Од „Илустрованих прича“ до првих сталних стрип-јунака

Савремени теоретичари имају различите погледе на порекло настанка стрипа. Док се по једнима његови прапочеци подударају са прапочецима уметности и писма, други о стрипу говоре као о искључивом производу модерне цивилизације, рођеном у конкурентској борби америчких дневних листова. И мада се у први мах чини да су у питању два супротна пола, два гледишта чији се поборници налазе на зараћеним странама, аргументи и једних и других у основи подупиру исти закључак: све зависи од угла посматрања и улоге која се том приликом приписује стрипу. јер, уколико поједностављено под стрипом подразумевамо само причу у сликама, не полазећи при том од његове масмедијске димензије, тада без сумње корени његовог родословног стабла продиру све до самог настанка људске цивилизације. Међутим, ако стрип посматрамо кроз призму масовног средства визуелне комуникације, онда се његов настанак може тражити искључиво у оквирима развоја штампарства и појави првих високотиражних листова.

За боље разумевање саме суштине стрипа и његовог напретка у последњим деценијама, управо овај други аспект немогуће је заобићи. Чињеница да је стрип средство масовне комуникације и да се углавном ширио путем новина и периодичних издања, доводи нас и до одговора на питање када су се на овим просторима појавили први претходници савременог стрипа. Мада се са посебном тачношћу то више не може утврдити, сматра се да почеци нашег стрипа задиру још у седамнаести век, када су у тадашњим листовима објављиване прве илустроване приче представљене у водоравном или вертикалном низу. Поједине приче су имале и хумористички призвук, који је већ тада наговештавао развој карикатуре, несумњиво важне карике у каснијем настајању правог стрипа. Овоме у прилог свакако говори и чињеница да ће први аутори стрипа бити управо познати карикатуристи, али и сликари који су своје врхунско цртачко умеће често изражавали и путем илустрација или карикатура.

Захваљујући изуму новог система литографије Алојза Зенефелдера (Alois Senefelder, 1796) крајем осамнаестог и почетком деветнаестог века свет штампе почиње да производи прве публикације за најширу читалачку публику. Били су то упадљиво илустровани листови, који су приказивали актуелне догађаје са посебном наклоношћу према митолошким причама, романтичним новелама, великим злочинима и сличним прилозима. У Француској су ови листови носили назив „Имаж а Епинал“, а садржавали су приче илустроване сличицама квадратног облика, потеклих из пера најпознатијих цртача тога времена. По узору на француске листове, у Немачкој су покренути такозвани „Bilderbogen“ (Сликовнице), у којима су појединачне сличице најчешће биле пропраћене текстом у стиху. Већ средином деветнаестог века у Немачкој почиње да излази први велики хумористички лист под називом „Fligende bleter“ (Летећи листови), у коме ће своје прве радове објавити и познати сатиричар и цртач Вилхелм Буш, творац чувеног пара несташних дечака „Макса и Морица“ (Пљаса и Пљеса).

Нагли процват хумористичких и забавних листова у Европи није мимоишао ни наше крајеве. 1860. године у Новом Саду Јован Јовановић и Дим. Михајловић покрећу шаљиви лист „Месечар“, а већ фебруара 1861. године Драгутин Кесерић издаје први број шаљивог илустрованог листа „Комарац“. Током деветогодишњег излажења новосадски „Комарац“ променио је више уредника; али је највећу популарност стекао у периоду 1861–1863. под уредништвом Ђорђа Рајковића и Јована Јовановића, за чија ће имена у наредним годинама бити везана и многа друга хумористичка издања. У поменутом периоду „Комарац“ објављује и највећи број илустрованих прилога, чиме ће се посебно одликовати издања Јована Јовановића Змаја.

Илустровани сатирични прилог „Комарца“ (1862)

1861. године покренут је још један хумористички лист: вараждински „Подравски јеж“. Само две године касније, Ђорђе Рајковић у Новом Саду издаје једини број „Хумориста“, а 1864. Јован Јовановић у Будимпешти покреће сатирични лист „Змај“. Све до 1868. године, када је лист пренет у Нови Сад, у „Змају“ је објављен читав низ илустрованих сатиричних прилога, од којих су поједини представљали изванредне примере претеча првих стрипова. И последњи број „Змаја“, издат у Бечу 1871. године, доноси на насловној страни сличан пример.

Готово истовремено, 1867. године, у Загребу почиње да излази Старчевићев „Звекан“, а у Новом Саду Рајковићев „Рен“. Две године касније, у Загребу се појављује и први број „Виенца“. Мада се у поменутим листовима сусрећемо са обиљем карикатура и илустрација, на појаву следећег „стрип-гега“ наилазимо тек 1872. године у хумористичком листу „Јазавац“ Јована Јовановића Змаја. Наредне године појављује се у Новом Саду шаљиви лист „Камила“, у целини писан руком, а уређивали су га Јован Јовановић (Змај) и Илија Огњановић (Абуказем). У другом броју листа (1874), на последњој страни објављена је стрип-шала од осам слика са текстом у стиховима. Њен аутор је био Владислав Тителбах, а цртеже је извео врло грубо, обичним мастилом.

1876. године, Ст. В. Поповић покреће у Новом Саду забавни дечји лист „Радован“, за који ће све илустрације радити Миливој Мауковић. Три године касније, талентовани илустратор из Шида објавиће стрип-шалу „Малерозни тенцер“ у првом броју хумористичко-сатиричног часописа „Шаљиви астроном“.

Илустровани сатирични прилог „Змаја“ (1866)

Годину дана пре појаве „Шаљивог астронома“ неуморни Змај покреће у Новом Саду шаљиви лист „Стармали“, који ће без прекида излазити пуних 12 година. Поред карикатура и илустрација, лист је донео и неколико сатиричних прилога илустрованих низом одговарајућих сличица као и стрип-шалу под називом „Скоро невероватан догађај при игрању валцера“. Ипак, све до појаве „Невена“ ови почетни облици стрипа били су само повремени гости на страницама хумористичких листова и готово по правилу у функцији сатиричног приказивања актуелних политичких и друштвених збивања. На континуирано објављивање „прича у сликама“ наилазимо тек у „Чика Јовином листу“, где оне први пут преузимају искључиво забавно-дидактичну улогу.

Наслона страна „Змаја“ (1871)

Стрип-шала „Малерозни танцер“ („Шаљиви асртоном“, 1879)

Стрип-шала „Скоро невероватан догађај при игрању валцера“ („Стар мали“, 1888)