Нови стрип (1937)

Први број „часописа за стрип-романе и забаву“ под називом „Нови стрип“ изашао је 1. јуна 1937. године. Власник и издавач листа био је Конзорциј „Нови стрип“ из Загреба, а као одговорни уредник потписивао се Л. Меушик. „Нови стрип“ је штампан у црно-белој техници, са корицама у тону и на формату 21×27,5 цм. Излазио је првог и петнаестог у месецу, изузев у два наврата када се појавио у размаку од тридесет дана. Продаван је по цени од 3 динара.

Већ од првог броја, испод назива издања посало је крупним словима „Броко краљ гусара“. Унутрашње стране, међутим, испуњавала је дневна верзија „Брика Брадфорда“ Кларенса Греја. Остаје неразјашњено због чега је издавач користио поменути наслов, када је у стрипу популарни јунак носио своје право име. Осим стрипа, први број је донео и новелу под називом „Невидљиви заштитник“.

Насловна страна „Новог стрипа“ (1937)

У наредном броју, „Брик Брадфорд“ је поново заузимао свих шеснаест унутрашњих страна, док је на другој, трећој и последњој страни корица отиснуто неколико каишева стрипа „Згоде и незгоде злочестога Ивице“ Карла Андерсона.

Од трећег до осмог броја „Нови стрип“ је излазио на повећаном броју страна, од којих је 16 заузимао „Брик Брадфорд“, а преостале четири разни текстуални прилози. У осмом броју обим је смањен на 16, да би већ у наредном (да би се могла завршити епизода) поново био повећан за четири унутрашње стране. У истом броју „Новог стрипа“ редакција се обратила читаоцима следећим речима: „Овим бројем завршен је велики роман 'Броко – краљ гусара'. Уредништво часописа 'Нови стрип' захваљујући читатељима на интересу којим су пратили овај роман најављује, да ће од нареднога броја почети издавањем новог романа у стриповима. Уједно ће и цјели часопис бити реформиран, па већ сада упозорујемо наше читатеље да пазе и траже код продаваоца 1. број II годишта часописа Нови стрип који ће изаћи 1. 1 1938. „

Најављени број, међутим, никада није угледао светло дана, па је девета свеска „Новог стрипа“ (издата 1. децембра 1937. године) била уједно и последњи број овог часописа.

_______________________________________________________

Фрањо Мартин (фотографија објављена у „Старту“ 1977)

„Кугина јахта“ Андрије Мауровића и Фрање Фуиса („Новости“, 1937)

Крајем 1937. године, у периоду апсолутне доминације „Мике Миша“, у земљи су осим Ивковићевих листова излазила још само четири издања: загребачка ревија „Око“, часопис „Нови стрип“, едиција „Фантом“ и београдске „Микијеве новине“. И док је београдско издање захваљујући својој концепцији успешно одржавало интересовање читалачке публике, едиција „Фантом“ је већ зашла у свој трећи серијал, а Конзорциј „Нови стрип“ издавао последње бројеве свог часописа. „Око“, једини прави конкурент „Мики Мишу“, управо у том периоду показује прве знаке наступајуће кризе. Главна узданица листа Андрија Мауровић свео је своје присуство у загребачком недељнику на само један стрип, док су браћа Нојгебауер дефинитивно прекинух сарадњу пре више од пола године. Остварења америчких аутора Ника Афонског, Чарлса Фландерса и Чарлија Шмита очигледно нису у довољној мери могла да надокнаде мањак стрипова домаћег порекла. У ствари, лист више никада неће успети да поврати сјај из прве две године излажења, када је изврсни Мауровић без конкуренције доминирао на његовим стрип-страницама.

Али док је „Око“ постепено западало у кризу, стваралачки набој тандема Фуис-Мауровић исписивао је највредније странице историје југословенског стрипа. Један од звезданих тренутака њихове сарадње управо је започео најављивањем скорог излажења прве од пет свески под заједничким насловом „Последња пустоловина Старог Мачка“.

