Plavi Zabavnik (1939–1941)

Milutin S. Ignjačević, vlasnik i urednik „Mikijevog carstva“, pokrenuo je polovinom 1939. godine nedeljni list „Plavi zabavnik“. Po uzoru na Aleksandra J. Ivkovića, koji je u „Zabavniku“ preštampavao stripove iz „Mike Miša“, tako je i Ignjačević u „Plavi zabavnik“ prenosio stripove iz matičnog „Mikijevog carstva“, objavljujući ih kao zasebne celine. Danas je veoma teško utvrditi kada se tačno pojavio prvi broj „Plavog zabavnika“ (na brojevima nisu otiskivani datumi izlaska), ali je po svemu sudeći to bilo polovinom 1939. godine, jer su prva četiri broja reklamirana u 31. broju „Mikijevog carstva“ od 8. juna iste godine.

„Plavi zabavnik“ je štampan na 16 strana, formata 21×29 cm. Korice i pojedine unutrašnje strane otiskivane su u plavoj boji, a preostale u crno-beloj tehnici. Prodavan je po ceni od 1 dinar.

Naslovna strana „Plavog zabavnika“ (1939)

Naslovna strana sa najavom „Crne maske - lorda Varvika “ Sergeja Solovjeva i Branka Vidića (1940)

„Detektiv H-9 “ Nika Afonskog („Plavi zabavnik“, 1939)

U prvom i drugom broju lista objavljeni su stripovi Nikole Navojeva „Komnen Barjaktar“ i „Mladi Bartulo“, a u trećem je izašao „Kapetan Fantom“ (u stvari „Detektiv X–9“) Nika Afonskog. Četvrti broj je ponovo doneo jedan strip Nikole Navojeva – „Dve sirotice“.

Prva četiri broja „Plavog zabavnika“ imala su poluomot po dužini lista. Na prednjem poluomotu bio je odštampan naziv lista i samog stripa, a na poslednjem reklamni tekstovi i adresa izdavača.

Stripovi domaćih autora publikovanih u „Mikijevom carstvu“ najčešće su realizovani u više epizoda od 15 do 16 tabli, pa su tako bili veoma pogodni za objavljivanje u „Plavom zabavniku“ koji je imao 16 strana. Do kraja 1939. godine najzapaženiji domaći autori na stranicama „Plavog zabavnika“ bili su Nikola Navojev („Komnen Barjaktar“, „Dve sirotice“, „Mali moreplovac“, „Mladi Bartulo“, „Zigomar“ i „Taras Buljba“), Sebastijan Lehner („Gospodar sveta“, „Džarto – sin sunca“ i „Sigfrid“) i Đorđe Lobačev („Šeikov sin“). U 33. broju lista prvi put je pisalo: „izlazi redovno ponedeonikom po 2 broja“.

Pored pomenutih autora, „Plavi zabavnik“ je objavljivao i stripove manje afirmisanih domaćih crtača: Vladimira Hercega („Kraljev gusar“) i Dragana Savića („Ben Hur“), kao i radove inostranih stvaralaca: Nika Afonskog („Kapetan Fantom“), Lajmena Janga („Karlej Harper“), Klarensa Greja („Gordon Velš“) i Van Barena („Tetkin šampion“). Šezdeset peti broj, poslednji u 1939. godini pojavio se sa novom epizodom „Gordona Velša“ (u stvari „Brik Bradford“), pod nazivom „Nova Atlantida“. Od 79. broja „Plavi zabavnik“ je povećao format na 23,5×31,5 cm.

„Sigfird“ Sebastijana Lehnera („Plavi zabavnik“, 1940)

Naslovna strana sa najavom „Novog Tarcana “ Radomira Perice ( 1941)

Uz radove Nikole Navojeva, Sebastijana Lehnera i Đorđa Lobačeva (poslednjeg u manjoj meri, jer je Lobačev za „Mikijevo carstvo“ nacrtao samo prvu epizodu „Šeikovog sina“ i nekoliko epizoda „Gospodara smrti“), „Plavi zabavnik“ donosi stripove Sergeja Solovjeva i Ivana Šenšina, koje je redakcija matičnog lista uspela da privoli na trajniju saradnju. Ubrzo su objavljeni Solovjevi stripovi „Crni ataman“, „Crna maska“, „Napoleon“, „Big Kid“, „Sonja ili prva ljubav“, „Mlada Sibirka“ i „Pod slobodnim suncem“, dok Šenšin publikuje svoje radove „Hrabri vojnik Švejk“, „Volga, Volga“, „Crveni bizon“ i „Prvi put s ocem na jutrenje“ rađen prema pripovetki Laze Lazarevića.

Nikola Navojev je i dalje najzastupljeniji autor. Na stranicama „Plavog zabavnika“ smenjuju se „Bela sestra“, nove epizode „Dve sirotice“ i „Zigomara“, „Vitez Buridan“, „Smrt Smailage Čengića“, „Minjon“ i drugi. Zapažen je i Sebastijan Lehner novim epizodama stripova „Džarto“ i „Sigfrid“.

U 97. broju pojavljuje se obaveštenje da će list za vreme letnjeg raspusta izlaziti samo jedanput nedeljno. Slična informacija objavljena je i tri broja kasnije, samo što se ovoga puta navodi sledeći ponedeljak kao početak smanjenja dinamike izlaženja. Konačno, u 120. broju izlazi sledeće obaveštenje „Pažnja Plavi zabavnik izlazi sada svakog ponedeonika, a Mikijevo carstvo svake srede i nedelje“.

Sa 148. brojem „Plavi zabavnik“ je ušao u 1941. godinu, treću od početka svog izlaženja. List se pojavio štampan samo u crno-beloj tehnici i takav će ostati sve do 154. broja, kada će se ponovo vratiti ranijem izgledu. U ovom periodu ponovo menja i format, smanjujući ga na dimenzije 17,5×25 cm.

Prvih meseci 1941. godine „Plavi zabavnik“ je objavio stripove Sebastijana Lehnera „Princ Bialčo“ i nove doživljaje njegovog junaka „Džartoa“, Ivana Šenšina „Kraljević Marko“ i „Sunčanica“, kao i Sergeja Solovjeva „Put ka slavi“. U ovom periodu redakcija „Mikijevog carstva“ je angažovala niz domaćih autora, ali se njihovi radovi svojim kvalitetom ne izdvajaju ni na stranicama „Plavog zabavnika“. Rat je prekinuo dalje izlaženje lista, kao i svih ostalih izdanja. 181. broj „Plavog zabavnika“, po svemu sudeći i poslednji, objavio je storiju „Gordon Velš“ Klarensa Greja.