Невен (1880–1891; 1898–1908)

Први број „Невена“ појавио се Јануара 1880. године у Новом Саду. Његов покретач и уредник био је Јован Јовановић Змај, а штампао га је познати новосадски графичар Арса Пајевић. Отискиван је у црно-белој техници, на формату 18×26 цм. Лист је почео да излази као месечник, али се већ од 1881. године појављује сваких петнаест дана и ову ће динамику успешно задржати све до краја 1890. године.

Мада је од самог почетка намењен дечјем узрасту, „Невен“ је врло брзо стекао наклоност и одраслих читалаца. Томе је, пре свега, допринело врхунско уређивачко умеће Јована Јовановића Змаја, али исто тако и његови стихови, смисао за шалу и постављање загонетки. Вешто спајајући забавно са поучним, весело са опорим и тужно са подсмешљивим, Змај је у „Невену“ успео да оствари сасвим посебну атмосферу која је пленила својом животношћу и опчињавала бескрајном имагинацијом. Значајну улогу у стварању овакве концепције листа одиграле су и веома квалитетне илустрације и „приче у сликама“. Истини за вољу, највећи број ових прилога потицао је из пера страних мајстора (углавном немачких), али су им изванредни Змајеви пропратни стихови давали домаћу „арому“, приближивши их потпуно нашим читаоцима.

Објављујући на насловној страни четвртог броја илустровани приказ живота Бенџамина Франклина, Змај већ тада наговештава своју намеру да илустрацијама и „причама у сликама“ попуни значајнији простор у листу. Ипак, до почетка континуираног објављивања оваквих прилога требало је да прође пуних 18 месеци. У 20. броју „Невена“ из 1881. наилазимо на стрип-шалу под називом „Претоварено“, а на насловној страни 8. броја наредне године и на илустровану причу

 

 

Стрип-шала „Претоварено“ ( „Невен“,1881)

 

„Само једна ружа“. Седам бројева касније уследила је значајна новост: први пут се „прича у сликама“ не завршава, већ се њен крај најављује за следећи број. Била је то прича „Питомо лишче и живина“, представљена с укупно 16 слика, односно са по осам у 15. и 16. броју листа. Данас је тешко утврдити разлоге који су Змаја навели да учини овај „преседан“. Може се претпоставити да је дужина прича у томе одиграла одлучујућу улогу (поједине би попуњавале готово половину листа), али се не сме занемарити ни могућност да је Змај желео да чвршће веже читаоце за свој лист, што је за поједине европске листове већ била добро позната тактика. У току наредних осам година на страницама „Невена“ објављен је читав низ „прича у сликама“, од којих су многе представљале врхунски домет тадашњег стваралаштва. Већ 1883. године у више наставака објављене су приче „Туга и жалост једног миша“ и „Из живота малог Симе Боба“, у којима су на веома упечатљив начин приказане тужне судбине малог глодара и патуљка Симе Боба. Други број 1884. године донео је поучну причу о лисици, а затим су у два наставка објављени несташлуци једног штенета под насловом „Из штеначког живота Лолиног“. У 8. броју приказана је сналажљивост једног старог пацова, у 12. како „Патуљци честитају своме цару крсно име“, а у 14. и 15. прича „Пресела му част“. Два броја касније, лист је донео илустровани прилог под називом „Пријатељ много вреди“.

У 1885. годину „Невен“ је ушао с тужном причом о страдању брата и сестре. Трагична судбина Пере и Стаке, под називом „Страшни зимни догађај“, приказана је са 17 слика у прва два броја листа. Уследила је илустрована шала „Пепо са својим мајмуном“ (6. и 7. број), а затим и поучна прича о патки која се накитила пауновим перјем под насловом „Туђе перје“ (9. и 10. број). Дванаести број „Невена“ доноси илустровани прилог о лакомости једне девојчице, који се као и већина претходних завршава на трагичан начин. До краја године у листу ће се појавити још две приче: „Ђукино страдање“ (17. и 18. број) и „Бобуци“ (23. и 24. број).

У два јануарска и једном фебруарском броју 1886. године објављена је сторија „Мачка и мува“, а затим је у 6. броју приказана гротескна прича под насловом „Гуска пијанчура“. Пет бројева касније лист доноси и шалу „Два Енглеза и тигар“.

