Микијево царство (1939–1941)

Први број „Микијевог царства” угледао је светло дана 23. фебруара 1939. године. Власник и уредник листа био је Милутин С. Игњачевић, вишегодишњи уредник „Мике Миша“ и његових пратећих издања. У покретању „Микијевог царства“, помогао му је, тада већ познати сценариста и писац бројних популарних романа Бранко Видић.

Лист је имао укупно 16 страна, формата 21×29 цм. Корице и средње стране биле су штампане у љубичастој, плавој или зеленој боји, а преостале стране у црно-белој техници. Излазио је два пута недељно (четвртком и недељом) и продаван је по цени од један динар. Првих 11 бројева имало је поднаслов „Нови забавни стриповани лист”.

„Микијево царство“ је стартовало са веома квалитетним избором стрипова „Две сиротице“, „Комнен Барјактар” и „Млади Бартуло, син дубровачког гусара“ Николе Навојева и Бранка Видића, „Господар света“ Себастијана Лехнера, „Бела Ханума“ Михе Антола, „Робин Худ“ и „Каубој Паја“ неидентификованих и невештих домаћих аутора, „Шампион над шампионима“ Џона Пјеротија, „Мали Г-Мен“ Лола Хенлона, „Капетан Фантом“ (у ствари „Детектив X–9“) Ника Афонског и „Глас џунгле“ означен сигнатуром „Кинг фичерс синдиката.“

Милутин С. Игњачевић-власник и уредник Микијевог „Царства“

У петом броју, наведеним стриповима придружује се „Робинзон Крусо“ Влатка Херцега, а два броја касније и „Текс Торн“ Алена Дина. Никола Навојев завршава „Комнена Барјактара“ у 12. броју, да би се већ у наредном (поново у тандему са Бранком Видићем) јавио сторијом „Мали морепловац“, којом су исти аутори готово годину дана забављали читаоце „Мике Миша“. У истом броју завршен је стрип „Шампион над шампионима“. „Ас Драмонд“ Кинга Кола појављује се у 14. броју, заједно са последњим кадровима „Беле Хануме“ и „Гласа џунгле“.

Од наредног броја, „Микијево царство“ почиње са објављивањем мање познатог стрипа Лајмена Јанга о авантурама једног репортера под називом „Карлеј Харпер“. У уводном тексту поводом изласка овог стрипа редакција, између осталог, пише: „Карлејев друг из редакције Лиман Јунг споразумео се са Харпером да стрипује све његове доживљаје, према репортажама које Харпер напише за свој лист. Карлеј је пристао и ‘Авангард' није имала ништа против, само је то морао бити први лист који објављује ове стриповане доживљаје Карлеја Харпера, данас најчувенијег живог криминалног репортера. Захваљујући овом стрипу, рађеном не по машти него по стварним доживљајима, ‘Авангард' је утростручила тираж, а Карлеј Харпер је постао једна од најомиљенијих и најпопуларнијих личности новог света.“

У истом броју почиње нова епизода „Гласа џунгле“ („У индиским мочварама“), а окончан је стрип „Робин Худ“.

Након 12 објављених табли, у 17. броју завршен је веома слаб рад неидентификованог домаћег аутора „Кроз пустињу и прашуму“.

Сличног квалитета био је и стрип „Палилулски јунаци“ (потписан псеудонимом Rodney), који га је заменио у наредном броју.

У немогућности да се домогне неког од Рејмондових остварења, која у то време објављују „Мика Миш“ и „Политикин забавник“, редакција у 23. броју прибегава једном некоректном потезу: стрип „Пирати ваздуха“ цртан у Рејмондовом маниру најављује као „најновије грандиозно дело славног А. Рејмонда“. Истовремено, на табле овог стрипа (оригинални назив: „Will Sparrow – The pirate of the sky“) педантно је налепљен потпис великог уметника, мада је упућенијем читаоцу морало бити јасно да је реч о најобичнијој подвали.

Насловна страна „Микијевог царства (1939)“

„Комнен Барјактар“ Николе Навојева и Бранка Видића ( „Микијево царство“, 1939)

Почев од 25. броја, Драган Савић црта свој први стрип за „Микијево царство“ – „Краљевић и просјак“. Према роману Марка Твена, сценарио за ову сторију припремио је Бранко Видић. Истовремено, Ник Афонски стартује са новом епизодом „Капетана Фантома“ под називом „Арсенал“.

