката госпоја затвара жалузине, због тебе ћопави шјор крије свог Леута, због тебе са терасе кафића полећу црвено плави сунцобрани, због тебе мувекање нервирају војнике, због тебе трава повија главу. Као код Шекспира, твоја олуја изазива чаробњаке, негроманте да у црним одорама изађу на литице, да зазивају живо и неживо својом моћима. Пре олује монденске фаце у Ници и Кушадасију, јуре са својих катамарана у први безбедни хотел, трска се повија на острву Сусак и дебилне дебеле жене у мини сукњама излазе из катакомби. Пре олује громови туку као стара топовска ђулад, а Дуждеви гусари се назиру у измаглици. Невреме доноси кишу. Морске сирене излазе на хридине и вали их шамарају. Ти тада показујеш своје право окрутно лице. Ти показујеш снагу промене. Никада ниси оно што се чини да јеси.
Певаш морнарима кроз моја уста, кроз моје грло. Заљубљене наводиш на оштро стење, израњаване и клонуле спасаваш нежношћу, јер већ за који трен поново упече звезда, размакну се тешке завесе кише, већ за који трен поново се слави илузија мира. Острвски људи твоју наглу ћуд познају јако добро. Људи са копна мање те се плаше, а странци тек тако. Свима који су те бар једном видели дао си разлог да постоје. Зашио си у њихова срца уместо страха милину, и теби се враћају све до смрти. Ти Медитеране, примаш у своје гробнице плаве, и окореле убице и трошне каваљере и оцвале даме. Примаш коцкаре који су продали саме себе, манијаке који силују патуљке, девице које невиност губе у шталама, поред крава и камила, поете који твоју душу гуше у вину, курве које чекају у лукама, старе капетане са папагајем на рамену и лулом у устима, старице у црном са понеким зубом, продавце са гомилом злата у рукама, педере свих боја, богаташе који спавају на воденим креветима у најлепшим вилама, морнаре који вичу Necese est navigare. Примаш све убоге, јадне и бедне, Ти Медитеране, љубави промењива стална.
Ти својим мокрим шакама повлачиш све конопе и подижеш сва једра. Ти си измислио фјаку, седење безвезе, скривено од сунца. Ти си измислио успорене конобаре. И оне лењивце који блену у даљину, док седе за столовима са коцкастим чаршавима. Њих благосиљај велика водо, јер они траже изгубљене дане. Док на тераси свира хармоникаш, и док се на води пресијава град, ти се уздижеш у висине и плаћаш небу ренту за вечност. Лагани људи, гледају те празно. Видиш ли у тој празнини њихове животе, видиш ли неке неваљале клинце у Трсту, слепца са штапом у уској улици у Котору, девојчице које се играју са раковима на Криту, видиш ли оседелу грофицу како кратким бичем милује своју ангорску мачку док њени љубавници плешу на мермерној тераси негде на Каприју, видиш ли Солунског бакалина који је заспао уз зеленкасти зид са ког се одлепљује малтер, видиш ли звезду џет сета како у лигештулу испија суви мартини у Таормини. Видиш ли летњу терасу у Напуљу на којој седокоси господин разбија чаше о столице, и док га карабињери са пушкама одводе, његова Лолитица плаче на подијуму. О Наполи, оркестри свирају.
Ти си сва мора и све реке, ти си велики круг окружен копном. Од чемпреса и мирте венац је на твојој надланици. А шпански хидалго што носи подвезицу једине драге, ни не зна да је од твоје узавреле крви. Ни онај пастирчић то се спушта низ стрмо стење са магарцем, ни маварски ратник што црн је ко угљен, ни македонски тутуноберачи, ни плавокоса власница забавног парка која после поноћи у свој трејлер прима баш сваког. Од наранџи и трешњи су ти руке. Неверан си као јак ветар, постојан као колос са Родоса. Пустиња је твоја последња граница. Вечан си и постојиш ту због вечности. Да ли те сам Бог види како се осунчан купаш у мору, док твојим венама прове морнари? Желела сам да чујеш моју песму о теби, желела сам да свратиш до мојих хриди. Волела бих да ме пронађеш на крају дрвеног мола, док ветрови снажно чешљају ми косу. Волела бих да ме пронађеш на расточеним баркама, како плутам на даскама. Волела бих да ме додирнеш на оштрим литицама које се као ножеви забадају у воду. Волела бих да ме поведеш на неку од својих обала са Палмама и шљунком. Волела бих да ми отвориш врата својих кабриолет сребрних кола и да ме возиш уз неку риву док се канделабри клате ко пијанци. Волела бих да ме са тобом виде сви који се тамо затекну. Волела бих да скупљамо шкољке и каменчиће, и да вечерамо дагње. Волела бих да ме одведеш до старих пушкарница да кроз камене прозоре гледамо месец. Волела бих да будеш романтичан јер си ти измислио романтику. Волела бих да ме посетиш у неког осветљеном хотелу, свечано одевен са лептир машном, волела бих да ме одведеш далеко, иза унутрашњег мора до последњих врата. Волела бих да прошетамо по пешчаној обали, боси и загрљени. Волела бих још да се напијемо неког доброг вина. Волела бих да се поново пробудим у твом загрљају.
