Рађање „београдског круга“

Пет недеља након појаве „Микијевих новина“ и неколико месеци пре дефинитивног одласка са стрип-сцене „Стрипа“ и „Цртаног филма“, изашао је први број „Мике Миша“ београдског издавача Александра Ј. Ивковића. За релативно кратко време нови лист ће преузети водећу улогу у издавању „романа у стриповима“ и задржати ту челну позицију неколико наредних година. Истовремено, „Мика Миш“ ће у току свог шестогодишњег излажења окупити групу изврсних аутора, чији ће највиши домети досегнути светски ниво и уз Андрију Мауровића и браћу Нојгебауер представљати непоновљив стваралачки потенцијал и ван граница наше земље.

Сам почетак, међутим, заиста није много обећавао. Све до седмог броја у листу ће доминирати текстуални прилози, а малобројне стрипове радиће невешти домаћи цртачи. Тада се ситуација постепено мења и ускоро „Мика Миш“ почиње да објављује најпопуларније јунаке америчких аутора. Први ће се појавити „Флаш Гордон“ Алекса Рејмонда, затим „Мандрак“ Лија Фока и Фила Дејвиса, а до краја 1936. године и „Брик Брадфорд“ Кларенса Греја, „Тим Тајлор“ Лајмена Јанга и „Бак Роџерс“ Дика Калкинса и Филипа Ноулена. Овакав темпо у представљању светских имена на подручју стрипа „Мика Миш“ ће наставити и у наредним годинама, па ће тако на његовим страницама продефиловати читава плејада најпознатијих ликова из „златних година“ стрипа: „Мачак Феликс“ Пата Саливена, „Фантом“ Лија Фока и Реја Мура, „Детектив X–9“ и „Краљ коњичке полиције“ Чарлса Фландерса, „Радио патрола“ Чарлија Шмита, „Бети Буп“ Макса Флајшера, „Текс Торн“ Алена Дина, „Принц Валијант“ Херолда Фостера, „Попај“ Елзија Крислера Сегара, „Тарзан“ Херолда Фостера (касније и у верзији Берна Хогарта), „Тери и пирати“ Милтона Канифа, „Барнеј Бакстер“ Френка Милера и многи други.

Нема сумње да би један лист и само са оваквим избором увозних остварења заузимао високу позицију у тадашњем стрип-издаваштву. Ипак, за изузетну популарност „Мике Миша“, бар у периоду његове највеће експанзије, још више су заслужни домаћи аутори, припадници такозваног „Београдског круга“: Ђорђе Лобачев, Никола Навојев, Сергеј Соловјев, Константин Кузњецов, Ђука Јанковић, Алексије Ранхнер, Иван Шеншин и Бранко Видић као писац сценарија. Својим радовима они су дали посебан печат листу, а популарност ликова које су креирали надмашила је чак и многа славна имена америчке продукције.

И поред тога што су, с изузетком Ђорђа Лобачева и Николе Навојева (донекле и Ивана Шеншина) сви остали објавили своје прве стрипове тек у „Мика Мишу“ (или неком од његових пратећих издања), за веома кратко време развили су се у врсне ствараоце изразито препознатљивог стила, достижући својим остварењима домете каквим се у предратном периоду није могла похвалити ниједна европска земља. У прилог томе говори и чињеница да је доста радова београдских аутора објављено и у Француској, мада је у то време амерички стрип апсолутно доминирао у издањима „старог континента“.

Објављиван и у иностранству - „Три мускетара“ Сергеја Соловјева

Разуме се, нису сви представници „Београдског круга“ дали исти допринос престижу домаћег стваралаштва на страницама „Мике Миша“. Осим присутних разлика у квалитету, значајну улогу у томе одиграла је и величина продукције сваког аутора понаособ. јер, ако по критеријумима естетског вредновања у први план избијају Сергеј Соловјев, Константин Кузњецов, Никола Навојев и Ђорђе Лобачев, упоређивање броја објављених радова у „Мика Мишу“ пружиће нам нешто другачију слику: најревноснији сарадници Ивковићевог издања били су Константин Кузњецов, Сергеј Соловјев, Ђука Јанковић и Алексије Ранхнер. Али, док је код прве двојице то резултат и изразито велике продукције (Кузњецов ће истовремено радити и за „Политикин забавник“, а Сергеј Соловјев још и за „Микијево царство“), код Јанковића и Ранхнера је, пре свега, у питању верност „Мика Мишу“ и пратећим издањима матичног листа Ђорђе Лобачев, међутим, никада није био везан само за један лист. У периоду своје сарадње са „Мика Мишом“, он је упоредо цртао и за „Политику“, а након покретања „Микијевог царства“ и „Политикиног забавника“ редовно објављивао радове и у овим издањима. За разлику од Лобачева, Никола Навојев ће у тренутку изласка првог броја „Микијевог царства“ дефинитивно прекинути сарадњу са „Мика Мишом“ и заједно са Бранком Видићем остварити у новом листу изузетно велику продукцију, надмашивши у том погледу све остале југословенске ауторе. Нешто касније, сличним путем кренуће и Иван Шеншин, који ће током 1940. и почетком 1941. године креирати за „Микијево царство“ већи број радова, премашујући комплетну дотадашњу продукцију остварену у периоду сарадње са „Мика Мишом“.

Поред представника „Београдског круга“, за Ивковићев лист повремено су радили и други домаћи аутори. Тако су браћа Нојгебауер представљена са три реалистичне сторије, а њихов загребачки колега Фердо Бис са две. Од младих аутора квалитетним радовима представио се Маријан Ебнер.

Окупљање овако великог броја аутора око једног листа представља јединствен пример у историји југословенског стрипа. Чињеница да је од укупног ауторског потенцијала више од половине објавило бар неколико радова у „Мика Мишу“, указује на изузетну концентрацију домаћег стваралаштва које це, уз већ поменута увозна остварења, донети Ивковићевом листу епитет најзначајнијег предратног издања и главне покретачке снаге бурног развоја стрипа у нашој земљи.