Паја Патак (1938/39)

Још један од листова који ће кратко време увесељавати све бројније поклонике новог медија био је недељник „Паја Патак“. Први број листа појавио се 2. октобра 1938. године, а као власник и одговорни уредник потписао се Ђурађ М. Јеличић. „Паја Патак“ је имао 16 страна и штампан је на уобичајеном формату 21×29 цм. Као и већина сличних издања продаван је по цени од 1 динар.

Поред америчких сторија „Ted Tauers“, „Доживљаји мале Ане“, „Радио патрола“ и „Феликс у Кини“, лист је у свом првом броју донео и неколико остварења домаћих аутора. Са укупно три стрипа „Џарто - јунак преисторијског доба“, „Тајанствено острво у Тихом океану“ и „Житељи планете Монип“; најзаступљенији аутор био је Себастијан Лехнер. Жика Митровић је цртао вестерн „Дух прерије“ док ће се на изради стрипа „Незнани јунаци“ временом измењивати С. Петковић и М. Виторовић.

У наредним бројевима редакција је увела неколико нових радова домаћег порекла: „Крила у магли“ Ј. Ухлика, „Кријумчари људи“ и „Живо гвожђе“ Маријана Ебнера. Међу њима својим квалитетом издваја се „Живо гвожђе“, занимљива сторија о професору Морису Тарснијеу, који се у друштву лепе Лауре сукобљава се џиновским роботом и при том упада у низ невероватних догодовштина.

Насловна страна „Паја Патака“ (1938)

„Брик Брадфорд“ Кларенса Греја и Виљема Рита почиње у четвртом броју „Паје Патка“ и то од дванаестог наставка. Истовремено је донет кратак садржај претходних табли, јер су оне пре тога објављене у „Буфало Билу“. У истом броју дечак Пинки, наредник Пет, девојка Моли и пас Ајриш успешно су се обрачунали са пристанишним гусарима, да би се већ следеће суботе појавили у новој епизоди стрипа „Радио патрола“. На насловној страни седмог броја најављен је стрип „Црна сабласт“ неидентификованог домаћег аутора.

Наредне недеље објављен је почетак стрипа „The Lone Ranger „ (Усамљени Јахач), приче о маскираном праведнику с Дивљег запада и његовом верном пратиоцу Индијанцу Тонтоу. Југословенску премијеру овог стрипа редакција „Паје Патка“ прогласила је за „највећу сензацију и изненађење сезоне“. Била је то недељна верзија поменутог стрипа из 1938. године коју је ликовно реализовао Ед Креси. Од деветог броја лист је почео да излази два пута недељно: средом и суботом. У истом броју Себастијан Лехнер је привео крају „Тајанствено острво“, а Жика Митровић „Дух прерије“- сторију о трагичном пријатељству каубоја Џека и Индијанца Була. Два броја касније јунаци стрипа „Радио патрола“ обрели су се у новој епизоди под називом „Судија Џенкс“, пошто је у десетом броју окончана и друга епизода овог серијала.

У тринаестом броју стрипом „Освета краљице Тао Мај“ огласио се млади Вељко Коцкар. Нешто касније, у осамнаестом броју поново се јавља Жика Митровић стрипом „Моћ факира”. Истовремено Ј. Ухлик завршава сторију „Крила и магли“. Стрип „Аветињски пилот“ стартовао је у 19. броју, а настао је под пером извесног Рихтера.

Са 21. бројем, чије су корице и средње стране биле одштампане у боји, „Паја Патак“ је ушао у 1939. годину. У истом броју поново се јавља Жика Митровић својим цртачки најзрелијим остварењем „Оркан са истока“, чија је радња била смештена у средњовековној Србији.

И поред очигледних напора уредништва да обогати свој лист „Паја Патак“ ће престати да излази са 24. бројем 18. јануара 1939. године. У последњем броју појавили су се следећи стрипови: „Оркан са истока“ Жике Митровића, „Аветињски пилот“ Рихтера, „Кријумчари људи“, „Моћ факира“ Жике Митровића, „Џарто, јунак преисторијског доба“ и „Житељи планете Монип“ Себастијана Лехнера, „Радио патрола“ Едија Саливена и Чарлија Шмита, „Живо гвожђе“ Маријана Ебнера, „Црна сабласт“, „Незнани јунаци“, „Доживљаји мале Ане“ Ника Афонског, „Феликс у Кини“ Пата Саливена и „Усамљени јахач“ Еда Кресија.

„Доживљаји мале Ане“ Дерла Меклура („Паја Патак“, 1938)

_______________________________________________________________

У читавом предратном периоду развоја југословенског стрипа, 1938. година остаће забележена као најплоднија у погледу броја издавачких подухвата, али истовремено и најнесрећнија по судбину покренутих листова. Ниједно издање није излазило дуже од 18 месеци, а животни век појединих није достизао ни тридесетак бројева. Узроке овакве појаве не треба тражити искључиво у садржајним мањкавостима издања, посебно што су оне биле знатно мање изражене код листова као што су „Mickey стрип“, „Тарцан“ и „Паја Патак“. Право објашњење се, по свему судећи, налазило у изузетној популарности „Мике Миша“ и већ стеченој навици читалачке публике да своје потребе за стрипом, пре свега, подмирује редовним праћењем Ивковићевог издања. У ствари, са изузетком „Ока“, ниједно издање није издржало конкуренцију „Мике Миша“, све до појаве „Микијевог царства“ и „Политикиног забавника“ почетком 1939. године.

„Мачак Феликс“ Пата Саливена („Паја Патак“, 1938)

„Тајанствено острво “ Себастијана Лехнера („Паја Патак“, 1938)

„Живо гвожђе “ маријана Ебнера („Паја Патак“, 1938)

У оваквој атмосфери тржишне незаинтересованости у односу на нове издавачке подухвате, појавио се крајем године у Загребу и први број „Веселог вандрокаша“ Валтера и Норберта Нојгебауера. Мада припреман с много младалачког ентузијазма, лист браће Нојгебауер у почетку није у потпуности одговарао опису једног правог стрип-издања. Текстуални и други прилози најчешће су осетно доминирали и заузимали далеко већи простор од стрипова, и тек ће повећана Валтерова и Норбертова продукција успоставити прихватљивији склад писаног и цртаног дела листа. У сваком случају, остаје утисак да су млади ствараоци помало преценили своје снаге, улазећи у издавачки подухват још незабележен у историји југословенског издаваштва. Они су, наиме, поред сценаристе Бранка Ковача били и једини аутори стрипова од првог до последњег броја листа.

Доследно својим почецима, браћа Нојгебауер већи број радова креирају у најбољој традицији Дизнијеве школе, постижући резултате какви се реално нису могли очекивати од аутора њихових година (Норберт је тада имао 21, а Валтер свега седамнаест година). После искуства са „Краљем кријумчара“ (објављеним шест месеци раније у „Тарцану“), Walter Nojgebauer са Бранком Ковачем ради и знатан број стрипова у реалистичком маниру, мада је приметно да његове цртачке способности највише долазе до изражаја у остварењима хумористичког жанра.

Упркос изузетном таленту и неоспорном труду младог тандема, „Весели вандрокаш“ неће издржати много дуже од својих претходника у 1938. години и угасиће се после непуних 18 месеци редовног излажења. Истина, шест месеци касније браћа Нојгебауер ће поново покренути лист, овога пута под називом „Нови вандрокаш“, али ће и тада њихов покушај бити окончан неуспехом: издање ће престати да излази после свега девет бројева.