Град у ком си ти
Београд ноћу спава лењо као девојка која нема разлога да ујутру устаје из топле постеље. У том граду многи од нас сањају и наше маштарије понекад постану стварне. Како да те будим мој бели граде?
Ово је велики град и моја љубав се сакрила у њему. Већ фебруар месец пролази и ја поново почињем да осећам мирис. Мирис изгубљених година, мирис града у магли. Неки су отишли да тугују у неке далеке градове. Шта им недостаје? Шта су изгубили? Можда баш тај мирис који сам кренуо да тражим... Који то парфем користиш љубави када облачиш град? Да ли се питаш понекад где су сви они весели људи што су крстарили ноћу улицама и водили те на забаве до зоре. Где су све оне колоне аутомобила, журке у близини незнаног јунака. Где су таласи Дунава које си гледала са нашег брда на Калемегдану. Гледајући тебе тада како посматраш реку моје усне су дрхтале. Мисли су ми биле ведрије, очи су ми биле крупније. Било је то пре ових лудорија рата, и тада нисам хтео да те будим. Био сам само твој поноћни војник. Долазио сам у твоје одаје и звао сам те разним именима. Била си љубав, песма, самба коју сам љубио. Била си Београд кога сам волео.
Излазили смо сваке ноћи и Београд је дисао у ритму наших корака. Било нас је пет, десет, сто, хиљаду. И никад нисмо марили за време. Били смо просто очарани када би се изгубили у неонској џунгли, када нико не би знао који део града смо походили. Да ли су то биле куће на сењаку, или на Чубури, солитери на коњарнику, паркови у кошутњаку. Млади, пијани, заљубљени. Колико ноћи нисам спавао у свом кревету и колико погачица сам појео пред пекаром на доњем Калишу. А поезија ме је додиривала својим рукама и звецкала својим наруквицама. Дошла би заборавна, успавана, са затвореним очима, онако како долази маштарима. И чула би се нека умилна музика из киоска или из контејнера. И у сну ја бих видео морнаре како пролазе Карађорђевом улицом, видео бих пајаца са златним зубом који носи гитару. Са укусом вина спустио бих се поред фабрике картона на нову обалу и потражио гатару. Панчевачки мост је сијао као златан и неки мусави клинци су јурили крпењаче. А тебе љубави видео бих обасјану, сунчану како ходаш низ вртове и како се руже окрећу за твојом лепотом. Тада бих се сетио непроспаваних ноћи осталих као пријатно мучење. Твоји покрети тако префињени пуни спутане слободе, пуни отмености и пркоса, били су шамар систему у коме смо као сенке живели. Тада си ми говорила речи, речи које су се урезивале у моје мисли, и ехо твог гласа ломио ми је срце. Говорила си ми: када ме будеш срео, када ми будеш видео лице, кад будеш будан, када стегнемо руке, кад ми се твоје биће осмехне, знаћеш да смо од једног створени, да смо једно у друго урасли и да нико више неће моћи да посече наше корење.
