Sergej Solovjev

Jedan od najreprezentativnijih autora Beogradskog kruga“, rođen je 1901. godine u Kursku (SSSR). Krajem 1920. godine napušta Sovjetski Savez i preseljava se u Jugoslaviju. Tokom burne mladosti bavio se najrazličitijim zanimanjima, bio je konjički oficir, fizički radnik, poreski službenik, da bi se konačno obreo na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu.

Proživljena dinamika pokreta - „Bufalo Bil“ Sergeja Solovjeva

Sredinom tridesetih godina, Solovjev svoje interesovanje za umetnost usmerava ka jednom od njenih najmlađih ogranaka – prema stripu. Izuzetno uspešnu i plodnu karijeru strip autora započeo je 21. maja 1937. godine, objavljujući u 99. broju „Mike Miša“ prvu tablu „Legije prokletih i odmah se predstavio kao crtač vrhunskog potencijala. Za razliku od ostalih pripadnika „Beogradskog kruga“, Solovjev već sa prvim radovima ostavlja utisak zrelog stvaraoca, oslobođenog uobičajenog početničkog lutanja u traganju za sopstvenim izrazom. Iznenađujući je stepen prepoznatljivosti njegovog stila već kod prvih stripova, koji će kasnije autor sve više obogaćivati detaljima, dobijajući kao rezultat zgusnutiji i vizuelno upečatljiviji crtež. Solovjev se, međutim, ne zadovoljava pukim transponovanjem tekstualnog predloška u formu crteža, naracija mu služi samo kao osnovna nit koja povezuje lične impresije iz zadate teme, dok snaga njegovog izraza izvire iz svake table ponaosob, bez obzira da li je u pitanju dinamični zaplet ili psihološka drama proistekla iz međusobnih odnosa glavnih likova.

Vrhunski kvalitet radova Sergeja Solovjeva nije po logičnom sledu uticao na manji obim njegove produkcije. Naprotiv. U periodu od 1937. do 1941. godine, kreirao je 31. storiju i sa izuzetkom Nikole Navojeva, nadmašio je u tom pogledu sve ostale beogradske autore. Najviše radova objavio je u „Mika Mišu“, upola manje u „Mikijevom carstvu“ i svega jedan u „Politikinom zabavniku. Za gotovo polovinu stripova koristio je scenarija Branka Vidića, veoma se često oslanjao na književne predloške, ali je povremeno i sam kreirao priče sa svojim junacima i autentičnim sledom zbivanja. Ostvario je nekoliko kraćih serijala od dve do tri epizode od kojih su bili najpoznatiji: „Crni ataman“, „Bufalo Bil i „Carev štitonoša“.

Sergej Solovjev se za vreme rata nije bavio radom na stripu, a posle oslobođenja je neko vreme živeo u Rijeci, gde je (tokom 1945) nastao i njegov jedini novi strip objavljen u posleratnom periodu – u trećem broju revije „Pegaz“, 1975. godine. Inače, većina Solovjevih radova višestruko je reprizirana u jugoslovenskim strip listovima i gotovo da nije bilo izdanja, koncepcijski okrenutog domaćem stvaralaštvu, koje bi propustilo da objavi bar jednu njegovu storiju.

Pedesetih godina Solovjev se preseljava u Italiju, gde je boravio sve do svoje smrti. Umro je 1975. godine, u italijanskom gradiću Masiju.

Stripografija:

„Mika Miš“

„Legija prokletih“ 1937.

„U vrtlogu“ 1937.

„Tri musketara“ 1937. (prema romanu A. Dime)

„Crni ataman“ 1937/38. (scenario Branko Vidić)

„Đavo i njegov šegrt“ 1937/38.

„San letnje noći“ 1938. (prema komediji Viljema Šekspira)

„Crni ataman“ – epizoda: „Kapetan Leš“ 1938. (scenario Branko Vidić)

„Kozaci“ 1938.

„Đavolov šegrt u XX veku” 1938.

„Kozaci“ - II epizoda, 1938.

„Crni ataman“ – epizoda: „Nevesta živog Bude“ 1938. (scenario Branko Vidić)

„Vihor u pustinji” 1938/39.

„Bufalo Bil“ 1939. (scenario Branko Vidić)

„Robin Hud“ 1939.

„Kozaci“ – III epizoda, 1939.

„Bufalo Bil“ - II epizoda, 1939. (scenario Branko Vidić)

„Ajvanho“ 1939. (prema romanu Valtera Skota)

„Romeo i Julija“ 1939/40. (prema tragediji Viljema Šekspira)

„Carev štitonoša“ 1940/41.

„Carev štitonoša“ II deo, 1941. (nedovršeno)

„Mikijevo carstvo“

„Napoleon“ 1940. (scenario Branko Vidić)

„Crni ataman“ 1940. (scenario Branko Vidić)

„Crna maska - lord Varvik” 1940. (scenario Branko Vidić)

„Napoleon“ – II epizoda, 1940. (scenario Branko Vidić)

„Napoleon“ – III epizoda, 1940. (scenario Branko Vidić)

„Big Kid“ 1940. (scenario Branko Vidić)

„Istok nepobedivi“ 1940. (prema Finžgarovom delu obradio Branko Vidić)

„Pod slobodnim suncem“ 1940. (prema Finžgarovom delu obradio Branko Vidić)

„Mlada Sibirka“ 1940. (scenario Branko Vidić)

„Put ka slavi“ 1940.

„Plavi zabavnik”

„Sonja ili prva ljubav” 1940.

„Politikin zabavnik“

„Ostrvo s blagom” 1941. (prema romanu R. L. Stivensona) nedovršeno (u celosti objavljeno tek 1951. godine u listu „Omladina“)

„Pegaz“

„Pesma južnog vetra“ 1975.