Насловна страна „Невена“ (1882)

Све до новембра 1886. године илустровани прилози у „Невену“ (с изузетком насловних страна) представљали су интегралну целину слике и одговарајућег текста. Била је то уобичајена пракса за све листове на овим просторима, па су чак и карикатуре обично имале пропратни текст како би читаоцу било олакшано откривање ауторове замисли. Управо због тога, појава илустрованог прилога „Шта се догодило са очевим шеширом?“, у 21. броју „Невена“, представљала је својеврстан куриозитет. Али, Змај је учинио још један корак даље. Не само да је поменуту причу објавио без икаквог пратећег текста, већ је први пут одступио и од једног неписаног правила: „заборавио“ је да обележи редослед слика, препуштајући то сналажљивости самог читаоца.

„Патуљци честитају своме цару крсно име“ („Невен“, 1884)

„Тетино несретно житије“ („Невен“, 1884)

„Шта се догодило са очевим шеширом“ („Невен“, 1886)

„Пријатељ много вреди“ („Невен“, 1884)

„Како је сиромак лабуд страдао“ („Невен“, 1888)

Током 1887. године „Невен“ није објавио ни једну илустровану причу, али ће у наредне три године бити довољно издашан у том погледу. Већ 6. број 1889. године доноси шалу у десет слика под називом „Од црног бело – од белог црно“, док се у следећем појављује трагикомична прича о страдању једног лабуда. Уследио је поучан прилог „Проклета мува“ (13. број), затим сторија „Бистро дете Таса“ (18. и 19. број) и коначно изванредно илустрована прича „Зоља“, објављена као и претходна у два дела (21. и 22. број).

С причом „Ковач и ђаво“ лист је ушао у десету годину свог постојања. Четврти број је донео сторију „Шипс и Мопс“, представљену са шест слика, док је „Прича о лакомом мишићу“ објављена у 10. и 11. броју „Невена“. У наредном броју појавио се прилог под називом „Догађај у кади“. До краја 1889. године лист је донео још три „приче у сликама“: „Прича о шмокљастом медведу“ (19. број), „Жабац који не зна да ћути“ (21. и 22. број) и „Трка мачке за мишом“ (24. број).

У другом и трећем броју „Невена“ 1890. године објављена је прича под називом „Реља-Небојша“. Осми број је затим донео сторију „Научио их Бељов памети“, а четрнаести „Како се Јарац накаљао“. Били су то уједно и последњи илустровани прилози из златног периода Змајевог листа. Током једанаестогодишњег континуираног излажења, „Невен“ је представио читаоцима обиље илустрација и више од 30 „прича у сликама“, на изузетно високом цртачком нивоу. Поред иностраних мајстора, чије је радове Змај зналачки одабирао и уз своје стихове преносио на странице листа, за. квалитет илустрованих прилога бих су заслужни и домаћи уметници на ћелу са једним од наших највећих сликара – Урошем Предићем.

Године 1891. Змај преноси „Невен“ у Београд и за дванаест месеци издаје свега девет бројева, не објавивши при том ниједну илустровану причу. Уследила је дуга, шестогодишња пауза, а онда се „Невен“ поново појавио 1898. године, овога пута у издању „Српске штампарије“ у Загребу. Дужност одговорног уредника вршио је Јован Јовановић Змај.

Све до 1901. године, када је поново пренет у Нови Сад, лист је донео свега четири илустроване приче. Прва је, под насловом „Е, ово ретко бива“, објављена у броју од 15. марта 1899., а наредна „Како је жабац стекао бркове“ 23. септембра исте године. У петом броју (13. новембар 1899) појавио се занимљив прилог о трансформацији пужа у бициклисту. Последња прича „Дрска шала са слоном“ представљена је са седам слика у 10. броју листа, који се појавио 31. јануара 1901. У наредним годинама „Невен“ више није доносио „приче у сликама“, што је уз смањени број објављених илустрација био и главни узрок осетном паду квалитета листа. Последњи, шести број „Невена“ (укупно 433) изашао је 1908. године у Новом Саду.

 

„Шта чини чврста воља“ („Невен“, 1899)

*Јован Јовановић Змај је и сам цртао поједине илустроване прилоге, показујући велико умеће и у овој области људског стваралаштва.

 

Убрзо након покретања „Невена“ 1880. године, издавач сремскомитровачког листа „Фрушка Гора“ почиње да издаје подлистак за шалу и забаву под насловом „Зоља“. Био је то први познати пример, касније шире прихваћене праксе, да се у облику прилога матичног листа издаје забавни или хумористички додатак. Јануара наредне године у Бакру је изашао први број хумористичко-сатиричног листа „Врагољан“, нешто касније у Београду су се појавили „Зоца“ и „Дар мар“, а крајем године у Шиду Миливој Мауковић покреће лист „Ђаволан“. Уследили су београдски забавно-хумористички листови „Ћоса“, „Брка“, „Ера“ и „Зврчка“, љубљански „Шкрат“, а четири године касније и загребачки сатирични лист „Оса“.