У 26. броју, први пут се појављује „Брик Брадфорд“ Кларенса Греја и Виљема Рита. Из непознатих разлога, уредништво и овом јунаку мења име и објављује га као „Гордона Велша“, а назив прве епизоде био је „Шпијун Кент“. Већ у наредном броју, „Микијево царство“ представља читаоцима још једног америчког аутора. Реч је о Р. Ван Барену и његовом симпатичном Прњици Скреплу, који се појавио под називом „Теткин шампион“. За следећи број најављен је и један нови јунак – „Зигомар“.

Настао као плод сарадње већ опробаног тандема Бранко Видић – Никола Навојев, „Зигомар“ је по свему судећи требало да надокнади недостатак „Фантома“, популарног јунака Реја Мура и Лија Фока, на кога је у то време искључиво право поседовао конкурентски „Мика Миш“. Осим тога, више није било сумње да су Никола Навојев и Бранко Видић најважнији аутори „Микијевог царства“: први је упоредо цртао „Две сиротице“, „Младог Бартула“, „Малог морепловца“ и „Зигомара“, а други поред набројаних писао и сценарио за стрип „Краљевић и просјак“. Својом продукцијом Видић и Навојев попуњавали су безмало трећину стриповног дела листа.

„Текс Торн “ Алена Дина ( „Микијево царство“, 1939)

„Ас Драмонд “ Кинга Кола( „Микијево царство“, 1939)

„Карлеј Харпер “ Лајмена Јанга ( „Микијево царство“, 1939)

Почев од 28. броја „Микијево царство“ излази четвртком и суботом. Млади и талентовани цртач Себастијан Лехнер јавља се у 29. броју стрипом „Џарто“, са којим је девет месеци раније дебитовао на страницама „Паје Патка“. Истовремено, објављени су последњи наставци „Карлеја Харпера“ Лајмена Јанга и прва епизода „Две сиротице“ Николе Навојева, а стартовао је нови стрип „Тигар Индије“. Од 30. броја Навојев и Видић почињу други део „Младог Бартула“ под називом „Принц Конде“ и нову епизоду стрипа „Две сиротице“, рађеном према роману Д'Енерија. У истом броју, Џон Пјероти је представљен стрипом „Џил и Џеки“, а Кинг Кол новом сторијом „Аса Драмонда“ – „Летећи вампир“. Наредни број доноси почетак стрипа „Аризона Бил“ Харија О'Нила и последњи наставак „Краљевог гусара“. Најављена су и прва четири броја „Плавог забавника“ који, по узору на „Забавник“ редакције „Мике Миша“, треба да доноси комплетне епизоде претходно у наставцима објављиване у матичном листу.

„Пирати ваздуха “ ( „Микијево царство“, 1939)

„Џарто “ Себастијана Лехнера( „Микијево царство“, 1939)

Никола Навојев - најплоднији цртач„Микијевог царства“, 1939)

Епизодом „Зов прашуме“, у 34. броју „Микијевог царства“ стартује „Џунгла Вед“, који се својевремено појављивао на страницама „Мике Миша“ у ликовној обради Ђуке Јанковића. Према сценарију Бранка Видића, овога пута црта га Драган Савић очигледно инспирисан Хогартовим „Тарзаном“.. У 36. броју приведен је крају „Краљевић и просјак“, а од наредног неидентификовани аутор почиње стрип „Царев љубимац“ поводом 550. годишњице косовске битке. Два броја касније, Лајмен Јанг одводи репортера Харпера у нову авантуру под називом „Крвава брана“. Извесни Аца Рајковић потписује реалистичну сторију „Бич Пацифика“, демонстрирајући своје оскудно цртачко умеће.

Почев од 41. броја, у лист се враћа „Капетан Фантом“ Ника Афонског са епизодом „Тајна доктора Дила“. Шеснаестим наставком, Себастијан Лехнер у 44. броју приводи крају прву епизоду стрипа „Џарто“. Редакција је одмах најавила нову, али је уместо „Џарта“ три броја касније Себастијан Лехнер транспоновао у стрип класичну германску легенду о Сигфриду и Кримхилди, под насловом „Сигфрид – херој Нибелунга“. Истовремено, Навојев завршава другу епизоду „Младог Бартула“. Цртачки веома слаб стрип „Свенгали – краљ факира“ креће у 49. броју, а уместо „Џунгла Веда“ окончаног у наредном броју, у 51. почиње стрип „Картуш“. У истом броју завршени су „Пирати ваздуха“ и „Тајна доктора Дила“. Педесет други број донео је последњу таблу стрипа „Царев љубимац“. „Принцеза Нађа“ назив је нове авантуре „Детектива X–9“, кога уместо Ника Афонског црта Остин Бригс. Два наредна броја доносе почетак нових реалистичних стрипова: „Жути змај“ и „Црни крсташ“. Навојев и Видић у 56. броју приводе крају прву епизоду „Зигомара“ и одмах крећу са новом епизодом „Младог Бартула“ под називом „Роб са галије“. Истовремено, Кларенс Греј и Виљем Рит почињу други део „Шпијуна Кента“, а неидентификовани аутор завршава вестерн сторију „Црвени орао“.

