„Mickey стрип – Око“ (1939/40)

У другој половини 1939. године, спајањем загребачких стрип-ревија „Око“ и „Mickey стрип“, настао је нови недељник „Mickey стрип Око“. Власник издања била је „Југословенска штампа“ из Загреба, а дужност главног и одговорног уредника обављао је Божидар Рашић, који се на истом послу претходно огледао у „Оку“. Лист је имао 28. страна и штампан је на формату 22,5×30 цм. Корице су му биле отискиване у вишебојној техници. Излазио је петком, а продаван је по цени од два динара.

Први број „Mickey стрип – Ока“ освануо је 6. октобра 1939. године. Поред неколико увозних стрипова: „Краљ ноћи“ (у ствари – „Инспектор Вејд“) Лајмена Андерсона, „Летећи гусари“ Хала Фореста и „Тајни агент X–9“ Остина Бригса; лист је донео и неколико домаћих остварења чији су аутори били Фердо Бис и Иван Кушанић. Бис се јавља са три реалистична стрипа: „Тајна двора Балмор“, „Флота капетана Морса“ и „Курир Орегона“, док Кушанић на последњој страни листа успешно наставља цртање Нојгебауерових симпатичних јунака „Џека Џексона и Бимба Бамбуса“.

„Инспектор Вејд“ Лејмена Андерсона („Mickey стрип-Око“, 1939)

„Флота капетана Морса“ Фреда Биса („Mickey стрип-Око“, 1939)

Насловна страна „Mickey стрип-Ока“, са илустрацијом Андрије Мауровића (1940)

„Курир Орегона“ Фреда Биса („Mickey стрип-Око“, 1939)

У следећем броју објављена је прва табла Сегаровог „Попаја“ под насловом „Вимпиев сендвич“ и један усправан каиш стрипа „Болтекови доживљаји“. Фердо Бис већ у трећем броју приводи крају сторију „Флота капетана Морса“. Наредних недеља нема никаквих промена, све до 11. броја када се завршава „Краљ ноћи“ Лајмена Андерсона. Следеће недеље Андерсон се јавља новом епизодом – „Црни монах“. Истовремено, први пут се појављује „Мачак Феликс“ у каишу „Мачак Мацан као ватрогасац“.

Следећи број „Mickey стрип – Ока“ изашао је 5. јануара 1940. године и био је означен редним бројем један. Корице су му биле штампане у једној боји. У другом броју читаоци се сусрећу с првим кадровима стрипа „Капетан Динамос“ Дика Калкинса. Истовремено, насловну страну последњи пут ради Фердо Бис, кога ће на том послу већ од наредног броја заменити Андрија Мауровић. Уместо Бисовог „Курира Орегона“ завршеног у петом броју, недељу дана касније почиње нови вестерн-стрип „С последњим метком“ Андрије Мауровића и Божидара Рашића. У истом броју окончани су „Летећи гусари“, „Крв и злато“ и „Тајна двора Балмор“. Од седмог броја читаоци су могли да прате два нова стрипа: „Тарзана“ Рекса Мексона и нову епизоду „Детектива X–9“ под називом „Девојка шпијун“.

Постојећи репертоар стрипова задржао се без промене све до 3. маја 1940. године, када се у рукама читалаца нашао последњи, 18. број листа „Mickey стрип – Око“. Ниједан од стрипова није био завршен, а редакција се од читалаца опростила следећим речима: „Овим бројем престаје излазити илустрирани тједник „Mickey стрип – Око”. На обуставу даљњег излажења нашег листа нагнале су нас не само околности техничке нарави, него и уверење да овај тип забавних новина не одговара више по свему укусу публике...“

„С последњим метком“ Андрије Мауровића и Божидара Рашића („Mickey стрип-Око“, 1940)

„Jack Jackson и Бимбо Бамбус“ Ивана Кушанића („Mickey стрип-Око“, 1940)

_______________________________________________________

Неколико недеља након спајања „Mickey стрипа“ и „Ока“ у јединствену ревију, Андрија Мауровић поново успоставља сарадњу са загребачким „Новостима“. Наиме, од тренутка када је крајем 1937. године заједно са Фуисом почео да издаје „Последњу пустоловину Старог Мачка“, Мауровић све до 1. новембра 1939. године губи сваки контакт са читаоцима загребачког дневника. Тек поменутог датума, пуне две године од објављивања последњих каишева сторије „Сабласт зелених мочвара“, Андрија Мауровић се поново оглашава у листу на чијим су страницама остала отиснута најзначајнија дела из његовог предратног опуса.