У издању Академијске књижаре Лав. Хартмана, 1. јануара 1888. године почиње да излази загребачки лист „Дом и свиет“. Занимљиве графичке опреме, са добрим избором текстова и изузетно квалитетним илустрацијама, „Дом и свиет“ је веома брзо стекао наклоност читалачке публике. Томе су свакако допринеле и хумористичке стране, на којима су редовно објављивани шаљиви текстуални прилози, повремено илустровани веома успелим цртежима. Најзанимљивија су, међутим, била два прилога без пропратног текста. Први је, под називом „Кратковидни ловац и зец јуначина“, објављен у трећем броју „Дома и свиета“, а наредни о несташлуку двоје деце 16 бројева касније.

Илустровани прилог без речи ( „Дом и свет“, 1888)

У последњим годинама 19. века покренуто је још неколико хумористичко-сатиричних и забавних листова: загребачки „Ћук“, „Бич“, „Брицо“ и „Трн“, београдски „Бич“, „Геџа“, „Рабош“ и „Чепркало“, љубљански „Шаљиви колесар“, новосадски „Лалин рабош“ и „Врач погађач“ (првих година излазио у Загребу) и кикиндски „Враголан“. Сви ови листови редовно су објављивали илустроване прилоге и карикатуре, чији је садржај верно одражавао дух времена у коме су настали. По томе се посебно истицао загребачки „Трн“ Драгутина Крварића, који је у току вишегодишњег излажења донео читав низ илустрованих сатиричних прилога, подсмевајући се храбро актуелним збивањима у политичком и друштвеном животу Хрватске. Разуме се, хумористичко-сатирични листови излазили су под будном пажњом тадашњих власти, па је кроз филтер оштре цензуре могао да прође само блажи напад на поједине друштвене девијације. Нису биле ретке појаве да лист изађе и са читавом празном страном, преко које би крупним словима била отиснута забрана. У оваквој друштвеној клими појавили су се и први листови у двадесетом веку. Били су то загребачки „Чауш“ и „Сатир“, београдски „Сатир“, „Враголан“, „Страдија“ и „Кића“, љубљански „Јеж“ и други. Нешто касније, 1906. године, придружиће им се и дубровачки листови „Зврчока“ и „Клемпесало“.

 

Насловна страна „Трна“ (1894)

 

Илустровани сатирични прилог ( „Трн“, 1894)

Најзначајнији догађај за развој стрипа у овом периоду представљала је појава загребачких „Коприва“. Први број овог хумористичко-сатиричног листа изашао је 15. јуна 1906. године. „Коприве“ је штампао Миливој Мајцен, док је дужност одговорног уредника вршио Милан Грачанин. Већ у првим годиштима листа наилазимо на обиље карикатура и илустрација, али и на шаљиве прилоге који постепено развијају језик стрипа. Један од таквих примера објављен је и у септембарском броју 1906. У наредним годинама, међутим, „Коприве“ ће одиграти далеко значајнију улогу у формирању групе изразитих карикатуриста и илустратора, уносећи нешто ново у дотадашње односе према стваралаштву ове врсте. јер, ако су крајем деветнаестог века у загребачким листовима објављивали своје радове сликари попут Ферда Кикереза, Беле Чикош Сесије, М. К. Црнчића и других, а у београдским почетком двадесетог века Бета Вукановић и Брана Цветковић, онда је појава Пјера Крижанића, Вереша, Мироновича и других представљала почетак рађања једне нове плејаде уметника уже специјалности, аутора који ће сав свој рад посветити карикатури У таквим околностима, разумљиво, створена је и сасвим погодна атмосфера за бржи развој стриповног казивања, који ће 1925. године кулминирати појавом првих сталних домаћих стрип-јунака. Коначно, у том периоду је на страницама „Коприва“ објављивао своје почетне радове и будући великан девете уметности, доајен нашег стрипа – Андрија Мауровић.