Прњица Скрепл се у 58. броју обрео у новој епизоди, у тренутку када је Себастијан Лехнер окончао први део серијала о Сигфриду. У наредном броју, средње стране препуштене су новој авантури маскираног јунака Видића и Навојева под називом „Зигомар против Фантома“. Само један број касније, „Микијево царство“ доноси почетак нове епизоде Лехнеровог „Сигфрида“.

„Две сиротице “ Николе Навојева и Бранка Видића ( „Микијево царство“, 1939)

„Аризона Бил “ Харија О'Нила ( „Микијево царство“, 1939)

Пошто је у 59. броју окончана друга епизода „Две сиротице“, Навојев и Видић настављају са обрадом Д'Енеријевог мелодрамског романа, објављујући у 61. броју први наставак треће епизоде овог стрипа. У наредном броју почињу нове епизоде пустоловних стрипова „Свенгали“ и „Картуш“.

Почев од 63. броја, Навојеву и Лехнеру се придружује још један значајан аутор домаћег стрипа. Ђорђе Лобачев, који је у то време за „Политикин забавник“ цртао „Чардак ни на небу ни на земљи“, јавља се у „Микијевом царству“ стрипом „Шеиков син“, инспирисан огромном популарношћу Рудолфа Валентина. Пет бројева касније, према сценарију Бранка Видића, Драган Савић почиње да реализује „Бен Хура“.

Наредна три броја доносе завршетак неколико стрипова: „Заробљеника васионе“, „Роба са галије“, „Теткиног шампиона“, друге епизоде „Зигомара“ и „Грофице Вере“; али и почетак нових: „Плавог принца“ Кола Кареја, „Црног сокола“ и „Морских јастребова“.

У 73. броју, Навојев и Видић почињу по други пут (претходна верзија објављена је у „Робинзону“) с обрадом Гогољевог дела „Тарас Буљба“, а два броја касније исти аутори приводе крају трећи део стрипа „Две сиротице“, објављујући истовремено и почетак треће епизоде „Зигомара“. Лобачев се у 76. броју јавља још једним стрипом – „Господар смрти“, али већ у наредном завршава „Шеиковог сина“. У истом броју почео је „Црни гусар“ рађен према роману Емилија Салгарија.

„Гордон Велш“ у епизоди „Нова Атлантида“ и „Две сиротице“ у четвртом делу названом „Подземни Париз“ стартују у 80. броју „Микијевог царства“. У наредном Остин Бригс одводи „Капетана Фантома“ у нову авантуру под насловом „Пепељуга“, заменивши претходно окончану епизоду „Принцеза Нађа“. У 82. броју, Лехнер почиње да црта трећи део свог серијала о Сигфриду. Само четири броја касније, Влатко Херцег се поново враћа у лист, овога пута стрипом „Аветињски брод“. Истовремено је окончан први део „Тараса Буљбе“, али неуморни тандем Видић-Навојев стартује са другим делом већ у наредном броју. Исти број доноси и почетак четврте епизоде „Теткиног шампиона“ Р. Ван Барена.

Пред сам крај 1939. године, уредништво „Микијевог царства“ уводи у лист нове снаге: у 88. броју (од 24. 12. 1939) први пут се јавља Иван Шеншин стрипом „Постање света“, а један број касније и Чарлс Фландерс већ популарним „Усамљеним Јахачем“. У истом броју, Навојев и Лобачев приводе крају трећу епизоду „Зигомара“, односно први део „Господара смрти“, али већ у наредном (од 31.12.1939) ови аутори објављују почетак нове епизоде „Две сиротице“ и „Господара смрти“.