Остајући доследан жанру који га је и прославио (од последњих пет сторија у „Новостима“ чак су четири били вестерни), велики уметник се јавља стрипом „Јунаци са границе“ (према текстуалном предлошку Божидара Рашића, вишегодишњег уредника загребачких ревија „Око“ и „Mickey стрип – Око“), правом епопејом из периода освајања Дивљег запада. Окончавши овај стрип последњег дана у 1939. години, Мауровић већ у новогодишњем броју објављује прва два каиша сторије „Злато“, коју уредништво најављује као „роман у којему се читатељу кожа јежи над настраностима људске пожуде за златним прахом Аљаске, због којега је пало на стотине тисућа људских глава. „'Злато' је најдирљивији роман о поштењу и љубави, којој нема примјера у повјести свјетске литературе“. Текст за ово изузетно остварење написао је Фрањо Мартин Фуис (инспирисан делом Џека Лондона), отварајући тиме ново поглавље у својој сарадњи са Андријом Мауровићем.

И док су се читаоци „Mickey стрипа – Ока“ постепено навикавали на чињеницу да више нема њихове омиљене ревије, тандем Фуис-Мауровић приводи крају сторију „Злато“ и одмах започиње нову – „Велика глад у племену Гула-Гула“. Ову потресну причу о страдањима Стена Хигинса и његове сапутнице Бор-Бор на острву Марамбо у Тихом океану Фуис је написао још 1938. године и објавио је као новелу у првим бројевима „Mickey стрипа“.

Под Мауровићевим пером, међутим, Фуисов текст импресивно оживљава, откривајући све страхоте живота у суровој средини испуњеној атмосфером примитивних обичаја, дубоког сујеверја и непрекидне борбе за опстанак.

„Злато“ Андрије Мауровића и Фрање Фуиса („Новости“, 1940)

„Брод без компаса“ Андрије Мауровића и Фрање Фуиса („Новости“, 1940)

Наредно остварење Фуиса и Мауровића, названо „Брод без компаса“, описује бурне доживљаје старог капетана Сунка, младог скитнице Џона и лукавог кувара Кинеза Ли-Вонга, подсецајући читаоце на време када су у „Новостима“ с изузетном пажњом пратих пустоловине Старог Мачка, Црног јахача и Полагане Смрти. Истичући у први план дух авантуризма, Фуис ни овога пута не запоставља карактеризацију својих ликова, при Чему врлине и мане његових јунака посебно долазе до изражаја на танкој линији разграничења између добра и зла.

„Мртвачка тројка“ Андрије Мауровића и Фрање Фуиса („Новости“, 1941)

После готово пуних пет месеци, Мауровић и Фуис завршавају „Брод без компаса“, али у последњем кадру (објављеном 18. децембра 1940. године) најављују и други део ове сторије. Недељу дана касније, преко целе стране божићног броја загребачког дневника, осванула су прва четири каиша „Мртвачке тројке“. Наставак узбудљивих доживљаја капетана Сунка и његових пратилаца неће, на жалост, дочекати природан завршетак. Сторија ће бити прекинута 7. априла 1941. године, придружујући се, до тада, једином недовршеном Мауровићевом стрипу – вестерну „С последњим метком“. Истовремено, са 196. каишем „Мртвачке тројке“ завршава се и период плодне вишегодишње сарадње тандема Фуис-Мауровић. који је за собом оставио неизбрисив траг, обогативши предратну историју југословенског стрипа правим ремек-делима девете уметности.