Ово је био мој Београд. Повешћу вас на сва тајна романтична места у њему. Једно од њих налазило се у срцу Калемегдана, у парку заљубљених. Ту су се парови љубили окружени цвећем, а бициклисти почасно кружили. Пузавице се сливале низ оронуле зидине, и беле раде шапутале. Лишће је било пијано од вина уснулих клошара. Најлепше жене су ту долазиле да своје срце поклоне џентлменима, но дешавало се да постану плен барбара, који су вребали са сахат куле. У парковима моја љубав је била боса. Била је разголићена контеса која изазива похоту, била је љупка госпа која својим стопалима црта облик планета, била је дивља племкиња која је осмесима покорила овај град. Кога си то позвала од нас да буде твој поноћни шофер кроз смех и сузе? Можда смо ми били само кошава која свира између светиљки, можда смо ми били твоја минђуша која је са грехом заспала на трави. Сивило овог града видели само далтонисти који златно и браон скидају са купола цркви, који сребрни плашт скидају мистериозно плавој авали, који црвену боју неба у сумрак сматрају за флеку. Када си ти пролазила буктала је калдрма, скадарска улица се љуљала за твојим куковима, фијакери те сачекивали на мосту, а лимузине на ћошковима. Седели смо дуго на клупи разапети, док ниси намигнула и док нас ниси позвала у своје одаје, међу свилу и наранџе. Тамо у твом светлосном царству љубили смо сунце које се сваког јутра рађало на источној капији.
Доле поред реке гледали смо бродове. Гледали смо како пијани морнари обарају руке. Прљави од ракије и коломасти, чекали смо те да се појавиш, бледа на штиклама, са својим аристократским осмехом, утегнута у елегантан костим, са колутовима дима ала Коко Шанел, са дугуљастим минђушама. У близини у импровизованим кућерцима живела је екипа очајника, курве и каскадери, клинци који би исекли сваког за динар, два, живеле су ноге у исцепаним мрежастим чарапама, розикасте кожне сукњице, лаке рибе простакуше. Поред брода сплит смрдела је помрачина, на фалш танго оркестар, на локомотиву која је давно туда пролазила носећи у купеима богаташе, носећи тебе љубави, невину и чисту, заљубљену. Било је то време када смо посећивали овај део града као некакво свето место, као место моћи, где смо обучени у летње кошуље чекали кишу. Обично смо тим делом града ишли пешице, наоружани искреношћу са можда мало лудила, јер не пролази ту баш свако, јер Сава-мала и није баш за обичне романтике. Јер тамо можеш добити неку болест, сифилис можда, или чак француски кључ у леђа, штанглу у бубреге, или неколико капљица које ти кану на образ, кишу коју прави пар лелујавих облака што се напију још у бродарској касини, па пусте своје сузе среће тек код сајмишта. Ти би седела на каменим степеницама и гледала мале пругасте таласе. Вода би се преливала као твоја коса и због тога би дунуо ветар, да подигне твој поглед у правцу победника. Знам, ветар дува због твојих обрва. Ветар звижди због твојих сандала. Љубоморан на ветар почео сам да пишем стихове. Нису то у ствари били ни стихови, биле су то речи, низови речи, таласи.
Нисам ни тражио то што сам добио.... Оно што сам имао то су ми однеле птице. Ја ништа немам. Само срце и одело од коже. Раније сам имао и шапате. Шапате великог града. Сећам се како је клечао због нас на коленима и молио нас да га не напуштамо, да останемо усправни на његовим улицама, у Кнез Михајловој, или на Теразијама, у Страхињића Бана или у Цвијићевој, у улици Милана Ракића или Војислава Илића, или доле на ади циганлији. Београд је град који говори. Када говори баритон одјекује тротоарима, и прича причу о седамдесетим годинама када је екипа очајника, на рушевинама комунизма, покушавала да изиграва Америку. Чујем га и сад како говори: фурали сте панк, њу вејв, јурцали сте уздуж и попреко мојим улицама ко глуве кучке, труби тај носталгични сивоња. Фолирање је измишљено због вас, због вас градских песника који нисте песници. Због вашег безвезе и кеве ми. Фолирање као поезија, београдски натегнута, развучена ко жвака, лепа ко девојка која се тек заљубила. Фолирали сте да сте уживали у мени, зар не ви проклети шминкери, ви шанери, педери, ви кулови. Где сте сада Београђани, Београђани са дошљачким акцентом, где сте сада песници да ме дигнете из блата. Тако говори полупијани град, грди и псује што смо га издали, што смо допустили да га дохвате рђа, паучина и неки опак свет. А ја сам стајао на обали и гледао сплавове. Погнуте главе сам ћутао. Дошао сам доле на реку, да оперем судбину и да Београд поново подигнем чист. Поново ћеш да сијаш, мој бели граде! Као некад кад си се надвијао над нас док смо љубили испод неонских реклама рашчупану љубав. Као некад када смо испод лампи чекали да дођу неки Дуле, Срђан, Влада, Мара, Небојша, Вера, Лана, Марина, Гордана, Ненад, Саша, Вида, Марко, Мики, Весна, Маја, Ана, Душка, Милутин, Лаза, Бане, Пеђа, Иван, Милош и ко зна ко све још? Као некад када смо зурили у твоју ноћ да видимо лепоту која светлуца над реком.