Шаљиви илустровани прилог („Коприве“, 1906)

Годину дана након покретања „Коприва“, у Новом Саду почињу да излазе хумористичко-сатирични листови „Стармлади“ и „Швигар“, а у Загребу шаљиви лист „Керемпух Петрица“. Уследили су београдски листови „Карикатуре“, „Српски лист“ и „Ракетла“, као и сплитски „Дује балавац“. 1913. године београдски дневник „Новости“ уводи редовни шаљиви додатак под називом „Виц“.

За време првог светског рата покренута су два хумористичко-сатирична листа – загребачки „Нос“ и новосадски „Стођаво“, и један педагошко-забавни – „Дечије новине“ у Новом Саду. Овај последњи, за који је илустрације радио академски сликар Миленко Ђурић, излазиће пуних 12 година, све до 1930.

Током првих поратних година, у новоформираној држави, убрзо долази до праве поплаве разних шаљивих и хумористичко-сатиричних издања. Тако су 1919. покренути бјеловарски и новосадски „Бич“ и вршачки „Бата из Баната“; 1920. сплитски „Гром“, мостарски „Јеж“ и београдски „Црвени смех“ и „Виц“ (као додатак дневног листа „Епоха“); 1921. бањалучки „Чичак“, сарајевски „Сатир“ и београдски „Јеж“, „Хумор“, „Весели зоца“ и „Бајацо“; 1922. мариборски „Планински шаљивец“, а 1923. београдске „Веселе новине“. Појава овако великог броја хумористичко-сатиричних листова, међутим, није одражавала и право стање демократије у земљи. Разочарање народа због изиграних очекивања прерасло је у талас побуна и штрајкова, на које је буржоаска влада веома оштро реаговала. Истовремено, формирање КПЈ и њен видан успех на општинским изборима 1919. године доводи до још снажнијег притиска власти који ће кулминирати 1920. забраном синдикалног покрета и радничких партија под утицајем комуниста. У оваквој атмосфери, хумористичко-сатирични листови најчешће су деловали на маргинама стварних друштвених проблема, или су под утицајем цензуре веома брзо нестајали са јавне позорнице. Веома мали број листова успевао је да задржи снагу своје сатире и смело подвргава критици друштвено-политичка збивања, али је њихов рад будно праћен од стране власти која, у жељи да очува поредак у земљи, није презала ни од најгрубљих метода.

Управо тада, у периоду озбиљних искушења за југословенску сатиру, стижемо до првог видљивог одвајања стрипа од карикатуре и до рођења наших првих сталних стрип-јунака. Том значајном тренутку у развоју новог медија на овим просторима претходила је појава књиге „Макс и Мориц“, коју је почетком 1924. године издала редакција загребачких „Коприва“. Мада је несташни пар Вилхелма Буша стигао у нашу земљу са закашњењем од око пола века, побудио је интересовање изнад свих очекивања. Књига се одлично продавала, а мали неваљалци су веома брзо освојили срца читалачке публике. Међу онима, на које је великан немачког хумора и сатире оставио најснажнији утисак, налазио се и Сергије Миронович Головченко, у то време један од најбољих карикатуриста загребачких „Коприва“. Изазов је, по свему судећи, био довољно снажан и за нешто више од годину дана под његовим пером рођени су „Макс и Максић“. Прва табла Мироновичевог гег-стрипа, под називом „Макс и Максић као рибари“, појавила се 4. априла 1925. године у 14. броју загребачких „Коприва“.

Сергије Мироновић Головченко

Премијерни наступ пред читаоцима Мироновичеви дечаци су „искористили“ да офарбају једну кошару и баце је у воду. Она се затим закачила за удицу неког пецароша, који је у њој „препознао“ духа и побегао главом без обзира. Већ наредне недеље Макс и Максић краду јаја и сакривају их у својој соби. У току ноћи излегли су се пилићи и њихово пијукање дозива кокошку, која се устремљује на дечаке и истерује их буновне из кревета. Овакве и сличне догодовштине несташних дерана редовно су објављиване у „Копривама“ пуних девет година. Свака табла је представљала комплетну шалу и састојала се од шест слика. Текст се по правилу налазио испод оквира цртежа и писан је у облику стиха. Максић је увек био у превеликом оделу, са лептир машном и качкетом на глави, док је Макс имао кратку тршаву косу и стално носио кратке панталоне. Својим пакосним шалама доводили су до очајања ујака Симу и тетку Миму, али се понекад догађало да малишани извуку дебљи крај и добију заслужену казну.