Познанство између Андрије Мауровића и Фрање Мартина Фуиса датирало је још из прве половине тридесетих година, када се Фуис као морнарички наредник појавио у редакцији „Коприва“. Мауровић, који је у то време био један од најпознатијих илустратора загребачког хумористичко-сатиричног листа, веома се живо сећао тог тренутка:

„Ту су били уредници и ја и он се представио набрајајући своје радове и излажући планове и то језиком каквог је ретко чути. Ми смо зинули! Како стигне један активни официр писати тако дивне новеле и пјесме? И онда ми је пришао и упитао ме за савјет тј. да ли би напустио активну службу и посветио се новинарству. Јасно, ја сам му савјетовао да то учини и није погрешио... А ето ни гроба му се не зна. Погинуо је у партизанима.“*

^{* Из Мауровићевог интервјуа Ивану Шимату Банову, објављеног 1978. године у двоброју 4-5 загребачког часописа „15 дана“.}

Трајно се определивши 1934. године за новинарски позив, Фуис почиње да пише изузетно занимљиве и потресне репортаже за загребачки дневник „Новости“, не прекидајући при том своју сарадњу с ревијом „Кулиса“ у којој још од 1931. објављује песме и новеле. У жељи да прикрије свој идентитет, потписивао се псеудонимом Фра Ма Фу, дајући тако својим текстовима извесну ноту мистичности. Његови радови су веома брзо стекли бројну читалачку публику, због чега редакција „Кулисе“ одлучује да изда посебну збирку Фуисових новела, под називом „Тајна светионика Св. Луке“. Фуисову књигу ће (уз Сергија Мироновича Головченка) илустровати и сам Адрија Мауровић, чиме ће њихово дотадашње познанство први пут попримити карактеристике професионалне сарадње.

Данас је веома тешко утврдити како је дошло до тога да Фуис пише текстове за Мауровићеве стрипове. Може се само претпоставити да су томе допринели заједнички проведени тренуци у редакцијама „Новости“ и „Кулисе“, њихова сарадња приликом издавања поменуте збирке новела, а по свему судећи и Фуисов немирни дух, који се непрекидно бавио трагањем за нечим новим и непознатим. У сваком случају, спој изузетног Фуисовог талента за писање популарне литературе и упечатљивог Мауровићевог цртачког умећа довешће до стварања правих ремек-дела девете уметности, која увелико превазилазе оквире наше стрип-баштине. У помпезној најави првог Фуисовог и Мауровићевог заједничког рада на стрипу („Новости“ од 16. новембра 1936. године) писало је између осталог: „Сутра почиње излазити наш нови роман у сликама... Нови роман одиграва се на мистериозном броду, којим заповиједа узети Кинез Чанг-Ху-Ли, човјек који се не жаца ничега, да постигне своје мрачне циљеве. На том броду збивају се најчудноватији, често сабласни доживљаји, по којима је брод прозван 'Кугина јахта', а по истом роману добио је и овај нови роман свој наслов. Читатељи овог романа, који је у сваком свом детаљу пун снажног темпа и радње, пратит ће роман цијело вријеме са напетом пажњом, јер је доиста пун такових призора, који од почетка до краја заокупљају сву пажњу читалаца... Слике у овом новом роману 'Новости' цртао је и овај пута наш најбољи цртач г. Мауровић, док је идеју и текст романа обрадио г. Ф. М. Фуис.“

„Господар златних брегова“ Андрије Мауровића и Фрање Фуиса („Новости“, 1937)

 