Некада нам је било довољно, пар сати испред драгстора, педесет цигарета и хиљаду осмеха. Некада је било довољно да те покупе случајно на улици и поведу у провод. Загрљени већ у таксију, ти и Златокоса, ватали би сте се безобразно и причали о концертима Шарла, Идола, причали о заједничком ортаку Кизи који се стондиран од пива на академији, вукао кући и заспао у Рајићевој. Онда ти је златокоса причала како су је неки момци с Булбулдера, скроз надувану водили на гајбу да слушају Стонсе. И не сећа се шта је даље било. Онда сте маштали о Бразилу. Онда сте свраћали на брзака у Скадар по лепиње с кајмаком, вруће као душа. Онда сте одлазили на фудбалске Дербије да се гурате с гробарима и циганима. Онда сте ишли у Пицин парк да би пратили курве све до каменичке и ломине, док им мрежасте чарапе упијају светлост и погледе пожудних муштерија. Док је у кући борделу светлуцао порцелан из чешке и бордо драперије се сливале низ зидове, остајали сте напољу замишљајући шта се дешава унутра. А унутра разјарени грубијани су ломили кревете од храстовине, успаљене курве туцали су у свим позама, згуза док су ложиле ватру у фурунама, не хајући за математику, ни за физику, а камоли поезију. Онда су вам две најбоље другарице шапутале у дискотеци на филозофском како имате најшмекерскији осмех у граду. А многи су имали нешто најбоље у граду. Једна са златним зубом је тврдила да има најбоље ноге у граду, друга која се смејала као хијена је тврдила да је власница најлепшег пара сиса у граду, свака је тврдила да је нешто нај у граду. Једино ја нисам имао ништа у овом граду, осим тебе љубави.
Изгледа да си лепа када полако напућиш усне мака, тамо на порцуланској ливади, када се осећаји преплићу, излазиш из најобичнијег таксија и спаваш у мојој песми. Док смо седели на зидинама рекла си да мрзиш реку, покушала си да ме убијеш штапом за скупљање лишћа. Зато сам морао да те повредим. Дорћолска ада ти се увукла између трепавица. Тамо се налазила марина у којој су се распадали чамци. Пробудила си ме уплаканог, нисам ни знао да сам сањао, можда сам мислио да си отишла. Ја који нисам имао ништа у овом граду осим тебе љубави мислио сам да је све готово. Али ти си се враћала обучена тако да у мени разбуктиш крв. И водио сам те дуго по предграђу и помрачину звао сам твојим именом. У кинотеци стари филмови су дирали твоја колена а ја сам био блажен међу дрвеним столицама. И после колачи код коња. А теби су богови још као малој направили рупице на образима, јер си се тако слатко осмехивала. Зар сам имао разлога да тражим више од њих?
Некада сам волео да обилазим продавнице, старе занатлијске радњице у којима се продавала свакојака роба. Волео сам да гледам руке и лица старих мајстора, како поправљају сатове или лаште ципеле. У њиховим покретима цео свемир, године, године искуства. Као код старих и искусних љубавника. Они понављају покрете које је правио универзум при стварању звезда и планета. Не оправка машине, ни репарирање, ни рекреирање, то ме не интересује, прецизни покрети су оно што ме фасцинира, у њима се крије готова сва магија света. Раније су овим градом лутали прави ратници и чаробњаци, давно пре оловних киша. Они су бранили бедем од варвара и њихов говор био је поезија. У граду Београду варвари најчешће излазе после кише. Шетају мокрим улицама и обилазе луксузне радње. Не зато што воле раскош и богатство, већ зато што се хране лажним сјајем. Тако су једне давне ноћи, хтели да украду сјај са твоје косе, али им нисам дозволио љубави. Хоћу да знаш да моја поезија није само обична кич романтика. Моје те песме бране од очњака дивљих, од рогова дивљих звери, оне су чаролија. Питала си ме каквим се то бајалицама служим када успевам да се осећаш сигурном, да се осећаш суђеном. И нисам знао да ти одговорим. Зашто сам од толико фантастичних градова на овом свету одабрао баш Београд, да се нађемо у њему? Нисам знао да ти одговорим.