„Џунгла Вед “ Драгана Савића и Бранка Видића( „Микијево царство“, 1939)

Себастијан Лехнер - један од најдаровитији цртача млађе генерације

Насловна страна са најавом „Плавог принца “ Кола Кареја (1939)

За нешто више од 11 месеци свог излажења, „Микијево царство“ је успело да придобије наклоност ширег круга читалачке публике и сада је све више конкурисало водећим листовима: „Политикином забавнику“ и „Мики Мишу“. Неоспорно је да разлоге за овакав успех треба тражити у несумњивој инвентивности Милутина Игњачевића, коме је вишегодишњи рад у „Мики Мишу“ омогућио да стекне драгоцено искуство, али је за квалитет листа још заслужнији неуморни стваралачки тандем Видић/Навојев, појачан несумњивим талентом Себастијана Лехнера и повременим присуством Ђорђа Лобачева. Разуме се, значајну улогу одиграла су и инострана остварења: „Гордон Велш“ (Брик Брадфорд) Кларенса Греја и Виљема Рита, „Капетан Фантом“ (Детектив X–9) Ника Афонског, а касније и Остина Бригса, „Карлеј Харпер“ Лајмена Јанга и „Теткин шампион“ Р. Ван Барена. За детаљнију анализу могао би бити значајан и податак да је „Микијево царство“ у току поменутих љ месеци објавило готово 80 стрипова или епизода, док су у истом периоди „Политикин забавник“ и „Мика Миш“ објавили свега тридесетак. С епизодама у просеку од 14 до 15 страна, „Микијево царство“ је омогућавало читаоцима да дочекају крај приче за мање од два месеца Овај процес је знатно дуже трајао код „Политикиног забавника“ „Мике Миша“.

У 1940. годину лист је ушао са 91. бројем и почетком стрипа „Том Сојер“ Марка Твена у ликовној обради неидентификованог домаћег аутора. Већ у наредном броју „Зигомар“ се појављује и четвртој епизоди „Бич правде“, а у 93. „Гордон Велш“ креће у занимљиву авантуру под називом „Нова Атлантида“. Један број касније, Навојев и Видић завршавају четврти део стрипа „Две сиротице“.

Себастијан Лехнер у 95. броју завршава трећу епизоду „Сигфрида“, али ће читаоцима овај број остати у сећању због појаве једног од наших најбољих аутора – Сергеја Соловјева. Цртајући у том тренутку „Ромеа и Јулију“ за „Мику Миша“, Соловјев стартује у „Микијевом царству“ стрипом „Наполеон“ према сценарију Бранка Видића и током 1940. године биће један од најревноснијих сарадника Игњачевићевог листа.

„Тарас Буљба “ Николе Навојева и Бранка Видића ( „Микијево царство“, 1940)

„Зигомар“ Николе Навојева и Бранка Видића ( „Микијево царство“, 1939)

„Господар смрти “ Ђорђа Лобачева ( „Микијево царство“, 1939)

У 97. броју В. Херцег завршава „Аветињски брод“, а у наредном Навојев потписује нови стрип – „Бела сестра“. Авантура „Капетана Фантома“ под називом „Пепељуга“ окончана је у 99. Броју. Истовремено, неидентификовани домаћи аутор почиње с невештим копирањем „Старог Мачка“ Андрије Мауровића и Фрање Фуиса.

Под називом „Три гусара“, у 100. броју Навојев и Видић стартују последњом епизодом „Младог Бартула“. Један број касније, исти аутори приводе крају други део „Тараса Буљбе“, а у лист се поново враћа „Капетан Фантом“ у Бригсовој верзији и с епизодом „Пустолов бр 13“.

Ово је без сумње период најквалитетнијег садржајног репертоара „Микијевог царства“. Никола Навојев је заступљен са три стрипа: „Бела сестра“, „Млади Бартуло“ и „Зигомар“; Ђорђе Лобачев црта „Господара смрти“; Сергеј Соловјев ради „Наполеона“; Иван Шеншин објављује „Постање света“, а Себастијан Лехнер креира „Џартоа“. Увозни стрип репрезентују Остин Бригс са „Капетаном Фантомом“ (Детектив X–9), Кларенс Греј и Виљем Рит са „Гордоном Велшом“ (Брик Брадфорд) и Чарлс Фландерс са „Усамљеним јахачем“. И док се код иностраних аутора осећа одсуство Алекса Рејмонда, Хала Фостера, Лија Фока или Волта Дизнија, екипа домаћих аутора готово је комплетна. Са изузетком Кузњецова, Јанковића и Ранхнера, сви остали чланови „Београдског круга“ нашли су се под окриљем „Микијевог царства“.

