Најблиставије године домаћег стрип-издаваштва

У другој половини фебруара 1939. године, два значајна догађаја усталасаће релативни трогодишњи мир на домаћем стрип-тржишту, наневши тешке ударце дотадашњој апсолутној премоћи „Мике Миша“. Први догађај је везан за покретање „Микијевог царства“, али не толико болан због појаве правог такмаца у борби за водеће позиције, колико због чињенице да је за излазак новог листа био заслужен управо вишегодишњи уредник свих Ивковићевих издања, Милутин С. Игњачевић. Али, док је у претходном случају одлазак Милутина Игњачевића био последица субјективних околности, на остварење другог догађаја „Мика Миш“ није могао да има ни најмањи утицај. Наиме, свега пет дана после изласка „Микијевог царства“, у продаји ће се појавити и први број већ најављиваног „Политикиног забавника“, који ће за кратко време освојити симпатије читалаца и преузети примат од дотад неприкосновеног „Мике Миша“.*

^{* У сенци ових догађаја, мада су им датумом претходиле, појавиле су се у продаји две свеске стрипа „Брик Брадфорд“ Кларенса Греја и Виљема Рита (дневна верзија из 1936. године) у издању Краљевског аеро-клуба „Наша крила“. Прва је изашла у току јануара, а друга 1. фебруара 1939. године. Штампане су на формату 31×23 цм, са корицама на тврђем папиру и у две боје. Унутрашње стране биле су отиснуте у црно-белој техници. Свеске су имале по 52 стране, а продаване су по 4 динара.}

Као уредник „Мике Миша“, Игњачевић се последњи пут потписује у 281. броју листа и само недељу дана касније, уз помоћ Бранка Видића и Ђорђа Свиларића, покреће сопствено издање под називом „Микијево царство“. Међутим, Игњачевић и Видић нису једини напустили Ивковићев лист; заједно с њима отишао је и млади Никола Навојев, који ће током последње две године свог кратког живота остварити за „Микијево царство“ изузетно велику продукцију, објавивши чак 27 комплетних сторија. Аутор свих ових текстова (као и претходно у „Мики Мишу“) био је Бранко Видић, а то у извесној мери објашњава и одлуку Навојева да безрезервно веже своју будућност за судбину листа.

Поред тандема Видић-Навојев, без сумње главног ослонца „Микијевог царства“, Игњачевић ће већ исте године успети да ангажује Ђорђа Лобачева и Ивана Шеншина, а следеће и Сергеја Соловјева, окупивши у појединим периодима већи број представника „Београдског круга“ него што је то истовремено успевало уредништву „Мике Миша“. Поред тога, сви ови аутори су за „Микијево царство“ креирали знатно квалитетнија остварења у односу на своје раније радове у Ивковићевом листу, представљајући се као потпуно зрели ствараоци изузетно препознатљивог стила. У овом периоду ће настати и најлепше сторије у читавом опусу Сергеја Соловјева, Николе Навојева и Ивана Шеншина, док ће једино Ђорђе Лобачев имати прилике да се у послератном периоду представи још квалитетнијим остварењима.

У младом Себастијану Лехнеру, који је четири месеца раније дебитовао на страницама „Паје Патка“, Игњачевићев лист ће добити једног од најплоднијих сарадника, док ће Драган Савић остварити нешто мању продукцију. Првим радовима огласиће се Миха Антол, Влатко Херцег и Радомир Перица.

Имајући у виду овако велики број домаћих аутора, који ће током нешто више од две године излажења листа попуњавати највећи број његових страница, могао би се стећи утисак о апсолутном занемаривању увозног стрипа. Чињеница је, међутим, да је Игњачевић успевао да одржи сасвим добар склад домаћих и иностраних остварења, што није било нимало једноставно у ситуацији релативно ограниченог избора најпопуларнијих америчких стрипова, на које је у већини случајева искључива права имао конкурентски „Мика Миш“, а касније једним делом и „Политикин забавник“. И поред тога, читаоци су на страницама „Микијевог царства“ могли да прате доживљаје омиљених јунака у остварењима већег броја познатих светских аутора Ника Афонског, Остина Бригса, Лола Хенлона, Џона Пјеротија, Алена Дина, Кинга Кола, Лајмена Јанга, Р. Ван Барена, Чарлса Фландерса, Чарлија Шмита, Кларенса Греја и Виљема Рита. Разуме се, и Игњачевићев лист ће, попут свих претходних, објавити и понеки рад невештих домаћих и иностраних цртача, али ће то ипак бити у мери која не угрожава основни квалитет издања, нити умањује вредност његових адута у борби за позиције на тржишту. Као и у случају „Мике Миша“ и „Политикиног забавника“, рат ће прекинути даље излажење „Микијевог царства“, онемогућивши уредништво да оствари неке значајне планове у садржајном обогаћивању листа. Између осталог, на прашњавим полицама остаће припремљени за штампу и први радови Милорада Добрића.