Историјски подухват „Политике“

Стрип је 1934. године још увек у нашој земљи носио обележје забавног и поучног штива за најмлађе, мада су поједини радови („Макс и Максић“) представљали очигледан пример такозваног „породичног стрипа“, код каквог се старост читалачке публике кретала у оном познатом распону „од 7 до 77 година“. Ипак, „стрип за одрасле“, како ће се касније дефинисати радови намењени, пре свега, читаоцима старијег узраста, практично још није ступио на југословенско тле. Али ако се овај период још могао окарактерисати као озбиљно кашњење нашег поднебља за развојем стрипа у Америци и Европи, 21. октобар 1934. године изненада нас уводи у најактуелнија светска збивања на пољу девете уметности. Истовремено, поменути датум означава и одлучујући продор стрипа у нашу земљу, који ће након тога дефинитивно заузети простор у дневној и недељној штампи. Све је почело 20. октобра, када је на 12 страни суботњег издања „Политике“ освануо текст следеће садржине: „Од сутра у 'Политици'! Најновије чудо нашег времена: роман који се чита по два минута дневно. Мање се чита, а више се гледа; имате биоскоп код своје куће. У сутрашњем броју почеће „Политика“ да објављује и један нов роман потпуно непознате врсте код нас: роман у сликама или, како то зову Американци, роман у 'стриповима', што ће рећи каишевима, дакле каишевима слика... Обратите пажњу у сутрашњем броју „Политике“ на илустровану страну, на којој ће почети да излази роман 'Детектив X–9' од Дешајела Хемета с илустрацијама Александра Рејмонда „

И заиста, у недељу 21. октобра 1934. године, само месец дана од његовог завршетка у америчком листу Ивнинг журнал“, „Политика“ је преко целе стране објавила шест каишева Рејмондовог стрипа „Детектив X–9“. О том догађају, а поводом четрдесетогодишњег јубилеја, писао је и наш познати публициста и истраживач стрипа Жика Богдановић: „Толика је то новост била, да је чак и сама реч која ће дефинисати медиј, требала да буде измишљена; према једном недавном сведочењу Ђорђа Лобачева, касније великог маестра Београдског круга, то је учинио Дуда Тимотијевић, тада један од 'Политикиних' уредника. Он је из оригиналног назива на енглеском језику (comics strip) задржао само други део...“*

 

Душан-Дуда Тимотијевић - творац назива новог медија (карикатура објављена у листу „Омладина“ 27. маја 1953)

^{* Све до „Политикине најаве Рејмондовог „Детектива X–9” термин стрип се код нас уопште није користио Најчешће су употребљавани називи роман у сликама“, „цртани роман“, „илустровани роман“, „цртани филм” и слично Захваљујући поменутом огласу у „Политици“ убрзо ће овај израз постати опште прихваћен, па ће чак и прво југословенско стрип издање бити названо овим тек измишљеним термином.}

Појавом „Детектива X–9“ стрип је преко ноћи освојио југословенско тржиште. Новински издавачи су одмах открили изванредно дејство стрипа на подизање тиража, а читаоци његову магичну привлачност којој се, једноставно, нису могли одупрети.

 

 

„Детектив X–9“ Алекса Рејмонда („Политика“, 1934)

 

Убрзо су за примером „Политике“ кренули и други листови. Дневник „Време“ почев од 6. јануара 1935. године најављује два стрипа – „Радио патролу“ и „Тима Тајлора“: „Кроз који дан 'Време' почиње доносити два узбудљива авантуристичка романа са сликама. Први роман у сликама (стриповима) који 'Време' почиње доносити већ убрзо после божићних празника, зове се 'Радио-патрола' од чувених америчких аутора стрипова Еди Суливена и Чарли Шмита. Овај необично занимљиви авантуристички роман доноси у низу тако рећи филмских цртежа једну изванредну борбу са гангстерима, која се развија и на копну и по мору, кроз спортске приредбе, монденске атракције, кроз град и село, у лудој трци аутомобила, авиона и мотора. Један роман, од кога стаје дах, а читалац-посматрач једва чека идући наставак.“ „... Бољи роман се не може дати! Савременији роман не постоји! Не замарате се много читањем: слике и кратки написи говоре све!... Никада наша деца нису имала прилике да читају и да посматрају један овакав прави дечји роман. 'Време', ето, доноси истовремено као и 'Радио-Патролу' и овај дивни дечји роман у сликама који се зове 'Авантуре малог Тима Тајлора у афричкој прашуми'. Овај велики илустровани роман, роман у самим сликама са кратким потписима који извиру из уста малог авантуристе и људи које сусреће на свом путу, одговара правим жељама наше омладине, наше деце, па и одраслих. Машта омладине не мора много да дочарава: слике су дочарале све, и све је необично јасно, у једној садржим која је занимљивија од ма којег филма са Тарзаном, или филма са Хут Џибсоном, Кен Мејнаром, Том Миксом... То је роман какав још наш дечак није видео, роман изузетно занимљив и снажан, роман који ће деца сећи из 'Времена' и чувати, толико ће им се свидети...“