„Аветињски брод “ Влатка Херцега ( „Микијево царство“, 1939)

„Постање света “ Ивана Шеншина( „Микијево царство“, 1940)

Најава „Наполеона“ Сергеја Соловјева и Бранка Видића ( „Микијево царство“, 1940)

У 103. броју Лобачев завршава други део „Господара смрти“, док Соловјев паралелно са „Наполеоном“ почиње да ради стрип „Црни атаман“ који је, заједно са Видићем, претходно лансирао у „Мика Мишу“. Већ у следећем броју, појавиле су се прве две табле нове епизоде „Господара смрти“ Ђорђа Лобачева. Почев од 105. броја и Шеншин је заступљен са два стрипа: поред „Постања света“, почиње да ради свој најуспелији стрип „Храбри војник Швејк“ према роману Јарослава Хашека. У наредном броју окончана је „Нова Атлантида“ и прва епизода „Наполеона“. Међутим, за разлику од „Гордона Велша“ који се за неко време опростио од читалаца, „Наполеон“ се већ у 110. броју појавио у новој епизоди. Соловјев није задовољан својим учинком и одмах стартује и са трећим стрипом: „Црна маска – лорд Варвик“, према сценарију Бранка Видића.

Наредних недеља Лехнер окончава другу епизоду „Џартоа“, Навојев „Белу сестру“ и „Зигомара“, Шеншин „Постање света“ и прву епизоду „Храброг војника Швејка“, Соловјев други део „Наполеона“, а Лобачев другу епизоду „Господара смрти“. Истим редоследом, у лист се одмах враћају готово сви поменути стрипови, али са новим епизодама: „Џарто“, „Бела сестра“, „Храбри војник Швејк“, „Наполеон“ и „Господар смрти“. Уведен је и један хумористички стрип под називом „Пик-Ник чаробник“ потписан са Х. Купер. Објављивањем овог стрипа, уредништво очигледно покушава да исправи неправду нанету хумористичком жанру, који је од покретања листа заиста неоправдано запостављен.

У 124. броју, приведена је крају трећа епизода Лехнеровог „Џартоа“ и објављен почетак сторије „Принц Ричард“, највероватније потекле из пера неког домаћег аутора. Истовремено, уредништво је дало следеће саопштење: „Због наглог повишавања цена и несташице штампарске хартије, наш лист био је приморан да промени штампарију, а са тиме, из чисто техничких разлога уследила је и промена првобитног формата. „Микијево царство“ морало је неко време да се штампа у великом формату, све док једна специјална штампарска машина не буде инсталисана. Најзад сада пошто је та нова машина пуштена у рад у могућности смо да се вратимо на наш стари формат, који је по мишљењу већине читалаца много практичнији.“

„Храбри војник Швејк“ Ивана Шеншина ( „Микијево царство“, 1940)

„Женидба Максима Црнојевића “ Николе Навојева и Бранка Видића ( „Микијево царство“, 1940)

„Црна Маска-лорд Варвик “ Сергеја Соловјева и Бранка Видића( „Микијево царство“, 1940)

 

Нова епизода „Џартоа“ и завршетак стрипа „Пустолов бр. 13“ објављени су у 125. броју, а у наредном Шеншин потписује прве кадрове вестерна „Црвени бизон“. Убрзо затим и Навојев почиње „Витеза Буридана“. Наредних недеља Шеншин завршава „Црвеног бизона“, Соловјев „Црну маску“ и „Црног атамана“, Навојев „Белу сестру“, „Младог Бартула“ и „Витеза Буридана“, а Лобачев приводи крају последњу епизоду „Господара смрти“ и дефинитивно напушта „Микијево царство“. Окончане стрипове замењују нови: „Пламени пилот Џером Хучисон“ Савића и Видића, „Зигомар“ у епизоди „Мистерије Египта“ Навојева и Видића, „Биг Кид“ Соловјева и Видића, као и друга епизода „Шеиковог сина“, који уместо Лобачева веома слабо црта неидентификовани домаћи аутор, без сумње инспирисан романом „Шеик“ Е. М. Хала.*

 

^{* Халов „Шеик“ је својевремено доживео огроман успех код читалаца Преведен је на неколико језика, а Рудолф Валентино је у филму „Шеиков син“ остварио своју најпознатију улогу на филмском платну.}

У 147. броју Навојев стартује са „Женидбом Максима Црнојевића“ Два броја касније Шеншин почиње сторију „Волга, Волга“ (стрипована биографија Стењке Разина), Лехнер пету епизоду „Џартоа“, док Навојев завршава „Две сиротице“ Сто педесети број доноси завршетак „Пламеног пилота – Џерома Хучисона“ и најаву новог остварења Сергеја Соловјева, рађеног према историјском роману Франца Финжгара „Под слободним сунцем“. У наредном броју заиста почиње најављени стрип, али под називом „Исток непобедиви“. Истовремено, Соловјев завршава последњу епизоду „Наполеона“. Никола Навојев стартује у 152. броју са „Чељускинцима“, а приведем су крају „Плави принц“ и „Принц Ричард“.

