Андрија Мауровић, доајен југословенског стрипа

Ако је појава „Детектива X–9“ у „Политици“ означила продор новог медија у нашу земљу, а покретање првих стрип-издања указало на прави пут ка стварању његовог трајног упоришта, почетни радови Ђорђа Лобачева и Николе Навојева готово да нису ни наговештавали креације које ће их у наредним годинама издићи у сам врх светског стваралаштва. Међутим, први каишеви Мауровићеве „Вјеренице мача“, објављени 12. маја 1935. године у загребачком дневнику „Новости“, представљали су нешто сасвим друго. Радећи свој први дужи стрип угљеном на акварел папиру (сценаристичку обраду Феваловог романа припремио му је Крешо Ковачић), Андрија Мауровић одмах открива врхунско мајсторство за развијање визуелне динамике, са посебно израженим осећајем за црно-бело контрастирање. У исцрпној студији о Мауровићевом раду,* Вера Хорват-Пинтарић истиче између осталог: „Његов први стрип 'Вјереница мача', који у 'Новостима' излази од свибња до српња 1935. године, и којега исти дневник најављује као 'роман у сликама', већ показује с коликом вјештином Мауровић ствара сликовне секвенције. Док се у тексту испод слике одвија доста опширна прича о племићким интригама из француске повијести, у слици Мауровић сажимље и осликовљује само типичне тренутке, који баш посредством слике постају дубоко дојмљиви. Фигуре и призоре црта на начин својих тадашњих новинских илустрација, па су црно-бијели односи постигнути пажљивим осјенчавањем у оловци. Али већ тада уводи он у сликовну причу три различита формата стриповне слике, три различита плана – ближи, средњи и панорамски, а учинак појачава измјеном ракурса. Та секвенцијална визуална динамика, битно својство Мауровићева стриповног језика, очевидна је већ у првом његовом стрипу...“

 

^{* Поглавље под насловом „Андрија Мауровић стрип и акциона техника погледа“, као саставни део студије „Ауторски стрип загребачке школе“, Вера Хорват-Пинтарић објавила је 1975. године у београдском часопису „Култура“.}

Изузетно мајсторство и зрелост Мауровићевог графичког израза, упечатљиво приметних већ код „Вјеренице мача“, нису били само одраз несумњиве уметникове надарености. У овом периоду он је већ искусни илустратор, који је за собом оставио бројне радове у загребачким листовима: „Коприве“, „Новости“, „Јутарњи лист“, „Кулиса“, „Смиље“, „Женски свијет“; велики број плаката и огласа; опремљених и илустрованих књига. У тренутку када су га „Новости“ ангажовале за цртање „Вјеренице мача“, Мауровић је практично радио највећи део графичке опреме у Загребу. Искуство стечено на свим тим пословима одиграло је значајну улогу у формирању специфичног Мауровићевог израза у стрип-креацијама, који ће много година касније (у већ поменутој студији Вере Хорват-Пинтарић) добити епитет „особног сликовног језика стрипа“. Своју сарадњу са Крешом Ковачићем, Мауровић ће наставити све до пред крај 1936. године, објављујући у „Новостима“ још четири нова стрипа. И док ће му за „Подземну царицу“ Ковачић измислити оригинални сиже, преостала три су била резултат обраде већ постојећих књижевних дела: код „Љубавнице с Марса“ искоришћен је Толстојев роман „Aelita“, а за вестерне „Тројица у мраку“ и „Седма жртва“ Ковачић је прерадио романе Макса Бранда.* Представљајући се у свим овим радовима као суверени владар црно-белих површина, импресивне визуелне динамике и филмске технике погледа, Мауровић успева да оствари креације какве још нису виђене чак ни у светским размерама. Томе су у извесној мери допринели и квалитетни текстови Креше Ковачића, па утолико не изненађује Мауровићево дубоко проживљено сећање на заједнички рад са овим познатим загребачким публицистом, као његова изјава о најдражем стрипу из предратног периода „'Тројица у мраку'! А поготово 'Седма жртва'. Знате зашто? Јер, у 'Седмој жртви' је тај Дан природан човјек. И он хоће своју ћеркицу одгојити природним законом. Међутим, Кети, његова жена, то не дозвољава. Она је већ зашла у цивилизацију... И свршетак је да она отимље... наиме, мала је побјегла дома, а Дан ју је тражио. И кад је дошао кући, звао је. Мала је чула и разбила прозор. Она је још имала инстинкт природе и хтјела је оцу ићи. А мајка је видјела да је изгубила игру и онда је с оним Данијелом убила мужа и он пада. „**