Моја генерација изашла је на улице Београда око 1977 године, и трајала на њима до осамдесет пете шесте. Као што то обично бива мислили смо да све што нам се дешава није много битно и да никоме није важно. Олујни рат на овим просторима уверио нас је у супротно. Ми смо живели у миру, лењо по мраку. Били смо задња генерација која је полагала матуру, пре него што се појавило оно чувено усмерено ...
Ми нисмо били усмерени, али смо знали да постоји пут. У бившој Југи се живело солидним стандардом, црвени пасош је вредео нешто, могао си да запалиш било где, али... Где би онда биле све те журке, глуварења, слатка илузија продуженог детињства које није постојало ни на западу, ни на истоку. Само овде где није било никаквог посла. Једино на силу и баш ако ниси имао никог. Само код нас постојали су размажени типови од три, четири банке са очима изван сваког зла. Било је то последње време слободног секса, ослобођеног од пресије кондома, од пресије неких болести које верници зову издаја. Био је то период смрти аналогног и рођења дигиталног техно демона. Било је то последње време када смо били слободни од бога. Никад нас нико није учио о томе. Многи од нас нису били ни крштени. Многи од нас су лутали по магли, јер су родитељи били атеисти, јер су родитељи слепо веровали у систем, који се управо тих година распадао. Родитељи су прећутали кривицу и због тога је избио рат. Јер кришом, тајно да не види нико веровали су у оног кога су Римљани разапели, у оног кога су Титови комесари као велики инквизитори васкрсли да би га поново и поново оптуживали за своју кривицу. Болело ме уво за тита, као и за Христа. О богу сам знао колико и о теби љубави. Стајао сам испред цркве размишљајући да ли да упалим цркву или свећу. Интуитивно, ја сам веровао у љубав као у небеску категорију, и нисам имао појма да је то моја црква.
Помислила си да сам религиозан. Нисам. Једина моја религија си ти. Увек сам желео да моје речи упућене теби, буду свечане и узвишене, а тако детиње и пуне радости, ко да је у питању литургија којој само ми присуствујемо. Знаш да нисам религиозан, али знаш и да верујем у бога. За мене он постоји као једна димензија више, до које ми је стало да дођем. Једино знам да када пољубим твоје усне путујем горе као дводимензионална слика, као светлосни правоугаоник. Оно што сигурно знам, то је да смо од крви и меса, да смо нико и ништа у телу бога. Када се две толико сићушне честице као ти и ја споје, сијају тек нешто мало јаче. Обасјани на месечини, загрљени у парку, насмејани у позоришту, распричани на вечери код пријатеља, уморни у постељи, видљиви можда само анђелима. Очи које нас гледају одозго, једва назиру трептаје наших спојених душа, кад ходамо скадарлијском калдрмом или шљунковитим путељком на Топчидеру. Иза планета високо, изнад Београда, смешкају се твоји анђели. Ко зна колико си их пута послала да ми шапућу поред јастука? Ко зна колико пута сам их слушао како певају....
Увек бих се вратио у град у ком си ти љубави. Увек у град у ком си ти....
Back to Beograd
У мој град када дођем ја сам насмејан. Попут морнара, тражим у луци загрљај. Када долазим поново у свој град неко на небу прави свечаност и изнад Ушћа видим ватромет боја. Видим и дебело сунце које Победник онако румено, као бисквит утапа у ноћ. Линије среће и љубави на мом длану се укрштају тада као две реке. Долазим, тутњим по шинама и мислим шта ли се сада дешава онима које волим.
Са ветром, ноћ се оглашава у крицима голубова спремних за починак у Булевару Револуције. Трамвај пет клизи у сумрак и носи многе пијане, многе очајне. А низ Рузвелтову фурају џипови са платинастим плавушама. Њих возе љути момци са утокама који журе на вечерњу борбу паса у приватном аранжману. Они не примећују да господин патуљак улази са кезом на лицу у „подземну“ поред Вуковог споменика носећи руже за своју касирку, не примећују ни поштара који се споплео на своју торбу, ни клинца на скејт ролкама који се сударио са Вуковцем у танкерици, ни буву која је управо скочила са темена расног пса чији је власник чувени глумац. Истовремено, негде у срцу Чубуре, једна старија госпођа пре него што пође у сан, прелиста албум са старим сликама. Цео живот помисли она, стане у тих неколико пожутелих фотографија, само је неколико слика које успевају да победе откуцаје бакарног клатна и да се вешто сакрију у вечност. Ни њена бидермајер фотеља, ни стари грађански гламур, ни крзна из тридесетих у орманима од ораховине, ни увело цвеће у масивној порцеланској вази, ни београдски мољци надувани од нафталина, нико од њих не може спречити долазак блиставог златног воза.
