Rađanje „beogradskog kruga“

Pet nedelja nakon pojave „Mikijevih novina“ i nekoliko meseci pre definitivnog odlaska sa strip-scene „Stripa“ i „Crtanog filma“, izašao je prvi broj „Mike Miša“ beogradskog izdavača Aleksandra J. Ivkovića. Za relativno kratko vreme novi list će preuzeti vodeću ulogu u izdavanju „romana u stripovima“ i zadržati tu čelnu poziciju nekoliko narednih godina. Istovremeno, „Mika Miš“ će u toku svog šestogodišnjeg izlaženja okupiti grupu izvrsnih autora, čiji će najviši dometi dosegnuti svetski nivo i uz Andriju Maurovića i braću Nojgebauer predstavljati neponovljiv stvaralački potencijal i van granica naše zemlje.

Sam početak, međutim, zaista nije mnogo obećavao. Sve do sedmog broja u listu će dominirati tekstualni prilozi, a malobrojne stripove radiće nevešti domaći crtači. Tada se situacija postepeno menja i uskoro „Mika Miš“ počinje da objavljuje najpopularnije junake američkih autora. Prvi će se pojaviti „Flaš Gordon“ Aleksa Rejmonda, zatim „Mandrak“ Lija Foka i Fila Dejvisa, a do kraja 1936. godine i „Brik Bradford“ Klarensa Greja, „Tim Tajlor“ Lajmena Janga i „Bak Rodžers“ Dika Kalkinsa i Filipa Noulena. Ovakav tempo u predstavljanju svetskih imena na području stripa „Mika Miš“ će nastaviti i u narednim godinama, pa će tako na njegovim stranicama prodefilovati čitava plejada najpoznatijih likova iz „zlatnih godina“ stripa: „Mačak Feliks“ Pata Salivena, „Fantom“ Lija Foka i Reja Mura, „Detektiv X–9“ i „Kralj konjičke policije“ Čarlsa Flandersa, „Radio patrola“ Čarlija Šmita, „Beti Bup“ Maksa Flajšera, „Teks Torn“ Alena Dina, „Princ Valijant“ Herolda Fostera, „Popaj“ Elzija Krislera Segara, „Tarzan“ Herolda Fostera (kasnije i u verziji Berna Hogarta), „Teri i pirati“ Miltona Kanifa, „Barnej Bakster“ Frenka Milera i mnogi drugi.

Nema sumnje da bi jedan list i samo sa ovakvim izborom uvoznih ostvarenja zauzimao visoku poziciju u tadašnjem strip-izdavaštvu. Ipak, za izuzetnu popularnost „Mike Miša“, bar u periodu njegove najveće ekspanzije, još više su zaslužni domaći autori, pripadnici takozvanog „Beogradskog kruga“: Đorđe Lobačev, Nikola Navojev, Sergej Solovjev, Konstantin Kuznjecov, Đuka Janković, Aleksije Ranhner, Ivan Šenšin i Branko Vidić kao pisac scenarija. Svojim radovima oni su dali poseban pečat listu, a popularnost likova koje su kreirali nadmašila je čak i mnoga slavna imena američke produkcije.

I pored toga što su, s izuzetkom Đorđa Lobačeva i Nikole Navojeva (donekle i Ivana Šenšina) svi ostali objavili svoje prve stripove tek u „Mika Mišu“ (ili nekom od njegovih pratećih izdanja), za veoma kratko vreme razvili su se u vrsne stvaraoce izrazito prepoznatljivog stila, dostižući svojim ostvarenjima domete kakvim se u predratnom periodu nije mogla pohvaliti nijedna evropska zemlja. U prilog tome govori i činjenica da je dosta radova beogradskih autora objavljeno i u Francuskoj, mada je u to vreme američki strip apsolutno dominirao u izdanjima „starog kontinenta“.

Objavljivan i u inostranstvu - „Tri musketara“ Sergeja Solovjeva

Razume se, nisu svi predstavnici „Beogradskog kruga“ dali isti doprinos prestižu domaćeg stvaralaštva na stranicama „Mike Miša“. Osim prisutnih razlika u kvalitetu, značajnu ulogu u tome odigrala je i veličina produkcije svakog autora ponaosob. jer, ako po kriterijumima estetskog vrednovanja u prvi plan izbijaju Sergej Solovjev, Konstantin Kuznjecov, Nikola Navojev i Đorđe Lobačev, upoređivanje broja objavljenih radova u „Mika Mišu“ pružiće nam nešto drugačiju sliku: najrevnosniji saradnici Ivkovićevog izdanja bili su Konstantin Kuznjecov, Sergej Solovjev, Đuka Janković i Aleksije Ranhner. Ali, dok je kod prve dvojice to rezultat i izrazito velike produkcije (Kuznjecov će istovremeno raditi i za „Politikin zabavnik“, a Sergej Solovjev još i za „Mikijevo carstvo“), kod Jankovića i Ranhnera je, pre svega, u pitanju vernost „Mika Mišu“ i pratećim izdanjima matičnog lista Đorđe Lobačev, međutim, nikada nije bio vezan samo za jedan list. U periodu svoje saradnje sa „Mika Mišom“, on je uporedo crtao i za „Politiku“, a nakon pokretanja „Mikijevog carstva“ i „Politikinog zabavnika“ redovno objavljivao radove i u ovim izdanjima. Za razliku od Lobačeva, Nikola Navojev će u trenutku izlaska prvog broja „Mikijevog carstva“ definitivno prekinuti saradnju sa „Mika Mišom“ i zajedno sa Brankom Vidićem ostvariti u novom listu izuzetno veliku produkciju, nadmašivši u tom pogledu sve ostale jugoslovenske autore. Nešto kasnije, sličnim putem krenuće i Ivan Šenšin, koji će tokom 1940. i početkom 1941. godine kreirati za „Mikijevo carstvo“ veći broj radova, premašujući kompletnu dotadašnju produkciju ostvarenu u periodu saradnje sa „Mika Mišom“.

Pored predstavnika „Beogradskog kruga“, za Ivkovićev list povremeno su radili i drugi domaći autori. Tako su braća Nojgebauer predstavljena sa tri realistične storije, a njihov zagrebački kolega Ferdo Bis sa dve. Od mladih autora kvalitetnim radovima predstavio se Marijan Ebner.

Okupljanje ovako velikog broja autora oko jednog lista predstavlja jedinstven primer u istoriji jugoslovenskog stripa. Činjenica da je od ukupnog autorskog potencijala više od polovine objavilo bar nekoliko radova u „Mika Mišu“, ukazuje na izuzetnu koncentraciju domaćeg stvaralaštva koje ce, uz već pomenuta uvozna ostvarenja, doneti Ivkovićevom listu epitet najznačajnijeg predratnog izdanja i glavne pokretačke snage burnog razvoja stripa u našoj zemlji.