Инспирисан цртачким умећем Алекса Рејмонда, Драган Савић по сценарију Бранка Видића почиње у наредном броју стрип „Космогенит“, потписујући га псеудонимом Роус Хоган. У истом броју, Иван Шеншин завршава последњу епизоду „Храброг војника Швејка“.

Мада од самог почетка конципирано као издање претежно домаћег ауторског стрипа, „Микијево царство“ је за своју популарност делом могло да захвали и појединим иностраним остварењима. Међутим, одлазак „Капетана Фантома“ (Детектив X–9), „Гордона Велша“ (Брик Брадфорд), „Карлеја Харпера“ и „Теткиног шампиона“, озбиљно је уздрмало позиције листа и редакција после готово седам месеци, уводи у „Микијево царство“ увозна појачања: „Јунаци радио патроле“ са епизодом „Невидљиви човек“ стартује у 155. броју, а у на редном се поново јавља „Гордон Велш“ у причи „Изгубљени свет“.

Почев од 157. броја, Иван Шеншин стартује са обрадом приповетке Лазе Лазаревића „Први пут с оцем на јутрење“. Окончавши у 158. броју „Женидбу Максима Црнојевића“, Навојев се јавља већ у наредном са прве две стране стрипа „Мињон“. Два броја касније, Сергеј Соловјев и Бранко Видић објављују почетак „Младе Сибирке“, а у 162. броју Шеншин завршава стрип „Волга, Волга“.

Инспирисан познатим спевом Ивана Мажуранића, Навојев од 163. броја почиње да црта „Смрт Смаилаге Ченгића“, користећи се сценаристичком обрадом Бранка Видића. Истовремено, Лехнер приводи крају пету епизоду „Џартоа“. У наредном броју завршавају се још два стрипа: „Исток непобедиви“ Сергеја Соловјева и „Зигомар“ Николе Навојева.

После дуже паузе, у 165. броју појављује се „Ас Драмонд“ Кинга Кола, док Шеншин приводи крају стрип „Први пут с оцем на јутрење“. У наредном броју Соловјев почиње да црта другу епизоду „Истока непобедивог“.

Навојев у 171. броју окончава „Смрт Смаилаге Ченгића“, док Шеншин стартује са обрадом Гундулићевог „Османа“ под називом „Сунчаница“. Два броја касније објављена је последња табла стрипа „Чељускинци“, који је у међувремену добио нови наслов „Бела пустиња“. У 174. броју Шеншин почиње да ради још један стрип, овога пута инспирисан народним предањима о „Краљевићу Марку“. Истовремено, „Гордон Велш“ је окончан са 24. наставком.

У 176. броју Видић и Савић завршавају „Космогенита“, а Соловјев „Младу Сибирку“ два броја касније. У истом броју, Драган Савић објављује почетак „Тарцанете“, коју је пет година раније за лист „Стрип“ цртао Никола Навојев. 179. број доноси последње табле неколико стрипова: „Сунчаница“, „Цар Петар Велики“, „Бо Жест“ и „Исток непобедиви“, као и почетак Лехнеровог „Принца Биалча“.

„Волг, Волга “ Ивана Шеншина ( „Микијево царство“, 1940)

„Под слободним сунцем “ Сергеја Соловјева и Бранка Видића( „Микијево царство“, 1940)

„Чељускинци “ Николе Навојева и Бранка Видића( „Микијево царство“, 1940)

„Млада Сибирка“ Сергеја Соловјева и Бранка Видића( „Микијево царство“, 1940)

Почев од 180. броја (од 1. 12. 1940) „Микијево царство“ излази на знатно мањем формату (17,5×25 цм) и са корицама у четири боје. Објављене су и прве табле нових епизода „Гордона Велша“ и „Теткиног шампиона“.

У 181. броју Сергеј Соловјев објављује почетак стрипа „Пут ка слави“. Свега један број касније, Лехнер стартује с последњом, шестом епизодом „Џартоа“, док Иван Шеншин приводи крају први део стрипа о Краљевићу Марку. 184. број доноси почетак сторија „Господар Индије“ и „Каћа“ (према роману „Васкрсење“ Лава Толстоја), али њихове ауторе није било могуће идентификовати. Истовремено је са 24. таблом завршен стрип „Мињон“ Николе Навојева, а са тринаестом „Тарцанета“ Драгана Савића. Неколико дана касније, у 186. броју, Навојев се огласио својим последњим стрипом „Окови прошлости“, који ће због његове преране смрти (новембра 1940) наставити Иван Шеншин.

Завршавајући стрип „Пут ка слави“ после свега седам табли, Сергеј Соловјев се у 187. броју дефинитивно опрашта од „Микијевог царства“ и до рата ће наставити сарадњу само са „Миком Мишем“ и „Политикиним забавником“.