У Београду срећом возови касне. Овде и јесен и зима спорије стижу. Долазим са Кошавом у Београд, стижем експресним возом који касни.
Београд ме гледа и звиждуће ко неки кицош. Мостови ноге су му мало оксидисали у међувремену, бетонска кожа му је посивела. Решио је да се не купа и кад му поменеш кишу намршти се ко стари професор математике. Али кад дуне Кошава скида му капу од смога. Безобразна Кошава понекад поломи прозоре на мансардама поред Бајлонове или Каленићеве пијаце, па голишави љубавници почну да је псују. Тај дивљи словенски ветар женског имена, намерно гули малтер с фасада најстаријих кућа, намерно цвили кроз олуке и намерно баца песак у очи трговцима. Када долазим у овај град имам снаге да причам са ветром и опраштам му све несташлуке. Кажем му, добро, добро Кошаво, само ти носи те уфлекане картонске кутије кроз град и лупај улазна врата великих зграда, само ти руши хаљине са штрика и неонске лампе љуљај као децу, али ми бар за утеху шапни још једном:
„Чија се то љубав, што си јој косу расплела, пробија кроз гужву на перону тамо... да не чека можда мене да се вратим?“
У мој град када дођем ја сам насмејан. Попут морнара тражим у луци загрљај.
Панонија
Трава је остала, ту је некада било море. Велико таласасто Панонско море које је дозивало име великог бога. Чујем његов глас, чујем га и дан данас. Свуда кроз Панонску низију оивичену великим планинским ланцима, Карпатима, Алпима, Динарским планинама, чујем глас, свуда одјекује име опаког Бога, бога по имену Пан. То је онај бог који страхове шири у бесконачним круговима као таласе, то је онај који ствара панику, онај због којег крдо стоке јуриша низ ливаду, онај који прави панику која се у равници претвара у стампедо. Изгледа да је тај рогати бог истински владар Панонске низије. Уколико наслонимо уши на траву, чујемо песму о његовим делима. Он беспризорно, наг са запетим луком, сустиже кочијаша у Словачкој, плаши земљопоседнике у Словенији, и чамџије у Мађарској, он леди крв у жилама грофица из Аустрије и плашљивих војника из Украјине, тај за тили час престрави свог имењака чешког Пана, или хрватског Бана, па и босанског Бега. Он у сумрак подучава музици румунске фрулаше који дрхте док га слушају као и ваздух у његовој свирали. Он лако застраши и вредне српске сељаке који се боје да ће им отети све, жене, децу, стоку, имања. Свуда се шири бог Пан, као необичној у кроулијевској инвокацији, он припада неком тамном свету. Месечина је његова сабља, јарећа брада је његова снага. Моћан је и силан бог Пан у тмини, под звездама, док његов зов буди уснуле нимфе, што гологузе спавају у крошњама ретког дрвећа. А ипак када сунце гране бог Пан нестаје у трави. Кошава гланца његову свиралу. Само зечеви и фазани јуре за њим. Свуда се шири плодна земља. Магичан поглед се шири по њој.
Негде далеко састаје се равница са небом, зеленило се купа на сунцу. Дивно је све и романтично када је лето. Када пролазе коњска кола са стоговима сена, када на њиве изађу косачи. Када је топло многи се купају у рекама или у великим барама. Равница најлепше спава пред зору. Мењају се брзо дан и ноћ. Звоне прапорци на кочијама и стари сајџија у дрвеној радњи навија у поноћ велике зидне часовнике. Ноћ се спушта са свицима када је лето, а са снежним пахуљама када је зима. Смењују се брзо топло и хладно. Када снег прекрије оранице, кочије и фијакери се једва крећу, коњи фркћу и избацују дим као змајеви. Прапорци буде уснуле војвођанске принцезе, што спавају у начичканим кућама по шору. Двоје младих љуби се у поткровљу, њих као у тамбурашкој песми греје срца жар. Доле у штали дрхти црно ждребе. У кокошињцу, петао кљуца немирне коке, а изгледа да гускама није хладно јер поносито подижу главе. Зимска идила у Панонији не иде без снега. Баре се заледиле, забелела се равница као џиновска писта на коју треба да слете гости из свемира. Хладно је до бола широм Паноније. Па славонски бећар навлачи гуњ када крене у штету. Коњокрадица у Румунији, у близини Арада, враћа коње господарима. Мучу краве док се пуши млеко које музе млада сељанчица у Винковцима. Хладноћа леди стакла на прозорима, иза којих понека бакица, која је остала сама на свету баца дрва у фуруну. Пламен греје њено срце, као што греје и срца веселих момака у чађавој механи.