„Макс и Максић“ Сергија Мироновића Головченка („Коприве“, 1927)

„Макс и Максић“ су веома брзо стекли наклоност ( талаца, па је већ 1926. године издата прва књига с њиховим несташлуцима, претходно објављених у матично листу. Наредних година ће се појавити још неколико таквих књига, обично разграбљених непосредно по изласку штампе. Своју блиставу каријеру Мироновичеви јунаци завршили су 2. марта 1934. године, када се у „Копривама појавила последња табла под насловом „Макс и Макс и Сима-вампир“.

Насловна страна друге књиге Мироновићевих стрип-јунака (1928 )

* Друга књига је објављена 17. новембра 1928. а трећа у децембру 1929. Године. Четврта, истовремено и последња књига са пустоловинама двојице симпатичних дерана које су духовито приказане у сликама издата је знатно касније 17. новембра 1937. године свега недељу дана након Мироновичеве смрти..

Годину дана након рођења „Макса и Максића“ (25. 7. 1926), у 30. броју београдског листа „Веселе новине“, појавио се каиш стрипа „Адамсон“ шведског аутор Оскара Јакобсена. Био је то, по свему судећи, премијерни наступ популарног шведског јунака у нашој земљи већ неколико година радо виђеног госта у бројним листовима САД, Кине, Јапана и Индије. Међутим, појава „Адамсона“ прошла је потпуно незапажено и до његовог успјешнијег повратка мораће да прође готово пуних шест година.

Септембра 1926. године, у Љубљани је покренут хумористичко-сатирични лист „Мухе“, који већ у трећем броју доноси стрип-шалу једног домаћег аутора. Наслов ове шаљиве причице био је „Мишко ин лисица“, а потписана је иницијалима Ш. Ј. односно Штјер. Три броја касније, „Мухе“ су објавиле и стрип-шалу „Пустоловине господа Буцка“, овога пута без пропратног текста.

Наредне две године покренуто је још неколико шаљивих и хумористичко-сатиричних листова: „Дерт“, „Бургија“ и „Чичак“ у Београду, а „Европа“ у Новом Саду, али на изразитији пример стрип-шале наилазимо тек крајем 1928. године у првом броју београдског листа „Младост“.

Стрип-шала „Мишко и лисица“ ( „Мухе“)

С изузетком Мироновичевих јунака, стрип је очигледно веома тешко проналазио простор у забавним и хумористичким листовима. Објављиван је само повремено, без посебне уређивачке концепције, најчешће као прилог чија вредност не превазилази значај присуства било које илустрације. Издавачима су још увек биле непознате предности новог медија, нарочито потенцијал његовог утицаја на комерцијални престиж листа. У оваквој атмосфери, испуњеној равнодушношћу према стваралаштву још недефинисаних вредности, готово незапажено је прошла појава два аутора за чија ће имена бити везани многи значајни тренуци у каснијем развоју југословенског стрипа. Били су то Андрија Мауровић, несумњиво најупечатљивији аутор у целокупној историји нашег стрипа, и Бранко Видић, најплоднији сценариста будућег „Београдског круга“.

После вишегодишњег рада на разним графичким пословима, између осталог и на цртању карикатура и илустрација за бројне загребачке листове, Мауровић се већ 1929. године представља на страницама „Коприва“ својим првим стрип-огледима. Биле су то цртане шале у четири или шест слика, са карактеристичним насловима као што су: „Кад медаља има двије стране“, „Модеран брак“ и „Последице загребачке периферијске вожње“. Мада потекли под пером већ искусног илустратора, ови радови су били само наговештај правих Мауровићевих могућности, које ће се тако упечатљиво исказати већ у његовим првим дужим стриповима нацртаним шест година касније.

Бранко Видић се, међутим, представио читалачкој публици на нешто другачији начин. За разлику од Мауровићевог, његов први контакт са стрипом није имао ауторско обележје. Наиме, Видић се потписује као одговорни уредник хумористичког листа „Веселе новине Флерт“, чији се први број (по свему судећи и једини) појавио 1929. године у издању београдске „Савремене штампе“.* На 16 страна испуњених писаним хумором и карикатурама, објављене су и 4 стрип-шале највероватније пренете из неког сличног иностраног издања. Видић очигледно већ тада показује интересовање за стрип, коме ће се као сценариста посветити почев од 1936. године.