Са 189. бројем „Микијево царство“ улази у трећу годину свог излажења. Читаоцима је представљен почетак новог стрипа „Кића и детективи“, који је Славко Јанић у карикатуралном маниру цртао према Кестнеровом роману „Емил и детективи“. Два броја касније, Радомир Перица се јавља хумористичким стрипом под називом „Нови Тарцан“, а у 192. броју у лист је након паузе од готово месец дана враћен „Принц Биалчо“ Себастијана Лехнера. У наредним бројевима Лехнеров стрип ће се наизменично смењивати са „Оковима прошлости“ у верзији Ивана Шеншина. Петог фебруара 1941. године Славко Јанић се огласио хумористичким стрипом „Палчић“, а у наредном, 200. броју неидентификовани аутор са доста успеха наставља цртање авантуре маскираног праведника Николе Навојева у епизоди „Летећи Зигомар“.

Након смрти Николе Навојева и одласка Сергеја Соловјева, најпродуктивнији аутор „Микијевог царства“ постао је Иван Шеншин. Упоредо са стрипом о Краљевићу Марку, Шеншин почиње да ради још два стрипа: од 202. броја „Кнегињицу Нину Џаваху“, а три броја касније и „Чаробњака Хотабића“. Са новим стрипом јавља се и Радомир Перица -“Пут на месец“, док Себастијан Лехнер завршава прву епизоду „Принца Биалча“.

Двесто дванаести број листа донео је следеће стрипове. „Летећи Зигомар“, „Кнегињица Нина Џаваха“, „Чаробњак Хотабић“ и „Краљевић Марко“ Ивана Шеншина, „Гордон Велш“ Кларенса Греја и Виљема Рита, „Фантом џунгле“, „Лепа Јоланда“, „Краљица пустиње“, „Кнегињица Мен“, „Принц Биалчо“ Себастијана Лехнера, „Пут на месец“ Радомира Перице, „Оливер Твист“ и „Глорија Девис“ Пола Робинсона. Као резултат анкете расписане у истом броју, „Микијево царство“је од 214. броја враћено на првобитни формат 21×29 цм. Уведена је и нова нумерација, па тако лист поново почиње од броја један, мада у загради и даље доноси старе бројеве. Овако опремљен лист излази све до 9. априла 1941. године, када се у продаји појавио 4. (217) број „Микијевог царства“. Ниједан од претходно започетих стрипова није био завршен.

„Принц Биалчо “ Себастијана Лехнера( „Микијево царство“, 1940)

Насловна страна последњег броја „Микијевог царства“ у 1940. години

__________________________________________________________

Последњег дана 1938. године, у „Политици“ је објављен конкурс за име новом забавном листу, који је ова новинска установа намеравала ускоро да покрене. Одзив је био неочекивано велик: јавило се више од 30 хиљада читалаца. једна петина предложила је назив – „Политикин забавник“.

У тренутку појаве новог листа, на југословенском тржишту је још увек суверено владао „Мика Миш“, који је тада ушао у четврту годину свог постојања, са преко 280 издатих бројева. Истовремено, загребачки листови „Око“ и „Mickey стрип“ налазили су се на заласку каријере и тачно седам месеци пред интегрисањем у јединствени лист, док су браћа Нојгебауер издавала последње бројеве „Веселог вандрокаша“. Практично, осим Ивковићевог издања, „Политикин забавник“ ће на тржишту имати само још једног конкурента – „Микијево царство“ Милутина Игњачевића.

Идејни творци и покретачи листа Живорад Вукадиновић, Душан Тимотијевић и тадашњи директор „Политике“ Владислав Рибникар, заокружили су своје ангажовање на пољу забавне штампе (започето још 1934. године објављивањем „Тајног агента X–9“ у „Политици“) на најбољи могући начин: креирали су издање које ће златним словима бити уписано у историју југословенског стрипа, одредивши при том и критеријуме естетског вредновања медија за читаву генерацију читалаца.