Ноћу велика низија подсећа на море, као да је у даљини некаква тамна пучина. Ноћу и земља успорено дише…Е баш тада излази месец и долазе тамбураши. Некакав крезуби фијакериста вози пијаног газду негде на његов салаш, а начичкани цигани са стране, поређани ко златни зуби, на тамбурама свирају умилне песме. Музика је свуда у низији, музика је душа Паноније. Панонија је унутрашње срце Европе, баш као што је Медитеран унутрашње море. А ти као Странац, долазиш из далека, са обода Паноније, са обода Медитерана, и не знаш ништа друго него да се осмехујеш. И где год кренеш срећеш веселе и тужне људе, оне који су срасли са Панонском низијом. Видиш и оног Пишту џокеја што што јаше у двоколици и канџијом удара браонкастог коња. Тај је изгубио све на коцки. И жену му је преотео локани политичар. Зар је тај Пишта нико и ништа, тек бедни паор заљубљен безнадежно у прсату крчмарицу Мару. У исту крчмарицу загледало се пола села, па и локални поета. Севне муња, пролије се киша. И баш пре поноћи поета стиже пред кафану као у песми, да је види и да јој се диви. Пијан од ветра и од музике…
Поета је љубимац велике Паноније. Рекло би се да је сваки други становник Паноније у ствари поета. Он је у потиљку сваког љубавника, он је у мислима сваког сањара. Низија му је успорила ритам, али његово срце тутњи као Дунав кроз своје корито. Панонија је његова страсна љубавница. Он је пије са козијим млеком, он је жари ватреном канџијом, он је зове ноћним криковима. Панонија је његова жила куцавица. Он је дави у страсном загрљају, он је чупа за косу од лишћа, у ретким шумама. Какав је дивљак тај поета да му није тешко да камењем омеђује њиву, није му тешко да ради од јутра до сутра најтеже прљаве послове, да поправља фасаду и кровове, да чисти оџаке. Није му тешко да устаје у зору и да испод кокоши украде свеже јаје. Није му тешко да подсече гране, да засади кромпир, да вуче репу. Није му тешко да прави најлепше вртове и засади руже. Руже су црвене, такво је и његово лице румено од вина. Када се напије у винском подруму истрчи на улицу, стави шешир на главу и сламчицу у уста. Пун је животне снаге и неодољив. Муњевито тражи прилику за љубав. Он је познаје као пргаву, незгодну девојку.
И даље и даље, путује ноћ са тобом Странче, или путујеш ти са њом, ти који имаш срце заводника, ти који имаш који имаш нежне руке грубијана. Судбина те вози чамцем низ реку Вах или Рабу, таласи те носе низ низију. Влажна је земља около и пуно је цвећа. Кише су тамо честе као твоја туга, а ноћ те увек претвара у скитницу. У сваком граду, у сваком селу имаш жељу да упознаш ону праву жену. Имаш жељу да јој говориш најлепше речи, да је поједеш као Сахер торту, да је покажеш бећарима крај стогова сена, да је забибериш као паприкаш. Да је направиш као ракију са рибарима, да је скуваш као чорбу са пајташима. Ти би да је нахраниш љубављу. И зато тамо у Славонији, храниш своју драгу, куленом и јабукама, шапућеш јој Мила моја, и бодежом исписујеш њено име на кори јабланова. Твоја љубав се сакрила иза дрвене ограде или иза бунара. Наћи ћеш је тамо, тамо где се пролила Сава, тамо где су ритови, наћи ћеш је тамо где са рибарима дочекујеш зору и тераш комарце смрдљивом смолом. Ако успут све не заборавиш, јер Ти познајеш аласе, што рибљу чорбу спремају осмесима. Што хватају Штуке, чак и када су пребрзе.