^{* Један од бројних псеудонима америчког писца Фредерика Фауста}

^{** Из интервјуа Андрије Мауровића објављеног у децембарском броју Yu стрипа“ 1979. године.}

Мауровић у својој почетној фази овладавањем новим медијем није радио само за „Новости“, нити му текстуалне предлошке припремао једино Крешо Ковачић. Наиме, престанком даљег излажења загребачке ревије „Кулиса“ и покретањем њеног наследника „Ока“, Мауровићу се изненада пружила прилика да црта стрипове за једно право стрип-издање. Како је у дотадашњем периоду за ревију „Кулиса“ радио бројне илустрације, а његов први стрип „Вјереница мача“ већ више недеља одушевљавао читаоце „Новости“, било је сасвим природно да га уредништво „Ока“ ангажује већ од првог броја, препуштајући му убрзо и најзначајнији простор у листу. У ствари, током 1935. и 1936. године, Мауровић ће бити најревноснији сарадник „Ока“ и попуњаваће безмало половину стриповног дела листа, надахњујући га посебном атмосфером која је тако снажно зрачила из готово свих његових радова. Истини за вољу, сценаристичка решења Мауровићевих сторија у „Оку“ заостајала су за изврсним Ковачићевим текстуалним предлошцима, али је Мауровићево цртачко мајсторство обилато надокнађивало овај недостатак, издижући поједина остварења у раван врхунских креација, готово исто тако квалитетних као што су били његови стрипови у „Новостима“. Текстове за највећи број Мауровићевих радова у „Оку“ написао је одговорни уредник листа Божидар Рашић, а његов језички стил препознајемо и код два стрипа Леонтија Бјелског. „Око“ ће уз Мауровића и Бјелског ангажовати и друге домаће ауторе, али ће непријатну судбину останка у анонимности успети да избегну само двојица дебитаната – Валтер и Норберт Нојгебауер. Њихови почетни радови, истина, неће ни изблиза наговестити врхунске домете из каснијих година, поготову не из периода када ће успети да надмаше чак и Дизнијева остварења; и поред тога, креирајући „Пустоловине Насредин Хоџе“, они ће се усталити на страницама листа и током 1935. и 1936. године бити уз Андрију Мауровића једини стални сарадници „Ока“.

„Вјереница мача “ Андрије мауровића и Креше Ковачића ( „Новости, 1935)

„Љубавница с Марса“ Андрије мауровића и Креше Ковачића ( „Новости, 1936)

„Седма жртва“ Андрије мауровића и Креше Ковачића ( „Новости, 1936)

Загребачка стрип-ревија објавиће и читав низ иностраних стрипова, од којих посебно треба поменути: „Породицу Тарана“ Џоа Мак Мануса, „Гилета и Рилета“ Бада Фишера, „Брика Брадфорда“ Кларенса Греја и Виљема Рита, „Детектива X–9“ Чарлса Фландерса, „Попаја“ Елзија Крислера Сегара, „Бима и Бума“ Харолда Кнера, „Пустоловине малог Џонија“ Ника Афонског, „Радио патролу“ Чарлија Шмита и Едија Саливена, „Г-мана“ Лона Ханлона, „Тима Тајлора“ Лајмена Јанга, „Краља канадских јахача“ Алена Дина, „Инспектора Вејда“ Лајмена Андерсона и „Супермена“ Џоа Шустера и Џерија Зигла. Упркос презентацији овако великог броја познатих америчких остварења, остаје утисак да „Око“ своје најблиставије тренутке дугује искључиво Андрији Мауровићу. У прилог овој тврдњи недвосмислено говори и чињеница да ће након његовог одласка лист запасти у озбиљну кризу, из које се практично неће извући све до фузионисања са „Mickey стрипом“ крајем 1939. године. Ипак, захваљујући петогодишњем излажењу, „Око“ ће се сврстати у ред најдуговечнијих предратних стрип-издања и једно од оних које ће у великој мери утицати на изграђивање вредносних критеријума читалачке публике и њеног опредељивања у односу на нови медиј.