Одмах након „Кугине јахте“, Мауровић и Фуис објављују у „Новостима“ током 1937. године прве две сторије из циклуса о Старом Мачку: „Господара златних брегова“ и „Сабласт зелених мочвара“. Стварајући ове вестерне, несумњиво ремек-дела жанра, Мауровић и Фуис су истовремено креирали изузетно упечатљиве ликове, чија ће популарност достићи незапамћене размере.* О специфичној карактеризацији ових ликова, о њиховом издвајању из познатог клишеа о вестерн-јунаку, пише у својој студији и Вера Хорват Пинтарић: „Док је Црни јахач, господар златних брегова, замишљен по схеми самозваног извршиоца правде који 'убија само одабране ниткове', два су најпопуларнија лика, Стари Мачак и Полагана Смрт (који се стално сусрећу с Црним јахачем), занимљиви и за протагонисте вестерна неуобичајени карактери. Ту и почиње загребачка варијанта романтичне саге Далеког запада. Стари Мачак није млади јунак запада око којег се стварају љубавни заплети. По сценарију, о њему су колале легенде, он је изгубио памћење од неког страшног догађаја, па као и његов стални пратилац Полагана Смрт, он брани сиромашне и угрожене, и извршава правду. Али и у најопаснијим тренуцима задржава хуморни дух, који понекад прелази и у црнохуморно понашање (тако једног разбојника присиљава да поједе вечеру од гомиле бисера и комада злата). Полагана Смрт је луталица и пјесник-револвераш којег прати папига Пенелопа и коњ Тулипан, ‘најблиставија звијезда коњског рода'. Својом одећом, изгледом лица и мимиком он више подсјећа на неке наше предратне пјеснике бохеме него ли на било којег јунака запада...“

Стари Мачак - најпопуларнији стрип-јунак

Црни Јахач - самозвани извршилац правде

^{* У историји југословенског стрипа креирано је много ликова, који су до живели велику популарност код читалачке публике. То се у предратном периоду може рећи за „Jacka Jacksona и Бимба Бамбуса“ Валтера и Норберта Нојгебауера, „Једнооког пирата“ и „Зигомара“ Николе Навојева, „Царевог штитоношу“ Сергеја Соловјева и „Плаву пустоловку“ Ђорђа Лобачева; у послератном за „Завишу“ Жарка Бекера, „Капетана Лешија“ и „Sherlocka Holmesa“ Јулеса Радиловића, „Менду Мендовића“ Боривоја Довниковића, а у најновије време за „Кобру“ Бранислава Керца Ипак, ниједан од ових ликова није ни изблиза достигао популарност Старог Мачка и његових другова из Мауровићевих и Фуисових вестерна.}

Свесни успеха који су код читалаца „Новости“ постигли са Старим Мачком, Црним Јахачем, Тобијем и Полаганом Смрти, Мауровић и Фуис почињу да раде на трећој епизоди, одлучивши да је овога пута објаве у засебним свескама и у властитом аранжману. Обраћајући се читаоцима у уводном тексту прве свеске, Фуис између осталог пише и следеће: „Old Mickey , славна легендарна личност из времена најбурнијих дана на Дивљем западу, кроз оно кратко вријеме што је излазио у ‘Новостима' освојио је сва срца својих читатеља. Заједно са друговима он је у тим узбудљивим пустоловинама вјечни поборник добра против зла... Бесплатни адвокат и извршитељ Правде... Old Mickey – 'Стари Мачак' – није измишљена фигура. Он живи у потсвијести милијуна људи са којима се заједно бори против опакости. У оним бурним данима, кад на Дивљем западу није постојао Закон и кад су пустолови цијелога свијета нагрнули у Нову земљу богатства и мистерија, гдје је људски живот вриједио мање од шачице праха, било је много Old Mickeya , који су се добровољно стављали у обрану слабих и потлачених жртвујући своје животе правди човјечности…Њихове кости расуте су по свим преријама Запада. Њихова борба била је пуна несебичности, херојства и племенштине. Презирали су злато и иметак, а живот узимали увијек онакав какав је он заиста био најљепши: једноставан, поштен и што ближи природи. Попут Карл Мајовог Old Shaterhanda и Winetoua безброј је тих јунака који су изгинули на пољанама Новога свијета у борби против зла... Безимени и заборављени они су незнани јунаци једног стољећа које је играло огромну улогу у хисторији човјечанства... Нитко им никада није подигао споменик...“