Вуцараш се кроз трску, прљаш најлепше бело одело. Свуда около црвена земља, превише је блата. Некада је то блато жив песак, и једва се искобељаш из њега. Спасу те плавичасте сенке и луди коњаници са Севера, дугачким гранама носталгије. Некад се заглибиш у сећања, као трактор у мочвари. Некада си неподношљиво тих, не чујеш ништа осим далеког брујања малог моторног чамца који сече таласе на Бегеју или на Тамишу. Или на Тиси где сте се први пут пољубили. Када већ причамо о теби песниче, нека сви знају да си у једној луци на Дунаву потражио љубав. Хтео си да платиш неку даму лаког морала, можда неку Мађарицу или Румунку. Напио си се ко мајка, никад ниси ни био пијанији него тад. Ниси знао одакле си дошао, нити куд си пошао. Био си луд од љубави и тражио си само неког да те загрли. Да ублажиш бол. Није било љубави на видику, само прегршт девојака у мини сукњама и са најлон чарапама, са дречавим разнобојним блузама. Плава, Црвена, Жута, по једна курва у свакој луци, по једна хаљина на поду. Јео си јагоде или малине. Пио си дуњевачу. Сузе су ти се сливале низ лице када си кренуо низ малу кривудаву улицу и спустио се на кеј. Непозната девојка је вриштала од смеха, смејала се твом пијаном ходу и глупостима које си говорило. Пао си са њом исто пијаном између трске, камена и смоле.
Превозе те скелеџије, путујеш возовима, спаваш на пешчаним динама у Делиградској пешчари, лудујеш са чергарима по Мађарским селендрама, кад чујеш чардаш, заиграш. А виолиниста са клемпавим ушима свира твоју омиљену песму, месечина се накривила као на Шагаловој слици. Улазиш у хотел на Балатон језеру, тамо где пијанчи и оргија твоја стара дружина из војске. Све си преживео и био свуда победник. Или губитник. Па ти ни не знаш заиста ко су били твоји преци, јер је Панонија колевка света. Ко је све живео у њој? Колико народа је спавало у твом дворишту? У кога си пуцао старом кубуром? Кога си све убио у ратовима без краја? Коме још значе сви ти твоји ордени на реверу? Можда тек неком старом историчару који педантно пребира по сећањима, који памти и бележи опаке битке. Био си регрутован у многим ратовима, био си пешадинац Аустроугарске војке, био си Регент, био си каплар, био си жутокљунац у ЈНА на стражи у Суботици. Сећам се да си писао љубавна писма извесној Дани и позивао је да ти прекрати досадне војничке дане.
Јео си шварглу, јео си мед и купине, обожавао си љуте војвођанске ђаконије. Чак и пихтије које су се љуљале на тацни. Волео си времена када су снаше износиле на астал пите и кремпите, времена када су бечке домаћице спремале праве бечке шницле, када си у Чешкој јео кнедле са шљивама, када си у Срему јео кобасице. Никога није било у кревету једне ноћи у сред Војводине, у Новом Саду, када је магични свирац на фрули прошао кроз зидове. Био си само ти Странче, и сви су те знали као песника. Био си тај поета, што се заљубио у конобарицу, само зато што му је доносила литре и литре вина. Тај што је певао из свег гласа. Тај што је љубио и тај што је волео. Лутао си и изазивао судбину као Милош Црњански и као Мирослав Антић и као Шандор Петефи, и као Лаза Костић и као Велики Тин и као Јован Јовановић Змај и као Ђорђе Балашевић. Уосталом знаш шта је песник. Песник је прави Панонски луталица. Често га пореде са уклетим Холанђанином који невидљивим бродом тутњи по низији, који лута од Пеште до Беча, од Печуја до Бања Луке, од Марибора до Темишвара, од Сомбора до Земуна. Тај луталица, панонски Ахасфер, у ствари јаше дивље коње облаке и јури са циганима све до Ужгорода и Братиславе. Он челом запиње о Високе Татре и добро се сећа Арсенове лепотице из Брна, Воздеркове. Његови стихови сламају срца најлепших жена, он љуби руке најскупљим дамама, понекад на баловима заигра валцер. Оне остају очаране његовим римама, заљубљују се у таласе најлепших речи. Он мами њихове уздахе. Само их дотакне благо рукама и електрична струја као трептај, запали љубавну ватру. Понекад запази младу девојку, нетакнуту природу. Понекад окрутни бог Пан пошаље ситне демоне у његове мисли. Као ловац обневиди од лепоте Срне, па некада просто заклопи очи. Некада ради што не би смео, и некада пева што не би хтео и понекад добије све што је изгубио... Панонијо, бог те пољубио.
И на крају само се понављају речи, као да их говори неки верглаш. То равница пише стихове...
Некада ради што не би смео, и некада пева што не би хтео, понекад добије све што је изгубио... Панонијо, бог те пољубио.