^{* Видићу ово није био први сусрет са проблематиком професионалног уређивања неког издања Пре појаве „Веселих новина Флерт он је већ уређивао „Илустровани лист издавача Ивана Зрнића.}

 

 

„Модеран брак “ Андрија Мауровића („Коприве“, 1929)

 

Премда проузрокована стицајем околности, временска подударност у Мауровићевом и Видићевом ангажовању на стрипу носи у себи и неке елементе симболичности. Била је то својеврсна најава догађаја који ће тек уследити, периода бурног развоја југословенског стрипа и стварања два изузетно снажна центра стваралаштва на пољу девете уметности – београдског и загребачког. Али, до наглог процвата домаћег стрипа и рађања читаве плејаде врсних уметника требало је да прође још неколико година. Међутим, било би погрешно окарактерисати ове године као неку врсту „затишја пред буру“. Напротив. Био је то период стварања последњих предуслова за одлучнији продор стрипа на овим просторима, за његово дефинитивно освајање дневне и недељне штампе, све до појаве првих специјализованих стрип-издања.

Прва је реаговала „Политика“. 16. јануара 1930. године београдски дневник уводи додатак „Политика за децу“ и у њему објављује стрип-шалу под насловом „Змија-човек и Мијина представа“ Сличне прилоге су донели и наредни додаци (излазили су четвртком), све до осмог броја када је под насловом „Детињство и младост једног човека“ објављена стрип-биографија чехословачког председника Томаша Масарика. Једанаест бројева касније уследила је цртана биографија Растка Немањића – Светог Саве, а затим су редом представљени Карађорђе, Доситеј Обрадовић и Иван Мештровић. У 31. броју „Политике за децу“ (14. 8. 1930), односно у стрип-шах „Дрски обијач и Храбри Перица“, наилазимо на примену најкарактеристичнијег облика текстуалне комуникације стрипа – облачића или филактере. Али, и поред чињенице да је од сличне појаве у Америци протекло више од три деценије, облачић ће и даље, све до средине тридесетих година, бити само повремено присутан у стриповима које објављују југословенски листови.

До краја 1930. и током 1931. године, „Политика децу“ доносила је кратке шаљиве приче, најчешће едукативног типа, без сталних личности које би могле да освоје популарност читалаца као што је то био случај са несташним малишанима Сергија Мироновича. Тек у последњем додатку 1931. године објављен је каиш стрипа „Ловац Ћира“, чији ће се главни протагонисти редовније појављивати у наредном периоду. Највећи успех „Политике за децу међутим, везује се за објављивање Дизнијевих јунака. Одмах након појаве прве табле „Микија Мауса“ у „Политици“, већ 31. јануара 1935. године „Политика за децу” објављује Дизнијеву сторију „Три прасета“. Од тог тренутка, популарни јунаци славног америчког ствараоца Волта Дизнија постаће нека врста заштитног знака стрип-прилоге у „Политици“ и њеним каснијим издањима. Тако ће, посредством њеног најеминентнијег стрип-издања „Политикиног забавника“ (покренутог 1939), ликови Микија Мауса, Паје Патка, Шиље, Плутона и друг обележити читаву епоху наше највеће издавачке куће, р прекидајући ову традицију све до данас.

Насловна страна „Коприва“ са илустрацијом А. Мауровића (1930)

 

Стрип-шала „Дрски обијач и храбри Перица“ („Политика за децу“, 1930)

„Политици“, међутим, не припада заслуга за прво представљање Дизнијевих јунака југословенској читалачкој публици. Учинио је то пре ње илустровани дечји лист „Весели четвртак“, који се први „осмелио“ да одвоји већи простор за стрип-прилоге. Истини за вољу, није се радило о оригиналној верзији, стрип је потекао под перима домаћих аутора, али је асоцијација на најпопуларнијег Дизнијевог јунака и без наслова „Доживљаји Мике Миша“ била више него очигледна.

Карактеристична стрип-шала из почетног периода „Политике за децу“ (1930)

Појава „Веселог четвртка“ (јануара 1932) означила је без сумње почетак нове етапе у развоју југословенског стрипа У време када је нови медиј тек утирао путеве ка освајању сталног простора у дневној и недељној штампи, покретање издања са већим бројем стрип прилога представљало је значајну новост у дотадашњој издавачкој пракси. Већ и сам уређивачки третман оваквих прилога указивао је на квалитетно другачији однос према „црним причама“, па ће „Весели четвртак“ током двогодишњег излажења одиграти и улогу својеврсног полигона за испитивање пулса читалачке публике и тако у извесној мери олакшали посао будућим издавачима специјализованих стрип-листова.

 

 

Насловна страна „Веселог четвртка“ са илустрацијом Ивана Шеншина („Весели четвртак“, 1932)