Плави Забавник (1939–1941)

Милутин С. Игњачевић, власник и уредник „Микијевог царства“, покренуо је половином 1939. године недељни лист „Плави забавник“. По узору на Александра Ј. Ивковића, који је у „Забавнику“ прештампавао стрипове из „Мике Миша“, тако је и Игњачевић у „Плави забавник“ преносио стрипове из матичног „Микијевог царства“, објављујући их као засебне целине. Данас је веома тешко утврдити када се тачно појавио први број „Плавог забавника“ (на бројевима нису отискивани датуми изласка), али је по свему судећи то било половином 1939. године, јер су прва четири броја рекламирана у 31. броју „Микијевог царства“ од 8. јуна исте године.

„Плави забавник“ је штампан на 16 страна, формата 21×29 цм. Корице и поједине унутрашње стране отискиване су у плавој боји, а преостале у црно-белој техници. Продаван је по цени од 1 динар.

Насловна страна „Плавог забавника“ (1939)

Насловна страна са најавом „Црне маске - лорда Варвика “ Сергеја Соловјева и Бранка Видића (1940)

„Детектив Х-9 “ Ника Афонског („Плави забавник“, 1939)

У првом и другом броју листа објављени су стрипови Николе Навојева „Комнен Барјактар“ и „Млади Бартуло“, а у трећем је изашао „Капетан Фантом“ (у ствари „Детектив X–9“) Ника Афонског. Четврти број је поново донео један стрип Николе Навојева – „Две сиротице“.

Прва четири броја „Плавог забавника“ имала су полуомот по дужини листа. На предњем полуомоту био је одштампан назив листа и самог стрипа, а на последњем рекламни текстови и адреса издавача.

Стрипови домаћих аутора публикованих у „Микијевом царству“ најчешће су реализовани у више епизода од 15 до 16 табли, па су тако били веома погодни за објављивање у „Плавом забавнику“ који је имао 16 страна. До краја 1939. године најзапаженији домаћи аутори на страницама „Плавог забавника“ били су Никола Навојев („Комнен Барјактар“, „Две сиротице“, „Мали морепловац“, „Млади Бартуло“, „Зигомар“ и „Тарас Буљба“), Себастијан Лехнер („Господар света“, „Џарто – син сунца“ и „Сигфрид“) и Ђорђе Лобачев („Шеиков син“). У 33. броју листа први пут је писало: „излази редовно понедеоником по 2 броја“.

Поред поменутих аутора, „Плави забавник“ је објављивао и стрипове мање афирмисаних домаћих цртача: Владимира Херцега („Краљев гусар“) и Драгана Савића („Бен Хур“), као и радове иностраних стваралаца: Ника Афонског („Капетан Фантом“), Лајмена Јанга („Карлеј Харпер“), Кларенса Греја („Гордон Велш“) и Ван Барена („Теткин шампион“). Шездесет пети број, последњи у 1939. години појавио се са новом епизодом „Гордона Велша“ (у ствари „Брик Брадфорд“), под називом „Нова Атлантида“. Од 79. броја „Плави забавник“ је повећао формат на 23,5×31,5 цм.

„Сигфирд“ Себастијана Лехнера („Плави забавник“, 1940)

Насловна страна са најавом „Новог Тарцана “ Радомира Перице ( 1941)

Уз радове Николе Навојева, Себастијана Лехнера и Ђорђа Лобачева (последњег у мањој мери, јер је Лобачев за „Микијево царство“ нацртао само прву епизоду „Шеиковог сина“ и неколико епизода „Господара смрти“), „Плави забавник“ доноси стрипове Сергеја Соловјева и Ивана Шеншина, које је редакција матичног листа успела да приволи на трајнију сарадњу. Убрзо су објављени Соловјеви стрипови „Црни атаман“, „Црна маска“, „Наполеон“, „Биг Кид“, „Соња или прва љубав“, „Млада Сибирка“ и „Под слободним сунцем“, док Шеншин публикује своје радове „Храбри војник Швејк“, „Волга, Волга“, „Црвени бизон“ и „Први пут с оцем на јутрење“ рађен према приповетки Лазе Лазаревића.

Никола Навојев је и даље најзаступљенији аутор. На страницама „Плавог забавника“ смењују се „Бела сестра“, нове епизоде „Две сиротице“ и „Зигомара“, „Витез Буридан“, „Смрт Смаилаге Ченгића“, „Мињон“ и други. Запажен је и Себастијан Лехнер новим епизодама стрипова „Џарто“ и „Сигфрид“.

У 97. броју појављује се обавештење да ће лист за време летњег распуста излазити само једанпут недељно. Слична информација објављена је и три броја касније, само што се овога пута наводи следећи понедељак као почетак смањења динамике излажења. Коначно, у 120. броју излази следеће обавештење „Пажња Плави забавник излази сада сваког понедеоника, а Микијево царство сваке среде и недеље“.

Са 148. бројем „Плави забавник“ је ушао у 1941. годину, трећу од почетка свог излажења. Лист се појавио штампан само у црно-белој техници и такав ће остати све до 154. броја, када ће се поново вратити ранијем изгледу. У овом периоду поново мења и формат, смањујући га на димензије 17,5×25 цм.

Првих месеци 1941. године „Плави забавник“ је објавио стрипове Себастијана Лехнера „Принц Биалчо“ и нове доживљаје његовог јунака „Џартоа“, Ивана Шеншина „Краљевић Марко“ и „Сунчаница“, као и Сергеја Соловјева „Пут ка слави“. У овом периоду редакција „Микијевог царства“ је ангажовала низ домаћих аутора, али се њихови радови својим квалитетом не издвајају ни на страницама „Плавог забавника“. Рат је прекинуо даље излажење листа, као и свих осталих издања. 181. број „Плавог забавника“, по свему судећи и последњи, објавио је сторију „Гордон Велш“ Кларенса Греја.