 

 

„Сили Симфонија“ („Политика“, 1935)

 

 

„Тим Тајлор“ Лајмена Јанга („Време“, 1935)

 

Одмах након ове помпезне најаве (10. јануара 1935) „Време“ је по угледу на „Политику“ читаву страну посветило стрипу, објављујући првих шест каишева „Радио патроле“. Само три дана касније, лист доноси и почетак сторије „Авантуре малог Тим Тајлора у Африци“.

За разлику од „Политике“ и „Времена“, београдски илустровани листови „Недеља“ и „Панорама“ нису стартовали с увезеним стриповима, већ су одмах поклонили поверење домаћим цртачима. Први се огласио Власта Белкић, инспирисан Рејмондовим „Детективом X–9“, он већ крајем фебруара почиње да црта „Авантуре детектива Хари Вилса“ за илустровани лист „Недеља“. Месец дана касније (23. марта 1935), Ђорђе Лобачев и Вадим Кургански креирају за „Панораму“ криминалистичку сторију „Крваво наследство“, потписујући се псеудонимима Џорџ Стрип и Владимир Цилић. Посебно је занимљиво да су Лобачев и Кургански радњу свог стрипа сместили у нашу средину (Београд и Дубровник), што и сама редакција „Панораме“ истиче у својој најави „један изванредан догађај из нашег живота – на један потпуно американски начин.“

Мада је од појаве Рејмондовог „Детектива X–9“ протекло свега пет месеци, стрип је већ крајем марта постао редован пратилац готово свих београдских листова. Читаоци су с нестрпљењем ишчекивали сваки даљи наставак „Детектива X–9“, „Лорне Дун“, „Радио Патроле“, „Тима Тајлора“, „Крвавог наследства“ и других; а издавачи, и сами изненађени брзином којом је нови медиј стицао популарност, почињу да размишљају о другачијим облицима коришћења стрипа. И недуго затим, 10. априла 1935. године, у Београду је покренут први стрип-лист, наговештавајући почетак стварања једне нове издавачке области, изузетно плодне у годинама које ће уследити. На појаву листа „Стрип“, међутим, утицали су и неки догађаји везани за развој стрипа у Европи, посебно у Француској и Италији. Наиме, одлучујући продор америчког стрипа у ове две земље (временски се у потпуности поклапа са почетком објављивања „Детектива X–9“ у „Политици“) обележен је покретањем „Микијевих новина“ (Le journal de Mickey) француског издавача Пола Винклера 21. октобра 1934. и појавом, само три дана касније, недељног листа „Авантурист“ (L'avventuroso) миланског издавача Мондадорија. Нешто касније, фирентински издавач Нербини почеће да издаје „Тополино“, док ће Винклер наредних година покренути више стрип-листова, међу којима и „Робинсон“ и „Хоп-ла.“ Нема сумње да су сва ова издања одиграла веома важну улогу у конципирању садржаја, па чак и графичког изгледа југословенских листова.* Тако ће „Стрип“ од 21. броја у потпуности преузети заглавље италијанског „Тополина“, београдска издања „Микијеве новине“ и „Робинзон“ употребити називе истоимених листова Пола Винклера, а „Политикин забавник“ у значајној мери следити концепцију и графички изглед најпопуларнијег француског издања „Le journal de Mickey“.

„Тим Тајлор“ Лајмена Јанга („Време“, 1935)

 

Најава „Крвавог наследства“ Ђорђа Лобачева и Вадима Курганског („Панорама“, 1935)

 

 

 

Ђорђe Лобачев (снимљено октобра 1981)

Али, ако је, с једне стране, утицај француских и италијанских листова оставио неизбрисив траг у нашем предратном стрип-издаваштву, југословенским издавачима, с друге стране, мора се одати признање за веома квалитетан избор увозних стрипова и несумњиву подршку домаћем стваралаштву, које ће у другој половини тридесетих година кулминирати остварењима врхунских домета. Управо је ова димензија уочљива већ код првог југословенског стрип-листа: уз Рејмондовог „Флаша Гордона“, једног од ремек-дела девете уметности уопште, редакција „Стрипа“ објавиће и радове три домаћа аутора – Ђорђа Лобачева, Николе Навојева и Николе Тишченка.

 

^{* Већина ових издања могла су се редовно куповати у Београду Тако је на пример „Агенција Авала” коју је водио А. М. Поповић као заступник француске фирме Hachette обезбеђивала готово све Винклерове листове.}