Предности „Политикиног забавника“ у односу на конкурентске листове „Мику Миша“ и „Микијево царство“ уочљиве су већ од првог броја. То се, пре свега, односи на садржајно богатство издања, у коме су стрипови и текстуални прилози успостављали јединствен склад, стварајући на тај начин сасвим посебну физиономију каква још дотад није била виђена у југословенском стрип-издаваштву. Графички изглед листа само је појачавао ову димензију, омогућавајући стрипу и бројним илустрованим прилозима неспутану изражајност, ослобођену чак и таквих ограничења као што је то, на пример, премали формат издања. Трећи елемент изузетне вредности „Политикиног забавника“ садржан је у самом избору објављених стрип-остварења. Мада је „Мика Миш“ и у овом периоду располагао правима на већину најпопуларнијих светских ликова, „Политикин забавник“ је успео да обезбеди довољан број врхунских радова и да при том, за разлику од свих претходних издања, не објави ниједан стрип минорне вредности. Већ сам преглед презентираних увозних остварења несумњиво потврђује ову чињеницу: „Џим из џунгле“ Алекса Рејмонда, „Мики Маус“, „Паја Патак“ и остали јунаци Волта Дизнија, „Доживљаји мале Ане“ и „Пустоловине малог Џонија“ Ника Афонског, „Усамљени јахач“ Еда Кресија (касније и у верзији Чарлса Фландерса), „Брик Брадфорд“ Кларенса Греја, „Попај“ Елзија Крислера Сегара, „Ред Рајдер“ Фреда Хармана, „Бим и Бум“ Харолда Кнера, „Репортер Харпер“ Лајмена Јанга и „Кинг из северне бригаде“ Џима Герија. Објављен је и један значајан стрип италијанског порекла: премијерним наступом у нашој земљи, читаоцима се представио „Вирус“ Федерика Педрокија и Волтера Молиноа.

Мада у знатној мери мање од иностраних, и домаћи аутори су добили свој простор у „Политикином забавнику“. Већ од првог броја ангажовани су Ђорђе Лобачев и Мома Марковић, почетком 1940. године Константин Кузњецов, а пред сам престанак излажења листа и Сергеј Соловјев. Са по три објављена стрипа, Лобачев и Кузњецов су се представили као најпродуктивнији сарадници „Политикиног забавника“. Мома Марковић се после прве епизоде „Ристе спортисте“ више неће ни враћати у лист, док Сергеј Соловјев не успева да доврши „Острво с благом“, започето месец дана пре изласка последњег броја „Политикиног забавника“ *

^{* Сергеј Соловјев је завршио овај стрип али је рат онемогућио његово даље излажење. „Острво са благом” ће у потпуности бити објављено тек 1951. године на страницама листа „Омладина”.}

С новим јунацима, Милошем и Брком, у стриповима „Баш Челик“ и „Чардак ни на небу ни на земљи“, Ђорђе Лобачев се представио као сасвим зрео стваралац, коме текстуални предложак (у овом случају народна приповетка) служи искључиво као полазна основа за испољавање властитог схватања његовог значења. Снагу своје имагинације Лобачев ће ефектно изразити и преко стилизоване верзије „Пепељуге“, за коју ће му текст у стиху написати управо један од твораца листа – Живорад Вукадиновић.

И Константин Кузњецов ће на најбољи начин исказати свој изузетни стваралачки потенцијал. У прва два стрипа („Скаска о цару Салтану“ и „Скаска о златном петлићу“) он се готово поиграва са цртежом који лавира на прелазу из реалистичног у карикатуралну стилизацију, док се код „Петра Великог“ представља маниром врхунског мајстора каквог су читаоци „Мике Миша“ упознали претходне године код „Грофице Марго“ и „Барона вампира“.

„Кнегињица Нина Џаваха “ Ивана Шеншина ( „Микијево царство“, 1941)

„Пут на месец “ Радомира Перице( „Микијево царство“, 1941)

„Пут ка слави “ Сергеја Соловјева ( „Микијево царство“, 1941)

Релативно мали број објављених домаћих остварења једна су од ретких слабости „Политикиног забавника“. Јер, ако је Никола Навојев био нераскидиво везан за „Микијево царство“, а накнадним ангажовањем Сергеја Соловјева делимично исправљен пропуст за његово претходно неприсуство у листу, незаинтересованост уредништва за једног Андрију Мауровића или браћу Нојгебауер ипак се не може објаснити. Исто тако се поставља и питање оправданости потпуног запостављања осталих припадника „Београдског круга“, који су управо током 1940. године креирали веома квалитетна остварења, ништа мање вредна од рецимо „Ристе спортисте“ Моме Марковића.

Упркос поменутог недостатка, „Политикин забавник“ ће остати забележен као најупечатљивији изданак предратне стрип-културе, као издање које ће трасирати путеве даљем развоју публиковања стрипа, стварајући непревазиђен модел каквом ће се, с мање или више успеха, враћати и многи послератни издавачи.

Током 1940. и почетком наредне године, уредништво „Политикиног забавника“ издаће и неколико ванредних свески, репризирајући у њима поједине сторије из матичног листа